Sunday, November 13, 2016

Trainspoting 2 (2017) trailer


Hell yeah. Najjači PRO-DRUGS film dobiva nastavak. Eh, kad se samo setim. April 1997. godine, taman se završio onaj suludi studentski protest, ja taze na đonovima, pa iš'o sam da ga gledam bar jedno 10 puta ako ne i jače, i svaki put me pičio isti rad. Gledaš film nako zgudran a sve ti nešto toplo oko srca i prolaze te žmarci jer vidiš da je zapravo skroz OK drogirati se, čak u neku ruku i popularno, jer ceo fazon u filmu, sva ona gotivna muzika te nekako uvuče u taj trip, iako ti navodno poručuje kako je droga zlo i nedobog. Tačno isti sindrom kao kod čitanja knjige "Mi, djeca s kolodvora Zoo". Pa bre meni gudra nije pala na pamet dok nisam pročito tu knjigu, i to je bukvalno jedina knjiga koju sam pročitao za samo jedan dan. Umesto da te odvrati od gudre i svih tih sranja, ona te zapravo zainteresuje i oćeš da pukneš dok ne probaš kako to u stvarnosti izgleda. Sećam se da su tih meseci u Omenu i tako tim malim klubovima jako često puštali soundtrack iz filma, sve se nekako poklopilo, i prva ko fol prava ljubav i sve, ma divota jedna. Kupim guaranu, spičim tablu trodona i skroz solo u Kinoteku jer su tamo bile jeftine karte. Sedim sam, bioskop prazan, gledam film i prosto se topim, a sve u sebi razmišljam, jbte kako sam ja prokleto kul, gudram se i radim iste stvari ko ove opake face na filmu. Bio sam zaljubljen u onu klinku što je navatala Rentona, Spad mi bio najgotivniji i naravno legendarni Frenko Begbi. I dan danas pamtim te citate iz filma, al' najače mi ono: "And that's your theory?" na tom njihovom suludom akcentu. Taj film mi bukvalno stvorio trip u glavi da smo mi koji se gudramo zapravo bolji od tzv. običnih ljudi, nekako superiorniji, doduše ja sam bio samo na đonovima, ali to je to u principu, zar ne? Eh, šta bi dao da se vratim u ta vremena kad sam imao 70 kila i krdo riba se ložilo na moj vitki stas...a mene zabole.

Monday, October 31, 2016

Život je samo treptaj oka sa iglom zabodenom u zenicu


Ima neki sajt zove se Best Gore, tu odem da gledam kako ISIS-ovci kolju ljude, seku im glave, pucaju, raznose dinamitom, spaljuju, ali zalomi mi se i neki video meksičkih kartela koji seku glave motornim testerama. Zašto to radim? Neko će reći da sam bolestan, i OK, ja priznajem da jesam malko bolestan (kijavica), ali braćo ne u tom smislu, nikako u tom smislu. Takve snimke gledam samo i isključivo iz razloga da ne bi zaboravio koliko je život prolazan, da se podsetim kako lako može da se rikne, ma očas posla. A posebno ovde gde vidiš oči tih ljudi par minutima pred klanje. Neki deluju skroz preplašeni ali većina je totalno smirena kao da su se pomirili sa svojom sudbom kletom, jer šta se zapravo dešava pred smrt? Dešava se to da mozak počinje da luči gomilu nekakvih dopamina i ostalih serotonina, tako da si i bukvalno drogiran al' na najjače, upadaš u nekakvo stanja poput nirvane, jednostavno više nisi tu, posmatraš svoju smrt iz trećeg lica, sa strane, skroz ravnodušan. Om nama om fazon.

Ljudski mozak je tako ustrojen da te jednostavno brani od tog užasnog straha, a pored toga i totalno otupljuje čula da te što manje boli. Znači to je i bukvalno vantelesno iskustvo, jer svest beži iz tela logično se sklanjajući jer ne želi da to oseti i doživi. Ko je imao iskustva bliska smrti zna otprilike o čemu pričam, samo što sam na ovo dodao i neka učenja iz vedskih spisa starih preko 5000 godina. Dakle, ne treba se plašiti smrti, treba se plašiti da te u ovim tučama ne naprave na invalida pa ostaneš vezan za krevet, ko moj komšija koga su 1993. upucali s leđa u vrat pa se oduzeo skroz, znači živi tu na mom spratu a nisam video dečka 23 godine jer od tad on prezire život, nikog ne želi da vidi, i nikad nije izašao napolje, valjda mu bedak da ga vide u kolicima ili ko zna šta, uglavnom tu je a nema ga, ne živi mu se a mora zbog keve i ćaleta. Ma ne bi ja ni znao da je on tu da moja keva ne sretne povremeno njegovu. Dakle to je pakao a ne smrt. Smrt je samo tren, okončanje patnje materijalnog sveta. Jay!

Sunday, October 30, 2016

Zimovanje u Čehoslovačkoj


Organizovala moja osnovna škola "Branko Ćopić" zimovanje za đake viših razreda u Čehoslovačkoj 1990. Ja sam tad bio 7. razred i dosta ljudi iz mog odeljenja je išlo, ali i iz ostalih, tako da je bilo i klinaca koji su bili 5-6. razred. Išlo se na neku planinu ja sam zaista ne mogu da se setim, ali uglavnom nalazila se u slovačkom delu i u podnožju je bio šljakerski gradić na fazon Užica (Zlatibor-Užice). Celu tu eksurziju je predvodio nastavnik geografije Mladen Šarčević zvani Šarac koji je, ah gle čuda, trenutno ministar prosvete u Vučićevoj vladi. Šarac je bio najomiljeniji lik u našoj školi jer je uvek bio maksimalno korektan i što je najbitnije nije psihički maltretirao učenike kako je to radila većina ostalih nazovi nastavnika. Zbog toga su ga svi poštovali i za veliko čudo niko nije bežao sa njegovih časova, jednostavno umeo je sa decom. Baš iz tog razloga kontam da je on trenutno jedini ozbiljan ministar u ovoj vladi jer sam ga gledao pre neki dan na televiziji, i tačno sam prepoznao čoveka i po imenu i po ponašanju.

Ne mogu sad da se setim tačno, ali na dalek put smo krenuli ja mislim sa dva autobusa, kroz Mađarsku pa u Češku. Samo da podsetim mlađe čitaoce, istočni blok se tada tek raspao, berlinski zid je probijen godinu dana ranije, ali beda u tim zemljama je bila i dalje i te kako vidljiva, a to se dalo primetiti odma' kad smo prešli granicu s Mađarskom. Znači gledali smo kroz one prozore ko da smo na safariju, nismo mogli da verujemo koji raspad je vladao i koje siromaštvo. Jbte, pa mi smo 1990. prema njima bili bukvalno ko Nemačka, a oni tamo neki Uzbekistan, al' bez zajebancije. Još gora situacija je bila kad smo ušli u Češku, to je bilo ko da putuješ kroz Jugoslaviju 50-ih godina pa još gore. Mislim, ne može to sad da se opiše, to je jednostavno trebalo videti. No dobro, šta smo mi klinci tad znali, jedino što smo znali je bilo da je Jugoslavija (Srbija) najbolja i najjača zemlja na svetu, a ovo sve ostalo otpad.

I tako, stignemo mi na tu planinčinu, hotel valjda B kategorije, s tim da treba uzeti u obzir da oni tu decenijama nisu imali nikakve goste sa zapada, no samo iz zemalja istočnog bloka, tako da smo tamo zatekli neke klince Mađare, isto nekakva eksurzija, koji su se rasporedili po bungalovima a nama kao ostavili hotel. Naravno da to tako nije moglo da prođe jer mi smo tad bili hardkor Srbi, jer setite se da se ipak radi o 1990. godini kada je to srbovanje bilo na najjače. Pošto smo odmah razmenili novac, ja sam nosio 100 maraka, ovi neki i po više, odma se krenulo u kupovinu svega i svačega, jer je sve bilo surovo jeftino, znači ko sad kad bi neko iz USA ili EU došao u Srbiju pa puta 10. Znači te cene, to je bilo smešno, a mi prepuni onih kruna, i sad sve i da hoćeš ti nemaš na šta da potrošiš tolki novac, jer nema šta da se kupi, rafovi prazni. Jedino što su odmah bukvalno svi kupili su bili nekakvi štapovi za hokej, e sad dal' su to bili pravi štapovi ili neke replike ja nemam pojma, uglavnom svako je imao bar po jedan. Vrlo brzo se organizovala ta ekipa glavnih siledžija i školskih delikvenata pa su otišli u one bungalove i izlomili jadne Mađare. Sećam se da je Bucko s Vidikovca koji je išao u 7-3 bukvalno polomio taj jedan štap o nesrećnog Mađara polmivši mu ruku, tako da su ovi bili primorani da napuste bungalove, jer logično oni su Mađari a Srbi su tad posebno mrzeli Mađare, zar ne? Naravno, Šarac (ministar prosvete) je tu u startu doživeo nervni slom, jer tek smo došli a već tuča. O lomljenju inventara u objektima neću da pišem jer to se podrazumevalo, jedino se sećam da sam i sam mogao da nastradam jer u jednoj internoj tuči između nas Srba jedan me gurno i ja sam udario o neka staklena vrata koja su se slomila ko ništa, pa nas posle Šarac ganjao danima da utvrdi ko je slomio to staklo da se kao plati odšteta. Naravno da niko nije reč rekao, tako da je ostalo da ta soba gde se to desilo plati štetu, što se opet nije desilo i pored toga što smo imali toliko para da smo realno mogli da platimo sva stakla na tom spratu.

Ja nisam išao u te bungalove no sam se stacionario u hotelskoj sobu sa Bocom Bruknerom i Softijem koje možda znaju oni koji su 90-ih slušali rep sastav Belgrade Ghetto. Oni su bili mlađi od mene godinu il' dve dana pa su bili klasični metalci u Slayer i Iron Maiden majicama, dok je mene to već prošlo, tj. već sam počeo da slušam i domaći rok i svašta, ali fora je u tome što je Softi poneo kasetaš tako da je od jutra do mraka pičila Metallica i dosta ljudi je blejalo kod nas u sobi, začudo niko nije išao na sneg da skija i slično, tako da su skroz sjebali sobu. Uglavnom to je bilo kao zimovanje a ja zimske radosti video nisam za tih 7-8 dana. Jedina zanimacija je bila kad su nas vodili u taj grad u podnožju planine kao u shoping. E al' kurac shoping kad nema ničega, jedino je neki sajam radio koji je realno više ličio na buvlju pijacu. Tu je zaista bilo svega i svačega, i tu sam prvi put video one češke piratske kasete koje su se kasnije pojavile kod SKC-a, tako da sam ih kupio na kilo. Sve sam uzeo, Iron Maiden prva 3 albuma, Deep Purple, Pink Floyd, ma bukvalno sve od svega je bilo da se kupi, pa evo i dan danas čuvam sve te kasete i šljakaju. To je tad bila revolucija, jer kad bi mi došli do svih tih naslova da se pametni Česi nisu setili i piratizovali sve? Nisi više morao da presnimavaš od 3. ruke pa da ti grozno šušti zvuk, nego bukvalno ko original.

I tako, dok smo bahato kupovali sve i svja, oni nesrećni sirotani su nas gledali u čudu, nije im bilo jasno odakle nam lova. Na kraju kad više nije imalo šta da se kupi upali smo u neku prodavnicu sa maketama, i pokupovali sve makete brodova, ali meni je i dalje ostalo dosta novca koji nisam uspeo da potrošim, tako da i sad čuvam par 100-tina kruna. Još da dodam na kraju da su se svi masovno alkoholisali svaki dan i noć i mislim da možda jedini ja nisam pio alkohol. E, tako vam je to izgledalo iza gvozdene zavese pre 26 godina, a vidi gde su sada Slovaci i Česi a gde smo mi.

Thursday, October 27, 2016

The Fear of 13 (2015)


Director:
David Sington

Američki osuđenik na smrtnu kaznu posle decenija provedenih na death rowu nam kazuje svoju životnu priču sa posebnim osvrtom na zatvorske dane i jedan suludi nenamerni pokušaj bekstva. Meni su ovakvi dokumentarci posebno zanimljivi, ali ovaj rad nikako ne treba porediti sa čuvenim serijalom Wernera Herzoga "On the death row" jer ovde se radi o skroz drugačijem pristupu tematici, dakle nije fazon ko kod Herzoga: razgovor, intervju preko zaštitnog stakla, no je reditelj bez upadica pustio čoveka da ispriča sve što mu je na duši. Još jedna jako bitna razlika je u tome što se ovde radi o visoko inteligentnom i edukovanom čoveku koji skroz sve kapira iako je na početku svog robijanja 1981. bio skoro pa totalno nepismen, za razliku od Herzogovih "štićenika" koji su većinom bili white trash jad i beda, no brain no tumor fazon. Dakle, ovaj čovek tako lepo pripoveda, tako dobro opisuje sva dešavanja, da se ovo jednostavno mora pogledati. Ma genijalan lik i skroz neverovatna priča. Ovo vam je definitivno jedan od "onih" dokumentaraca. MUST SEE!


"A convicted murderer who has spent 23 years on Death Row tells his story."



- Torrent on Pirate Bay -

Ubi me koncentracija


Kako stojite sa koncentracijom? Ja vala jako loše. Počnem da gledam film i već posle 10-ak minuta misli mi skroz odlutaju. tj. nije da odlutaju neko kao da krenu da se nameću, kao da me nešto goni da razmišljam o nečem petom. Još pritom to su u većini slučajeva nekakve negativne misli, nešto što me muči, proganja i tome slično. Pored toga javljaju mi se i ti "razgovori" u glavi, npr. ako treba s nekim da se vidim sutra ja razmiljam o svim opcijama kako bi tekao taj početni razgovor, uvod u temu što bi se reklo. Ma isti fazon ko kad padnete u mriju pa vas stave u ćeliju dok ne dođe advokat, pa satima razmišljate šta ćete da pričate tj. kako ćete da lažete. Isto važi i za fejsbuk ako je neka tema ostala nedovršena pa onda tako do detalja razmišljam šta ću napisati u odgovoru, ma bukvalno sklapam rečenice i menjam red reči u glavi ne bi li to zvučalo što tečnije i ubojitije.

I tako, dok razmišljam o imaginarnim ragovorima i prepiskama nešto me prenu i skontam da ja to zapravo gledam film ili seriju, i da je prošlo bar 5 minuta ako ne i mnogo više, i onda se kao konačno odlučim da se ovaj put koncentrišem maksimalno i pažljivo nastavim sa praćenjem radnje. Pogađate, naravno da od toga nema ništa, jer već za 5 minuta misli mi iznova odlutaju i ajmo Jovo nanovo. Eh, kad sad pogledam unazad koliko sam filmova na taj način "odgledao" uopšte mi nije dobro. Sva sreća pa se to ne odnosi na sve vrste i žanrove filmova, jer kad me neka tema baš zanima ili ako je film baš prejak ma ni ne trepnem dok ga gledam, ali nažalost takvi su baš retki, tako da mi se skoro svaki dan desi da nemam ideju gde sam i kako proveo sat i po vremena. Jel' ima još neko sličan problem?

Tuesday, October 25, 2016

I Am Not a Serial Killer (2016)


Director:
Billy O'Brien

Jako mi se svideo ovaj film al' ne znam zašto, tj. znam al' mrzi me da pišem. :)


"In a small Midwestern town, a troubled teen with homicidal tendencies must hunt down and destroy a supernatural killer whilst keeping his own inner demons at bay."



- You can find torrent on Pirate Bay -

Monday, October 24, 2016

Disorder (2015)


Director:
Alice Winocour

Jako zanimljiv francuski film a posebno za sve vas koji ste upoznati sa PTSP blagodetima.


"Vincent is an ex-soldier with PTSD who is hired to protect the wife and child of a wealthy Lebanese businessman while he's out of town. Despite the apparent tranquility in Maryland, Vincent perceives an external threat."



Related Posts with Thumbnails