Trijumf južnog voća (clip,2005)

Klip iz dokumentarca o Vitezovima, navijačima Obilića - Trijumf BGD volje (2005)

Boom Pop Fest '73 (1973)

01. YU grupa - Kosovski božuri

02. Buco i Srdjan - Ako odem

03. Ave - Moj smeh je umrl

04. Srce - Gvendolina

05. Jutro - Mala nočna glasba

06. Zdenka Kovačiček i Nirvana - Klik tema broj 1

07. Rock Express - Eto tako

08. Grupa 220 - Pop pjevač

09. Drago Mlinarec - Pjesme sa planina

10. Time - Reci ciganko

11. Dah - Ako poželiš

12. 777 - Hej zar ne čujes

DOWNLOAD

VITEZOVI: Trijumf BGD gudre (clip,2005)

Klip iz dokumentarca o Vitezovima, navijačima Obilića - Trijumf BGD volje (2005)

- 56 sekundi ko 56 minuta kolko su jake poente :)) -

Anja Rupel - Ostani do konca (2009)

01. Anja Rupel - Ne prva, ne edina

02. Anja Rupel - Nisi moj

03. Anja Rupel - Ostani do konca

04. Anja Rupel - Novo jutro

05. Anja Rupel - Tvoj svet

06. Anja Rupel - Kratek stik

07. Anja Rupel - Do dna

08. Anja Rupel & Hari Mata Hari - Ne lažeš mi ti

09. Anja Rupel - Prihaja jesen

10. Anja Rupel - Ni izhoda

DOWNLOAD

Dosije: Zemunski Klan (2015) - 4.deo - SABLJA

Ova fotka je tokom proleća i leta 2003. visila svakodnevno po svim srpskim televizijama i štampanim medijima i to bez ikakve cenzure. Hajde sada da vidimo šta će da kažu cenzori na ovakav jedan incident. Kako vam se sada sviđa "Beograd"? Se nešto promenilo il' se to meni samo čini? Smo se "uozbiljili" ili šta? Pravna država? Ma zakuni se...

"Posle sukoba sa Ljubišom Buhom Čumetom, koji je shvativši da mu Zemunci rade o glavi, odlučio da se okrene protiv njih, kao i čvrste odluke premijera Srbije, Zorana Đinđića, da jednom za svagda stane na put mafiji, Zemunci donose odluku-obezglaviti državu i zavladati njome! 12. marta 2003. godine izvršen je atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića. Samo nekoliko sati kasnije pokrenuta je najveća policijska akcija "Sablja". Kao glavni osumnjičeni označeni su pripadnici Zemunskog klana..."

Pop Festival Ljubljana 72 - Boom (1972)

01. Nirvana - 222

02. Indexi - Hej Ti

03. D. Mlinarec, I. Kiš, T. Domicelj - Kaj God Blues

04. D. Mlinarec, I. Kiš, T. Domicelj - Skladište Tišine

05. Alarm - Boj

06. Grupa 777 - Exodus

07. Mladi Levi - Spominjam Se Antima Terije

08. Had - Nebeski Dar

09. Had - Put U Ništa

10. Ivica Percl - Svakoga Dana Ja Znam

11. Grupa M. Skrgatiča - Smij Se

12. Time - Za Koji Život Treba Da Se Rodim

13. Nirvana - Pred Tvojim Vratima

Najjača pesma jugoslovenskog rokenrola ikada, definitivno i neopozivo:

DOWNLOAD

Na današnji dan 1984. godine po svom izboru otišao je Branko Ćopić

"Jedan od najpopularnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca Branko Ćopić napustio je ovaj svet skokom sa Brankovog mosta u Beogradu na današnji dan 1984. godine.

Autor je izuzetne popularnosti, neobično plodan sa, za domaće prilike, neverovatnim tiražima. Pritom, njegova dela su prevedena i objavljena na više od 30 jezika širom sveta.

- uvek i svuda -

Prvu književnu nagradu je dobio 1938. od Akademije sedam umetnosti za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu iduće godine, potom nagradu Srpske kraljevske akademije 1940. godine. Njegoševu nagradu dobio je 1972. za antologijsku zbirku pripovedaka ''Bašta sljezove boje''. Ćopić je tu knjigu objavio 1970. godine. Dobitnik je i Nagrade AVNOJ-a, a NIN-ovu nagradu za najbolji roman dobio je 1958. godine za delo "Ne tuguj, bronzana stražo". Od 1968. godine bio je član SANU.

Rodjen je 1. januara 1915. u Hašanima kod Bosanske Krupe, danas Federacija BiH.

- Grmeč -

"Rođen sam početkom Prvog svetskog rata. U to isto vreme moj otac, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a moj stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, nalazeći se u dve zaraćene vojske, borili ustvari jedan pored drugoga. Tek pošto se rat završio, moj otac i stric Nidžo nadjoše se ponovo zajedno, u istoj kući. Od njih sam dobio svoje prve igračke, mesingane puščane čaure i čuo prve ratne priče", opisivao je Ćopić atmosferu svog detinjstva.

Nižu gimnaziju je završio u Bihaću, a učiteljsku školu je pohadjao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju dipomirao je u Beogradu 1940. godine.

Postoji lokalno predanje, prema kojem je on, navodno, bio prvo dete u njegovom kraju koje je ime dobilo po pesniku Branku Radičeviću.

Tih 40-tih objavljivao je kratke priče u "Politici", dok ga je napad na Jugoslaviju 1941. godine zatekao je na odsluženju vojnog roka u Mariboru, da bi se ubrzo potom u rodnoj Krajini u leto te 1941. priključio ustanicima partizanima. Relativno brzo postao je politički komesar, u isto vreme i dopisnik partizanskih listova banjalučkog "Glasa" i "Borbe". Takodje, pisao je skečeve i pozorišne predstave.

U Beogradu je posle rata bio glavni urednik lista "Pionir", a potom i profesionalni pisac. "Pisanje za decu za mene je najlepši posao, najprijatnija zabava i najbolji odmor. Kad završim jednu knjigu za decu, ja se osećam tako veseo i raspoložen kao da se vraćam sa neke velike majske svečanosti", govorio je on. Očigledno, pisanjem bajkovitih priča o detinjstvu i ratu branio je i samog sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije.

Prošle godine u aprilu mesecu osnovana je Fondacija "Bašta sljezove boje" koja za cilj ima obnovu kuće poznatog književnika u njegovom rodnom gradu, pa su tim povodom organizovane predstave, kao i donatorsko veče u cilju prikupljanja sredstava za realizaciju tog projekta."

Fondacija "Bašta sljezove boje" - Ćopićgrad

Spisak filmova iz domaće produkcije 2000-2014 koji se mogu pogledati

Ovu listu sam prinuđen da podelim na dva dela, dakle na filmove koji se zaista mogu pogledati i na tzv. zonu sumraka, tj. na filmove koji se mogu pogledati al' možda bolje i ne, no to sami razlučite. Prvo idemo sa listom ovih "MOŽE SE GLEDA" a posle "ZONA B".

01. Apsolutnih sto (2001) - zbog Žike pajdomana

02. Sedam i po (2006) - znači zbog Brus Lija i male Marine (i Ljubinke Klarić)

03. Hadersfild (2007) - ali ne zbog scene kad duvaju cigaretu umesto vutre

04. Četvrti čovek (2007) - ako pitanje je zašto odgovor je samo zato

05. Srpski film (2010) - jer sam ja tako reko a i iako ovaj film realno nije za svakog treba ga ipak pogledati iz jedne malko drugačije perspektive

06. Neprijatelj (2011) - ubedljivo najjači domaći film snimljen u poslednjih 15 godina

07. Ničije dete (2014) - nisam gledo, ljudi kažu valja, ja im ne verujem, al' ajd kao...

01. Normalni ljudi (2001) - zbog Ljubinke Klarić

02. Profesionalac (2003) - zbog Bajage gulanfera :))

03. Sivi kamion crvene boje (2004) - zbog Žike ujdoslava

04. Karaula (2006) - srbomrzac pokido ulogu

05. Klopka (2007) - ima zaplet

06. Turneja (2008) - širi mir međ narodima

07. Život i smrt porno bande (2009) - isekli vene na suvo i umrli...ah da, to je treš film

08. Čekaj me, ja sigurno neću doći (2009) - monolog Petra Božovića

09. Parada (2011) - ima tu i humora dosta

10. Sestre (2011) - mnogo težak, ko crna zemlja

11. Smrt čoveka na Balkanu (2012) - opet zbog srbomrsca, pokido ulogu ko i vazda

12. Krugovi (2013) - jbmliga, kontam da ima neka poenta valjda

Čovek Vicko (2015)

"Dokumentarni film "Čovek Vicko" je nastao za tek nesto više od 24 sata 20.-21. marta 2015. Ideja da se on napravi postojala je već neko vreme, a onda se iz jednog našeg razgovora izrodila ideja da snimimo taj "anti-film"...a onda se sve nanizalo kao u nekom snu, Wostokov intervju je snimljen iz prvog pokušaja, bez ikakvih ponavljanja i korekcija. Onda je Zlata preuzela stvar u svoje ruke i gotovo na isti način montirala i režirala film u hodu osmišljavajući priču zajedno sa Wostokom. Ovaj film je zapravo plod nastojanja da se o tako spontanom i neposrednom kreativcu kakav je bio Čovek Vicko ispriča priča na isti takav način!"

"E, to je bio Vicko, jedan i neponovljiv." - Wostok

Čovek Vicko (1974-2014)

Izgubljeno dugme (2015) - trailer

Večeras, 23. marta, u Sali 1 Doma Sindikata, sa početkom u 22:30, ide beogradska premijera dokumentarnog filma o legendarnog bubnjaru Bijelog Dugmeta - Goranu Ipetu Ivandiću.

"Izgubljeno dugme" uzbudljiva je biografska priča o Goranu Ipetu Ivandiću, tragičnom bubnjaru najvećeg rock sastava s prostora bivše Jugoslavije - Bijelog dugmeta.

Film grebe duboko u prošlost kad je Ipe još kao klinac upao bend koji je u nedelju dana pokorio zemlju s više od 20 miliona stanovnika. Ovaj film otkriva kako je mladić iz Vreša izgradio imidž muzičke senzacije već u 20-oj godini života i zašto su njegove solo deonice bile najspektakularniji deo koncerata sastava Bijelo Dugme.

Njegova slava prekinuta je na vrhuncu karijere kad mu je policija u bubnjevima pronašla hašiš i strpala ga dve i po godine u zatvor. Ta brutalna kazna uništila je Ipeta i emotivno i psihički, pa je on posle zatvora upadao iz jedne krize u drugu ; Zadužio se kod lihvara, krenuo u raznorazne „biznis varijante“ u kojima je izgubio sve, da bi njegovu dramu okončala misteroizna smrt u Beogradu.

Tajna njegove smrti nikada nije razjašnjena. Službeno, Ipe se ubio skokom sa šestog sprata hotela Metropol. Neslužbeno, Ipe je ubijen...

Ovo je film u kom ćemo videti neke od najnezaboravnijih trenutaka SFRJ rock scene, muzičke bravuroze Bebeka, Bregovića, Redžića, Pravdića i Ipeta Ivandića, nezaboravne scene s koncerta kod Hajdučke česme.. Kroz razgovore s nizom zanimljivljih svedoka otkrivamo i jednu širu priču o Bijelom dugmetu, rock'n'rollu i komunizmu... Film je sniman od 2009. do 2014. u Sarajevu, Beogradu, Londonu, Zagrebu, Beču, Budimpešti i Varešu.

Dosije: Gram, kilogram, tona (2015)

Director:
Janko Baljak

"Dokumentarno-igrani film "GRAM, KILOGRAM, TONA", nastao u produkciji Monte Royal Pictures. Scenario i režiju potpisuje Janko Baljak. Film se bavi mehanizmima organizovanog regrutovanja maloletnika u trgovinu drogama u Srbiji. Dvanaest mladih sagovornika, koji su na izvršenju kazni za ova krivična dela, govori o svojim sudbinama i donosi priču o ulasku u taj začarani krug iz koga se teško nalazi izlaz."

"Trade in drugs in Serbia (Balkan). Thirteen young people we spoke to, who are serving their sentences for this crime, are telling a story about the entrance into that vicious circle, and about how difficult is to find the way out of it."

Dokumentarac pogledajte na YouTube linku OVDE jer jajare iz "Monte Royal Pictures" brišu linkove pa pritom još i prete, jer navodno čuvaju autorska prava a film gledalo par miliona ljudi na TV-u. Kontam da su toliko alavi da žele da izdaju DVD ili tako neki sulud rad, jer sve ostalo je isuviše smešan izgovor kao npr. ona blesava priča o nekakvom festivalskom životu filma. Kakve bre to veze ima alo, pa valjda je bitnije da što više klinaca i njihovih roditelja pogledaju film nego da se uzme neki sitan keš na brzaka, jebote bre snimiš ovakav jedan skroz edukativan, poučan, ma odličan dokumentarac i onda još oćeš da zaradiš na kvarno, ko da nisi dovoljno keša uzeo od PRVE TV?! Kako vas bre nije sramota? Ma bre fuck copyrights, nosite se...

Kriminal u Rusiji: Slučaj Larijonov (Krvava preraspodela)

"Organizovana kriminalna grupa braće Larijonov iz Vladivostoka, bila je jedna od najpoznatijih kriminalnih grupa na dalekom istoku Rusije. Rezultat delovanja ove grupe je 17 ubijenih."

Anja Rupel - Vse (2004)

01. Anja Rupel - Daleč Si

02. Anja Rupel - Krajnje Vrijeme (feat. Toše Proeski)

03. Anja Rupel - Moj Planet

04. Anja Rupel - Na Zadnji Postaji

05. Anja Rupel - Odšla Bom še To Noč (Remix 2004)

06. Anja Rupel - Proti Soncu

07. Anja Rupel - Skrajni čas (feat. Tose Proeski)

08. Anja Rupel - Še Enkrat Me Poljubi

09. Anja Rupel - Vroče Je

10. Anja Rupel - Vse (Remix Eddy The Fish)

11. Anja Rupel - Vse

12. Anja Rupel - Vulkan

DOWNLOAD

O Pampiju, "Kaznenoj Ekspediciji" i uopšte o Grobarima 80-ih godina

Autor teksta: Vasa

Ono što bi svaki pravi navijač, a pogotovo Grobar u Srbiji trebao da zna iz istorije navijačkog pokreta, to je priča o Pampiju. Stvarno je nepravda zaboraviti tog čoveka jer je imao mnogo veliki uticaj na sve ono što će se događati kasnije. Ako je Engleska imala Ikija i Head Hunters-e, Srbija je imala Pampija.

Pampi nije bio neki udarač, i kako mi to kažemo, "na ruke" bi ga dobio skoro svaki današnji huligan. Bio je visok oko 182-83 i bio relativno mršav, a nosio je i veliku dioptriju naočara koja ga je dodatno opterećivala. Ali je zato bio hrabar i izrazito lud, pa su ga se ljudi kao takvog klonili.

Posebnu težinu u svemu je imao njegov otac, jedan od policijskih oficira u brigadi na Banovom Brdu, jedinici koja je obezbeđivala sportske priredbe. Među navijačima je vladala totalna dezinformacija, koja je išla toliko daleko da se pričalo i da mu je otac ministar MUP Srbije. Cigani su tih godina kao razlog zašto mu se ne suprotstavljaju iznosili to, da kada bi ga prebili bili bi istog momenta uhapšeni, što naravno nema nikakve veze sa istinom. Pampi je znao pravila igre, jer je bio mangup sa ulice i nikada ni na koga ne bi uperio prstom ni u ludilu.

Mnogo ga je interesovao navijački svet, bio je patološki navijač Partizana , ali se u fudbal nije puno razumeo. Negde oko 1980. postao je jedan od vođa na jugu. Imao je posebnu harizmu da okupi pa malo je reći čudnovate ljude oko sebe.

Nerazdvojan je bio sa pokojnim Trlajom (Bata Trlaja) jer su živeli tako reći u komšiluku. Pampi je odrastao u BLOKU 70, a Trlaja na Bežaniji. Kada je trebalo na ruke sa nekim jedan na jedan, tu je bio Trlaja, koji je među prvim navijačima u Beogradu počeo i da bilduje.

- Pampi u džemperu, Trlaja u braon kožnoj jakni levo -

Gostovanja koja je organizovao Pampi nisu ničim ličila na ona dok se on nije pojavio. Sve je funkcionisalo besprekorno. Imao je momke koji su brinuli da se putuje preko Ferijalnog Saveza (omladinska organizacija preko koje je karta koštala bagatela), pa su za razliku od cigana koji su se uglavnom švercovali, grobarska putovanja bila masovnija i bezbednija.

Kod Pampija je svako imao svoje zaduženje, pa su tako postojali i "dežurni lopovi" koji su imali zadatak da pribave hranu, piće i ostale potrebne stvari za naredna gostovanja. Krali su i platno za zastave, i auto lakove za grafite, i...šta sve ne...

Pampi je uvek sa sobom nosio ključ koji je otvarao sva vrata u vozu, pa bi tako otvarao i posebne vagone, koji su bili namenjeni isključivo kondukterima, ali bi Grobari pre njih zauzeli mesta te bi kondukteri mislili da su zaboravili da zaključaju vrata, jer im na pamet nije padalo da neko od navijača može da ima tako redak ključ.

U pomenuti vagon mogli bi da uđu samo "Generali" kako je Pampi zvao one mlađe najaktivnije, zatim oni iz prve ekipe do Pampija i one koje bi on sam odabrao. Uz klopu i piće, imao je i posebne ljude koji su služili za podizanje morala ostalima, nešto kao u stara vremena što su bili guslari.

Na primer Italijan je pričao kako se ponašaju žabarski ultrasi na gostovanjima, prepričavao poslednje nerede sa italijanskih stadiona, itd. Kada bi on završio, na red bi došli skinheadsi i pričali o dešavanjima u Engleskoj, što je inače bila Pampijevoj omiljena tema.

Ako se putovalo u neki hrvatski grad, posebnu ulogu su imali takozvani "politički komesari", koji su pričali o srpstvu.

Uz Pampija je često bio i "Debeli" koji je govorio samo u stihu, tako što bi istog trenutka od rečenica pravio rime. On je bio zadužen za smišljanje novih pesama i skandiranja, koja su kasnije uvežbavana.

Kada su "Generali" bili dovoljno informisani, zadatak je bio da prenesu sve što su saznali na ostale, a Pampi je išao vozom kao pravi vojskovođa i obilazio svoje vojnike da proveri moral.

Uvek se zalagao da bude pravi lider. Tako na primer valjda 82/83, grobari su krenuli u Zagreb i ispisali su ceo voz i spolja i iznutra autolakovima, jer je bio trip da to izgleda mnogo dobro kada se ulazi u stanicu neprijateljskog grada (postojala je priča da tako rade žabari).

Policija je u Slavonskom Brodu htela da uhapsi većinu Grobara, ali se Pampi prijavio da je sve sam napisao, misleći da ce biti dovoljno da Trlaja telefonira njegovom ćaletu i da će ovaj preko svojih veza da izdejstvuje brzo puštanje, što se ko za inat nije dogodilo.

Pampi je bio jedinac, pa je tako njegov otac bio strašno slab na njega. Često je bilo i komičnih scena. Tako je jednom išla kolona grobara od Terazija ulicom ka stadionu i negde ispred Slavije im se preprečila policija.

Pampi prvi među Grobarima, a Pampijev ćale komanduje jedinicom.

Pampijev ćale: "Miroslave (Pampijevo pravo ime), popnite se na trotoar!"

Pampi: "Saša (ćaletovo ime), pomerite se da prođemo."

Pampijev ćale: "Miroslave, popnite se na trotoar ili ti ne dam džeparac za sledeći mesec!"

Pampi je bio prvi koji je počeo da organizuje akcije iznenađenja. Na primer, sa manjom ekipom je odlazio u Šid i sačekivao noćne vozove iz Splita, Zagreba,...u zavisnosti ko je igrao sa Partizanom. To niko nije očekivao, jer su uglavnom svi spavali.

Postoji i na BBB sajtu priča kad je uhvatio "Bubu luđaka", ali događaji nisu tačno opisani. Grobari su "Bubu" zarobili i vodili ga ceo dan sa sobom, da bi ga na kraju odveli na Manceov grob, vezali i terali da peva Partizanove pesme. Tada je došla Manceova majka da poseti grob svoga sina, a grobari su pobegli jer ih je bilo sramota. Tako su jednom i cigane čekali kada su se vraćali iz Novog Sada. To je bilo nešto sasvim novo i pravo iznenađenje za sve - Blitzkrieg!

Pampi je oko sebe uvek okupljao mnoge problematične njuške. Tako je jedan od generala bio i pokojni Dile (Divac iz 63. bloka), pokojni Muca, a jedan od klinaca i pokojni Žabac (Kneletov nerazdvojni drug). Bilo je tu i mnogo momaka koji nisu imali nikakve veze sa navijačima: Mungos, Bata Bosanac (prvi počeo da prangija po gradu, ali u ono vreme po nogama)...

Zbog svega ovoga je tih godina bio prisutan strah i kompleks među ciganima, a Grobari su sve do 1986. dolazili na sever kada je Zvezda igrala važne utakmice i pevali grobarske pesme. Gledano iz perspektive današnjeg vremena, to izgleda skroz nezamislivo, ali niko od cigana nije hteo prvi da se suprotstavi iz straha šta bi se moglo dogoditi narednih dana u gradu.

Već tada su bile poznate priče o "ŠOK SOBI" (podrum u zgradi jednog grobara u Pampijevom komšiluku), gde su maltretirani ljudi, stavljane im cevi pištolja u usta i druge nezamislive stvari za ono vreme. Dovoljno je bilo da ribama iz tog kraja pomeneš Pampija i više sa tobom nikada ne bi progovorile ni reč.

Pampi je od cigana priznavao samo Boška (nerazdvojan drug iz detinjstva) za koga je govorio da je isti kao on, i Rikija koji je uhapšen '86 kada su posle kupa sa OFK Beogradom po gradu lomljene šiptarske radnje. Kada se vratio sa izdržavanja kazne nikad se više nije pojavio na severu. Njih dvojica su uvek mogli da dođu na jug sa zvezdinim šalovima, pa se tako još uvek prepričava scena, kad je Boško mrtav pijan pišao na sred južnog kopa, a niko nije smeo da mu kaze ni reč zbog "Ćoravog". Postoji i druga priča, da je tada isti taj Boško prebijen od strane nekih grobara koji su kasnije imali grdnih problema zbog toga.

Prvo huligansko gostovanje neke ekipe iz bivše zemlje preko bilo je grobarsko u Menhengladbahu. Otputovao je jedan autobus grobara i sve je bilo regularno do izlaska iz zemlje (svemu što čitate morate dati posebnu težinu, jer što je danas najnormalnije, u to doba komunizma bilo je nezamislivo). Onda je Pampi izvadio buzdovan (uvek je nosio sa sobom čudne kape i neko oružje) i rekao vođi puta i vozaču : "A sada ja preuzimam komandu".

Grobari su na stadionu imali super izdanje, dobri transparenti (kao englezi u to vreme), dobro navijanje i ceo fazon. U novinama su naveliko pisali o tome kako su vozači doživeli taj put. Još se smejemo kad se setimo, u stilu: "Krenuli smo sa novim autobusom, vratili se sa zaprežnim kolima".

Najluđe je u pomenutom autobusu bilo kada je Žare Petrović počeo da vozi, a svi grobari da navijaju. Kulminacija je bila kad se Žaretu prikenjalo i kad je autobus zaustavio u centru jednog nemačkog grada. Izašao je napolje i takoreći pred masom prolaznika počeo da se skida. Grobari su ga zagradili zastavom a on je se 'ladno iskenjao u sred grada!

Trlaja je imao nekog kera koji je bio toliko divlji, da je više ličio na zver, nego na psa. Držao ga je u posebnom kavezu i samo su on i otac mogli da mu priđu. Kada bi dolazio Pampi i ostali drugovi, često bi se napili i postajali nesnosni. Inače, takvih ludaka danas zaista nema mnogo među navijačima u Beogradu. Počeli bi da demoliraju Trlaji kuću i jedini način da ih smiri, bio je da dovede "zver". Svi su se toliko plašili "zveri", da bi postajali manji od makovog zrna kad se pojavi. Kada je Trlaja otišao u vojsku, gnevni na kera što ih je traumirao svo to vreme, došli su jedno veče i isprebijali ga motkama.

- Bata Trlaja -

Na jesen '85 na jednoj zvezdinoj evropskoj utakmici, na sever dolaze prvi put bez Pampija mlađi grobari (njegovi "generali") i sukobljavaju se sa mlađom ciganskom ekipom. Od tada grobari više ne dolaze na sever Marakane, ali još uvek cigani nisu prevazišli kompleks Pampija.

Pampi je često pre početka derbija dolazio na Zeleni Venac, cigansko mesto okupljanja, da proveri cigansku snagu i raspoloženje. Uvek je dolazio u pratnji manje grupe svojih najbližih iz ekipe, pa je tako bilo i naredne sezone 86/87. Došao je sa Trlajom, Smederevcem, još nekim momcima i Trlajinom devojkom. Ali na severu su se već bitno promenile stvari i mlađa garda je već uveliko htela da preuzme vođstvo cigana.

Došlo je do tuče izmedju cigana i grobara, i grobari su morali da pobegnu. Trlaja je ostao i dobio batine, a Pampi je pobegao taksijem sa Trlajinom devojkom. Sa ciganske strane u tuči su najaktivniji bili Pjer (živeo tada, kao i sada u Australiji gde ima hotel, došao u posetu Beogradu, ali ranije je bio jedan od vođa), pokojni Kajman , pokojni Toma Sarajlija i Zelja.

Trlaja nije mogao Pampiju da oprosti to što ga je "izdao" i pobegao, i na jugu pre utakmice mu zabranjuje da više dolazi na stadion. Pampi se pojavio još nekoliko puta na jugu i od tada mu se gubi svaki trag.

Trlaja pokušava da se osveti ciganima za prethodni poraz i posle utakmice ide sa ekipom koju je skupio u fajt. Ponovo dolazi do tuče u Bulevaru JNA , u visini Slavije i Trlaja ponovo ostaje da leži na zemlji. Od tada prestaje da dolazi aktivno na jug.

To je otprilike i kraj te ekipe, sve ostalo je istorija, mit, legenda!

The Dog (2013)

Directors:
Allison Berg,
Frank Keraudren

Dokumentarac o istinitom događaju po kojem je snimljen jedan od najjačih filmova ikada, Dog Day Afternoon iz 1975. Ko nije gledo da gleda.

"John Wojtowicz is the rare subject whose real life was more complex, more borderline-unbelievable and more gloriously strange than the one presented on the big screen. He was “The Dog,” the wannabe bank robber whose failed heist of a Chase Manhattan Bank in sweltering ’70s Brooklyn was the basis for Sidney Lumet’s classic “Dog Day Afternoon.” Portrayed by a peak-of-his-powers Al Pacino (named Sonny Wortzik in the film), Wojtowicz is mostly remembered for the ostensible reason behind the robbery—to pay for his boyfriend’s sex change operation. As the moving, sad, riotously humorous documentary “The Dog” explains, the film only captured traces of Wojtowicz’s personality, and only told bits of his story. ‘Afternoon’ is a masterpiece, to be sure, but the real dog’s life was even wilder, its central figure an utterly eccentric character."

Kriminal u Rusiji: Slučaj Golovkin - Davitelj

"1984. godine nepoznati muškarac je pokušao da ubije dečaka u letnjem kampu, ali dečak je imao sreću da preživi ovaj napad. Dve godine kasnije u moskovskoj oblasti su počeli da nestaju dečaci i ceo grad je uhvatila panika zbog nepoznatog ubice. 1992. godine se ispostavilo da se radi o Sergeju Golovkinu koji je ubio 11 dečaka, zbog čega je bio osudjen na smrt."

Vitezovi Obilić - moja priča vol.1

Da napišem koju reč i o Vitezovima, ali odma' mora da napomenem da sam na Obilić krenuo tek leta 1999. posle bombardovanja, jer sam se pre toga bavio nekim malo drugojačijim adrenalinskim akcijama (HCpunk svirke svakog petka i subote, Unison, Austerity itd. - ko zna zna) tako da nažalost ne mogu da govorim ni o čemu što sve vas verovatno najviše i zanima, a to je taj period kad su bili i Punk Knights i skinsi u kopu svi zajedno i gomila baklji uvek i svuda bahato. Dakle ja sam došao tek kad je sve bilo već u principu gotovo, ko Srbija što će da uđe u EU na kraju žurke kad je sve popiveno i pojedeno.

Priznajem, išao sam na dosta tekmi u životu, nema stadiona ni livade u Srbiji i Crnoj Gori koje nisam obišao, tj. lažem, nisam eto bio u tom Bačkom Jarku, i srce me boli zbog toga, ali nikada na tekme nisam išao ni zbog kakvog kluba i sranja, jer sam od malena učen da budem partizanovac, znači moj ćale je odrasto u istom kraju gde su odrasli Mance i Živković, i iako su oni bili 10-ak godina mlađi od njega, na tom Naselju Ekonomije (batajnički drum od Zemuna ka Bataji) koje je udaljeno možda manje od kilometar od 13. maja gde je Mance živeo, stalno se igrao fudbal jer su bili pravi tereni sa travom i skoro pa pravim golovima, tako da je tu dolazio i Mance da igra i još brdo klinaca iz okolnih naselja, dok je Živković bio što se kaže domaći. E sad, ne znam kolko se ljudi ovde sećaju Živkovića ali kontam da ga se Grobari i te kako sećaju jer su on i Mance bili tandem koji je harao početkom 80-ih. Ima i u onom dokumentarcu dosta o tome. Naravno, kasnije me ćale vodio na Košutnjak jer je tamo trenirao Partizan, da me upozna sa Manceom i Živkovićem, i jasno se sećam, možda sam imao 5 godina, seli za onaj kafanski sto pored terena i kao šta pijemo, ajde koka kolu, a ja mrzeo koka kolu iz dna duše, jbga ipak sam bio klinac pa mi draži bio gusti sok, hehe, al' kao gde sad da odbijem kad Mance časti. I popijem ja tu koka kolu, naravno na nos mi izađe ono gazirano, al' eto kao, to je bio taj sudbonosni dan kad sam upozno dve meni najveće legende Partizana, i to je bilo to, nema nazad. I aj' sad ti mene takvog zadojenog da kao nateraš da počnem iskreno da navijam za FK Obilić. Nerealno skroz, zar ne?

I nemoj neko sad da pomisli da ja sad kao prozivam navijače manjih klubova...daleko bilo, pričam samo moja iskustva, pa čak i ono kad smo imali obračun sa Južnim Frontom, ja to nikako nisam doživeo kao bijemo se klub protiv kluba, no brate zna se, banda protiv bande, to nikad veze sa fudbalom nije imalo, niti će imati. A i pored toga, da budem skroz iskren, mene fudbal kao igra nikad nije zanimao (trenirao sam basket), mislim lepo je videti gol i dobru šansu, ali sve ovo ostalo u 90 minuta meni je bilo smor smorova, i uvek sam gledao da nešto izakcijamo tokom tekme van stadiona samo da ne bi morao da budem prisutan celu tekmu. Pa jbte, sećam se kad me ćale vodio na derbije 80-ih, ma niti jedan nismo propustili na JNA. Dođemo na onaj istok, svi gledaju tekmu ja gledam kakva zanimljiva ludila se dešavaju na jugu i severu, još me ćale opominje, hehe.

Dakle, ja se nadam da me bar deo ekipe ovde konta zašto nikada nisam mogao da iskreno izjavim da navijam za Obilić kada je činjenica bila da sam navijao za Partizan od malena, a logično išao sam na Obilić, jer tamo je bila moja ekipa. Znači išlo se isključivo zbog te ekipe, zbog zezanja, navijanja, gudre, cirke i tuča. Klub jednom dobije, 2 puta izgubi, znaš kolko sam se potresao zbog toga, alo bre pa nekad ni rezultat nisam znao. Znači, išli smo isključivo zbog tog druženja i zajebancije, jer kad ti dva dana putuješ vozom do Pljevalja da bi gistro gledo neku tekmu pa realno je da je tih 90 minuta ništa u odnosu na ova dva dana ludila. Naravno, ne kažem ja ništa, bilo je tu uvek i ljudi koji su mnogo voleli klub, koji su pratili taj fudbal, nervirali se na svako loše dodavanje, i njima svaka čast, ali ja jednostavno nisam bio jedan od njih.

A sad o Vitezovima, dakle da se pozabavam malo i tim mojim dvorištem...

Na početku mora odma' da se shvati jedna jednostavna istina da to moje navodno dvorište realno uopšte i ne postoji, tako da hteo ne hteo ja i nemam čime da se bavim. Kao što verovatno pojma nemate ova grupa je ukinuta dekretom još 2006. godine a ako ćemo iskreno sve se raspalo još 2003. kada su bili ti poslednji trzaji organizacije, ali uglavnom vezane za cimanje oko marketinga, jer je urađeno tipa 10 vrsta bar šalova od kojih je svaki simptomatično bio u različitoj boji, dakle to su bile al' bukavlno ujedinjene boje benetona, pa sam tako ja npr. šetao neki sivi sa žutim i crnim prugama koji je neodoljivo podsećao na grobarski tako da je bilo masovnog mistaken identity akcijanja po gradu jer kako ti da ubediš bilo koga da je to Obilićev šal kad nema ni etiketa, nema prišivač, a o vezu da ne pričamo, znači opušteno idem po Vidikovcu i javljaju mi se nepoznati ljudi kao gde si Grobare, jer su mislili da sam njihov, ali je bilo naravno i skroz kontra situacija, kada naletiš u noćnom busu na grupicu ko zna kojih pa krenu da ti zagledaju šal, pa bi i da pipnu, a svi u vidno alkoholisanom stanju, i svaka priča bi bila skroz suvišna jer bi ispalo da se pravdam a to je gore no da sam krenuo da bežim.

- Golubovci, Crna Gora, oktobar 2003. -

Ali to je bilo vreme kada su se po gradu još nosili šalovi kolko tolko opušteno, a i realno nije to bio taj trip otići do grada a da ne provociraš sve na koje naletiš bojama svog šala, i to čisto iz inata, da vidiš ko će i kako da reaguje. Ma bre to je bila realna adrenalinska avantura tih godina, i iskreno mi je žao što toga više nema jer je ukinuto zbog tih napada po principu "svako na svakog i svuda", i naravno zbog noževa. Ali se jasno sećam i one anegdote koja je kružila gradom a zapravo verovatno bila skroz istinita priča, kada su navijača jedne grupe, da je ne imenujem sad jbga, po šalu u busu prepoznali čopor neke dečurlije osetno izgasirane, i kako je ovaj video da su ga izvalili i da će da napadnu jer to im je jednostavno u opisu radnog mesta, ovaj je samo fino izvadio sklopljen nož i naslonio ga rukom na šipku za koju se držao da ovi to jasno vide, tako da su ubrzo odustali od akcije. Ja u to doba nisam šetao nož ali upravo to mi je i bio trip, dakle snaći se i preživeti bez tih pomagala a opet se bahato kurčiti u svakom delu grada bez razlike. Znači fazon "hold your head up and never look behind", i čitavih 6 godina je to odlično prolazilo sa tim bar šalovima dok jedan put naravno nije prošlo, tj. naleteo sam na jednom HC koncertu u Zemunu 2001. godine na stanovite koji nisu jebali nikakva pravila niti poštovali kodekse (a koji realno tada nisu ni postojali), pa me umalo nisu zaklali polomljenom flašom ali šal ipak nije pao tj. jeste bio privremeno oduzet dok sam se borio sa krvlju te bio na ušivanju u Zemunskoj bolnici ali već 2 sata kasnije u povratku gajbi, u noćnom autobusu, onako sav u zavojima naleteo sam na jednog od napadača kome je ah, gle čuda, iz džepa duksa virio moj beli bar šal, onaj prvi koji su Vitezovi izbacili 1998. godine a za koji sam bio posebno emotivno vezan. Naravno da se šal smesta vratio originalnom vlasniku dok je dotični bežao kroz autobus pružajući skroz solidan otpor, jer ja tu nisam više bio solo, sa mnom su u tom noćnom bili i klinci pankeri i korovci sa Ceraka i Vidikovca koji nisu bili u navijačkoj priči ali su vrlo dobro znali o kome se radi. Dakle, ako je meni njih trojica lupalo flaše o glavu i to s leđa ja mislim da je skroz fer što sam uzvratio na ruke sa ovim mojim komšijama, zar ne?

- Niš 2006. -

A što je još jače, par nedelja kasnije sticajem opet suludih okolnosti mečki na rupu je došao i ostatak ekipe, samo oni su malo gore prošli, jer je sa mnom tad bio i stanoviti I.B. sa svojom ekipom sa Dedinja, jer mi smo tad bili hardcore punk priča, i tu se nije gledalo ko za koga navija, nego smo se svi družili, pa su ovi što se kaže precenili svoje mogućnosti i greškom udarili na I.B. što ih je naravno preskupo koštalo. I ta prava ona salonska tuča u sred hola Doma Omladine sa sve krcatim kafićem i internet klubom pored, ušla je u anale, jer em što su ovi "Dedinje united punks & skins" bili jako dobro uhodani za te obračune, em je okolo bilo sijaset slobodnih metalnih stolica na izvolte. Tako da eto, karma je zaista čudo i ja sam dugo posle toga razmišljao kako je bre moguće da se sve baš tako potrefilo u roku od 2-3 nedelje, pa bre da sam ih tražio ne bi ih nikad našao a oni skroz sami došli.

No dobro, to su ipak neke moje lične frustracije, neke rane koje su i dalje otvorene, al' reko ako već pišem - bedak je da to ne pomenem jer je dosta uticalo na daljnji razvoj događaja, jer su posle npr. krenule priče po gradu da su sve to zapravo bili navijači Obilića koje sam ja našao pa se kao svetio, i u noćnom busu i posle koncerta u Domu Omladine, a ti tzv. Vitezovi su al' bukvalno najmanje imali veze sa bilo čim, jer ja se uopšte tada nisam družio sa tom ekipom van stadiona i eventualno Lekinog Brda, tako da je to bio samo izgovor supraničkog tabora zašto su dobili batina, jer gde da kažu da su ih tukli klinci pankeri, mlađi i po 10 godina od njih, mada ni I.B. tad još niko nije znao, jer šta je on imao tad samo 20 godina, ali je već u to doba imao jako tešku ruku jer je ranu mladost proveo na građevini. Uglavnom mene je zadužio a i znam ga još od 1995. dok je još bio klinac skins, tako da su mi sve te priče kako je kriminalac, agent, totalno smešne. Bre normalan dečko skroz, i nikad se nije kurčio a realno je od malena mogao. I jedino kad je bio baš incidentan to je bilo kad su nam na koncerte upadali razni magupi, neki polu-zeldiji koji su valjda tripovali da su to nekakve metal-padavičarske žurke pa su hteli da sad oni tu kao maltretiraju ljude ili šta god. Naravno da to nikad nije moglo da prođe i mnogi su se na taj način baš čestito zajebali. A da su npr. pogledali barem jedan spot Madball-a znali bi da to nije nikakva hipi varijanta, ali jbga, takvo vreme bilo. Pogreši čovek. No da se vratim temi.

- OFK-a 2003. -

Iskreno, taj naziv za grupu Vitezovi me oduvek nervirao, jer je više pripadao tom Arkanovom delu navijača, tako da čim je Arkan ubijen u januaru 2000-te, isti su bukvalno nestali sa Obilića, i tako pokazali kakvi su zapravo navijači bili, jer dolaziti na Obilić isključivo zbog Arkana po meni je bilo totalno retardirano, i takve likove sam oduvek smatrao za kompletne idijote. Tako da je u neku ruku i dobro što smo ostali bez tog balasta, jer se ubrzo pokazalo koliko nas zapravo ima i koje su nam mogućnosti, a što se videlo već par nedelja posle ubistva kada smo igrali protiv Partizana na JNA i gde nas je bilo jedva 40-ak a od toga možda 15 sposobnih, i gde nas je u uličici iza juga napao Južni Front tj. većinom Young Boysi, njih 50-ak, možda i manje. Doduše o ovoj akciji sam već pisao naširoko verovatno ovde, i lik Grobar koji je te večeri bio tamo kada su se zaleteli na nas sa kamenim kockama i flašama, skroz je potvrdio sve što sam napisao. Uglavnom, da skratim, JF bi nas provereno tu razbili jer em su napali "iz zasede", em ih je bilo više, em su prošli daleko veću kilometražu nego mi, ali desio se takav sticaj okolnosti da ih je interventna džipovima presekla na pola, tako da je možda samo njih 20-ak uspelo da se probije, a kako mi namazano nikad nismo nosili šalove na rizične tekme, oni su tu skroz ostali kratki za one njihove sive barove, jedno 6 komada smo im skinuli, ali držali su se časno do kraja, i to niko nikad sporio nije.

Ono što bih hteo da naglasim je činjenica da i pored toga što smo tada pokazali da Arkan sa tom ekipom nikakve veze nema, i dalje je kružila priča po čaršiji da nismo pravi navijači, i sve što ide uz to, tako da smo bili omiljena meta svih grupa koje su bile željne dokazivanja, dakle svako kome bi se digao kurac bi nas napadao jer su izvalili da nas ima samo 30-ak i to je onda bio zicer samo takav. Mada meni je to bilo skroz OK, jer ja sam od početka imao viziju o maloj grupi od 33 ljudi koja bi bila što se kaže jezgrovita, jaka, dakle kvalitet a ne puka masa, jer me jako nerviralo kada sam na tekmama gledao te grupe od preko 100 ljudi, a gde realno ima 50 sposobnih a ovo ostalo sve statisti, ili "dizači kartona" kako smo ih zvali, i sad mi se taj što se krije u masi kao nešto kurči a realno da ga samo izmestimo na trenutak iz te gomile pokazalo bi se da je pičketina i baš zbog toga nikad nisam gotivio velike grupe, jer su se tu štekovali i Kurta i Murta, a i onako kad si na gomili vrlo lako možeš da isfoliraš da si i ti u akciji a ne da samo statiraš u kukuruzu. I zato sam se uvek pitao, kako ti na tribini od par hiljada ljudi da znaš ko je tu ultras, ko huligan, ko simpatizer a ko koreograf, kad se svi ponašaju skroz identično i reže ti u facu ko da su upravo lično oni grupa a ne samo jedan mali delić, štraf u toj mašineriji.

I onda ti dođe neki takav na forumu i počne da sikće, da priča o tuči ko da je on lično učestvovao u njoj, tipa one izjave - uh, kako smo vas pokidali sinoć, pa ga pitaš koji to vi, leba ti, misliš ta i ta ekipa? Pa niste nas valjda tukli svih vas hiljadu pobogu? Ako su nas ovi stvarno tukli, to je bilo možda 50-ak ljudi u vrh glave, a ti što si iskusno čuvao odstupnicu 100-200 metara iza i gađao kamenjem pa pogodio i po nekog svog, pa to može i moja baba tako, stoga me batali tih priča o akcijanju, jer zna se tačno ko tu kosi a ko vodu nosi. Ali jok, oni bi i dalje da predstave tu neku romantičnu sliku da je sve to jedno i pored toga što se i kod njih na matičnoj tribini vrlo dobro zna da nije i nikada neće biti, uostalom zato i postoji prva ekipa i koje već ekipe, da bi se razgraničilo ko je tu ko i koja mu je uloga. Pa sam tako iz zajebancije zvao dotične da krenu jednom s nama npr. u Zemun pa da vide kako to izgleda kad te napadne 50 ljudi sa šipkama i lopatama a ti goloruk pa da onda dobro razmisliš dal' si u fazonu da budeš i dalje ultras ili možda da ipak pređeš međ simpatizere.

I tako, da završim jbga ovaj deo priče za sada, jer ipak nit sam ja Branko Ćopić nit Ivo Andrić pa da mogu preko 3 sata u komadu da pišem, imam i ja dušu jbga iako možda trenutno tako ne izgleda. Dakle, za kraj ovog dela bi još samo pomenuo da smo mi odmah posle Arkana hteli da promenimo ime u "Ultra Obilić", ali se to izjalovilo pa je na kraju ostalo ono tradicionalno "Front Navijača Miloš Obilić", mada i danas kad pričamo na tu temu nekako to ime Vitezovi vazda provejava, što znači da se od toga jednostavno ne može pobeći. Inače, Vitezovi danas zaista više ne postoje, čak i ovi novi klinci su prestali da idu, i ostala je samo ideja u glavama nekoliko ljudi, i ta srpska zastava sa natpisom Miloš Obilić koju možete videti na svakoj tekmi reprezentacije, a mislim da ovi što idu nisu omašili nijednu tekmu, i naravno ona zastava Lekino Brdo koja se takođe trenutno nosi samo na reprezentaciju.

I da, umalo zaboravih, tu je i onaj DIY dokumentarac iz 2005. (ima na youtube-u) gde ima par jako dobrih momenata ali je ipak jako kljakavo urađen, da ne kažem preko kurca, dakle imali smo odličan arhivski materijal, bukvalno sve što je ikad izašlo u novinama sačuvano je, ali "producent" je nažalost bio u fazonu da se to rađe zbrza i završi što pre nego da uradimo temeljno, tako da je ispalo kako je ispalo, i što kažu ljudi, najbolji deo dokumentarca vam je muzička podloga hehe, dakle ti HCpunk bendovi u kojima su 90-ih svirali pojedini Vitezovi...

Anja Rupel ‎– Ne Ustavi Me Nihče (2000)

01. Anja Rupel - Dobro se imej

02. Anja Rupel - Preden gre

03. Anja Rupel - Ključ do srca

04. Anja Rupel - Ker me ljubiš

05. Anja Rupel - Zvezde so na njeni strani

06. Anja Rupel - Brez besed

07. Anja Rupel - Kot da te ni

08. Anja Rupel - Ne ustavi me nihče

09. Anja Rupel - Hočem, da ostaneš z mano

10. Anja Rupel - Just let go

DOWNLOAD