I Was Possessed by God (2000)

Director:
Caveh Zahedi

E, paste, ovo je jako zanimljivo. Jaran koji je imo neverovatno iskustvo kada je prvi put probao halucinogene pečurke, sada želi da ponovi tu akciju ali ovaj put je doveo čoveka da to snimi. Navodno, prošli put ga je zaposeo Bog i svašta dojaja je doživeo, pa sad želi to da ovekoveči. Toliko o filmu, a sad malo JA. I ja sam, kad sam bio mlad i polu-lud, voleo tako da eksperimentišem na sebi, i to skroz solo na gajbi, doduše u standarnom nemanju keša za prave halucinogene ja sam se okrenuo ovim socijalnim verzijama, tatulama i sranjima, konkretno atropin mi je bio najzanimljiviji kao najdostupniji od svih tih akcija. E sad, pošto ovo čitaju i maloletnici (Rastko i ekipa) ja neću otkriti kako se može NA VRLO LAK NAČIN doći do ovog izuzetno moćnog halucinogena, ali ću obnarodovati njegovo dejstvo, tj. ono šta sam ja putem tih mojih "eksperimenata" otkrio. Prvi put kad sam se susreo sa tim otrovom, drugar mi je reko uzmi 5-10 kapi, nikako preko toga, ja ga poslušao, ali nisam bio zadovoljan dejstvom, tako da sam u svom autodestruktivnom fazonu sledeći put popio celu bočicu, iz fazona kad je bal nek je madball. Naravno, ja nisam imao kameru kao ovaj jaran, pa sam istripovo da svoja zapažanja snimim pomoću kasetofona. Ali avaj, osim uvodne reči gde sam reko koliko je sati, popio sam tolko i tolko atropina, ništa drugo se nije čulo, tako da mi je eksperiment u celosti propao. E sad, nije eksperiment propao što sam ja bio neozbiljan nego zato što sam se već posle par minuta totalno oduzeo, al' totalno.

Dan kasnije, pronašla me šveca u stanju sličnom shizofreniji, s'tim što ovo zlo ima taj rad da ti ograniči memoriju na nivo zlatne ribice, tako da se ja 99% akcija ne sećam. Ko je probavao artan, akineton i tako te ludomile zna o čemu pričam, dakle jedna totalna zatupljenost, stupor je možda najbolji izraz za to stanje gde ti lek prekida sve moguće misli, i negativne i pozitivne. Naravno, kod težih, paranoičnih bolesnika to i te kako ima smisla, jer čim mozak krene da im stvara konstrukciju o zaveri ili nekoj drugoj opasnosti, taj lek jednostavno prekine tu misao, i čovek ne zna ni šta je hteo, ni gde se deo, s'tim što kad se ti lekovi uzimaju u određenim prepisanim dozama, to i nije tolko strašno, mada sam viđao ljude koji nikako nisu senilni a opet nisu znali gde su krenuli, otkud oni tu, a kamoli kojim dobrom. E u mom slučaju je to bilo puta 100, jer je i doza bila toliko puta jača.

Sestra mi posle prepričavala, kaže išo sam jedno 100 puta u WC, valjda mi se pišalo, ali dok ja stignem do klozetske šolje koja je od mog kreveta udaljena jedno 4 metra, ja zaboravim gde sam pošo i sa kojom namerom, a onda usledi logično pitanje otkud ja tu pobogu, šta radim u kupatilu, tako da se brže bolje vrnem u krevet i posle minut ponovo shvatim da mi se piša, i tako u nedogled. Sestra je uglavnom umirala na te moje akcije, jer je znala o čemu se radi, nije mi bio prvi put, mada ja nisam umeo da joj objasnim šta sam tačno uzo, jer nikako nisam mogo da razumem šta me pita, i još bitnije, zašto me to pita, sreća pa su postojali ti prekidi pamćenja inače bi upao u žešću paranoju od tog propitivanja. Povremeno bre nisam mogo da skontam ni ko je ona, ni otkud ona tu, tako da ako bi malo okrenuo glavu na drugu stranu u sledećem trenutku kad bi mi ponovo ušla u vidokrug ja bi se istinski prepao, i pitao je otkud ti tu i slično. Znači, jako zajebana rabota, a pravi cirkus je nastao tek kada je pozvala naše roditelje.


Dolaze ćale i keva, tripuju "evo ga, konačno je stvarno poludeo", istraumirali se ljudi, i ćale tu preuzima ulogu "čuvara" od sestre, samo što je on to malo preozbiljno shvatio, pa je uvatio da me prati u stopu, a fora je bila u tome što sam ja istripovo da je on medved, a ja se najviše od svih životinja plašim međeda, ali nisu to one prave hardkor halucinacije gde ti vidiš medveda u punoj snazi, nego krajičkom oka, čim se okreneš prema osobi halucinacija nestaje, dakle sve haludže na atropinu se dešavaju na toj ivici vidnog polja, ima čak objašnjeno u psihijatriji kakve su to halucinacije i zašto se javljaju, čitao sam, ne mogu sad da se setim jebiga. Znači, ako si okrenut leđima ili bočno nekome svašta tu možeš da vidiš, tako da sam ja u begu od ovog medveda pokušao da se zatvorim u kupatilo, sreća pa nisam mogao da skontam kako, jer da sam se zaključao verovatno ne bi znao da izađem, jer treba prvo skontati otkud ja tu, pa onda ko to napolju lupa, kakve su to nemani zaposele vrata, pa redom, i dok bi ja stigao do toga kako se otključati, već bi 10 puta zaboravio o čemu se tu zapravo radilo, i onda sve ispočetka. Dakle, jedna vrteška bez kraja, zatvoren sistem, ko Burduš na ringišpalju, dok ima struje mašina radi, u ovom slučaju dok ima atropina u moždanom sustavu, a imalo ga je oho-ho, i ko zna koliko bi još to ludilo potrajalo da me nisu odvezli na VMA, tamo me priključili na neke infuzije, pa sam se lagano spustio na zemlju, ali i pored tog spuštanja ja sam umirao od smeha. Dolazi doktorka i pita me da joj kažem koje je boje njena kosa, to kao test da vidi kolko sam prso, ja reko vi ste plavi al' se farbate, i naravno u smeh, i ona kao ma dobro je on, nije mu ništa, obično ljudi na atropinu umesto mene vide čudovište, ja opet u smeh, mislim se u sebi nisi me to pitala, pitala si me samo za kosu. A najjača fora, to mi ćale kasnije pričo, kaže, krenem ja po ko zna koji put da pišam, stignem do šolje, al' malo morgen, zaboravio opet gde sam pošo, i onda krenem da kopam po WC šolji, po vodi, tražim nekakve dijamante il' tako nešto, navatam ih i pokazujem njemu, kao vidi šta sam našo, a on mi kakav je pokvaren, uzme to iz ruke i baci na tepih, samo da bi me zajebavao, i ja onda to tražim po podu, ubi se tražeći, jer ko zna kakve svetleće akcije su to bile kad sam se ja toliko primio.

Ima tu još detalja sa tim halucinacijama, npr. standardno, casual pričanje sa ljudima koji nisu tu, opet ih vidiš samo krajičkom oka, i razgovor traje taman tolko dok ne okreneš glavu i shvatiš da tu nema nikoga. Sestra je imala malu kameru pa je uspela da uvati detalj kad sam pričao sa Acom "baletanom", e sad ko je bio aktivan 90-ih zna o kom liku se radi, moja tadašnja devojka se družila sa njim. Posle sam hteo da ubijem sestru što nije duže snimala, jer to je i bio cilj ovog eksperimenta koji je krenuo po zlu, eh kakav bi to awesome materijal bio da je bilo 10-20 minuta toga, jebiga. Uglavnom, siguran sam da tih par sekundi uncut materijala postoji negde kod sestre, doduše ona je sad u prijateljskoj Gruziji, ali vrnuće se valjda nekad otalen.

Za kraj nauk : Nikada, ali nikada nemojte da se zajebavate sa atropinom, jer pored toga što može da se realno poludi, može i da se rikne od njega, dva psihijatra su mi to potvrdila (a možda su me i slagali?). Na drugu stranu atropin kao bojni otrov je skoro pa savršeno oružije za obračun sa dušmanima, al zaista ne bih sad o tome, jer ko zna kakvi sve umovi ovo čitaju i šta bi sve moglo da im padne na pamet. Uglavnom, ovaj dokumentarac je odličan uvid u to šta čovek sve može da doživi tokom halucinogenog tripa, s'tim što je ovaj za razliku od mog, pozitivan, zdrav trip, znači ima neki cilj, nije puko autodestruktivno iživljavanje. Dakle, jako zanimljivo i poučno, jer sve što ćete videti ovde nikako nije gluma za kamere, sve je i te kako realno. (30 min)


IMDB

"On February 14th (Valentine's Day), 1993, Caveh Zahedi, being without a date, decided to ingest 5 grams of hallucinogenic mushrooms. For the first time in his mushroom-taking experience, he had an experience of "divine possession," in which he felt that a divine being took possession of his body and spoke through him, in a voice that was not his and with knowledge that he himself did not possess. He afterwards tried several times to repeat the experience. "I was Possessed By God" is the documentary record of one such experience."

DOWNLOAD :

http://www.megaupload.com/?d=EWHKVTRN