I biciklisti su ljudi (Bikers Are People Too) (2010)

Režija:
Miloš Tomić

Runtime: 8 min

"Dalibor Anđić was born in 1972. He grew up as a chld without parents. He is in Macedonia at the moment looking for sister he has not seen for 19 years. As a present he brings her bicycle made out of scrap."

Dalibora sam upoznao juče, i to "sasvim slučajno", u Indijskom Centru JayRam, i već u startu mi se iz nepoznatog razloga nakačio (lud se ludom raduje) sa nekom pričom kako je on beskućnik, kako nema ni prozore u tom podrumu gde spava a brate zaled'la brava, zatim kako ga je država sjebala još u startu, kada je kao dete bez oca i majke, dakle siroče, bio prinuđen da umesto u regularnu školu, ide u školu za mentalno retardirane. Ja reko OK, dečka život očigledno nije mazio, nema gore stvari nego ostati ko klinac bez majke, plus još kasnije postati i beskućnik. E sad, sve bi to bilo lepo da on od tad kad se predstavio znači nije stao dok ga nisam bukvalno oterao jer sam potpuno popizdeo. Dakle, čovek nije stao sa svojom tužnom pričom za koju donekle imam razmevanja, ali kad neko ponovi iste stvari i po više puta ne možeš a da se ne zamisliš ko tu koga jebe, da li uvek treba biti empatičan prema takvim osobama i ispoštovati ih do kraja po cenu bilo čega ili ih odjebati, iz fazona, brate dobro je, rek'o si šta si hteo, nisam došao u ovo zdanje da slušam tvoju teoriju o zaveri države protiv beskućnika no da popričam s čovekom s kojim sam naumio.

I taman mu ja kažem da mu je priča surova al' da ne potencira previše taj politički deo jer je nerealan, i on kao skonta, al' opet krene dalje al' ovaj put iznova, ispočetka. I tu skontam da nešto definitivno nije u redu i da nešto fali na toj slici. Ovaj jaran što je pokušavao da razgovara sa mnom sve vreme, samo me gledao u fazonu, pusti ga, on je takav, jebiga, šta da se radi. I ja ga tu konrektno pitam, si ti druže siguran da su oni tebe poslali u tu školu samo zato što si bio siroče, znači nije bilo nikakvih psihologa, psihijatara da utvrde činjenično stanje, mislim, malo mi je čudna postala priča kad sam skonto da će on tako nas sad do u nedogled da kara u mozak. I ovaj kao ma jok, ne, ne, JA SAM REALAN, i nastavlja sa svojim iznova. E sad, na nekim temama se moglo komunicirati s njim al' i to slabo jer on te nešto pita, ti mu odgovoriš, al' ko da nisi, glumi da te registruje al' i dalje gura ko sivonja isključivo svoje. Čak se do imecilnosti divio Palmi kako je eto on uspeo tako na lokalnom nivou da napravi pravi mali raj na zemlji od Jagodine, i ja tu već počinjem da pizdim jer prošlo već pola sata kako čovek usta ne zatvara, a još gore ništa sa strane ne prihvata ako se ne slaže sa njegovom teorijom. I tu konačno skontam da se radi o nekom malo težem poremećaju, i da ga nisu džaba slali tek tako u specijalnu školu. I tu mu kažem, brate tvoj pristup je skroz, ali skroz nerealan, ti živiš u svom svetu izazvanom nekim očiglednim poremećajem koji bi ja nazvao čak i jednom debinom dijagnozom koju sam čuo dan pre toga, koja se zove polu-autitizam, gde navodno čovek jeste autističan ali opet dovoljno sposoban da neizvaljeno fukncioniše "najnormalnije" u spoljašnjem svetu, dakle k'o NEŠTO IZMEĐU, što je naravno skroz nerealno i nepostojeće u praksi, ali neki balvan se eto, i toga dosetio, pa mi to nekako najbolje pristajalo u tom trenutku, ne bi li ga zaustavio u njegovom krstaškom pohodu.

Ništa nije vredelo, samo je rekao ALI JA PRIČAM REALNO, NE PRIČAM O NEBESKOJ SRBIJI i nastavio. E, tu se već oklizn'o bio, jer je pomeno da voli često da ode i u pravoslavnu crkvu, ja rek'o koju bre crkvu? On kao, pa pravoslavnu, u ove naše po gradu. Zgrožen, smesta ustajem i iz fazona kao ja zaista ne mogu da sedim sa čovekom koji pohodi objekte SPC i još se time i hvali pritom ko da je to nešto ultra-dojaja a ne najveći blam srpske zatucanost, najveća sramota za jednog Srbina. I kažem mu aj' sad beži da ne bi došlo do icidenta, ipak nije ni mesto ni prilika. I on gleda, nije baš siguran dal' se zezam ili ja to ozbiljno, i kreće se smeje nervozno, ja mu rek'o poštujem te brate, ispoštuj i ti mene pa mojne više u mom prusutvu o SPC i sličnim kriminalnim organizacijama, jer sam jako religijski osetljiv i netolerantan. I kontam sad će konačno da ode, al' eto kurca, kako sam ja seo tako je i on seo i naravno nastavio sve po starom, ali sad sa mnogo većim žarom, i pitam ovog mog jarana, iz zajebancije, jer su vam svi ovde ovakvi, i ovaj mi kaže ma ima raznih frikova, ali sa ovim sam samo jednom popričao na drugarskom nivou i od tad me ne pušta, ko pit bul se zakačio. Samo ortak valjda vremenom naučio da ga baci na ignore, tako da kad priča sa nekim a ovaj ga i po 10 puta u 5 minuta cima uporno po imenu da nešto "dojaja važno" pita, ortak ga kulira, pusti ga čak i da priča al' on nastavi sa svojim poslom, dakle totalni ignore, ko da nije tu, jer jedino se tako može i biti u njegovom društvu. Ja rek'o auuu jebote, ja još ne znam za tu foru, i ne mogu se pravim da sam OK, reko daj ja sve da mu kažem lepo iskreno pa valjda će skonta. I kažem mu alooo, rođače, svaka tebi čast što ti kidaš život za gušu, što se ne daš da se nikada ne predaš, ali ja ovde nisam došao da sat i po vremena slušam isljučivo tebe sa tim patetikama, nego da se vidim sa jaranom, da sa njim razgovaram. I ovaj kao, da, da, ali ja pričam SKROZ REALNO, i tu sam valjda at last čak i ja shvatio da sa ovakvim pojavama al' nema šale, da on tebe gistro zaista sasluša kad mu nešto kažeš ali da to ne jebe ni 2,8 posto. Iz fazona, da, da, lepo je to što ti pričaš ali ček da ti ja završim prvo ovu moju borbu protiv države i njene zavere proti beskućnika.

I taman je nešto pričao, jako bitno naravno, i ja kažem ovom mom drugaru, i to naglas da i ovaj čuje, jebotebog pa ovaj uopšte ne shvata šta mu mi govorimo, dakle ne zarezuje nas, ko da smo mu mi tu neki random botovi koji služe isključivo da ga saslušaju, pa kolko traje da traje. I uveren sam, da ga tu nisam prekinuo, smarao bi sve do kraja, i do smrti ako treba, bez ikakvih problema, najopuštenije. I kažem mu, aj' sad brate leba ti stvarno idi, došao sam da pričam sa ovim čovekom, a ti već skoro čuku držiš monolog, nije fer ako ne prema meni a onda prema tom dečku koga navodno ceniš i znate se od ranije. I on tu falakurcu konačno ode, ja rek'o aupičkumaterinu, zaista je vazda bilo takvih faca po ovakvim mestima al' ovaj je zaista neuništiv, znači definitivni pobednik nesalomivosti. I tek tad saznam da o liku postoji čak i neki dokumenatarac, pod nazivom I BICIKLISTI SU LJUDI, te vam ga evo na. Dobar je dok. jedino što nema ovaj drugi deo priče o kome sam pisao, no i ovo je zanimljivo, najverovatnije zato što je kratko i što ne mora uživo da ga slušaš. Dakle samo iskreno sa ovakvim osobama i sve OK, a ne iz kurtoazije da slušaš tako nekog nadahnutog, jer mnogi to trpe, valjda im neprijatno da kažu u lice. Iz fazona, kao jadan dečko, pa još bolestan pritom, treba imati strpljenja za takve, i mislim OK, ali ko da smo mi svi ostali pa zdravi u pičkumaterinu, zar ne?