Wednesday, July 25, 2012

Gore od pogibije na Planeti Majmuna


Znam ja da bi vi sad voleli da vam ja pričam kako sam se peo na Himalaje, skak'o padobranom, kar'o najbolje pičke beloga grada, vozio 220 kroz Srpskih Vladara, al' jok, jer sve i da je sve ovo istina, to je bre brate dosadno, zar ne? A i ima ko je zadužen za tako te priče, zapravo pun ih je grad, gde god da se okreneš naiđe jaran sa herojskom pričom do moga, a i falabogu ima ko to voli, no neka ih, leba ne traže. Pošto ovih dana intenzivno čitam Branka Ćopića, inače mog omiljenog pisca, odlučio sam se da vam pišem o jednoj svojoj dogodovštini iz detinjstva. 

Kad sam ja bio mali, ja sam živeo na Vidikovcu, doduše tu i dan danas živim, što baš i nije pohvalno za moje godine, ali me dovodi u neprocenjivu ulogu jedne vrste hroničara većine dešavanja u ovom bizarnom predgrađu na samom jugu Beograda, jer iza nas su samo Labudovo i Petlovo Brdo i dalje nema više bukvalno ništa, samo plodna oranica, notorious Ibarska Magistrala i groblje Orlovača. Naravno tu je i gomila prigradskih naselja al' ko će ih sve pobrojati, jer ko što neko sa npr. Zvezdare mož' samo da nagađa gde je Vidikovac, e tako ja maštam o Sremčici, dakle znam da je tu negde , al' nit sam bio tamo nit znam ikoga, mada realno ne znam nikoga ni sa Labudovog Brda al' ajd' sad, to je valjda i neki sticaj okolnosti da raje sa Labudovog ko da i nema, jer nije ih bilo 90-ih u gradu al' niđe. Jedino sam Stoleta i Drulovića znao al' oni se ubrzo odseliše, tako da se i dan danas pitam ima li tamo uopšte mladih ljudi. Mada ako ćemo realno ima i toga da su ovi iz opštine rešili iz nekih svojih razloga da Vidikovac bude centar svega za taj gornji deo Rakovice, pa da se kao tu sjati sav narod, sve od Skojevskog naselja, preko Filmskog Grada, Ceraka, itd. I vaistinu bi tako, jer sad kad pogledam Vidikovac 80-ih, pa tu bre nisi mog'o ljudsko biće sresti u po bela dana, a danas, danas ne mož' se prođe bukvalno od gužve, jer tu je i okultna pijaca, tu je Mekdonalds, tu su razni super-super-marketi, tu je Bazar, tu je Garden Centar i štatijaznam šta već nema sve. Dakle, najebasmo ko žuti, i realna priča je Centre Beograda zbogom, al' bez zajebancije, jer sve što nam treba imamo tu na par stotina metara od zgrade, jedino nemamo bioskop i pozorište, al' koji će nam to kurac, mada kako je krenulo i to će da izgrade. Jebe mi se! I posle me neko pita što me nema po gradu, u kom bre gradu, pa evo ti ovde tri grada, jer to je takva gužva od ljudi da ja to vama ne mogu da opišem. I tu kreće moja priča, dakle 80-ih nije bilo tolko ljudi, o ne, i Vidikovac beše zaista raj za nas decu... 


Događaj koji ću vam opisati desio se kad sam imao tako 6-7 godina, dakle beše to neka '83-'84. E sad, pošto ne mogu da vam objasnim kako je Vidikovac izgleda (videću da nađem neku fotku) reć'u vam samo da se taj glavni deo, koji je i prvi sagrađen tamo '78-'79 (ima onaj detalj iz serije „Vruć Vetar“ kad se gistro useljavaju), sastojao od buljuka zgrada, podeljenih u 7 krugova od po 6 komada, pa sve to opet u krug, tako da pošten čovek i dan danas teško nalazi željenu adresu ako nije iz kraja. Inače, Vidikovac nije tol'ko veliko naselje, što se kaže razuđeno, ko npr. Cerak, nego je na malom prostoru nabudžen toliki broj veoma visokih zgrada da to al' zaista ni na šta ne liči. Uglavnom na tom prostoru smo se mi igrali svakojakih igara, od sadističke igre sa sve mučenjem pod imenom „šifra“ pa do ovih regularnih tipa „janjine“ i „trule kobile“, mada su i obe igre u našoj izvedbi bile i te kako sadističke, zapravo sve igre su bile nasilne osim možda klikera, al' valjda su takva sva deca bila i ostala, jebemliga, vole da nanose bol jedni drugima, pa to ti je. Doduše, ja se nisam puno žalio, vazda sam bio najviši u društvu, i ne tako mršav, tako da su pucale kičme podamnom, al zato mi sportovi al' nikako nisu išli, što je možda najviše pogađalo mog starog koji je maštao o tome da jednog dana postanem košarkaš, pa me slao na sve žive sportove al' sam ih ja logično iskusno eskivir'o. Naravno, najviše sam mrzeo fudbal, pa ga ni dan danas nešto preterano ne volim, mislim volim da odem na tekmu, al' ako pogledam 5 minuta šta se dešava na terenu - i to je previše, uostalom zna se šta je danas na stadionima mnogo interesantnije od ovih kaljavih što trče za loptom. Pa jasno...


Mi smo, deca, uglavnom bili podeljeni po tim krugovima od 6 zgrada, pa se tako nismo mešali sa drugom omladinom, nego čak naprotiv, tu je bilo i opštih ratova između krugova, al' ne bih sad o tome, druga je tema. Dakle, nas 10-15 klinaca iz drugog kruga (brojevi zgrada od 13 do 23) smo se logično ko fol družili, a ovu drugu decu nismo ni znali, i tu sad dolazim do ključnog mesta ove priče. Odma' preko puta ulice nalazilo se odlagalište otpada, koji su nagomilali radnici koji su gradili ceo Vidikovac, i to je bio baš onako pozamašan teren, sa sve brdšacima od gline, nekim šipkama, armaturom i čime sve ne, a naravno po starom dobrom običaju po završetku gradnje to niko nije odneo, tako da je ostalo a kome drugom nego nama, da tu pravimo svoje kolibe, skrovišta i štekove. E, neko je u startu to nazvao Planeta Majmuna jer je zaista izgledalo nadrealno, ma skroz ko površina neke vukojebine. Tu smo mi vodili ratove, pravili kružoke i kako već to ide, ali evo šta se meni jedared desilo.


Imao sam jednog drugara Dekija iz moje zgrade koji je mnogo voleo da laže, i to je tol'ko voleo da laže da mi je pri „čistoj svesti“, tamo negde u 2-3 razredu, uporno tvrdio da aždaje postoje, gde smo se tolko posvađali da smo na kraju otišli kod njegove keve da to proverimo, iako sam ja vrlo dobro znao još tada da ni bog ne postoji a ne tamo nekakve aždaje il' koja već sranja. No, u to se doba to vodilo kao da dete ima bujnu maštu i šta da mu radiš? Zbog tog opsesivnog laganja druga deca su izbegavala da se druže sa njim, a ja, pošto smo bili iz zgrade, a i njega sam prvog upoznao kad sam se doselio '82, to mi nimalo nije smetalo,a i sviđala mi se ta njegova potreba za suludim avanturama, ali ono, baš suludim, pa smo tako često ulazili u mračne katakombe ispod zgrada, što se na kraju ispostavilo da su to zapravo atomska skloništa, pa onda pentranje na vrhove svih živih objekata, gde sam ja sa svojim strahom od visine im'o žešću frku, dok bi on odradio hop-cup i eto ga na vrhu, ma ko da ništa nije bilo. I tako, bilo je tu dosta al' baš samoubilačkih akcija, gde danas kad pogledam to nikad ne bi radio, al' u to doba valjda misliš da si besmrtan, jebemliga?! Inače, taj moj ko fol najbolji drugar Deki i dan danas živi u istoj zgradi, al' se za razliku od mene oženio i ima bar jedno dete, i logično, ne družimo se više ni u najavi.


Tog kobnog dana bili smo ispred zgrade na platou, i ja sam jedno, što bi se reklo, 100 puta, trčao do kuće da pijem vode i slično, gde je moja keva na kraju tolko popizdela da mi je rekla - uđeš li još jednom nema više napolje! E, tu me sasekla samo tako, jer ja sam bio jedno od one dece koje je poštovalo kakva takva pravila, tipa učiteljica kaže pišite sastav, ja moram nešto da obavim, i budite mirni, i ja pišem sastav, dok većina đaka pravi haos po učionici. Znači, bio sam bukvalista samo takav (od bukve sazdan) i sve sam to kontao isuviše ozbiljno, umesto da se zajebavam ko i sva ostala deca, primereno svojim godinama, tako da se desilo da se meni baš žešće prikenjalo, ali nisam smeo da odem kući jer sam tripovo da mi mater neće dati napolje više kako je navodno i obećala. Naravno, Deki je ko i uvek imao hiljade ideja gde se sve može israti, pa smo se tako uputili na Planetu Majmuna jer ta brdašca su bila savršen štek da te niko ne izvali dok kenjaš. Već je počeo i mrak da pada, ovaj se isro, a meni govno ko za inat stalo na pola. E sad, ko se seća onog sedimenta iz jedne druge moje dogodovštine otprilike mož da skapira kako je to izgledalo. Znači, govno ko stećak jebote, i džaba sva muka i napinjanje, al' neće napolje pa neće. Ja se ufrčio, utripov'o od one zime da se govno smrzlo i da sam najebo. Tu smo bili jedno po ure, i logično uvatilo me beznađe, i to toliko beznađe da sam rek'o Dekiju da ide da izvesti mog ćaleta o stanju na frontu. I ode ovaj, a ja ostadoh sa nadom da ipak neću prenoćiti čučeći na Planeti Majmuna. 


Sad dolazimo do onoga zašto sam i počeo da pišem ovaj napis. Pazi sad! Deki je imao žešću fobiju od liftova, tako da smo se uvek pentrali pešice po zgradi, a i sam je živeo u prizemlju, i nikako nije mogao na moj sprat, a beše tolko pametan pa nije pokušo ni pešaka, nego je ispred zgrade iz sveg glasa povikao: „Čika Slobodane, Bojanu se zaglavilo govno na planeti!“. I aj' što je to povikao nego što je na platou bio buljuk devojčica, od kojih je jedna bila i moja simpatija. I tako, moj otac, onako u panici sa tolet papirom izlete iz zgrade za Dejanom, a za njima sve ove klinke. Ostatak, ja se nadam, da ne moram da vam opisujem, jer takav blam i traumu ja u životu doživeo nisam, ni pre ni posle toga, uostalom zamislite sebe u toj pozi-ciji...ajmeee!
Related Posts with Thumbnails