Thursday, September 29, 2016

48 sati, 48 majki

Dopao ja pre jedno 2 godine pritvorske jedinice za neko da kažemo nebitno delo za celu ovu priču. Dakle, privelo me i zatvorilo na 48 sati u policijskoj stanici Majke Jevrosime. Iskreno svašta sam u svom kratkom životu video i doživeo ali ono još nisam. Prvo uvatili, normalno oduzeli mi pertle, mobilni i sve što imam sa sobom, imo sam neku tastaturu i miš, ključeve i tako te stvarčice i zatvorili me u nekakvu sobu 3 sa 1.5, kaže pub malo je mračno al' ništa se ti ne brini, tu gore je kamera pa ako ti se piša ili bilo šta ti lupaj na vrata a mi ćemo da te vidimo na monitoru pa će siđe kolega da te odvede to WC-a. Čim sam to čuo nazreo sam katastrofu u najavi, jer ako ja zavisim od tamo nekog puba na spratu, prašinara koga zabole kurac pa ja sam realno najebo.

Ali nije ni to najgore u celoj priči. Najgore je što su mi oduzeli i onu kutiju sa lekovima, ono što babe i dede imaju da rasporede po danima i satima, tako da sam se već tu usro jer ako ostanem bez lekova u dato vreme meni biva loše, kreće paranoja i depresija. Molio sam ih naravno da mi ostave to, da neću zloupotrebiti al su oni rekli JOK, to ne možeš da piješ bez potpisa lekara. Kakvog sad lekara da nađem u onom ćumezu da mi odobri to? Došla moja šveca pričala sa njima, pokušala da urgira da mi barem oni daju lekove, ali džaba kad ima taj jedan lek koji ja uzmimam samo po potrebi kad imam te napade paranoje i strahove. I jbga, ostane na tome da su mi davali litijum ako se sete, a nisu se baš setili preterano.

I sedim ja na onom drvetu a ko fol krevetu, i to je ubedljivo najgori rad, mozak kreće da radi 300 na sat, a nemaš ni knjige, ni TV-a, ni novina, ma ničega čim bi ga mogao obuzdati. I naravno, čim je pao mrak mene krene vata nelagodnost, a najviše zbog tog praznog hoda u glavi, svakake misli krenu da se roje i ja kud ću, šta ću krenem da lupam na ona vrata i da foliram napad panike, a oni pošto im je moja sestra donela moje otpusne liste i sranja, znali su da nisam baš čist, i ladno pali na foru, kaže šta oćeš, ja reko molim vas vozite me u Lazu da dobijem lek za napad panike, i oni me strpaju i vozi, i taman fino dobijem injekciju ja mislim haldola i smirim se i kad sam se vratio nekako odspavam jedno 2-3 sata.

Zapravo ja nisam više ni znao koliko je sati bilo al je pub uleteo i kao evo ti da jedeš. U onom masnom papiru okrajak leba i neka salama. Ja pojeo malo, reko zajebi i ostavim na nečemu što je ličilo na radijator. Kad eto ti muke, odjedared vidim ide ogromna bubašvaba lagano ka tom hlebu. Pogledam malo bolje kad izvalim iz svake jebene šupljine se pojaviše bubašvabe i ko na neki znak i uputiše ka plenu. Retko kad čovek ima priliku da vidi pravu bubašvabu ako živi u relativno zdravom prostoru, tako da je mene sam pogled na ove nemani zgrozio, i ja više nisam mogao ni da spavam nit bilo šta. U ćeliji je bilo neko jadno svetlo tako da nisam mogao jasno ni da vidim gde se bubašvabe sve nalaze, tako da sam uzeo jaknu stavio pod glavu i gledao u pravcu nihovog šteka, da me neka ne bi zaskočila.

I taman se ja primirio, postavio osmatračnice sa svih strana da mi se koja ne prišunja mučki s leđa kad čujem neko lupanje, neko psuje, otvaraju se vrata i ubacuju nekog gancija. Reko kako ćemo sad da spavamo, ako je krevet samo jedan, tj. to i nije krevet već daska. I šta da radim ovaj ganci psuje u vidno alkoholisanom stanju, pitam ga za šta si pao jarane, kaže ma potuko se na pijaci s rođakom. Znači napili se i potukli. Perhan se zvao lik. Reko jako zanimljivo ime. E onda je krenuo da me smara tako pijan, sav pun ljubavi za ljude, sa gomilom saveta za nas mlade, al' sam bar imao s kim da razgovaram. Onda se i njemu pripišalo, al' kurac, nisu odma došli da ga vode u WC, nego uopšte nisu došli tako da je nako pjan morao da piša u uglu ćelije tamo kod bubašvaba. Uglavnom pregurali smo tu prvu noć, ja nisam ni spavao, ovaj odma zakuntao, i ujutra ga odveli.

E onda je krenulo da bude pravo gadno jer sam imao čitav dan pred sobom, a u glavi keos i ludilo. Ufatio me neki proliv, boli stomak, krenem da lupam na vrata, dođe nekako pub, povede me gore do WC-a, ja reko imate tolet papir? Kaže, nije ti ovo hotel, i uzima neke stare novine, cepa ih i daje mi. Ja reko opušteno, mnogo gore stvari smo preživeli. I onda kreće razvlačenje tokom celog dana, ja mislim da mi je taj dan trajao ko tri dana kolko to može da te ubije u pojam, a posebno za nas koji smo navikli da neke informacije unosimo u sistem, dal putem interneta ili televizije, nije ni bitno, ovako je bio samo CRN ekran a misli nedobog, jer lepo kažu budistički i ostali sveštenici da je um čovekov najveći neprijatelj, i tačno da sam tad mogao nekako da ga ugasim na 24 sata ja bi to uradio, ali nažalost to navodno još nije izmišljeno, tj. takvi lekovi anti-psihotici mi nisu bili dostupni, pa sam morao da trpim tu stvarnost kakva god da je.

Uveče sam pokušao još jedanput da isfoliram napad panike al došo mi neki rogonja od puba, kaže kakav kurac napad panike, mrš nazad u ćeliju. Tako da sam i tu noć probdeo, šetajući gore dole tih 3 metra, ozarilo me tek kad sam izjutra čuo dečiju graju jer odma preko puta mog malog prozora je valjda neka osnovna škola, pa sam znao da je bar 8 sati i da će uskoro da me vade iz ove tamnice i vode kod tužioca. I bi tako, čim sam izašo otalen, vratili su mi sve stvari, jedino im se gistro ona tastatura sa mišom zagubila al' sam ja bio u fazonu ma samo što dalje od moje kuće. Posle me odvezli u palatu pravde, vezali me u lance i katance, znači i na nogama, pa sam jedva hodao, a onaj pub mi sve vreme govorio, aj brže, brže, a tačno da sam kreno brže pao bi i polomio bi se ko pička jer taj lanac između nogu je dugačak malo više od pola metra, to kao da niko ne bi bežo. I čim sam ušao kod tužioca ona mi ponudila sporazum o priznanju krivice u zamenu za uslovnu kaznu, te me pustiše kući, ja srećan ka malo dite. Ne ponovilo se, jer ta 2 dana su mi bila gora od mnogo više dana kolko sam ranije bio, bez zajebancije.

Tuesday, September 27, 2016

Houston, We Have a Problem! (2016)


Director:
Ziga Virc

"The cold war, the space race, and NASA's moon landing are iconic events that defined an era. They are also fodder for conspiracy theories. In Houston, We Have a Problem! filmmaker Ziga Virc explores the myth of a secret multi-billion-dollar deal involving America's purchase of Yugoslavia's space program in the early 1960s. This masterfully crafted feature-length docu-fiction is an intriguing blend of reality and fiction that recreates recent history through the prism of conspiracy theories. It invites the audience to make up its own mind about what is invented and what is real. In between the blurred lines of reality and fiction, Slovenian philosopher Slavoj Zizek asks the billion-dollar question: 'What is truth?' Using a wealth of archive footage, the film brings together all the strands of the myth through an eyewitness account from Ivan, a senior space engineer in the controversial Yugoslav space program. After WW2, Yugoslav intelligence reveals the existence of long-lost space..."




Thursday, September 22, 2016

The Case Of: JonBenét Ramsey (2016)


Mislim da imamo najjači dokumentarac u ovoj godini do sad. Radi se o ponovnom razmatranju svih dokaza u slučaju ubistva male "little miss sunshine" JonBenét Ramsey (6) koja je ubijena u svom domu 1996. Velika misterija i kontraverza se razvila oko ovog slučaja i do dana današnjeg, znači posle 20 godina on i dalje nije zvanično rešen iako se baš dosta pisalo na tu temu i velika medijska pažnja je bila uperena sve ove godine, pa sam tako čak i ja na youtube-u naleteo na par kraćih dokumentaraca i tako saznao za ovo zaista intrigantno ubistvo. Dakle slučaj je takav da se slobodno može reći da je prevazišao mnoga misterioznija i poznatija ubistva poput Keddie murders iz 1981. i Oklahoma Girl Scout murders iz 1977.


Otkud tolika frka oko ubistva jedne šestogodišnje devojčice? Pod jedan klinka je ubijena u sopstvenom domu u prisustvu cele svoje porodice a da niko ništa nije čuo a kamoli reagovo. Dalje, već u startu osumnjičena su oba roditelja, zatim seksualni manijak, mafija koja je ganjala oca za neke pare, i potencijalni kidnaperi koji su ionako ostavili poruku o otkupu u hodniku. Znači, jako zajebana priča, nema ko se tu nije ogrebo, ali po mom mišljenju upravo putem ovog dokumentarca gde su pozvani najveći svetski eksperti po pitanju forenzike i ostalih kriminalističkih obrada ovaj slučaj je konačno rešen, ali vam zasigurno neću reći ko je potencijalni ubica jer ovo se mora pogledati.


"The Case Of: JonBenét Ramsey, a four-hour limited event docu-series, unites former investigators with new experts to re-examine the 20 year-old unsolved murder of JonBenét Ramsey. The series is produced by Critical Content, with Tom Forman and Eddie Schmidt serving as executive producers."


Wednesday, September 21, 2016

VIDEO: Ko je Čiča (Charles Manson)?


Malo o Čiči i knjigama, filmovima i muzici vezanoj za ovu časnu starinu...

Tuesday, September 20, 2016

Skviki vs Blubači


Reakcija mog mačeta Skvikaču na masovnu pojavu Blubača i ostalih pokemona...

Sunday, September 18, 2016

Monday, September 12, 2016

Doza nadprosečnog Srbinande

- četvrti s desna -

Ćale ga ko malog početkom 80-ih vodio na istok, cigane nazivao kalašturama, hteo i da se potuče nako pjan. Pričo mu kako su se '68-'72 ganjali s kalašturama i 3 sata pre tekme oko JNA. Danas skroz obrno ploču, kaže navijači, ma to sve go huligan, narkoman i kriminalac. Poriče da se ikad tuko s ciganima, kaže u moje vreme to bilo drugačije, na fer, šmekerski, a ovo danas sve ološ. Naravno, laže da nije bilo noževa a izlazio u zemunsku Sinagogu po zlu poznatu početkom 70-ih. Uzrečica mu "Jebem ti Partizan". Danas kad mu se omakne da ode na neku tekmu tri dana kune malog što ga nagovorio da se gura po istoku dok Partizan po običaju gubi. Jebem ti Partizan, nikad više neću otići na utakmicu. Mance, Živković, Klinčarski, Varga, to su bili igrači, a ne ove pičke danas. Još ona stoka od navijača, samo bezveze pale baklje i prekidaju utakmicu, šta im to znači, što to koj' kurac rade, samo štete Partizanu, jebo im ja mater. Pu, jebem ti Partizan. Mrzi i sebe i Partizan...

Friday, September 9, 2016

Epilog: Pravi srpski psiho


Ko je imao tu (ne)priliku da pročita moju knjižicu "Abraksasov vodič za trte-mrte" verujem da zna o čemu se ovde radi. Ostali će valjda skontati, mada postavljao sam ja tu priču i na blog nekada davno. Dakle, konačno sam posle 12 godina saznao šta se tačno dogodilo sa mojim poznanikom Vobom koga sam sretao radeći na kantini zatvorske bolnice u CZ-u. I hvala Rastku Pocesti što me podseti pre neki dan na ovu skroz zaboravljenu misteriju. :)

- ovde čekaju na red da uđu u kantinu -

"Petočlano krivično veće Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici ponovo je krajem prošle sedmice prekinulo suđenje Predragu Vinčiću (22) i njegovom maloletnom bratu N.V, obojica iz Inđije. Nastavak suđenja zakazan je za polovinu januara. Optuženi odgovaraju za trostruko ubistvo - Radeta Marjanovića (21) i bračnog para Tomislava (58) i Sofije (49) Pašalić, svi iz Inđije.

Tokom pretresa Predrag Vinčić je priznao da je sam počinio sva tri zločina i da njegov maloletni brat sa tim nema ništa i da zato ne može odgovarati za saučesništvo.

Po priznanju Predraga, najpre je krajem decembra prošle godine ubio komšiju Radeta Marjanovića, navodno zbog duga, zatim njegovo telo isekao sekirom i spalio u peći, zadržavši samo šake, koje je čuvao u zamrzivaču. Potanko je opisao i ubistvo bračnog para Tomislava i Sofije Pašalić, krajem marta 1996, navodno zbog duga njihovog sina. Ovaj zločin je počinio pucajući u nesrećne ljude pištoljem, a samo zahvaljujući bežanju sigurnu smrt je izbegla i njihova kćerka Mirjana (24).

U svojoj odbrani Predrag navodi da ga je na zločine navelo njegovo drugo JA, izvesni Vob, koji mu se povremeno javlja u telu i komanduje njegovim postupcima.

“Vob mi se prvi put javio u vojsci. Razgovarao sam sa lekarima, ali im nisam rekao za Voba, jer smo Vob i ja bili tada u dobrim odnosima. Kasnije smo se posvađali. Sada Voba ponovo duže nema. Otišao je nekuda. Možda je to zbog prevelike doze lekova u zatvoru”, objasnio je sudijama navodnu dvostruku ličnost Predrag Vinčić."


Komentar čitaoca nevezan za ovaj tekst:

"Uzas koji se dogodio je stravican i podseca na slucaj u Indjiji kada je nas sugradjanin Vincic, ubio dvoje odraslih ljudi, svojih dojucerasnjih komsija kod kojih je odlazio na rucak i sa njihovom decom se druzio, a svog druga i komsiju Marjanovica masakrirao i zapalio njegove ostatke tako da su roditelji unesrecenog decaka sahranili samo njegove sake. Telo je drzao izvesno vreme u zamrzivacu a za to su znali njegov mladji brat koji je oslobodjen optuzbi za saucesnistvo i njegova baka koja je zivela sa njima, a vesto je skrivala tajnu. Posle zamrzivaca, telo je Vincic zapalio. Otac Vincica je bivsi policajac i kada je saznao za ovaj stravican zlocin on je izvrsio samoubistvo.

Vincicu je data dijagnoza dvostruka licnost ili slicno, ne znam strucan naziv. Vincic je tvrdio da ga je Bob(lik iz njegove glave) naterao da to ucini. Njegovo asocijalno ponasanje je pocelo jos u osnovnoj kada je nastavnika povredio nozem. Sad je na lecenju u psihijatriskoj bolnici. Mestani mog grada se boje da ce uskoro biti pusten."

Saturday, September 3, 2016

DRAGAN MANCE (26.09.1962 - 03.09.1985)


Od malena sam učen da budem partizanovac, a i moj ćale je odrastao u istom kraju gde su odrasli Mance i Živković, i iako su oni bili 10-ak godina mlađi od njega, na tom Naselju Ekonomije (batajnički drum od Zemuna ka Bataji) koje je udaljeno možda kilometar od 13. maja gde je Mance živeo, stalno se igrao fudbal jer su bili pravi tereni sa travom i skoro pa pravim golovima, tako da je tu dolazio i Mance da igra i još brdo klinaca iz okolnih naselja, dok je Živković bio što se kaže domaći. E sad, ne znam kolko se ljudi ovde sećaju Živkovića ali kontam da ga se Grobari i te kako sećaju jer su on i Mance bili tandem koji je harao početkom 80-ih. Ima i u onom dokumentarcu dosta o tome. Naravno, kasnije me ćale vodio na Košutnjak jer je tamo trenirao Partizan, da me upozna sa Manceom i Živkovićem, i jasno se sećam, možda sam imao 5 godina, seli za onaj kafanski sto pored terena i kao šta pijemo, ajde koka kolu, a ja mrzeo koka kolu iz dna duše, jbga ipak sam bio klinac pa mi draži bio gusti sok, hehe, al' kao gde sad da odbijem kad Mance časti. I popijem ja tu koka kolu, naravno na nos mi izađe ono gazirano, al' eto kao, to je bio taj sudbonosni dan kad sam upozno dve meni najveće legende Partizana, i to je bilo to, nema nazad...


"Na samom početku 80ih u novinama sam pročitao da je u Partizan iz Galenike došao još jedan dečko koji obećava, čudnog prezimena koje iz prve nisam mogao ni da zapamtim. Komentari u stilu : odličan u skoku, izuzetna igra glavom, gromovit šut, istančan osećaj za gol... i slični nisu me ni najmanje obradovali. Na nekoliko manjih utakmica taj Dragan Mance je zaista davao golove ali ja u njemu nisam video centarfora koji ce zadovoljiti apetite vernog JUGa. U to vreme smo pored večitog Moce imali ubojit tandem Živkovic-Varga i nisam verovao da njihovu slavu može pomutiti ovaj nasmejani novajlija. Prvi put sam ga gledao na derbiju na marakani u oktobru 1981. godine. Posle tri uzastopne pobede, krenuli smo na marakanu da je konačno osvojimo. Tekma je rešena već u 5. minutu, Milko je iz sumnjive pozicije postigao jedini gol. Ješića je zamenio Mance da bi pojačao ofanzivu ka Zvedinom golu, ali nismo imali sreće. Dragan, sem jednog odličnog šuta nije mnogo pokazao, ali videlo se da ume da se postavi i dobro se kretao. Uverio nas je da ima osećaj za gol i da će eksplodirati ako bude uporan.

I u prolećnom delu smo izgubili od cigana. Ponovo je škripalo u napadu, ponovo je Mance ušao kao rezerva, promašio dva zicera i ponovo je JUG uzdisao za neiskoristenim sansama. Naši navijači iz Zemuna su tvrdoglavo hvalili visokog centarfora, a mi smo sumnjičavo vrteli glavom. Jednostavno, na većim utakmicama nije umeo da se snadje i svi smo se pitali koliko jos treba da čekamo da najzad proradi. Dosla je i ta fantastična sezona 1982/83 u koju je naš tim ušao veoma ambiciozno. Jedini konkurent, Blaževićev Dinamo biva torpedovan u sred Zagreba 4-3, Mance briljira i posle gola trči prema vernim Grobarima da podeli radost.

Maksimir u suzama, da li je Partizan šampion a da se jesenji deo prvenstva nije ni završio? Na Marakani uzimamo bod, ponovo sudijska kradja, ali fantastični Mance posle Žiletovog dodavanja glavom dovodi JUG u trans i Partizan do jesenje titule. Drugi deo šampionata, posle traljavog početka nastavljamo gazeći sve pred sobom. A sada već najbolji Jugoslovenski centarfor sve češće trči slavljeničkim sprintom prema Grobarskoj tribini. U već legendarnoj utakmici sa Zagrebačkim Dinamom na Marakani, Mance i Trifunović dovode Grobare do ekstaze. Posle 0:2 na poluvremenu, uz nadrealnu grmljavinu sa tribina stižemo do šampionskih 2:2.

Tada sam prvi put primetio nešto iracionalno. Po školskim klupama, po zidovima gradova, po seoskim tarabama vidjam sve češće ispisanu reč - Mance. Mnogo češće nego Partizan ili Grobari. Mnogi navijači stiču nadimak Mance tako da smo došli u grotesknu situaciju da kada na utakmici viknete prezime večito nasmejanog centarfora, okreće se desetine navijača.

A onda 04. juna 1983 godine, na naš stadion dosla je Zvezda. Bili smo naoštreni kao nikada, jurili smo cigane po celom gradu. Na JUGu otetih crveno belih znamenja skoro kao i na njihovoj tribini. A taj ratnicki filing imali su i igrači pa tako svi cigani ovog sveta zaobilaze ovaj datum kao da nikada nije ni postojao. A jeste! Jedan od najlepših vidjenih voleja u istoriji fudbala zaustavlja prečka. Crno beli bombarder u 35. minutu ponovo gadja u prečku a u nastavku akcije Varga donosi prednost 1:0, sto je bio rezultat i poluvremena. Pauza važi samo za igrace, pesma razularenog JUGa ledi krv u žilama. U nastavku nam Korolija ne svira čist penal, ali na to smo vec navikli, tada nas niko nije mogao zaustaviti. Posle prečke trese se i mreža - Mance, Mance, Mance... Cigani smanjuju na 2:1, all razigrani Zemunac nadmudruje Stojanovića i klizi na kolenima ka JUGu. Na kraju 3:2 i šampionski pehar može da se puni šampanjcem.

Idol je rodjen, legenda živi! Posle dugog vremena Partizan ima devetku za ponos, razbijača svih bunkera i defanziva modernog fudbala. Sledeća sezona nije bila tako uspešna. Bill smo drugi, a nakon poslednjeg kola protiv Željeznicara u Beogradu (0-1), Grobari ulaze u prostorije kluba i pevaju. Igraci su sa nama, Mance okreće turu pića, peva se - i kada ne budeš prvi ti...

U kupu UEFA, te 1984. godine Dragan Mance nam je priredio jos jednu čaroliju. U Londonu, protiv QPR postigao je gol o kome se jos i danas priča. Izgubili smo 6-2, a u revanšu ih razneli 4-0 i prošli u drugo kolo. Ako se po nečemu pamte ove utakmice to je navijanje i pomenuti gol, koji je verovatno najlepši gol u istoriji FK Partizan.

Manceovi projektili su se redjali kao na traci, a Mancea su svuda pratili pokliči Grobara. Veza navijača i njihovog božanstva, protivnika je dovodila do očajanja.
Mance nije osetio slavu najvećih fudbalskih veličina, ali je u našim okvirima bio ubedljivo najbolji centarfor. Ono što je njega izdvajalo od drugih fudbalera bila je njegova pojava, delovao je kulturnije, oblačio se moderno, nije slušao narodnjake (voleo je Dire Straits i Rod Stewarta) i jednostavno odudarao od slike prosečnog fudbalera.

3. septembra 1985. - šok! U saobraćajnoj nesreći, u svojoj 23. godini, gine centarfor Partizana - Dragan Mance, na novosadskom putu prema Beogradu.
Prvu narednu utakmicu smo trebali da igramo u Niksiću pred TV kamerama vec 5. septembra ali je zbog tragičnog dogadjaja meč odložen. U nedelju 08.09. u Beograd je dolazila Priština čiji čelnici nisu imali razumevanja za našu nesreću i nisu hteli da odloze tekmu. Mislim da je to bilo najpotresnije veče navijača Partizana, minut ćutanja je bio propraćen šapatom na Jugu. Pesme koje su bile spevane za tih pet teških dana, pevane su nonstop.

Skandiranje "igrajte za Dragana" još je više onespokojilo igrače koji se nisu najbolje snašli pod velikim psihološkim pritiskom. Kontre Vokrija i Batrovića i povici šiptara sa severa razgnevili su Jug koji je počeo da ih vredja. U poslednjem minutu Radanović daje gol, prekriva lice šakama, svi smo euforični. Kao da je sam Bog pisao scenario, jeziva mešavina različitih osećanja preplavila je stadion JNA - tuga, radost, inat, očaj, totalno ludilo nas vode kod igraca i rukovodstva kluba gde se sa suzama u očima nastavlja pevanje u slavu pokojnog Dragana Mancea.

Godine prolaze, na onaj svet se odlazi i po redu i preko reda. Keva me i danas prekoreva recima: " Sine umirali su ti i dede i babe i tetke i strine i ovi i oni ali suzu nisi pustio, a kada je poginuo onaj Mance nisi mogao da govoris. Ne umem to da objasnim ni njoj ni sebi.

I danas mi pred očima prolaze trenuci koji me vezuju za njega - momenat kada lopta ulazi u gol, onaj kratkotrajan muk stadiona pred eksploziju oduševljenja, njegov trk i klizanje prema vernom jugu. Nisam siguran da sam doživljavao lepše trenutke.

Slava mu."

Željko Tomić

Thursday, September 1, 2016

Kenneth Anger - Hollywood Babylon I (1975,PDF)


"Kenneth Anger's trash classic is still worth a look after all these years. No, this is not the book for those tender and naive dears among us who still think "they wouldn't print it if it wasn't true." This is more along the lines of "they couldn't print it if they weren't dead!" Don't look here for an accurate history of Hollywood's Golden Age. What Anger serves up, in his own wasp-tongued way, is the true gossip of the day. True in the sense that it was actually circulated, not that it was accurate. That in itself gives the book its own kind of historical value: the tabloid trash a bygone era. If you've ever lingered over a particularly lurid headline in the supermarket check out line, this book may be for you. Go for it, nobody's looking!"

Related Posts with Thumbnails