"Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma."
GATEFOLD LP (plavi i crni vinili) + 2 CD (sva oficijalna izdanja, demo snimke, audio i video koncertni zapisi)
"Dok je smrtno bolesna SFRJ čekala svoj posljednji bolni grč, TV i radio prijemnicima su, kao i uvijek, vladali oni optimističniji i sunčaniji oblici umjetnosti, u narodu poznatiji kao zabava. Unatoč sve liberalnijoj uređivačkoj politici u medijima (na kojoj nam je zavidio čitav "istok"), za ozbiljne teme je bilo onoliko mjesta koliko bi ih "bitni" ljudi shvaćali kao bezazlene šale ili nerazumljive apstrakcije studenata pod utjecajem raznih opijata.
Vodeći diskografi su možda imali moć odluke koja će nam se domaća i strana lica smješkati s omota ploča u robnim kućama, ali nisu mogli začepiti dragocjeno krijumčarenje albuma The Pop Group, Birthday Party i sličnih preko Trsta i ostalih puteva, pa tako ni maštu glazbenika pod utjecajem nezaustavljive buke s polica Rough Trade dućana.
Kod rock and roll glazbe (u širem smislu) ponekad neće provocirati samo ispjevane riječi, nego i ono što se ispod njih nalazi, a u slučaju unikatnog zagrebačkog post punk benda Trobecove krušne peći ispod već dovoljno drskih urlika gospodina Begića živce je štipao i kontrolirani bučno-plesni kaos u usporedbi s kojim je Jugotonov otisak ploče "Solid Gold" grupe Gang of Four skoro pa lagani, intelektualni funk rock.
Trobecove krušne peći, nazvani po najpoznatijem slovenskom serijskom ubojici, bili su uz Sexu jedan od najboljih hrvatskih alternativnih bendova, ali istovremeno i jedna od najbolje čuvanih tajni hrvatske rock glazbe, prije svega zbog nemogućnosti izdavanja albuma. Trobeci su svirali avangardan rastrzani noise funk specifične crnohumorne poetike, lako usporediv s aktualnim svjetskim glazbenim zbivanjima, a njihovi se intenzivni nastupi, često na tankoj liniji između performansa i ekscesa, i danas prepričavaju.
Da bi Trobecove krušne peći dobile zasluženi nosač zvuka inicijativu pokreću entuzijasti Kornel Šeper (Kekere Aquarium), Igor Mihovilović (Guranje s litice) i Igor Banjanin (Dirty Old Label), te u suradnji sa skupinom anonimnih fanova i nezavisnih izdavača (Bučni stripovi, Dare The Divine, DHPAK47, Doomtown Records, Front Rock - Subkulturni azil, Geenger Records, Hello Bing, Humanita Nova, Karma Music Shop, Ne Records, Okata piramida Records, Slušaj najglasnije! i Timjku bžju! Records) daju ovom bendu ono što mu ni tadašnji mediji ne bi mogli dati: legendarni album "85", izgubljeni dragulj hrvatske glazbe i jedan od najboljih ex Yu albuma uopće u produkciji Boruta Činča iz Buldožera na visokokvalitetnom 180 gramskom vinilu (u dvije kolor varijante). Pored toga, u luksuznom gatefold pakiranju, za čiji izgled se pobrinuo neumorni Kujundžić/Vranić duo, nalaze se i 2 CD-a sa svim ostalim dostupnim snimkama (demo snimke, audio i video koncertni zapisi) nastalim za vrijeme trajanja benda (1981. – 1987.).
Napokon dostupne Trobecove krušne peći grizu, udaraju i ruše ostale ploče s polica svakog boljeg dućana izniklih na ruševinama robnih kuća, dok bend obnovljen u originalnoj postavi kreće u pohod po klubovima."
25.5. je promocija u Močvari i to je ujedno i službeni datum izlaska izdanja!
Šta da vam pričam. Bruka i sramota. Naime, zbog mog učestalog eksperimentisanja sa raznoraznim medikamentima prestali da mi rade bubrezi, sreća pa je bilo akutno te sam završio u urgentnom centru na prvom spratu, ležo 10 dana, al' kao povratila mi se funkcija bubrega 100% i nikom ništa, jedino mora da pripazim na tako te kafetine i sranja koja su baš toksična. Uglavnom, moja poruka posle bravka tamo je jednostavna, i glasi NEMOJ NIKAD DA SE RAZBOLITE JER NEĆE VAS SJEBATI BOLEST NO USLOVI KOJI VLADAJU PO BOLNICAMA. Dakle, ono je ne daj bože. Turili me u neku urgentno-urgentnu sobu odma' preko puta tog pulta gde su sestre i priključili me na infuziju, a u sobi haos, em sto je nikad manja, em što je preko puta mene ležo čovek od 70 godina na samrti bukvalno a pritom još paraplegičar, Jovica se zove, a pored njega Sloba, godište moje keve, ugrađuju mu fistulu da bi mogao da ide na dijalizu. Dakle, usro sam se živ, jer ja jesam čuo za tu dijalizu al' nisam pojma imao šta je to zapravo, i kad su ova dvojica počeli da mi pričaju kakve su to muke Isusove ja se prepolovio jer sam mislio da će to i meni da rade. Znači te neki kateteri, pa onda te fistule gde ti spajaju krvni sud sa nekom aortom il' tako nečim, jbmliga, i onda bukvalno ti naprave ko utikač od krvnih sudova, da kad ideš na te dijalize 3 puta nedeljno da te samo priključe i 4 sata ti prečišćavaju krv jer bubreg logično ne radi, i što reče ovaj Sloba iz moje sobe, kaže blago Tomi Zdravković, njemu rikno bubreg, on pao u komu i komotno umro, nije ni bio svestan da je bacio kašiku. Znači muka živa, nije mi bilo dobro uopšte. Druga stvar koja me šokirala je to što je ovaj Sloba imo ugrađen neki kateter u stomak, pa mu nije uspela operacija tako da se svake noći useravao a još pritom je non stop imao proliv pa mu ni one pelene nisu pomagale, te je to bio haos, tako da sam morao da svedočim kako ga sestre i braća svako jutro presvlače onako usranog, ja reko đe ba nestalo ljudsko dostojanstvo, ali očigledno je bilo da kad tako zaglaviš sve to više nema nikakvo značenje, samo radiš šta ti kažu, nemaš izbora. Doduše ja sam sklanjao pogled da ne moram svaki put da gledam njegovo usrano međunožje. Mada ni ja nisam bolje prošao, dobijao sam po 8 infuzija dnevno jer su istripovali da odbijam hranu, i to je taj rad, od jutra pa do ponoći vezan za krevet. A i brate, kako ne bi odbijao onu njihovu hranu, to bre neslano, ne mož se jede, ko pomije, al' su mi zato moji donosili od kuće sendviče, al' ove doktore to nije zanimalo. I sad pošto sam logično moro i da pišam umesto da me skinu sa infuzije doneli mi nekakve boce te sam morao da pišam i to u sobi, ej bre. Mislim ja se okrenem od ovih ljudi, ali kad dođu posete, ovom žena, ovom sestra, a meni prigusti e to je bio realni užas, tako da sam se izvinjavo ljudima al’ šta ću, mora da se ispraznim, tako da je bilo jako neprijatno, ali s obzirom da je naše zdravstvo na nivou štapa i kanapa nisam mogo puno da se bunim. Jebiga, prihvatiš stanje takvo kakvo je i guraš, na kraju se i navikneš, jer to država plaća i to ti je što ti je, uostalom svi znamo kolko su privatne klinike skupe, tako da više ne mogu ni da se kurčim kako sam tamo neki anarhista kad me država zbrinula i navodno izlečila jer kad sam primljen imao sam kreatinin 1700 a treba da bude oko 100. Dalje, od tog svakodnevnog smrada govana koji se protezao tim sobičkom nije moglo se diše, a još kad se i ovaj nesrećni paraplegičar usere to bude stereo rad, pa sam u nedostatku kiseonika svašta halucinirao. Druga stvar, poslali mi nekog psihijatra, pošto sam bio na prozaku da me gistro proceni, i budala popriča sa mnom 2 minuta i utvrdi kako mora da prestanem da pijem prozak da bi navodno bubrezi bili skroz čisti od tih hemikalija, i ja kreten pristanem. Ajoj kako sam se tu zajebo, jer prozak ne sme naglo da se ukida, no o tom potom, duga je priča. Pošto su ova dva moja sapatnika spremali za te operacije imali su pored uveta vezano nešto što je meni ličilo na ono što imaju Snorkijevci, ono kao za ronjenje, te sam u magnovenju tog smrada tripovo da smo u selu Štrumpfova, al bukvalno, jer ovaj Jovica je imao neke svoje crvene jastuke, i ćebe mi bilo crveno te sam za njega mislio da je Veliki Štrumpf, a Sloba je imo naočare i bio pljunuti Kefalo, i te halicunacije su bile onako više kroz neki polusan, jer nam je nedostajalo kiseonika, a kad nema kiseonika mozak svašta tripuje. Tek kad sam malo ustao iz kreveta, kad sam uhdahnuo komad vazduha, bilo mi bolje, i čudom se čudio kako se odjedared sve promenilo. I tako, došla ta doktorka što beše zadužena za moj slučaj, i kao izvuko si se, bubrezi ti sad rade 20 posto, al’ kao ne možeš kući mora da isprobamo da vidimo dal' će skroz da se povrate, i kao da piješ što više vode da bubreg što više radi, i onda provere po onim bocama dal' sam dovoljno pišao, da vide dal’ sam izbacio svu vodu koju sam uneo, da se ne zadržava o organizmu. A meni iskreno bilo muka od one vode jer sam preko tih silnih infuzija dobijao sve što mi treba tako da mi se nikako nije dalo da pijem bilo šta. Tek tad sam skontao kako ovi štrajkači glađu kad ih prikače na infuziju mogu da izdrže baš dugo, jer tu ima bukvalno sve što ti treba za održavanje životnih funkcija. Uglavnom, svako jutro kad je bila vizita su me prozivali što ne pijem dovoljno vode, a tek kasnije se neka OK starija sestra setila da mi kaže da mogu i voćne sokove da pijem pa sam se tu popravio. Dalje, za tih 10 dana su mi izboli ruke najstrašnije, malo za infuziju, malo za vađenje krvi i tako, tako da mi je ruka bila nedajboze, sva u ranama, a još plus pola tih sestara znači pojma nema da bode, uglavnom ove mlađe jer za to radno mesto ti treba debela veza, a došle bez ikakvog iskustva, sve bre neka deca, tako da se nebrojeno puta dešavalo da su mi probijale venu, pa je to šikljalo na sve strane, a one onako u panici jurile starije sestre po drugim odeljenjima da ih spašavaju bruke. Jebiga, šteta što nisam uslikao tu levu ruku da vidite na šta je to ličilo, ma ko iz rata da sam doš'o, dalekobilo. I naravno, nisu mi dale da sam menjam infuzije kad se potroše, ko da je to neka teška nauka, nego sam svaki put onako vezan ko besan pas mora da urlam SESTROOO, SESTRO-O-O, a one sede u tamo nekoj njihovoj sobi i igraju igrice na kompu najopuštenije. Mada da ne grešim dušu ove starije sestre su bile skroz OK, ono, imaju iskustva jebiga, i lepo ti se osmehnu, a verujte da mi je osmeh tamo mnogo više značio od bilo čega jer je smrt vrebala bukvalno na svakom ugla, ili sam barem ja to tako istripovo zbog ljudi koje sam viđao da šetaju tu po spratu a i ovi moji jarani iz sobe, sve bre matori ljudi, ja bukvalno najmlađi, tako da sam se poistovećivao sa ovom dvojicom i tripovo da će i mene da ture na tu dijalizu. Ako sam za 10 dana spavao 2 noći, evo ovde me secite, dakle non stop budan, realna insomnija, a noć u urgentnom mož’ da zamislite kakva je. Još se potrefilo da je dan posle mene onaj nesrećnik pobio onolke ljude u Velikoj Ivanči pa je i on ležao u urgentnom, pa još posle onaj bombaški napad u Bostonu, i užas, ja poč’o paranoišem da to ima veze sa mnom, da će me optuže da sam podstrekivao ovog ubicu, i još da stvar bude gora nama su vrata sobe stalno bila otvorena, tako da sam jasno mogao da čujem sve što se dešavalo u hodniku, pa sam tako izvalio i zvuk nekih motorola, i policiju koja se tu muva, ma bre svi moji strahovi i paranoje izašli na videlo, a najviše zbog tog sranja sa prozakom. O WC-ima nema šta da vam pričam, ej bre na ceo sprat samo jedan WC, pa gde to ima, a kao klinički centar Srbije, ugledna ustanova, ma nedobog nikom. Posle krenuli da mi dolaze neki drugari u posetu, ja sve gledam, jebote došli ljudi da se oproste od mene jer neke nisam video brdo, i naravno noćni napadi panike zbog frke sa prozakom, al' baš znači ono, horor, vreme se skroz zakrivilo, krenulo da ide unazad, ma neka neopisiva ludila, voleo bih da mogu to da objasnim rečima al' nema šanse jer to je sve apsurd do apsurda, a sve vezano za Ajnštajnovu teoriju relativiteta, moju staru boljku. I tako sav u panici, puls preko 100 vazda, ko zna kolko, izlazim u hodnik, a hodnik skroz prazan, dakle mogo sam komotno da odšetam iz bolnice niko ne bi izvalio. Dežurne sestre naravno spavaju u svojoj sobi I zabole ih, ali na kraju kad mi bilo baš gadno, kad nisam mogo da izdržim taj neizreciv strah morao sam da ih budim te su negodovale, al’ ono, daju mi bromazepam od 3 mg I kao aj’ sad spavaj, a ja pre bolnice uzimao i po 60 mg u komadu. Smešno, tako da mi ništa nisu pomogle, jedino što mi je bilo lakše da ima bar neko budan na jebenom spratu. Ej bre, nije to bilo koja bolnica tamo, nego bre urgentni centar, al džaba.
I tako, kako su dani odmicali meni psihički bilo sve gore i gore jebiga. Inače ta urgentna nefrologija, pošto ja nikad pre nisam čuo za taj izraz, to mi zvučala ko neka nekrologija, dakle sve horor do horora. I dođe taj načelnik i kaže mi kao pustio bi te ja već u četvrtak, a primili me u ponedeljak, ali bi onda morao na svakih tri sata da piješ po šolju vode 2 dana, dakle i noću. I meni se naravno sloši krenem da padam u nesvest i krene najluđi trip ever. Istripovo sam da napuštam telo, da sam ovaj put stvarno gotov, I lepo vidim neke konce koji sijaju, na koje smo svi u sobi povezani, gistro to je veza sa nekim drugim svetom, i kako sam ja kreno da umirem tako se sjatila cela kamarila sestara, jer je i ovim mojim saborcima u sobi automatski bilo loše, i kao pošto smo mi venama povezani za taj glavni tok počele vene da izlaze, da paraju one pokrivače, ma ko žilet, I ja tačno osetim kako me nešto vuče, I ja krenem za tim venama a ovaj paraplegičar Jovica me još pita, šta je bilo, znači ideš Bojane, ko da me moli da povedem i njega u smrt. A ja ne mogu reč da progovorim, jer sam valjda osto bez kiseonika, pojma nemam, samo posmatram šta se dešava onako prestravljen, i što je najgore kako sam usto, oni krenu da mi presvlače krevet, a ja umislim da sam rikno i da spremaju krevet za novog pacijenta, da bezveze ne zvrji prazan. I stojim tako, tripujem da sam duh, i na kraju mi ona moja doktorka kaže aj sad vrati se u krevet. Ja onako zbunjen joj odgovorim, a kako kad sam mrtav? Mislim, kako mogu da hodam ako sam umro jebiga, zar ne? Ništa ja se vratim u krevet al’ mi ništa ne beše jasno. Vidim kroz vrata stoji neki čovek obučen skroz u crno sa nekom crnom kožnom tašnom, istripujem evo ga mrtvozornik il’ kako se to već zove, došo da potvrdi smrt pa da me spuste u podrum na patologiju. Još neka sestra mlada plačući prolazi kroz hodnik, I kaže, ja na ovo nikad neću moći da se naviknem, a ove druge je teše, iz fazona umro pacijent jebiga, nije joj svejedno. A ja u sobi počenjem da skontavam nove moment, kao, eto kako je smrt ipak “zarazna bolest” jer ja sam povuko ovu dvojicu sa mnom, jedva ih spasili, a pre par dana bilo i ovo u Velikoj Ivanči, i kao to je to, smrt kad krene da hara to samo nosi svakog ko je u blizini. Sve sam ja to do detalja povezo, i zaista neverovatno nešto šta mozak mož’ da ti priredi. I ništa, ležim ja u krevetu i sad gledam kako da napustim telo jebiga, ne ide mi se u mrtvačnicu al’ nikako. I dođe sestra I priključi me na infuziju pomešanu sa nekim lekom tako da bila žućkasto tamna, i kao kad ovo isteče do kraja onda sam konačno umro i to je to. Ko izvršenje smrtne kazne injekcijom. I ja se setim kako se duša obično skuplja u nosu, I tuda negde treba da ode jbmliga. Naravno, prvo sam istripovo da sam ja Đavo lično jer sam povuko tolke ljude u smrt, pa onda da sam Bog I tako redom, jer toj infuziji treba jedno sat i po da isteče, uglavnom umislio sam da sam neka zajebana faca, ko onaj kosač, dakle smrt glavom i bradom. A i brate zajebavao sam se u životu sa razno raznim užasima i to sam baš preterivao sa serijskim ubicama I tako tim akcijama, uostalom pogledajte ovaj blog na šta liči, i jednostavno to se odrazilo na moju dušu, plus sam još proširivao svest raznim halucinogenima i jebiga, što sam tražio to sam i dobio, znači ZLO I samo ZLO. I tako, ležim ja I gledam u onu infuziju, sve je manje I manje tečnosti, tripujem kad se potroši da ću početi da se gušim ili šta već ide dalje kad je u pitanju smrna kazna tog tipa, jebiga otkud znam, nisam imao tu čast da umrem ranije ili se bar ne sećam, ovo mi bio prvi put. Dakle, iscurela infuzija, I kreće nova frka pošto sam zarazio ceo sprat i dosta ih je riknulo, tako da su duše pravoslavaca stale u jedan red, katolika u drugi, muslimana u treći, i sad neko tamo proziva a ja gledam, alo bre a šta je sa nama ateistima i ostalima. Znači jako konfuzna situacija, ko pravi near death experience. Zanimljivo je bilo da u tim hodnicima nisu bili samo pacijenti koji su tad umrli nego još neke jako sumnjive duše koje su se tu muvale tako mi ništa nije bilo jasno. Pošto od straha nisam imao za šta da se uhvatim, setio sam se da na ruci imam urezanu indijsku svastiku, te sam da bi se smirio sve vreme gledao u nju a ona je počela da svetli nekim čudnim iskričavim sjajem. Na kraju svi ti ljudi koji su čekali u tom hodniku su i ostali tu, tako da sam zaključio da nema ničega posle smrti, da smo ostavljeni da tako bauljamo po tim hodnicima do kraja vremena sa nekim lažnim obećanjima o raju i paklu koja plasiraju crkve. Tek sutradan kad mi je keva donela uputstvo prozaka bilo mi je jasnije šta se desilo, jer tamo lepo piše da ako se naglo prekine uzimanje leka da dolazi do snažnih živih snova što se otprilike odnosi na ovo moje near death iskustvo. Al’ džaba, jer treba objasniti to ovim nadrilekarima, jebiga njima ovaj 2-minuta-psihijatar rek’o da se prozak akumulira i kraj priče, a što uopšte nije istina, pa ne bi ga ja pio svaki bogovetni dan da mož’ da se akumulira, a i meni je moj lični psihijatar lepo objasnio kako to sve deluje, dakle veze s vezom nema ova priča. I jeste, mož’ ti par dana da ne uzimaš prozak, ali već preko 5 dana to je realni horror. Ali ni to im nije bilo dovoljno. Pošto su tamo u mojim otpusnim listama iz raznih bolnica videli da sam zlorabio droge a izvalili da mi bubreg proradio i da je sve OK, brže bolje se načelnk setio da me pošalje u Drajzerovu, gistro na pregled a zapravo hteo me se otarasi a da me ne pusti kući jer kao navodno sam kritičan. I što je još gore ja utripovo da me vode u Lazu zbog tih mojih napada panike, i naravno prestravio se još više, baš mi nije bilo dobro. Odvezli me u Drajzerovu, ja seo pred onaj tim lekara ko na optuženičkoj klupi, I krenuli me ispituju kolko dugo uzimam heroin I slično, ja reko ne uzimam heroin, ja imam problem sa prozakom, heroin sam možda uzo 50-ak puta u životu, I oni gledaju nije im jasno, I kao aj da ti daš mokraću pa da vidimo. Dam mokraću, piše pozitivan na kanabis, I oni kao pa ti nisi naš pacijent koja budala te ovde poslala I slično, i tako se ja sav srećan vrnem u urgentni jer sam znao da sad mora da me puste kući, funkcija bubrega se vratila na 100% i nema šta tu dalje da se foliramo, samo im zauzimam krevet. Naravno, još jednu noć sam morao da “prespavam” na nefrologiji, opet sam imao te strahove, na kraju me jedna onako korpuletnija sestra pitala kao čega se plašiš. Ja reko svega se plašim, igala, bolnice, ludila, smrti, al’ najviše vas, pa me kao tešila, neke fore kao, nema čega da se plašiš ti si već veliki dečko, haha, ko da sam joj reko da se plašim kera, strašno znači. I ta njihova površnost, to jedno savršeno bolenje kurca za sve, to me vaistinu oduševilo, al’ baš ono oduševilo onako ljucki, humano, čast izuzecima.
I tako dođe nekako i taj dan da se ide kući, al’ ja to nisam znao. Krenula vizita, I ovi uvek kad je vizita presvlače nam krevete al’ sam se ja tako uplašio te vizite i svega, radila me paranoja 300 na sat kao i napetost, da kad su me smestili u krevet nije mi bilo jasno šta se dešava. I tako krenuli od jednog do drugog, a sve što je načelnik pričao, pola je bilo cenzurisano i to ono, ide priča i kad treba da kaže nešto bitno samo muk, znači MUTE, a vidim da mu se otvaraju usta, a takvu halucinaciju zaista nisam imao priliku da iskusim, blago je reći da sam bio šokiran, a onda od te paranoje sam počeo da tripujem da se nalazim u nekoj maloj drvenoj kutiji sa točkićima, i da zapravo nisam tu bio zbog bubrega, nego da kad sam se vraćao iz Banjaluke par nedelja ranije sa sestrom njenim dečkom i jaranicom, da smo se nešto posvađali i da smo se slupali najstrašnije, I da su svi poginuli jedino ja ost’o živ al kao saznalo se da sam ja odgovoran za tu nesreću. I sad kao ostao sam bez donjeg dela tela, ali moj mozak to nedeljama nije mogao da prihvati, kao postoji taj neki odbrambeni mehanizam koji te štiti da ne poludiš, i sve poriče, i zato sam ja bio tu da bi me opravili što se opraviti može, i sad sam u toj kutiji, džaba što sam ja sve vreme opipavao svoje noge koje su i dalje bile tu. Naravno, svi me se odrekli, jedino majka ostala uz mene, otac neće ni da čuje jer sam mu ubio ćerku i tako redom. Ludilima nikad kraja. I doš’o načelnik do mene, kaže evo kao što sam ti obećo, ideš kući, kao šta je tu je, bubreg se povratio i ćao, zdravo. I dođe sestra donese mi sve one papire silne, ja gledam još mi nije jasno, a na televizoru koji je dono ovaj Sloba ide neka emisija i tu bukvalno sve opišu, ja nisam mogao da vidim televizor al’ sam jasno čuo, kao jedna osoba (ime poznato redakciji) je platila skupe troškove tvog lečenja da ti se napravi novo telo na VMA, skroz zdravo, koje ćeš dobiti samo pod uslovom da nikad više ne vidiš tu osobu, znači ili to ili da ostaneš u toj kutiji a to tvoje novo telo ide na Kosovo da se bori tamo za svetu srpsku zemlju i slična lupetanja. Još gledam one izveštaje, I lepo piše VMA. Logično, ja izaberem prvu opciju, jer iskreno jebe mi se za Kosovo I te šuplje priče, i ovaj jedan medicinski brat se kao razočara jer je gistro veliki patriota & shit, i nešto opsuje. I tako, ostave me tu da neko dođe po mene jer nisam imao patike niti bilo šta. Al’ eto kurca opet, i to u niskom letu. Malo pre nego što će doći moj ćale, uvedu nekog čiču al bukvalno na samrti, žena mu u crnini, sin takođe, postave ga na krevet do mog, a smrdi ko zna kolko se nije kupao, i ja sklon tripovanju umislim da je to smrad smrti, da matori odbija da umre iako mu žena u crnini, ono maltretira ih jer ne mož’ da skonta da mu je došlo vreme, I tu se isečem i utripujem ponovo da sam mrtav i da mi nema izlaza iz urgentnog. Uvati me tu žešća panika, kako uzmem one papire za otpust tako u glavi tj. gistro sa televizora čujem ubrzane vesti, tipa umro Tito, počinje nacionalizam da se rabuktava, naravno usledi rat, i onda brže bolje spustim papire i ide skroz druga priča, kako nije ni bilo rata na ovim prostorima, ma idila jedna, i na kraju skontam da uz’o to telo ili ne meni nema mi izlaza, I da sam gotov, a u glavi mi odzvanja rečenica RAZLIČITO JE ISTO, a što se ticalo te dve verzije odvijanja događaja u ex-YU. Dakle, to me najviše podsetilo na Orvelovu 1984. Jer kako bih digao otpusnu listu krenuli bi užasi i strahote rata na ovim prostorima, a kako bi spustio sve bi bilo umirujuće spokojno, s tim da bi se sve na kraju svelo na to da nema šanse ja da izađem iz te bolnice I da sam obrni okreni umro, samo se to mozak zajebavao sa mnom. I došo ćale, krenuo da me pakuje, ja mu reko stani, kako ćeš da me vodiš ako sam mrtav, a on me ubeđuje logično da sam živ jer kako bi pričao sa njim, al’ džaba ja sam umislio da sam umro i kraj priče, nisam uopšte hteo da se obučem, reko mu evo pitaj ove ljude ako meni ne veruješ. Na kraju me ćale izvuko nekako iz bolnice onako u pidžami, još u prolazu čujem priča neka sestra, kao ah to je uvek tako, ne mogu da shvate da su mrtvi pa se hvataju za slamku. Izađemo napolje a ono bila neka vrućina nedajbože, ja reko au kako je gadno u materijalnom svetu, a još je gadnije kad se leš usmrdi, i krenem da se vraćam nazad ćale me strpa u kola, ja ga molim da ne vozi jer ćemo se slupati negde. I tako smo se natezali jer ja sam utripovo da je to neka greška u administraciji, da su pustili mrtvog čoveka, dakle mrtvo telo kući, i da će pre ili kasnije reagovati, da će zvati ćaleta da me vrati, i kad smo stigli na pola puta, ja krenuo da se čudim naglas kako smo im utekli, nije mi bilo jasno kako mogu da puste leš iz bolnice, još ćale da najebe zbog krađe tela preminulog. Stigli kući, ja opet krenuo sa mojom pričom da treba da me vrati, jer sam još osećao onaj upečatljivi miris “smrti” od onog dede, i pitao ga jel’ me se plaši, sve očekivajući da će ovi iz urgentnog da zovu da me vrati nazad. I zvoni telefon, ja tripujem evo ih, a ćale krene neku petu priču oko posla, a meni se sve činilo da je konačno shvatio šta se dešava i da se usro pošto sam mrtav a govorim, dakle hodajući leš, mislim ko se ne bi usro, ko zombi samo svestan jebiga. Užasno zar ne? I onda došla keva, zagrlila me al kako mi prišla ja utripovo da se uplašili onog mirisa smrti jer se brže bolje udaljila, ko struja da ju je udarila, pa je zvala našu rođaku koja je neuropsihijatar, dala mi neki anti-psihotik (leponex) i sve se to lagano smirilo, primirilo, ali evo i dan danas ja ne mogu da razlučim šta je od svega što mi se desilo za tih 10 dana bilo istina a šta plod halucinacija, kao da je ta tanka linija između stvarnosti i uobrazilje skroz nestala, što je još više produbilo moje nepoverenje prema ljudima i uopšte institucijama. Sad sam opet na prozaku i nadam se najiskrenije da više nikad neću završiti u bolnici, jer to je jedini spas za paranoike poput mene.
"A subjective documentary that explores the numerous theories about the hidden meanings within Stanley Kubrick's film The Shining. The film may be over 30 years old but it continues to inspire debate, speculation, and mystery. Five very different points of view are illuminated through voice over, film clips, animation and dramatic reenactments. Together they'll draw the audience into a new maze, one with endless detours and dead ends, many ways in, but no way out."
Dakle, nadam se da vam je skroz jasno zašto ovaj tutorijal ne pali u Srbiji, BIH i Makedoniji. Realno, od plate ovog lika u nas mož' eventualno kupiš samo to odelo u seknd hendu, i ako iznajmiš ova kola onda si baš ono, hardkor worker, od jutra do sjutra fazon, a gde je večera u eksluzivnom, gde je volki bakšiš, gde je iznajmljen stan?! Nema, pa logično. Znači, džaba tuki o tastaturu mlatiš. I jes, totalno je tačno ono da "novac vrti tamo gde solo kurac ne može", ali setimo se ipak gde živimo i sa koje pijace cigare motamo. Mele Poslezime, fala na inspiraciji tebra! :)
Dakle, ljudi, zadnja vremena su došla, kada su se protiv grčkih fašista (čuj grčkih, ajme sramote, to ko kad kažeš srpski fašisti, mene bre blam!) iz Zlatne Zore, na čelu sa onim smradom Nikolaosom Miholaljakosom, pored anarhista, sindikata, komunista (mada to su realno boljševističke sisaljke ali prangija je prangija pa makar je drž'o i jebeni trockista), zatim svih ostalih levičara, običnih građana, digli čak i braća Ganciji, dakle najdiskriminisaniji deo građana Grčke, čije najekstremnije predstavnike možete da vidite upravo na ovom video snimku od juče. Pošto sticajem okolnosti kolko tolko poznajem situaciju na severu Grčke, od Tesalonikija aka Soluna pa sve do granice sa Turskom, a posebno taj deo gde žive Romi u oblasti Komotinija, dužan sam da srpskoj i uopšte javnosti Zapadnog Balkana predočim sledeće tj. kolko uspem da prevedem uz pomoć rodbine i mog opskurnog znanja grčkog jezika. Name, kako je fašistička partija Zlatna Zora na krilima ekonomske krize koja i dalje potresa Grčku i ne nazire joj se kraj, na parlamentarnim izborima u maju prošle godine osvojila čak 6,97% glasova (preko 400 soma ladno), što joj je donelo 21 od ukupno 300 poslaničkih mesta u parlamentu, dakle isti fazon ko kod nas Dveri i SRS, samo što smo ih mi, pravi, slobodoljubivi Srbi, iskusno, "belim glasovima" totalno razjebali i onemogućili da uđu u parlament, koji je ionako poodavno ukaljan raznim naprednim, socijalističkim, demokratskim, liberalnim i ostalim pizdarijama, došlo je doba da se umesto ljubavi, prava ona slatka osveta proba. Naravno, kampanja Zlatne Zore (Chrysi Avgi) pred izbore se zasnivala na standardno šupljoj priči o nezaposlenosti i merama štednje, znači klasičan onaj populizam seosko-đilkoškog tipa, ali su kao i svi ostali pošteni fašisti podmuklo pokrenuli kampanju i protiv imigracije, te tako sami sebe, bez preke potrebe, a iz čistog kurčenja, jer je to danas moda u mrtvoj Evropskoj Uniji pa nažalost i kod nas, doveli mečki na rupu, što se kristalno jasno može videti i u ovom jutjub klipu. No nemojmo biti naivni, jer će to i kod nas da se desi, tako da će na sledećim izborima u Srbiji kako beda bude sve veća, Dveri zasigurno ući u parlament (za dići u vazduh bez trunke griže savesti i talaca, dakle tu nema nevinih!) tako da se slično zlo i nama sprema, i konačno je došlo doba da se šta već ko ima, iz podruma rasprema, da ne čuje zlo, zlu ne trebalo. Naravno, taj ološ može eventualno da se kurči samo po nebitnim delovima Atine uz pomoć bratske im murije, i gradićima na jugu Grčke, al' zato kurca da se napuši u Solunu i okolini. Čovek koji prvi govori u ovoj nezvaničnoj objavi rata fašizmu u Grčkoj, sebe naziva "daskalos" tj. učitelj najugroženijih, te otvoreno proziva ovu pušiku Miholaljakosa, znači kaže mu da nauči prvo sta su Cigani, jifti (pogrdan naziv za braću Gancije i uopšte siromašne u Grčkoj), a šta su Romi, pa tek onda da pošalje barem jedno 20-ak autobusa sa fašistima u Komotini, pa da vidi šta su pravi ludaci jer će od sad pa na dalje samo i isključivo sa takvima imati posla, a ne jajarski da napada žene i decu, i da se konačno pokaže ko je tu ko, da izađu na videlo te motorne testere, prangije i duge cevi, jer ako je već toliko žedan krvi da vidi konačno kako ta KRV zapravo izgleda i koje je boje. Posle njega progovara lik u plavoj trenerci, te ovu sisu naziva lažnim kriminalcem i poručuje im da su realno najebali samo ako budu imali ta jaja da se pojave. Zatim tu je i faca sa sekirom, koji im poručuje da je odležo tričavih 10 godina robije tako da zna znanje, i veli im obesićemo vas naglavačke, a zatim "učitelj" uskače, sa rečima - ja ću lično da im naredim da vas obese naglavačke da vidite šta je krv kad sami već krv tražite, dakle tražili ste krv ima da vam je prospemo i to po vašoj zastavi (ona sa varijacijom naci swastike). Dakle, okupite što više vaših kerova da ne biste najebali ko niko do sad u Grčkoj jer mi se al' bukvalno nikoga ne plašimo. Naravno, nekome će ovo zasigurno delovati i smešno jer su u Srbiji braća Ganciji u mnogo gorem položaju, i iako ih ima na svakoj srpskoj svadbi i veselju, tretirani su ko stoka od strane države i tzv. građana, a zapravo jednog krda zatucanih seljačina sa brdovitog Balkana, al' šta da se radi, smej se danas, smej se sutra, preksutra ćeš već plakati i za milost na kolenima moliti. Dakle, to je to, a sad baci oko na klip pa se zajebi u komentaru, jedva čekam, u prevodu SLOBODA ILI SMRT tj. realnija će biti SMRT aka CMPT jer za slobodu na ovoj planeti očigledno nema više mesta, tj. barem ne za ovoga života ako se to uopšte i može nazvati život. Hvala.
Prvi feature lenght dokumentarac o Dahmeru, urađen na skroz neoubičajen fazon za jedan serial killer rad. Novi detalji, never before seen footages, solidan čak vrlo dobar re-enactment, i prajsles ispovest Džefrijeve komšinice, iz one finalne faze pred hapšenje kada je ordinirao u po zlu čuvenom apartmanu 213, zatim svedočenje forenzičara Jentzena, i možda i najinteresantnija akcija, intervju sa inspektorom koji je prvi razgovarao sa Dahmerom, neposredno posle hapšenja. Odlično urađeno, obavezno overiti, jer svi ostali dokumentarci na ovu temu su realno smešni, osim legendarnog full snimka suđenja, "The Trial of Jeffrey Dahmer", koji takođe ne bi valjalo zaobići zbog smehotresne olimpijade od američkog pravosuđa, gde ladno zatucana porota odlučuje dal' je neko criminaly insane, što je Jeffrey definitivno bio za razliku od mnogih drugih serijskih ubica, ali kad ti dođe porota sastavljena od npr. domaćice, poštara, vatrogasca, i naravno jednog crnca ("i naravno Džej"), onda se dešava da skroz ali skroz poremećen dečko završi u pravom zatvoru i naravno prva budala koja bi da ugrabi svojih 5 minuta slave, da bude na televizoru, uleti i ubije ga. Dakle, čista osveta a pravde niđe, mada to nikad i nije bilo neko preterano čudo kada su u pitanju Sjedinjene Države. Znači, must!
"In 1991 Jeffrey Dahmer was arrested in Milwaukee and sentenced to 957 years in prison for killing 17 people and dismembering their bodies. This film explores the city of Milwaukee by meeting those surrounding Dahmer during and after his hidden spree. Recollections from Milwaukee Medical Examiner Jeffrey Jentzen, Police Detective Patrick Kennedy, and neighbor Pamela Bass are interwoven with archival footage and everyday scenes from Dahmer's life, working collectively to disassemble the facade of an ordinary man leading an ordinary existence."
Pogolema mi je čast i zadovoljstvo prezentovati vam intervju sa Natalijom Dimitrijević, osnivačem i instruktorom Puss in Boots trupe, dugogodišnjim plesačem i dizajnerom. Znači, zipa taj TOK MISLI, obrati pažnju kako cura kida, ma ubija, i mojne slučajno neko samo fotke da je gled'o, imam treker. Dakle, ako vam se sviđa kako ja pišem, ovo će vam leći ko meni šamarčina, al' bez ikake zajebancije!
01. Ćao Natalija, gistro se ne znamo, al' ipak je ovo intervju te stoga krenimo redom. Dakle, šta "pole dance", šta šipka, šta istorijat, jer ja znam samo onu staru narodnu - lepa reč gvozdena vrata otvara, a gvozdenom šipkom otvara se lobanja, ili možda grešim? Ti mi reci, evo...
- Ajmo ovako, ljudi pri pomeni šipke kao plesnog rekvizita obično imaju ono jedno na pameti, držeći se za to kao da neki origin, i u samom startu greše. Šipka ima mnogo dužu istoriju nego što joj se pripisuje u današnje vreme, tako da, hajde da se zapitamo odakle to uopšte dolazi? S jedne strane za origin zapadnjačkog pole dance-a se uzimaju 20-te godine prošlog veka kada su cirkuske izvođačice koristile srednju potpornu šipku šatora kao rekvizit za akrobacije, pa se kasnije 50-ih šipke sele u strip klubove, gde 70-ih i 80-ih postaju njihov zaštitni znak, najpoznatije po tome, i arch enemy današnjih pokušaja da se razbiju predrasude, a u proteklih 15-ak godina se forsiraju kao vid fitness-a, razonode, i naravno, kao legitiman sport. Prvi put je to bilo u fitness centru u Londonu, u izvedbi Kitty Coates, koja se danas zalaže da 2016. pole dance glatko prođe na Olimpijadi. Imamo i drugu istočnjačku stranu, npr. akrobacije na šipci, iako to više podseća na stub (balvan hahaha) i zove se mallakhamb, i to je isključivo muška kategorija, dok je ženska akrobacije na kanapu.
Tu je i chinese pole, koji je imao veliki utcaj na zapadnjački PD (u daljem tekstu skraćeno od pole dance) koji je verovatno i najzahtevniji od svih.
I to mu u stvari dođe origin PD-a koji je postao new world craze i to s punim pravom, jer je kao jedan od 4 vazdušna sporta (svila, trapez, ring, šipka) vrlo zahtevan, a opet vrlo graciozan i oslobađajuć. Svako ko je probao neće odoleti prkošenju gravitaciji do zadnjeg daha, hahaha (video, očima ne verov’o by 365), budući da je odličan vid sporta koji razvija snagu, izdržljivost, kontrolu itd. itd.
02. Ko ste vi zapravo? Šta je Puss in Boots?
- Ko smo mi, govoreći o Puss in Boots trupi u svojoj punoj postavi? Mi smo kao i ostali "timovi", ekipa sa jedne strane sasvim običnih, normalnih devojaka koje se dobro zabavljaju vezbajući, a zajedničko znojenje odlično povezuje ljude, hahaha, sa ciljem da razbijemo tabue (kao i ostali studiji) ali ne samo vezane za šipku. Upravo zato, mi smo sa druge strane prvi dah potpuno alternativnih devojaka u ovom sportu u Srbiji, da stvari budu još interesantnije, jelte, i da se razbije još po neki tabu. Pogotovo zato što je možda najlepša stvar naše skupine to što nas ima all shapes, sizes and genres u ekipi, od black mJetal do trance (i naravno pin up al' o tome kasnije) i što svako neguje svoj jedinstven stil, i baš je dobro to što ne znamo sve isto i što ne odišemo sve istim vajbom prilikom igranja, jer to ni u kom slučaju ne prati naš "trend".
- ko visi ZLO (ne) misli -
Puss in Boots je nastao iz onog bazičnog, čak detinjeg osećaja odbačenosti od strane mainstream sastava neke, bilo koje grupacije, i potreba outsidera da se okruži ljudima sličnim sebi i započne isto to samo u nekom specifičnom izdanju. Kada sam krenula da se bavim PD-om, prenošenje znanja u formaciji plesne trupe ili škole mi nije ni padao na pamet, počelo je kao ekstremno interesovanje da se pređe sa kenterenja na šipke, i mlaćenja glavom ko majmun na zapravo pravi pole dance, figure, koreografije, pizde materine, ovo, ono...pa potom performing, pa su tu nastupila dvoumljenja zbog predrasuda, da bi posle izvesnog vremena došlo do toga da kada ostaneš sam u sportu (ok, nećemo se lagati, sam, s konvertovanim mužem u pole dancera muške kategorije) da se budi potreba za osnivanjem guilda. I bi svetlost...
Kupljena prva šipka, pa vežbanje, pa muke, modrice iznova, vrućine i sve ostalo što ide u takvim počecima, pa druga šipka, pa prva puštena buva da osnivam trupu koja se fino primila istini za volju, do finalnog okupljanja sve više gotivnih obično neobičnih devojaka u jednom vintage salonu na Vračaru, i znojenje 2 puta nedeljno evo već duže od pola godine.
Jako sam ponosna na svoje devojke i svaki njihov napredak, to se ovde slavi, raduje se tuđem uspehu i stremi ka sopstvenom, pošto verujem da smo sve imale bar u školicama, zbog razmišljanja suprotnom od gore navedenog, više ili manje problema. I na kraju, budući da smo svi različiti, moralo se to nekako okarakterisati u jednom terminu.
03. Ljudi pojma nemaju, tj. pre ja pojma nemam ni o čemu, te koristim ovu priliku da te pitam kako se pin up uklapa u ovu priču?
- Pin up devojke postoje vrlo dugo i treba razlikovati dve struje, tradicionalnu i modernu. Traditional pin up je nastao 50-ih godina kao termin i označava devojku sa kalendara (koji se pinuje na zid, pa odatle i pin up girl), a kako je nastao tada, kao tradicionalni izgled pin up devojke uzet je tadašnji ideal izgleda, mode 50-ih, poze karakteristične za kalendare itd. I dan danas postoje tredicionalne pin up devojke, one koje su to bile 50-ih pa su sada babe, i one kojima se jednostavno look 50-ih dopada pa se za njega opredeljuju, dok je u modern pin up uvedena nova, mahom alternativna moda, pomešana sa vintage look-om, a zadržani su ideali izgleda i građe i najpopularnije poze i scenografije. Pin up ribe su u najvećem broju devojke kojima je slađi milozvuk rokabilija, psychobillyja, doo-woopa, swinga, jazz-a i sl. mada se za pin up devojku može uzeti bilo koja kalendar riba, gde npr. za današnje pin up ideale uzimaju Angelinu Jolie, Jenifer Lopez i druge, iako daleko ispred njih, po broju ako ništa drugo, prednjače alternativne ribe, budući da je nepisano pravilo da ono što je vintage ili na bilo koji način nije više u modi a bilo je onomad mainstream, nekih 20-ak godina kasnije biva usvojeno od stane underground ekipe kao alternativni atribut.
- O bože, zar se i to može?! -
I tako bismo se mogle lako okarakterisati kao Pin ups on poles, iako zasebno naše uši vole različite underground pravce...ma i treba tako, i ovako su zahvaljujući suicide girlsicama, danas te vrednosti poprilično u ekspanziji.
Mada, sećaš se kad smo bili klinci metalci, pa smo neke noobove sa majicama nekog benda i bodljikavom narukvicom zvali pozeri...e isto tako i za ovo...some things never change, a bofl pin upova ima svugde u svetu, pa i kod nas, isto kao i za svaki drugi pravac, kojoj god subkulturi čitalac pripada, znaće bar jednu osobu zbog koje mu se čitajući ovo osmehnuo brk, ali odrastanje te nauči da ne daješ govno (don't give a shit) posle izvesnog vremena i pustiš raju da se veseli.
- jebo Misfitse, daj ti meni Glenna Danziga :) -
Time bih zaokružila jedan deo predstave o našoj trupi u globalu, o polingu, o alternativi, i da, nažalost, ovo je "zemlja seljaka na brdovitom balkanu" u kojoj sve što valja kasni, a sve što ne valja biva usvojeno oberučke, mada opet može i gore, neću baš da trujem generalno, ali govoreći o pole-u kao posebnoj priči, među poslednjima smo ga prihvatili i kod nas su treninzi počeli kao fitnes tek pre 2, 3 godine. Ko je sam učio ranije, skidam kapu, iako su takvi retki, ali moram da pohvalim potencijal koji SRBIJANKE imaju kada je šipka u pitnanju. Širi se pole u zadnjih godinu dana ko prdež u Svrbiji i ima riba koje izbacuju figure fazon iz nozdrve, tako da će ova naša majčica Srbija imati na kraju fine reprezentativce na takmičenjima u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, tako da ko zna, možda prestanu da nas pamte po tenisu i Đokoviću i počnu po PD-u i nekoj finoj cici.
- ova cura možda nije bila kraljica mature al' vrlo lako mož' frakture (: -
04. Kakvo je akcijanje po Srbadiji, kontam da postoje još neke ekipe poput vaše?
- Trenutno u Srbiji ima 6 studija/timova/kako god, i ja navijam da ih bude sve više ili da se postojeći šire, jer je i to znak da je interesovanje veće. Scena nije bog zna kako jaka kada su nastupi u pitanju, ali i ona će živnuti, vremenom...
A što se nas lično tiče, mi smo kao trupa otvorene za nastupe po žurkama, bilo da je u pitanju pole ili showdance, jer realno nemaju svi uslove za šipke, a mi radimo oba plesa. Showdance koji radimo je neka vrsta modernog kabarea pod mojom dirigentskom palicom (13 godina plesa ostaviše grdnu naviku kod mene). Samim tim obuhvatamo kompletan entertainment jer tu ima dosta i glume, rekvizita, šta sve ne, jebiga, volimo kostimiranje i ostale pizdarije, a ja volim da kad pravim performans (mrzim tu reč inače, jer mi se ogadila kad sam videla sta sve neki nazivaju performansom, hvatajući se za tu reč ko da će onda da sve to zvuči i bude mega, al jebiga, nije žvaka za seljaka) da stvarno napravim nešto bogato i dobro uvežbano. Naš showdance je neki crossover izmedju kabarea, cirkusa, burleske i jazz baleta, i sve to, kao i pole bez golotinje i neke forsirane erotike, jer bi time skakale same sebi u usta, ako već vodimo kampanju protiv nama dobro poznatih predrasuda. I tako, ne znam kako bih bolje mogla da predstavim Puss in Boots...istini za volju ubuduće ćete nas gledati sve više i više, i mi radimo više, bolje, znojimo se više, uvežbane smo, od marta prelazimo u veliki studio, koncepti nastupa će biti interesantniji, novi, mada po potrebi možemo i da ponovimo neki stari i tako...ma sve u službi entertainmenta.
- ko li to Lakobriji u Srbiji leb uzima? -
05. Natalija, da li smatraš da umetnost definitivno zahteva fanatizam, jer ovo što ja mogu da vidim kod tebe, toliki entuzijazam i posvećenost, do or die fazon, definitivno nije ni samo sport, ni samo ples, već kol’ko sam ja izvalio radi se čak o jednoj vrsti umetnosti, umetnosti stvaranja pokretnih skulptura od ljudskog tela, ako tako smem da se izrazim? Sa druge strane da li se slažeš sa onom "starom narodnom" da bez bolesti ni u najavi nema umetnosti? Naravno, kada kažem bolest ne mislim i bukvalno na bolesnu bolest, nego na stanje izmenjene svesti, jer ipak čini mi se da treba dosta hrabrosti da bi se ušlo na jedan ovako pipav, još nedovoljno istražen teren, kao što je pole dance?
- Apsolutno, jer pasija je ono što održava umetnika od početka svog stvaralaštva i najranijih radova kroz usavršavanje koje može jako dugo trajati, do onih dela po kojima će biti pamćen, do onih koji pokreću nove stilove, čak epohe i dela koji izazivaju revolucije. I to ne važi samo za umetnost, već za dobar deo životnih opredeljenja, ali da, recimo da je najuočljiviji u umetnosti. Neko ko smatra da se pronašao u određenoj umetnosti retko završi i školovanje/usavršavanje za tu umetničku granu ukoliko ne poseduje dovoljnu količinu pasioniranosti da u njoj pronalazi sebe duži vremenski period. I tada dolazi do najvećeg broja odustajanja (i u nekim slučajevima večitih studenata, hahaha), a opet, to se može pripisati i drugim opredeljenjima, ne samo umetnosti.
Ples kao fenomen sam po sebi uvek je bio delimično sportska, delimično umetnička disciplina, iako neke podvode pre pod jedno a neke pre pod drugo, ali kada se on razloži i bolje zagleda nad njim, zaista je tako, jer jel'te, umetnost nastaje u pokretu u kojima su neki pokreti zahtevniji, neki manje zahtevni, tako da neki izazivaju veću, neki manju sportsku aktivaciju, ali uzmimo za reper da na fakultetu sporta postoji ples kao predmet i da se sa prvom nagradom na državnom takmičenju u plesu može upisati DIF bez polaganja prijemnog, i to je ja mislim dovoljno da potvrdi tu tezu.
E, sad što se PD-a tiče, tu grešiš, već sam pomenula da PD ima dublje korene nego što mu se pripisuju, a i kao legitiman mađunarodno priznat sport postoji oko 15-ak godina i za to vreme je razvijan, dorađivan, brušen, kombinovan sa istočnjačkom tehnikom, i propisan nekolicinom međunarodnih pravilnika, te se i polaganje za instruktora sastoji iz 5 delova i svako koga interesuje PD kao fitness i plesna disciplina je u obligaciji da prati protokole i silabuse, koji nisu tu tek tako, već kao mera predostrožnosti i zaštite (pod tim mislim da ne može neko ko je npr. na levelu 2 da radi nešto iz levela 5, jer svakim pređenim levelom individualna sposobnost da se ide dalje se povećava) pošto je ovo ipak ekstreman sport, ali daleko od toga da je neistražen teren! Istražen je on koliko i fudbal, al' je veća opasnost od povreda. Dok sa druge strane ukoliko se prati pomenuti protokol razvijanjem skilla se razvija i sposobnost da se izbegnu povrede, ali i da se razvije otupelost na bol. Svako u startu prolazi krug modrica na svim contact pointovima koje ima sa šipkom i određenim delom tela kojim nosi svoju težinu na šipci.
- "evo primera modrice na unutrašnjoj strani kolena jedne od mojih denserki" -
Ono što nas vuče da se nosimo sa bolnim figurama (svaka je bolna samo u početku), modricama, indijanskom vatrom, upalom mišića, padanjem sa šipke itd. je upravo ta pasija koja proizilazi od inicijalne fascinacije određenom figurom/levelom i PD-om u global, jer PD koliko je težak, toliko je i oslobadjajuć i benefiting onda kada se savlada željeni nivo, a kako je progresivan sport i još uvek se izmišljaju nove figure, uvek će biti novih levela za prelaženje. Što se tiče hrabrosti, i učenici PD-a se dele na nekoliko kategorija, moraću da ti iskopam taj blog, pisala ga je jedna od svetskih prvakinja Michelle Shimmy (iskopan OVDE), te imaš one hrabrije kamikaze koje se bacaju ko majmuni na sve ili ništa, one manje hrabre, one skroz plašljive koje bez instruktora ne bi ništa novo "straaaaašno" pokušavali, pa imaš čak i evangelist pole dancere, tj. ljude koji se ne libe da kažu da im je PD promenio život, u čemu se i ja pomalo pronalazim, jer počnimo od toga da se bavim plesom 13 godina i da je ovo prvi ples/sport koji me je motivisao da uzmem teg u ruke. Do tada me je boleo kurac što u rukama nisam imala snage ni da prdnem, a onda kad vidiš sve te divne figure za koje ti trebaju bišice i trišice, i kako oni sa jakim rukama napreduju mnogo brže od tebe i kako je veća mogućnost ili da se povrediš na višem levelu ili da ostaneš na nižem, zaista bivaš motivisan za rad na sebi.
Dobra stvar kod PD-a je to što, budući da je i on vid fitnessa, ti kroz prelazak nižeg levela gradiš snagu za viši, tj. PD sam po sebi jača mišiće. Isto važi i za fleksibilnost, dobar deo tih stvari dobiješ usput, a ko hoće bolje i dalje može naravno da dodatno vežba snagu i fleksibilnost u vremenu nepredviđenom za šipku. I to će ti svaki poledancer potvrditi, a pravilo za šipku ti je na fazon once you go black...retko ko da je probao šipku i da je dig’o ruke od nje kao što bi npr. od pilatesa, hahahaha. Drugo, što je PD uprkos nekim mišljenjima, zaista sport za svakoga i svako može da dogura do određenog nivoa, samo ukoliko ŽELI tj. ako mu se probudi passion for pole. I svako se može pronaći u tome, jer u PD-u ti sam izgrađuješ svoj stajling, možeš igrati na različite načine, možes osmisliti svoj outfit, i sam biraš muziku uz koju ćeš da igraš, pa za našu alter. ekipu uvek postoji slogan Rock&Pole. I tako, isto kao i neki atletičar, gimnastičar, dizač, plivač koji pasionirano vežba sport u kome se uprkos naporu oseća slobodno i na svom, tako i ja visim naglavačke ko šišmiš.
- nikad nije lako al' se vežba uvek isplati, mada ja se ne bih kladio na to (: -
06. Candy Voodoo, brate moj, a šta ti osobno misliš o okultizmu i svemu što se u principu sa ove ili one strane vezuje za pole dance i čitavu tu scenu, dakle gothic i to, jer naravno, niste vi tu same, sve je povezano i te kako, zar ne?
- Okultizam je kao i mnogo druga opredeljenja generalno stvar ličnog izbora, tako da se okultizmom mogu baviti i lekari i advokati i pravnici i političari i kuvari pa i plesači bilo koje vrste plesa. Kada su plesne i fitness aktivnosti u pitanju neuka raja pre povezuje jogu sa okultizmom nego PD, iako se PD logično bori sa drugom vrstom predrasude. A čovek nikada ne zna kada na ulici sretne okultistu, pošto je daleko od toga da se to na prvi pogled vidi na čoveku, to su mislim apsolutne gluposti proizišle iz neupućenosti i mnogo će češće neko sasvim neutralan da bude poklonik takve vrste ezoterije, e sad ne kažem ja da tu ima nešto loše. Inače sam i sama pristalica nekih određenih, više spiritualnih shvatanja, i gledam na pripadnike okultnih krugova kroz čisto socijalnu perspektivu u odnosima sa drugima. Iako sam ja lično više on the white side (ili čak on the green side) smatram da ljudi koji su (dark jedi LOL) on the dark side (kako ovo zvuči prvački jebote) ne moraju nužno biti izopačeni, ili šta znam, zlonamerni, ono kao, i to je predrasuda jebote, isto kao kad bi za neku gay osobu rekli da je sad otelotvorenje zla zbog svojih izbora, i to su sve ono, normalni ljudi koji žive, dišu, jedu, kenjaju, rade, spavaju ko i svi drugi, ali određenom aspektu svog života biraju da daju drugi kolorit...i to je sve...uostalom svi smo mi izopačeni na svoj način.
- i bukvalno izopaUčena -
07. Primetio sam na snimcima vaše trupe da nisu sve cure ultra mršave a opet vise naglavačke sa one šipke, pa me zanima dal' postoji neko ograničenje, da li i punije devojke mogu da treniraju? Naravno, kada kažem punije, mislim i na hardkor popunjene? Dakle, kol'ko ta šipka mož' da izdrži?
- Ima jedan slogan POLE FOR ALL, i to bi trebala biti opšte prihvaćena krilatica, iako ima ljudi koji se ne slažu sa time, ali oni imaju ozbiljnih problema u glavi čim sebi daju za pravo da sude o tome ko bi u čemu trebao da uživa i u čemu da se trudi da napreduje. Istina je da svako može da dođe do određenog levela...baš svako...ima po netu slika i videa baš onih obese riba koje rokaju šipku sasvim solidno, naravno, nisu možda u stanju da cepaju elemente napredne kategorije, ali mogu da nauče spinove, da se penju, sede ne šipci, možda čak i invertuju uz pomoć. Debeljuce će se teže invertovati ali je sve ostalo isto kao kod drugih, ali i to se uči, a ono, devojke s oblinama su u istom rangu kao i sve ostale, bitno je samo da ti snaga bude srazmerna težini, npr. mršave devojke se super snalaze, još ako imaju snage u abdomenu i rukama onda su na konju (šipci), a ekstra mršave često imaju problem sa manjkom snage i fleksibilnosti i to što imaju razmak između butina, pa im je teže da rade neke sedove i varijacije jer im je teže da se drže koskama.
- solo poluga...ko ništa, ajmeee?! -
Ali to naravno nije razlog za obeshrabrivanje, jer što se ovih prvih tiče, pole dance je sportska i fitness disciplina dovoljna da možeš dobrano da se preznojiš, sagoriš kalorijice i uz muziku, đuskanje i zezanje dobiješ snagu a da ni ne provališ. Ima na netu ko nije upućen dosta losing weight through pole (mršavljenje kroz ples na šipci), jer PD je mnogo zanimljiviji od klasičnog fitnessa i teretane a ima slične rezultate. Ja kada sam krenula da treniram nisam imala snage ni da prdnem, sad cepam 50 sklekova dnevno i visim ko onaj dlakavi šišmiš za kog i dalje tvrdim da treba da mi kupiš, tako da buce će uz redukciju ishrane i redovan trening videti progres, a mršavice će dobiti snagu i fleksibilnost na isti način - kroz zabavu i mjuzu. U mojoj trupi imam primer obe strane i dajem garanciju za ovu tvrdnju. Sve se da izvesti, možda premršave devojke neće dobiti popunjene butine ali će "dobiti mišiće" i naučiti druge načine da dođu do određene figure i imati snage da je izvedu.
Inače, kućne šipke mogu da izdrže oko 130kg, a sa visinom i konstrukcijom šipke raste i njihova izdržljivost. Ja sam inače pobornik nabavljanja kvalitetnih šipki a ne onih sex shop kućnih pole kitova koji zaglaviš jednom rukom između poda i plafona i na pola puta zavođenja voljene osobe u kućnoj atmosferi se cela "konstrukcija" (ha, čuj konstrukcija) raspadne i umesto erekcije dobiješ gips. Klupske i takmičarske šipke mogu da izdrže i oko 200 u stanju okretanja zbog dublova naravno.
08. Kako hendlujete ljude koji vam se privaljuju jer tripuju da je to nekakav strptiz ili šta već, kako se uopšte od toga odbraniti u ovakvoj jednoj, pa mogu slobodno reći, zatucanoj sredini?
- Budući da do sada nismo imale mnogo pole nastupa nismo bile u situaciji da nam neko priđe na licu mesta i prosere se, ali sa takvima se diluje kao i sa bilo kojom drugom dijabolom koja smara ribe po klubovima (to nešto na moj račun? - by 365), mada kontam da posle nastupa kakav mi zastupamo, mišljenja mnogih ljudi bivaju promenjena, tako da videvši naš SPORT na delu, ljudi ne bi ni prišli sa takvim komentarom, pošto na licu mesta imaju priliku da vide da to nije ništa provokativno a nije ni naivno i neznalački, već zaista nešto što zahteva dosta treninga i vežbanja. Do sada smo na pomen čime se bavimo imali najviše pozitivnih komentara, i thumbsup-ova. Čak u 90% slučajeva imamo i dobru podršku naših porodica. Moji su, upoznavši se sa vazdušnim sportovima, dosta promenili mišljenje o svemu tome, stali na pole dance stranu, iako mi je keva priznala da nije očekivala od mene da se bavim tako, kako ona kaže, mišićavom stvari.
Ono, ja se ceo život bavim plesom, ali ništa nije zahtevalo neku posebnu snagu, akrobaciju, fleksibilnost, a ja sam to dok nisam krenula na PD dosta zapostavljala...a da nisam, možda bih brže napredovala u početku, ali to opet potvrđuje onu tezu da ti pole dancingom stičaš snagu i fleksibilnost, usput uz ples i zezanje, i da nije potreban neki poseban atletski background. No, da se vratimo na temu, ja sam lično imala tu sreću da mi je malo ljudi negativno komentarisalo ovaj hobi, pošto sam npr. na fejsu baš ono, eksplicitna po pitanju PD-a, imam album za to i nije mi nikakav bauk da kažem i pokažem kojim se sportom bavim, jer je dosta dobrog učinio za mene, a ima devojaka koje to kriju, ne vole da ih ima na slikama, bla bla, ali to mahom zavisi i od fakulteta koji pohađaju ili posla kojim se bave. Ja studiram modni dizajn, snimam studentske filmiće, i ceo moj fax uključujući i profesore zna da sam pole dancer i niko živ nema ništa protiv toga. Eto, možda su mi dve osobe na fejsu poslale poruku sa pitanjem jesam li striperka, ali to je ekstremno mali broj, i bilo je par neumesnih perverznih komentara, ali to je od onih online pičkopaćenika koji svaku ribu više manje smaraju (pa opet na mene, ajmeee - by 365), tako da je takvima lako spustiti, i ono...bogom dana block user opcija.
- ajme meni, šta će reći komšije?! -
Što se društva tiče, podsećam da smo mi alternativna pole dance trupa, pa valjda to underground društvo ima globalno bolje mišljenje o PD-u nego druge subkulture, tako da smo još i super prošle s te strane. Naše najmlađe članice dobiju i poneki zajedljivi komentar u školi, ali to ipak dolazi od onih sa seljačkim mentalitetom kakvih naravno ima u svakoj školi u određenom broju. Što se pole dancera generalno u Srbiji tiče, znam da druge pole dancerke koje ne pripadaju našoj skupini imaju više problema sa okolinom i jedini način da se nosiš sa time jeste da ili iskuluraš i oteraš sve u kurac ili da pokažeš sta je PD ustvari. I to je sve što se može uraditi...zaboravila sam koji je beše dan u godini pole dance coming out day....naćiću ti baš plakat za to. Ono, internacionalni dan za priznavanje familiji i zatucanim prijateljima kojim se sportom baviš i upućivanje istih u koncept pole dance-a, što je suštinski lepo. Smatram da većina roditelja i familije može da otvori svoje vidike za naš sport, a ja sam inače pripadnik one struje koja navija da PD bide primljen na Olimpijadu ili bar da se šampionati rasprostrane. To je veliki korak ka prihvatanju, a nisam jedna od onih koje baš briga da li će biti prihvaćeno ili ne, jer smatraju da je to nešto čime žene treba da se posle teške radne nedelje razonode i izbace sav svoj zapostavljeni seksipil. Za to postoji kućna šipka i vaš dragi/draga i ogledalo, ali bojim se da takav način razmišljanja utiče na povećanje predrasuda i o pole dancerkama koje ne pripadaju toj struji, i koje smatraju da bi PD trebao da bude tretiran kao i svaki drugi sport i da u njemu ima mnogo toga više od visokih štikli, valjanja po podu i čipkanih gaćica. Tako da od puss in boots-a može da se očekuje jak teatralni nastup i dobro poznavanje razlike izmedju zavodljivosti, senzualnosti i provokacije.
09. OK, umesto završne reči evo krucijalnog pitanja, u ime svih nas, lako zbunjive prirode. Dakle, ti tvrdiš da je to sport i samo sport, i da nema nikakve veze sa seksualnim konotacijama kako zli jezici tvrde, a onda se i ja jadan zapitam, onako u sebi, a zašto onda te opake štikle (od kojih srce rikne), zašto ne baletanke npr. jer realno svi znamo da muška publika to gleda više sa te strane, a bogme i ženska, da se ne lažemo, zar ne?
- A ko kaže da ne može u baletankama? Baci pogled na neke fotke naše pa ćeš zaključiti šta? Da prevashodno igramo bose. Ema ja na našem prvom nastupu igrala u baletankama i iskreno, zavidim joj, jer sam ja izgulila štikle na neku armaturu (hehe) a daleko je lakše igrati bos, tako da se uvek u početku igra bos ko god da počinje. Štikle, generalno tog tipa, jesu preuzete sa te fetiš scene kao signature obuće ovog sporta, i imaju ulogu kao i cipele u bilo kom drugom plesu, npr. tangu, standardnim i latino, stepu itd. Eto, ja od malena nosim plesne cipele za standardne i latino, samo sam ih sad zamenila sa platformom i šljokicama, što bi moj muž rek'o plug-inovi.
Svaki ples ima kostim i odgovarajuću obuću shodnu tipu pokreta. Da li je to haljina, triko, helanke, trenerka ili nešto drugo, na to se gleda kao na obavezan kostim u maskembalu koji predstavlja plesni nastup, a PD obuhvata skoro sve to, i skroz je zahvalan za sve te interesantne kombinacije, s jednim pravilom, da ruke i veći deo nogu moraju biti otkriveni jer tkanina klizi niz šipku, a ne zato što 'oćemo da blejimo u topiću i gaćama, zaboga. Zavisno od toga da li je pole nastup neki freestyle i kakva je odabrana pesma, ili je nastup neki konceptualni, igra se podjednako i bos i u baletankama, čak i u špic patikama i u štiklama.
Planiramo i neke onako vilinske konceptualne nastupe u skorije vreme, pa ćes nas se nagledati i bosih i u baletankama, tako da - sorry, your argument is invalid, a to proizilazi iz neupućenosti, tako da molim ljude da se informišu o aerial sportovima pre nego što nas etiketiraju. Pre svega, ženska noga izgleda mnogo lepše u potpetici (ISTINA by 365), ali je za manevrisanje u njima potrebno još mnogo više vežbe, tako da se ne trebaju olako shvatiti kao ni mi. Mi smo devojke sportski i teatralno usmerene kada je naša mila šipka u pitanju, pravimo predstave od naših nastupa i pre svega mi smo devojke sa distorzijom.
- Mega uzor devojaka sa distorzijom: mega snaga, mega špaga, mega distorzija -
Još kad sam ko klinac gledo onaj film KIDS, morilo me jedno pitanje, šta bre koji kurac pitaju onu decu onolka pitanja, te dal' si se jebo vako, te dal' u bulju, te dal' s kurtonom, te dal' drogiro, te ovo, ono, mislim, kome, čemu sve to, ako postoji pouzdan, validan test na HIV? Jel' to radi statistike? Ma zakuni se? Šta ima tu da se pita i propituje, test i ćao, zdravo, imaš HIV, nemaš HIV, a ne da mi tu gledaš u pasulj, te mi to beše još tada jako, al' jako sumnjivo. No, sad čujem nema više nikakvih pitanja, samo cepaš taj "dojaja pouzdan" test i ne boli te glava. Kasnije, 1997. sam čitao u jednom anarhističkom časopisu o tome da je HIV zapravo napravljen u cilju borbe protiv narkomana, pedera i crnaca u Africi, i da ne ubija SIDA nego lekovi kojim te posle kljukaju kad s radošću saznaju da si HIV pozitivan. Npr. ovi hetero muškarci su bili u fazonu tamo krajem 70-ih, kao kako bre ovi pederi tako da se jebu gde god 'oće, kako oće, a mi mora se mučimo sa kurtonima i sranjima, e neće moći više tako, dosta je bilo tog nji'ovog orgijanja, sad im ima nabacimo takvu jednu boleštinu da ima svi da paze gde ga guraju i od koga ga primaju. Što samo mi da nosimo što bi moj ćale reko "kabanicu", a oni da se jebavaju slobodno i da ne snose al' nikakve posledice za taj smrtni greh jebanja? E neš više, sad ste ga svi najebali, al' svi! I onda samo vidiš u Africi pokolj, međ' narkomanima dobar dan, a umiru i slavne ličnosti, i to za primer svima, al 'aj iskreno, ko je od tih slavnih i bogatih umro posle npr. lupam Fredija Merkurija? Ko je umro? Niko brate, svi živi i zdravi ko dren, eno Medžik Džonson realno zdraviji i od ovih što nemaju HIV, i onda se setim one genijalne epizode South Parka, kada idu kod Medžika da im pomogne da izleče Kartmana, i onda lepo samelju dolare i sve dojaja, i upravo u toj epizodi je ključ cele ove priče, LEK POSTOJI, ali brate plati, ima bre da platiš i to oho-ho debelo, pa onda kuliraj. Jes, najbolje će da vam damo sad svima džaba lek pa da izvisimo za ogromnu kintu, to nema šanse, to nikad nije bilo niti će biti, svaka bolest mora da ima svoj navodni spontani nastanak, onda frka, umiranja, svet u panici, i tek onda se gistro eureka pojavljuje lek, al' skup brate u pičku materinu. I evo, taj proces traje tačno 30 godina, navodno za 30 godina nisu mogli nađu lek, alo bre rođaci, pa koga lažete? E, upravo o tome govori ovaj vrh dokumentarac. Naravno, tu su obe strane, i ova koja zastupa teoriju da je HIV to i to, a SIDA to i to, i da to mora se leči al' se na kraju ipak umre, i druga strana, koja kaže VI LJUDI LAŽETE I TO SKROZ LOGIČNO, JER STE LJUDI I POHLEPNI STE, nije vam dosta što ste do sad uzeli ogromne pare za te lekove koji navodno usporavaju proces, nego bi sad i za konačni lek da ošurite. No, evo, da ja ne prejudiciram (gistro) pogledajte solo ovaj skroz odlično urađen dokumentarac, pa prosudite sami ko tu koga jebe i zašto. Hvala.
"What is HIV? What is AIDS? What is being done to cure it? These questions sent Canadian filmmaker Brent Leung on a worldwide journey, from the highest echelons of the medical research establishment to the slums of South Africa, where death and disease are the order of the day. In this up-to-the-minute documentary, he observes that although AIDS has been front-page news for over 28 years, it is barely understood. Despite the great effort, time, and money spent, no cure is in sight. Born in 1980 (on the cusp of the epidemic), Leung reveals a research establishment in disarray, and health policy gone tragically off course. Gaining access to a remarkable array of the most prominent and influential figures in the field -- among them the co-discoverers of HIV, presidential advisors, Nobel laureates, and the Executive Director of UNAIDS, as well as survivors and activists -- his restrained approach yields surprising revelations and stunning contradictions. The HIV/AIDS story is being rewritten, and this is the first film to present the uncensored POVs of virtually all the major players -- in their own settings, in their own words. It rocks the foundation upon which all conventional wisdom regarding HIV/AIDS is based. If, as South African health advocate Pephsile Maseko remarks, "this is the beginning of a war...a war to reclaim our health," then House of Numbers could well be the opening salvo in the battle to bring sanity and clarity to an epidemic clearly gone awry."
Ako tražite savršen primer psihopate međ' serijskim ubicama, onda je to definitivno Ted Bandy, bez premca, ali moramo priznati da je BTK ipak dig'o sranje na i te kako viši nivo, jer za razliku od Bandija bio je totalno organised, i to do najsićušnijih detalja, i jedino što ga je sjebalo na kraju je to vreme koje ga je nažalost pregazilo, inače ga nikada, ali bukvalno nikada ne bi navatali. Dakle, kada kažem žešće zajebani serijski ubica, mislim pre svih na BTK-a i tu nema boga. Ta hladnkrvnost, taj stav, to je upravo onaj X faktor o kome svi toliko pričaju. Znači, šauma jednom rečju. Je-zi-va ispovest!
"He was dubbed "BTK" because he bound, tortured and killed his victims. He operated with impunity for thirty-one years - a serial killer police thought they might never find, might never stop. But when he was finally caught, this killer's identity was a shocker: Dennis Rader, a mild-mannered father, husband and church president.
Everyone wondered: how could this man commit such shocking crimes?
In this feature-length NBC News documentary, originally seen as part of Dateline NBC, the "BTK Killer" speaks out in his own words about what drove him to kill. This exclusive interview was conducted by Harvard neuropsychologist Robert Mendoza, who was hired by Rader's defense team to assess his sanity. In it, Rader chronicles the growing obsession inside him, his cat-and-mouse game with police and the media, and finally, his willing confession.
Includes never-heard-before details about these crimes, and is a unique, startling, and in-depth journey inside the darkness of a notorious criminal."
"I don't believe in man, God nor Devil. I hate the whole damned human race, including myself. I preyed upon the weak, the harmless and the unsuspecting. This lesson I was taught by others : Might makes right."
