Zabranjeno Pušenje - Tašmajdan, 13.09.1996.

Po prvi put na internetu :)

Major Bauk (1951)

"Jedan partizanski odred opkoljen je sa svih strana. Kako ne postoji drugi izlaz donesena je odluka da odred udje u okupirani grad, da se borci odmore i oporave."

Turning the Art World Inside Out (2013)

Director: Jack Cocker

Priča o alternativnim umetnicima koji su zbunili i promenili svet sa posebnim osvrtom na mog miljenika Joe Colemana.

Padinjak via Vidikovac

Bio juče u Lazi u Padinjaku da posetim jarana, pono mu sok od đusa i kafu. Jedva me pustili da uđem jer su posete od 15-18 a ja stigo greškom u 14h jer mi tako rekli savesni na telefonu. Fina jedna, renovirana zgrada, A odeljenje, jedino bedak što je na samom kraju grada (realno van grada), na poslednjoj stanici autobusa 101 u Padinjaku, pa mi je trebalo 3 sata busom do tamo i još kilometar pešaka kroz vukojebinu. Ušo unutra a ono sve novo, cakli se, nisam verovo koji konfor, al' odma me napali pacijenti, kažu "daj malo soka brate", ja reko ne može ovo je za drugara. Ovaj jedan što je bio ko na spidu mi reče pa to mi drug, eno ga u sobi drema. Ulazim u sobu, ovaj komiran, nagutali ga leponexom, ne zna gde je. Ja kreno da ga budim, vičem mu na uvo - Pandža ti došo u posetu aloo, Abraxas, a ovaj će "ma pusti me da spavam". Onda fino skočim na njega i maltret, na kraju kad me vido ozario se i odma usto ko da nije na ludomilima. Izljubimo se tu kako i priliči, i pravac dnevni boravak na pljugicu, kafu i sokić. Pitam ga šta bi brate moj, nisi se valjda seko ili dalekobilo oboleo. Kaže ma jok, pa barem me ti znaš, isfoliro sam jer mi treba dijagnoza za neke zajebancije oko stana i opštine. Meni pade kamenčuga sa srca, jer znam da mu nedavno umro ćale pa sam sve kontao da je prso onako usamljen na gajbi.

Sedimo tako, u drugom delu neki gledaju ogroman TV pa sam čak i stoni fudbal i tenis izvalio, ma kažem vam banja robija i vidim samo prilazi raja i traže malo soka, jer tu ima dosta ovih nesrećnika što ih niko ne posećuje, što ih se porodica odrekla, pa im jaran dade svima po malo, prava drugarska atmosfera, sve se deli, ma idila.

Došo i ovaj ortak '83 godište što me startovo na ulazu, seo i vidim radi mu singerica (cupka nogom ko nenormalan), ja reko šta je brate, anksioznost psihotičnog stepena? Kaže jeste, imam bipolarni, u maniji sam, spavam jedva 4 sata, žena mi shizofreničarka, otišla na poso ostavila malo dete samo gajbi 3 sata pa nam sad socijalno oduzelo malog. Naravno, po starom shizofreničarskom običaju nije htela da pije lekove i eto šta se izrodi. Tuga.
I tako, ovaj moj tu već 2 meseca, već je kreno na vikende tako da će ga puste za max 3 nedelje, pa da nastavimo da divljamo po skajpu jer živi u Staroj Pazovi pa se slabo (nikako) viđamo. Inače čovek je majstor za kompove i da njega nije bilo ova moja furuna bi riknula odavno a za novi komp se nema ni u najavi. Jurio sam ga pa cirka mesec dana, pitao i kuku i motiku, i na jedvite jade lociram ga pre neki dan preko prijateljevog prijatelja pa njegovog rođaka. Tamo nisu dozvoljeni mobilni telefoni tako da nije ni mogao da mi javi gde je no sam zvao Klinički centar pa onu malu Lazu kod Urgentnog a oni mi rekoše da je vamo u Padinjaku.

Uglavnom, da zaključim, ako se već nameračite da krenete u posetu nekome u ludnicu ili zatvor u Skeli mojne da se zajebete pa da krenete busom entuzijastično ko ja, no fino kolima, jer evo i sad me boli trtična kost i ravni tabani od mrtvog autobusa. Bar da sam znao koje su ono muke, podmitio bi ćaleta da me vozi, ovako sam samo najebo al' bar drugara nisam izdao. Živeli!

Noću, kad nema nikoga...

Noću, kad nema nikoga, kad nema valjanog filma na TV-u, a po običaju san neće na oči, otuđen od sveta, vodim zamišljene razgovore u glavi sa poznatim i nepoznatim ljudima dok se vrtim po krevetu. Ustao bih da sve to zapišem al' mi se nekako ne da. Jbga, ko će da pali komp na ovu vrućinu, a da pišem ručno to nema šanse, jer jednom sam tako zapisivo, pa izjutra jedva da sam išta mogao da pročitam. Jebe me taj rukopis još od malih nogu, ruke se tresu, večna nesigurnost izbija iz mene. Ljudi mi zameraju što pišem samo i isključivo o sebi, a ja kompleks pa sve to primam k srcu. A o kome drugom da pišem kad jedino sebe poznajem a realno ni to. To je ujedno i glavni razlog zašto nikad neću napisati roman ili nešto slično tome. Izgovori, izgovori, sve znam. Saveti sa svih strana, kontam da su dobronamerni, al' me ipak vata paranoja, i u 5 izjutra u leponexu tražim spas od podivljalog, raspojasanog uma. Oću li ikad prestati da mislim, oću li ikad bilo šta?

Oćeš kad umreš - dobaci neko iz publike (Canetovim glasom)

Manhunt: Unabomber (2017)

"An in-depth look at how an FBI profiler helped track down the Unabomber."

TORRENT