Monday, October 20, 2014

Поводом новонастале ситуације око мењања назива београдских улица


- Аутор текста Филип Инђић

Овогодишњи предах од факултета провео сam радно у једној телефонској компанији као оператер у "кол центру" како се то данас популарно зове. Током једне вечери јавио ми се човек из улице Францеа Бевка на територији општине Палилула. Признаћу да ми је господин морао пет или шест пута поновити адресу улицe, последњи пут сричући слово по слово. Осетио сам се некако љутим на себе што први пут чујем за човека који има улицу у мом родном граду па сам почео да се извињавам клијенту. Уљудно је одговорио да и он има проблема са тим називом улице, не пак са њеним изговором, него што на истом месту не стоји име на пример Владе Дапчевића, човека са којим се мој клијент некада давно дружио.

Није прошло ни месец дана од горе поменутог разговора, кад је изненада стигла вест да ће ипак један од браће Дапчевић добити своју улицу у Београду. Одлуком скупштине града Београда, део Кумодрашке улице ће носити име овог народног хероја, шпанског борца, и учесника свих оних битака које је југословенска кинематографија "опевала". На овај начин Пеко Дапчевић ће бити сачуван од заборава, многи случајни или намерни пролазници ће застати испред табле са његовим именом и можда се заинтересовати за његов лик и дело.

- Пеко Дапчевић -

Чување одређене културе и људи од заборава је племенита ствар. У њој не сме бити идеолошких водиља нити интереса, баш из разлога да би се сачувала племенита нота. Из тог разлога већ пар година, са више и мање успеха, покушавам да одупрем забораву лик и дело Влада Дапчевића. Проблем са његовим чувањем од заборава је, што за разлику од свог брата, Владо нема никакав предзнак испред свог имена, као што је предзнак народног хероја на пример. Многе титуле се данас у Србији могу купити, неке се могу добити (највећу шансу имате код председника државе), а поједине титуле додељује народ, онако интерно на својим незваничним састанцима, увек на различитим локацијама, некад у кабинету а некад у кафани. Тако је и са титулном дисидента.

Владо Дапчевић вероватно никада неће бити уврштен међу дисиденте, то је већином плод тзв. "дисидентске нарцисоидности" због које већина интелектуалне елите не одобрава ову доделу. Неки споре Влади да није био борац за демократију, па самим тим не може бити ни дисидент. Веровали или не, постоји и други ред дисидената, тј. оних људи који су нпр. учествовали у студентским протестима 68-е, или вратили књижицу партије, они су по неким ауторима колективни дисиденти, дисиденти који су заслужили орден другог реда. Ни по овом критеријуму Владо не може бити сврстан међу дисиденте. Такође, нити једна страна сила није стала у његову одбрану и пружила му неку врсту заштите, што је било толико често за дисиденте, да му скоро дође као једна врста предуслова за улазак у ово високо друштво. Писцу ових редова се чини да је "Одбор за пријем и потврду дисидената" увек сматрао да ће се изгубити та романтичарска нота дисидентства ако Владо уђе у овај круг.


А Владо нешто и није био вичан писању, и никада није успео да напише ништа слично нпр. "Новој класи", из тог разлога новинар Славко Ћурувија, на заласку Владиног живота, одлучује да пренесе на хартију све мисли и сећања овог човека. То је био врло племенит, али и тежак задатак, јер је тада, као и већи део свог живота, Владо био утамничен.


Ипак, за писца ових редова је било важније да његове колеге и пријатељи сазнају за ово име, и они одлуче ван дисидентске литературе, да ли је Владо Дапчевић заслужио дисидентску титулу или не. Уз неслагање наших професора, већином одлучисмо да он ту титулу заслужује, те позивамо и Вас, да нам се придружите у том чувању од заборава, јер Владо вероватно никада неће добити своју улицу било где, за разлику од свог брата. Нажалост ми нисмо никакав НВО, и никакву подршку са стране и од државе не добијамо, тако да ово радимо искључиво из идеала, као што је то и Владо за живота чинио.


Од дана када сам пронашао књигу "Ибеовац: Ја, Владо Дапчевић" у породичној библиотеци, почео сам са овим задатком, и циљ ми је да вам овде не напишем апсолутно ништа о том човеку, него да вам намигнем у правцу те књиге, као што је мени деда намигивао ка књигама у којима је крио сличице фудбалера, које би ми раније тог дана куповао. Да могу, дао бих вам је и ја, али променила је толико власника до сад, да ме не би зачудило чак ни да је тренутно на неком другом континенту.

0 comments:

Related Posts with Thumbnails