Monday, October 31, 2016

Život je samo treptaj oka sa iglom zabodenom u zenicu


Ima neki sajt zove se Best Gore, tu odem da gledam kako ISIS-ovci kolju ljude, seku im glave, pucaju, raznose dinamitom, spaljuju, ali zalomi mi se i neki video meksičkih kartela koji seku glave motornim testerama. Zašto to radim? Neko će reći da sam bolestan, i OK, ja priznajem da jesam malko bolestan (kijavica), ali braćo ne u tom smislu, nikako u tom smislu. Takve snimke gledam samo i isključivo iz razloga da ne bi zaboravio koliko je život prolazan, da se podsetim kako lako može da se rikne, ma očas posla. A posebno ovde gde vidiš oči tih ljudi par minutima pred klanje. Neki deluju skroz preplašeni ali većina je totalno smirena kao da su se pomirili sa svojom sudbom kletom, jer šta se zapravo dešava pred smrt? Dešava se to da mozak počinje da luči gomilu nekakvih dopamina i ostalih serotonina, tako da si i bukvalno drogiran al' na najjače, upadaš u nekakvo stanja poput nirvane, jednostavno više nisi tu, posmatraš svoju smrt iz trećeg lica, sa strane, skroz ravnodušan. Om nama om fazon.

Ljudski mozak je tako ustrojen da te jednostavno brani od tog užasnog straha, a pored toga i totalno otupljuje čula da te što manje boli. Znači to je i bukvalno vantelesno iskustvo, jer svest beži iz tela logično se sklanjajući jer ne želi da to oseti i doživi. Ko je imao iskustva bliska smrti zna otprilike o čemu pričam, samo što sam na ovo dodao i neka učenja iz vedskih spisa starih preko 5000 godina. Dakle, ne treba se plašiti smrti, treba se plašiti da te u ovim tučama ne naprave na invalida pa ostaneš vezan za krevet, ko moj komšija koga su 1993. upucali s leđa u vrat pa se oduzeo skroz, znači živi tu na mom spratu a nisam video dečka 23 godine jer od tad on prezire život, nikog ne želi da vidi, i nikad nije izašao napolje, valjda mu bedak da ga vide u kolicima ili ko zna šta, uglavnom tu je a nema ga, ne živi mu se a mora zbog keve i ćaleta. Ma ne bi ja ni znao da je on tu da moja keva ne sretne povremeno njegovu. Dakle to je pakao a ne smrt. Smrt je samo tren, okončanje patnje materijalnog sveta. Jay!

Sunday, October 30, 2016

Zimovanje u Čehoslovačkoj


Organizovala moja osnovna škola "Branko Ćopić" zimovanje za đake viših razreda u Čehoslovačkoj 1990. Ja sam tad bio 7. razred i dosta ljudi iz mog odeljenja je išlo, ali i iz ostalih, tako da je bilo i klinaca koji su bili 5-6. razred. Išlo se na neku planinu ja sam zaista ne mogu da se setim, ali uglavnom nalazila se u slovačkom delu i u podnožju je bio šljakerski gradić na fazon Užica (Zlatibor-Užice). Celu tu eksurziju je predvodio nastavnik geografije Mladen Šarčević zvani Šarac koji je, ah gle čuda, trenutno ministar prosvete u Vučićevoj vladi. Šarac je bio najomiljeniji lik u našoj školi jer je uvek bio maksimalno korektan i što je najbitnije nije psihički maltretirao učenike kako je to radila većina ostalih nazovi nastavnika. Zbog toga su ga svi poštovali i za veliko čudo niko nije bežao sa njegovih časova, jednostavno umeo je sa decom. Baš iz tog razloga kontam da je on trenutno jedini ozbiljan ministar u ovoj vladi jer sam ga gledao pre neki dan na televiziji, i tačno sam prepoznao čoveka i po imenu i po ponašanju.

Ne mogu sad da se setim tačno, ali na dalek put smo krenuli ja mislim sa dva autobusa, kroz Mađarsku pa u Češku. Samo da podsetim mlađe čitaoce, istočni blok se tada tek raspao, berlinski zid je probijen godinu dana ranije, ali beda u tim zemljama je bila i dalje i te kako vidljiva, a to se dalo primetiti odma' kad smo prešli granicu s Mađarskom. Znači gledali smo kroz one prozore ko da smo na safariju, nismo mogli da verujemo koji raspad je vladao i koje siromaštvo. Jbte, pa mi smo 1990. prema njima bili bukvalno ko Nemačka, a oni tamo neki Uzbekistan, al' bez zajebancije. Još gora situacija je bila kad smo ušli u Češku, to je bilo ko da putuješ kroz Jugoslaviju 50-ih godina pa još gore. Mislim, ne može to sad da se opiše, to je jednostavno trebalo videti. No dobro, šta smo mi klinci tad znali, jedino što smo znali je bilo da je Jugoslavija (Srbija) najbolja i najjača zemlja na svetu, a ovo sve ostalo otpad.

I tako, stignemo mi na tu planinčinu, hotel valjda B kategorije, s tim da treba uzeti u obzir da oni tu decenijama nisu imali nikakve goste sa zapada, no samo iz zemalja istočnog bloka, tako da smo tamo zatekli neke klince Mađare, isto nekakva eksurzija, koji su se rasporedili po bungalovima a nama kao ostavili hotel. Naravno da to tako nije moglo da prođe jer mi smo tad bili hardkor Srbi, jer setite se da se ipak radi o 1990. godini kada je to srbovanje bilo na najjače. Pošto smo odmah razmenili novac, ja sam nosio 100 maraka, ovi neki i po više, odma se krenulo u kupovinu svega i svačega, jer je sve bilo surovo jeftino, znači ko sad kad bi neko iz USA ili EU došao u Srbiju pa puta 10. Znači te cene, to je bilo smešno, a mi prepuni onih kruna, i sad sve i da hoćeš ti nemaš na šta da potrošiš tolki novac, jer nema šta da se kupi, rafovi prazni. Jedino što su odmah bukvalno svi kupili su bili nekakvi štapovi za hokej, e sad dal' su to bili pravi štapovi ili neke replike ja nemam pojma, uglavnom svako je imao bar po jedan. Vrlo brzo se organizovala ta ekipa glavnih siledžija i školskih delikvenata pa su otišli u one bungalove i izlomili jadne Mađare. Sećam se da je Bucko s Vidikovca koji je išao u 7-3 bukvalno polomio taj jedan štap o nesrećnog Mađara polmivši mu ruku, tako da su ovi bili primorani da napuste bungalove, jer logično oni su Mađari a Srbi su tad posebno mrzeli Mađare, zar ne? Naravno, Šarac (ministar prosvete) je tu u startu doživeo nervni slom, jer tek smo došli a već tuča. O lomljenju inventara u objektima neću da pišem jer to se podrazumevalo, jedino se sećam da sam i sam mogao da nastradam jer u jednoj internoj tuči između nas Srba jedan me gurno i ja sam udario o neka staklena vrata koja su se slomila ko ništa, pa nas posle Šarac ganjao danima da utvrdi ko je slomio to staklo da se kao plati odšteta. Naravno da niko nije reč rekao, tako da je ostalo da ta soba gde se to desilo plati štetu, što se opet nije desilo i pored toga što smo imali toliko para da smo realno mogli da platimo sva stakla na tom spratu.

Ja nisam išao u te bungalove no sam se stacionario u hotelskoj sobu sa Bocom Bruknerom i Softijem koje možda znaju oni koji su 90-ih slušali rep sastav Belgrade Ghetto. Oni su bili mlađi od mene godinu il' dve dana pa su bili klasični metalci u Slayer i Iron Maiden majicama, dok je mene to već prošlo, tj. već sam počeo da slušam i domaći rok i svašta, ali fora je u tome što je Softi poneo kasetaš tako da je od jutra do mraka pičila Metallica i dosta ljudi je blejalo kod nas u sobi, začudo niko nije išao na sneg da skija i slično, tako da su skroz sjebali sobu. Uglavnom to je bilo kao zimovanje a ja zimske radosti video nisam za tih 7-8 dana. Jedina zanimacija je bila kad su nas vodili u taj grad u podnožju planine kao u shoping. E al' kurac shoping kad nema ničega, jedino je neki sajam radio koji je realno više ličio na buvlju pijacu. Tu je zaista bilo svega i svačega, i tu sam prvi put video one češke piratske kasete koje su se kasnije pojavile kod SKC-a, tako da sam ih kupio na kilo. Sve sam uzeo, Iron Maiden prva 3 albuma, Deep Purple, Pink Floyd, ma bukvalno sve od svega je bilo da se kupi, pa evo i dan danas čuvam sve te kasete i šljakaju. To je tad bila revolucija, jer kad bi mi došli do svih tih naslova da se pametni Česi nisu setili i piratizovali sve? Nisi više morao da presnimavaš od 3. ruke pa da ti grozno šušti zvuk, nego bukvalno ko original.

I tako, dok smo bahato kupovali sve i svja, oni nesrećni sirotani su nas gledali u čudu, nije im bilo jasno odakle nam lova. Na kraju kad više nije imalo šta da se kupi upali smo u neku prodavnicu sa maketama, i pokupovali sve makete brodova, ali meni je i dalje ostalo dosta novca koji nisam uspeo da potrošim, tako da i sad čuvam par 100-tina kruna. Još da dodam na kraju da su se svi masovno alkoholisali svaki dan i noć i mislim da možda jedini ja nisam pio alkohol. E, tako vam je to izgledalo iza gvozdene zavese pre 26 godina, a vidi gde su sada Slovaci i Česi a gde smo mi.

Thursday, October 27, 2016

The Fear of 13 (2015)


Director:
David Sington

Američki osuđenik na smrtnu kaznu posle decenija provedenih na death rowu nam kazuje svoju životnu priču sa posebnim osvrtom na zatvorske dane i jedan suludi nenamerni pokušaj bekstva. Meni su ovakvi dokumentarci posebno zanimljivi, ali ovaj rad nikako ne treba porediti sa čuvenim serijalom Wernera Herzoga "On the death row" jer ovde se radi o skroz drugačijem pristupu tematici, dakle nije fazon ko kod Herzoga: razgovor, intervju preko zaštitnog stakla, no je reditelj bez upadica pustio čoveka da ispriča sve što mu je na duši. Još jedna jako bitna razlika je u tome što se ovde radi o visoko inteligentnom i edukovanom čoveku koji skroz sve kapira iako je na početku svog robijanja 1981. bio skoro pa totalno nepismen, za razliku od Herzogovih "štićenika" koji su većinom bili white trash jad i beda, no brain no tumor fazon. Dakle, ovaj čovek tako lepo pripoveda, tako dobro opisuje sva dešavanja, da se ovo jednostavno mora pogledati. Ma genijalan lik i skroz neverovatna priča. Ovo vam je definitivno jedan od "onih" dokumentaraca. MUST SEE!


"A convicted murderer who has spent 23 years on Death Row tells his story."



- Torrent on Pirate Bay -

Ubi me koncentracija


Kako stojite sa koncentracijom? Ja vala jako loše. Počnem da gledam film i već posle 10-ak minuta misli mi skroz odlutaju. tj. nije da odlutaju neko kao da krenu da se nameću, kao da me nešto goni da razmišljam o nečem petom. Još pritom to su u većini slučajeva nekakve negativne misli, nešto što me muči, proganja i tome slično. Pored toga javljaju mi se i ti "razgovori" u glavi, npr. ako treba s nekim da se vidim sutra ja razmiljam o svim opcijama kako bi tekao taj početni razgovor, uvod u temu što bi se reklo. Ma isti fazon ko kad padnete u mriju pa vas stave u ćeliju dok ne dođe advokat, pa satima razmišljate šta ćete da pričate tj. kako ćete da lažete. Isto važi i za fejsbuk ako je neka tema ostala nedovršena pa onda tako do detalja razmišljam šta ću napisati u odgovoru, ma bukvalno sklapam rečenice i menjam red reči u glavi ne bi li to zvučalo što tečnije i ubojitije.

I tako, dok razmišljam o imaginarnim ragovorima i prepiskama nešto me prenu i skontam da ja to zapravo gledam film ili seriju, i da je prošlo bar 5 minuta ako ne i mnogo više, i onda se kao konačno odlučim da se ovaj put koncentrišem maksimalno i pažljivo nastavim sa praćenjem radnje. Pogađate, naravno da od toga nema ništa, jer već za 5 minuta misli mi iznova odlutaju i ajmo Jovo nanovo. Eh, kad sad pogledam unazad koliko sam filmova na taj način "odgledao" uopšte mi nije dobro. Sva sreća pa se to ne odnosi na sve vrste i žanrove filmova, jer kad me neka tema baš zanima ili ako je film baš prejak ma ni ne trepnem dok ga gledam, ali nažalost takvi su baš retki, tako da mi se skoro svaki dan desi da nemam ideju gde sam i kako proveo sat i po vremena. Jel' ima još neko sličan problem?

Tuesday, October 25, 2016

I Am Not a Serial Killer (2016)


Director:
Billy O'Brien

Jako mi se svideo ovaj film al' ne znam zašto, tj. znam al' mrzi me da pišem. :)


"In a small Midwestern town, a troubled teen with homicidal tendencies must hunt down and destroy a supernatural killer whilst keeping his own inner demons at bay."



- You can find torrent on Pirate Bay -

Monday, October 24, 2016

Disorder (2015)


Director:
Alice Winocour

Jako zanimljiv francuski film a posebno za sve vas koji ste upoznati sa PTSP blagodetima.


"Vincent is an ex-soldier with PTSD who is hired to protect the wife and child of a wealthy Lebanese businessman while he's out of town. Despite the apparent tranquility in Maryland, Vincent perceives an external threat."



Friday, October 21, 2016

The Brigde (2006)


Director:
Brett Hanover

Put jedne devojke kroz niže nivoe Sajentološke Crkve. Iako se radi o B-produkciji, ovaj igrani film nam po prvi put prikazuje na koji to način Sajentolozi deluju iznutra, te je stoga veoma zanimljiv.


"A father must try to save his daughter from deep within the cult of Scientology, while a young woman working for the Scientologists must question her faith."

Thursday, October 20, 2016

The Bear (1988)


Director:
Jean-Jacques Annaud

Inače ne postavljam filmove i dokumentarce o prirodi i životinjama, al' međed je ipak međed. :)


"The director of "Quest for Fire" creates yet another film in nature with almost no human dialogue in this picturesque story of an orphaned bear cub who is adopted by an adult male bear and must avoid hunters. Bart the Bear stars in this anthropomorphic fantasy."



Friday, October 7, 2016

Amanda Knox (2016)


Directors:
Rod Blackhurst
Brian McGinn

Još jedan jak crime-mystery dokumentarac. Za one koji nisu pratili slučaj Amande Knox, do sad je snimljeno par solidnih dokumentaraca pa čak i jedan igrani film, ali ovaj poslednji je ultimativni tako da nema potrebe da kopate po jutjubu, sve što vam treba je ovde. Uglavnom, Amanda i njen tadašnji dečko Raffaele su 2007. optuženi da su u italijanskom gradiću Peruđa na svirep način ubili njenu cimerku i britansku državljanku Meredith Kercher. Ludilo koje je oko ovog slučaja nastalo u Italiji je bilo "nesrazmernih srazmera" što nam daje i te kako dobar povod da pogledamo ovaj film.


"On the morning November 2, 2007, 21-year old Meredith Kercher's lifeless body was discovered in the room of a house that she shared with 3 other women while attending school as part of the Erasmus student exchange program in Perugia, Italy. She'd only been in Perugia a few months. One of the housemates present at the scene of discovery was 20-year old Amanda Knox of Seattle, Washington, also a student and the person from whom this Netflix documentary takes it's name."



Thursday, October 6, 2016

Kenneth Anger - Hollywood Babylon II (1985, PDF)

Saturday, October 1, 2016

Dražen Ričl Zijo: 30 godina od smrti


"Dražen Ričl, poznatiji kao Zijo, bio je glumac, komičar, nadrealista, jedan od pokretača "Novog primitivizma" (New primitives), gitarista nekoliko sarajevskih muzičkih grupa, frontman i jedan od pokretača poznate muzičke grupe "Crvena jabuka". Ričl je jedno vrijeme bio i gitarist sastava Elvis J. Kurtović, te glumac u Top listi nadrealista. Ričl je rođen u Sarajevu, 12. marta 1962. godine. Odrastao je sa majkom Elvirom, završio nižu muzičku školu u Sarajevu, smjer – akustične gitare. Po završetku II sarajevske gimnazije, upisuje fakultet Novinarstva. U to vrijeme osniva svoj prvi bend – "Misterija" koji nije dugo trajao. Tokom srednje škole, ponovo svira u grupi "Znak Sreće", gdje istovremeno i komponira i piše pjesme. 1980. godine, Zijo napušta grupu i odlazi u vojsku, a nakon povratka, priključuje se projektu "Top Lista Nadrealista" Radio Sarajeva.


Još jedan nadimak "PARA" je dobio u jednoj anegdoti prilikom igre sa djecom. U septembru 1981. godine, nastupa sa grupom "Žaoka" (jer je grupa "Znak Sreće" u međuvremenu promijenila ime) na legendarnom koncertu "Zabranjenog Pušenja". Grupa uskoro prestaje sa radom. Istovremeno nastaje Zlajino "Ozbiljno Pitanje" i kako su otprije bili prijatelji, Zlaja i Hare (članovi "Crvene jabuke"), Ziju nagovore da dođe svirati kod njih.


U proljeće 1982. godine, rodila se ideja za grupu "Elvis J. Kurtovich", u koju Zijo prelazi svirati u jesen. U njoj se po prvi put pojavljuje i kao pjevač pjesme koju je i sam komponovao i napisao: "Sva su raja otišla na more". Uskoro zbog neslaganja u bendu, Zijo napušta grupu i počinje raditi sasvim neke druge stvari. Već je tada imao mnoge pjesme. U proljeće 1985. godine, Zijo i Zlaja razgovaraju o tome da naprave zajednički bend. Ubrzo su i pronašli ostale članove benda, te snimaju i prvi album grupe "Crvena Jabuka". Slijedila je prva turneja 1986. godine, koja nikada nije održana.


Kod Jablanice se dogodila teška saobraćajna nesreća. Nakon nesreće 18. septembra 1986. godine, na putu za Mostar, u kojoj je poginuo basista iste grupe Aljoša Buha, Dražen Ričl zadobio je teške povrede, od kojih je kasnije, tačnije 01. oktobra 1986. godine, i podlegao. Ričl je imao 24 godine, sahranjen je na sarajevskom groblju Bare."



Zijina autorska pesma, i tekst i reči, i gitara i vokal:


Related Posts with Thumbnails