Saturday, June 25, 2022

Dubine Velebita (2022)


"Jeste li ikada čuli za Jadovno, znate li gdje se nalazi i što se tamo događalo? Pozivamo vas da krenete s nama na put koji će vam dati odgovore na ta pitanja. Filip (42) i Milan (45) su povjesničari iz Zagreba. U vrletima Velebita kriju se ostaci i ustaškog logora smrti Jadovno iz 1941. godine. Njih dvojica pokušavaju naći te ostatke, dok treći povjesničar Ivo (64) čita pismo koje je primatelju stiglo nakon 64 godine."

Wednesday, June 15, 2022

Život je negde drugde (1991)

 

 

Život je negde drugde (1991) je dokumentarac pokojnog Igora Spasova koga ponajbolje znamo kao autora kultne TV emisije "Pozovite 92". Spasov je pored ovog teškog bremena crne hronike imao i svoju drugu, duhovnu stranu, što može lepo da se vidi iz ovog izuzetnog dokumentarca. Film se bavi "Međunarodnim društvom za svesnost Krišne" poznatijem u Srba i kao Hare Krišna. Snimljen je baš u doba najslavnijih dana beogradskog hrama u Ćustendilskoj ulici, tako da ima dosta snimaka odatle ali i iz kirtana u Knez Mihajlovoj što je danas napraviti zasigurno nezamislivo zbog zna se čega. Inače, prvi put sam se sreo sa Hare Krišnom baš u istom tom Knezu 1992. godine (bio 8. razred osnovne) gde su bhakte pevale, igrale te delile one čuvene kolačiće (s drogom). Meni je to tad izgledalo baš smešno ali i jako simpatično, ali opet nisam pomišljao ni u ludilu da ću samo dve godine kasnije i sam biti "u kandžama sekte". :))

Ceo dokumentarac prati muzika pa možda i najboljeg bhajan benda Nityananda i to na svetskoj razini. Njihov album "Soul of India" je svakako neprevaziđen a posebno pesma "Sri-Nrsimha Pranama" koja je posvećena onom čuvenom "LAVU" sa Cro-Mags albuma "Best Wishes". I dan danas čuvam tu kasetu a imam sve to i na mp3 pa vazda slušam ko nezdrav. Dakle, koga zanima, rani radovi Hare Krišne u Beogradu, dok je sve još bilo naivno i skroz nevino. Dokumentarac je čak više puta puštan i na RTB-u (RTS) a sve zahvaljujući Spasovu. Stoga Igor Spasov aka Govinda Hari ki Jay! :)

Sunday, April 17, 2022

Prebilovci, tamo i kamen ima ožiljak (2022)


 

Ko je gledao Šotrin dokumentarac "Evo naše dece" zna o čemu se ovde radi. 

"Znate li za selo u Hercegovini, gde svaka kuća, svaki kamen i svaki čovek imaju ožiljak? Za selo u kojem je dva puta zaustavljan život, a ono iznova oživljavalo? Gde su jednom ubijeni, opet ubijani? Gde, uprkos svemu, život i dalje govori? Znate li kako je u selu Prebilovci došlo do preobražaja od mržnje do ljubavi? Kako je iz smrti nastao život? Kako je dobro pobedilo zlo?"

Friday, April 8, 2022

Antonija Šakić (1986-2021)

"Pa da budem iskrena, ništa konkretno se nije desilo, nikakvo traumatično iskustvo ili išta slično. Samo se osjećam promašeno i osamljeno cijelog života, sad je to naglašenije iz nekog razloga. Znaš li da ti zavidim, mislim da si full zanimljivija osoba od mene i imao si puno ispunjeniji život nego ja. Apsolutno mi se ništa ne da, srećo, ne da mi se živjeti. Ne da mi se ići na posao među ljude i među djecu, ne mogu uspostaviti disciplinu u razredu. Samo gledam tu djecu kako odrastaju i kako dolaze nova djeca i čini mi se da su baš svi nekako bolji od mene, čak i ta polupismena dječurlija. Ne osjećam se kao odrasla osoba.

"Bojim se izaci iz kuce, stari moj. Dodjem na posao pa lunjam okolo po skoli, gledam panoe, gubim se. S djecom ne znam razgovarati. Samo u kratkim recenicama. Vidis da i s tobom pricam poprilicno sturo, vokabular mi je stravicno ogranicen. Pamcenje mi ne radi. Sjecam se tvog komentara na neke nase razgovore preko video poziva - da si imao osjecaj kao da te gleda nekakav demon, samo sam sutjela. Stalno sutim, prijatelju moj. Stalno. Ne znam je li to dovoljno dobar razlog za samoubojstvo? Ne imati nista za reci. Osjecam se stravicno neprivlacno i odurno, nemam volje ni da se trudim oko izgleda. Ljudi me podsmjesljivo gledaju jer sam pogubljena. Ti si imao nekoliko ljubavnih prica u svom zivotu, o kojima mozes pricati. Moje su sve bile iskonstruirane i velikim dijelom imaginarne. Ne bih ovo nazvala depresijom nego realisticnim uvidom. Ne znam vise koga bih iskopala iz proslosti da nesto probam zapoceti, a ne znam ni kako upoznati nekoga novog kad nemam nista za ponuditi. Ni s kim se ne cujem ni ne vidim. Osjecam se stravicno nesposobno. Sad razmisljam o tome kako sam lose vozila po Beogradu prosle godine i kako sam bila losa u svemu."

Sunday, October 3, 2021

Kako sam postao i ostao metalac

Bilo je to davne 1988, jasno se sećam, išao sam u 5. razred osnovne a najbolji drugar u razredu mi je bio Himi koji se ložio na Kreator i imao prišivač pa smo išli kod njega kući da slušamo sve te meni nove bendove poput Metallice, Maidena i sličnih, al' meni se posebno svideo Anthrax. Tad im je već izašao album "State of Euphoria" pa ga Jugoton objavio, tako da sam trkom otišao u jedinu vidikovačku knjižaru i tamo kupio kasetno izdanje koje i dan danas čuvam s nadom da ću kad tad nabaviti novi kasetofon. Inače, tada su u našoj školi najveće face koji su zavodili red bili ne dizeli nego baš metalci na čelu sa Brukner Andrejem, Slončetom i tako tom ekipom koji nisu skidali metal majice. Oni su tad bili 8. razred i najjači u školi ali su se rađe pijani tukli međusobno iza škole. Okultni domar Vaske je više puta morao da interveniše. Inače Andrej je bio i kolovođa našeg izviđačkog voda Orlovi ('77 godište klinci) tako da smo ga gledali realno ko boga pa su i tu na kampovanjima diljem ex-yu mnogi šetali majice Metallice i slično. I jbga kad se nađeš u takvom plodnom okruženju a sklon si da budeš drugačiji onda ti je suđeno da postaneš nešto u ovom slučaju metalac. Brzo sam naložio ćaleta da treba da mi kupi majicu Anthraxa koga je on tad nazivao Anitrax samo da bi me zajebavo. Otišli smo u Bezistan i ja sam izabrao Judge Dead majicu koju i danas posedujem samo mi je mala inače bi je rado nosio hehe.
Pošto nije bilo drugih izvora počeo sam da se edukujem preko časopisa Bravo i Ćao. Sećam se, tad sam baš gotivio Alis Kupera, skupljao sve o njemu iz novina i lepio u svesku, al mi babo nije dao da odem na koncert na sajmu povodom Trash turneje. Na 3K je u to neko vreme išla emisija Ćao Heavy Metal lista koju sam pomno pratio svakog ponedeljka i tu skidao ono što su puštali a to znači Bon Jovi, Gorky Park, Aerosmith i slični bendovi, zapravo malo je tu bilo pravog metala ali opet nije loše za početnika kakav sam ja bio. Ubrzo sam nabacio i kasete Metallica - And Justice for All, Bon Jovi - New Jersey (opasan album bez obzira na sve), Aerosmith - Pimp, Motley Crew - Dr Feelgood, Guns n Roses - Apetit for Destruction tako da sam u suštini samo to i slušao, sve dok nisam nabavio od jarana Metalikin album Master of puppets i Anthrax Among the Living koji su mi skroz izmenili percepciju, te sam skontao da svi ti bendovi sa Metal Liste i nisu baš metal nego neki rikenrol/glam il kako se to već zove. Tad smo se moj drugar Himi i ja kurčili po školi tako što bi oblačili metal majice preko debelih zimskih jakni i divljali po hodnicima a Andrej i ekipa to pozdravljali, bilo im baš drago da stasava nova generacija. Kasnije smo od njega nabavili i Slayer i sve te thrash bendove koje evo i dan danas slušam. Možda danas ne nosim te majice i te akcije ali mi je metal definitivno u srcu, od Morbid Angela preko ranog Deicide pa sve do Danziga, ali jedan je Anthrax. :)

Saturday, September 4, 2021

The Tin Drum (1979)


 Još ko dete, sredinom 80-ih godina gledao sam ovaj film. Eto kakva je tad bila "nacionalna" televizija, davali su ovakve masterpisove tokom dana najopuštenije, pa smo i mi djeca s kolodvora Prokop imali priliku da pogledamo nešto iz pera Gintera Grasa a ni ne znajući šta zapravo gledamo. Malo je reći da sam bio istraumiran ovim filmom tada, ali s druge strane sam se i zaljubio u jednu devojčicu koja je iako tako mlada imala seks sa glavnim junakom. 

 Uglavnom, prođe od tad jedno 35 godina i rešim ja da repriziram film da vidim šta je to bilo tolko jako da ga se i dan danas srećam. Prvo što sam provalio je da se film podosta promenio tokom svih ovih godina, tj. kao da su mi poturili neku novu verziju, jer naime, ta slatka devojčica nije bila nikakva curica no matori midžet što se kod nas politički korektno kaže "mali ljudi" ili "patuljci" ako sam dobro skonto. I pored toga ovaj film je bio suđen za plasiranje dečije pornografije. Zatim, u onoj mojoj verziji bilo je mnogo više vrištanja i lomljenja stakla a posebno kad glavnom junaku premine majka. Kada sam to izvalio odma sam posumnjao na paralelne univerzume gde i nisam bio daleko od istine. Inače, film je i dalje genijalan na više frontova i što se kaže - pravi kultni film, znači film koji ima svoje sledbenike koji to fanatično gledaju, pravu malu sektu, a ne kako prosečan čobanin od ovaca došo i s traktora sišo to zamišlja, da je kultni film onaj koji je popularan i masovno gledan. 

 Pošto smo to razjasnili (jesmo kurac) vratio bi se na sam film, dakle ono što sam ja zapamtio iz filma kad sam ga prvi put gledao, tu se ispostavilo da se radi o 70% mojih lažnih sećanja ili "što je babi milo" fazona. Znači, to definitivno nije isti onaj film, ali je svakako genijalan i svako pa i čobanin-ratar treba da ga pogleda jer još jedan takav film ne postoji niti će ikad biti snimljen, verujte mi na reč. Živili!
"In 1924, Oskar Matzerath is born in the Free City of Danzig. At age three, he falls down a flight of stairs and stops growing. In 1939, World War II breaks out."
Related Posts with Thumbnails