Thursday, October 23, 2014

Marina Abramovic: The Artist Is Present (2012)


Directors:
Matthew Akers,
Jeff Dupre

"This feature-length documentary film follows the artist as she prepares for what may be the most important moment of her life: a major retrospective of her work at The Museum of Modern Art in New York. To be given a retrospective at one of the world's premiere museums is, for any living artist, the most exhilarating sort of milestone. For Marina, it is far more - it is the chance to finally silence the question she has been hearing over and over again for four decades: But why is this art?"

IMDB


Monday, October 20, 2014

Lične frustracije


Al' bez zajebancije, više zla u životu sam doživeo psihički od tzv. ekstremne levice nego što sam se nadobijao batina od raznih nacista, nacionalista i fašista. Sa ovima bar znaš na čemu si, izađeš na ulicu pa udri, neki put ih dobiješ al' u većini slučajeva te polome ko pičku, a ovi drugi to rade na mnogo podliji i namazaniji način, fino uvate pa te izetiketiraju onako perfidno da ti se bukvalno useru u život preko noći. I to nije samo jedan incident, to je bre ko neko pravilo, na početku su kao fini, oće i da se druže, a onda kada samo jedared iskoračiš iz tog kalupa ispravnosti onda si ga bukvalno najebo, jer u isto vreme postaješ i fašista i nacionalista i seksista i homofob i liberal i radiš za državu, ma sve redom protiv čega se oni kao bore, i svaki put čujem neku novu laž o sebi, da mrzim Hrvate, da mrzim ove, one, da sam četnik, seksista, ma sve po spisku. Znači, rađe sam u fazonu da dobijem flašu u glavu, da me gaze dok krv ne poteče, da me na urgentnom ušivaju, nego da me neko tako psihički ubije u pojam, jebeš mi sve kolko mi se to puta desilo, kolko sam samo puta napravio taj verbalni delikt zbog koga su me žigosali for life, pičkupolomim.

Поводом новонастале ситуације око мењања назива београдских улица


- Аутор текста Филип Инђић

Овогодишњи предах од факултета провео сam радно у једној телефонској компанији као оператер у "кол центру" како се то данас популарно зове. Током једне вечери јавио ми се човек из улице Францеа Бевка на територији општине Палилула. Признаћу да ми је господин морао пет или шест пута поновити адресу улицe, последњи пут сричући слово по слово. Осетио сам се некако љутим на себе што први пут чујем за човека који има улицу у мом родном граду па сам почео да се извињавам клијенту. Уљудно је одговорио да и он има проблема са тим називом улице, не пак са њеним изговором, него што на истом месту не стоји име на пример Владе Дапчевића, човека са којим се мој клијент некада давно дружио.

Није прошло ни месец дана од горе поменутог разговора, кад је изненада стигла вест да ће ипак један од браће Дапчевић добити своју улицу у Београду. Одлуком скупштине града Београда, део Кумодрашке улице ће носити име овог народног хероја, шпанског борца, и учесника свих оних битака које је југословенска кинематографија "опевала". На овај начин Пеко Дапчевић ће бити сачуван од заборава, многи случајни или намерни пролазници ће застати испред табле са његовим именом и можда се заинтересовати за његов лик и дело.

- Пеко Дапчевић -

Чување одређене културе и људи од заборава је племенита ствар. У њој не сме бити идеолошких водиља нити интереса, баш из разлога да би се сачувала племенита нота. Из тог разлога већ пар година, са више и мање успеха, покушавам да одупрем забораву лик и дело Влада Дапчевића. Проблем са његовим чувањем од заборава је, што за разлику од свог брата, Владо нема никакав предзнак испред свог имена, као што је предзнак народног хероја на пример. Многе титуле се данас у Србији могу купити, неке се могу добити (највећу шансу имате код председника државе), а поједине титуле додељује народ, онако интерно на својим незваничним састанцима, увек на различитим локацијама, некад у кабинету а некад у кафани. Тако је и са титулном дисидента.

Владо Дапчевић вероватно никада неће бити уврштен међу дисиденте, то је већином плод тзв. "дисидентске нарцисоидности" због које већина интелектуалне елите не одобрава ову доделу. Неки споре Влади да није био борац за демократију, па самим тим не може бити ни дисидент. Веровали или не, постоји и други ред дисидената, тј. оних људи који су нпр. учествовали у студентским протестима 68-е, или вратили књижицу партије, они су по неким ауторима колективни дисиденти, дисиденти који су заслужили орден другог реда. Ни по овом критеријуму Владо не може бити сврстан међу дисиденте. Такође, нити једна страна сила није стала у његову одбрану и пружила му неку врсту заштите, што је било толико често за дисиденте, да му скоро дође као једна врста предуслова за улазак у ово високо друштво. Писцу ових редова се чини да је "Одбор за пријем и потврду дисидената" увек сматрао да ће се изгубити та романтичарска нота дисидентства ако Владо уђе у овај круг.


А Владо нешто и није био вичан писању, и никада није успео да напише ништа слично нпр. "Новој класи", из тог разлога новинар Славко Ћурувија, на заласку Владиног живота, одлучује да пренесе на хартију све мисли и сећања овог човека. То је био врло племенит, али и тежак задатак, јер је тада, као и већи део свог живота, Владо био утамничен.


Ипак, за писца ових редова је било важније да његове колеге и пријатељи сазнају за ово име, и они одлуче ван дисидентске литературе, да ли је Владо Дапчевић заслужио дисидентску титулу или не. Уз неслагање наших професора, већином одлучисмо да он ту титулу заслужује, те позивамо и Вас, да нам се придружите у том чувању од заборава, јер Владо вероватно никада неће добити своју улицу било где, за разлику од свог брата. Нажалост ми нисмо никакав НВО, и никакву подршку са стране и од државе не добијамо, тако да ово радимо искључиво из идеала, као што је то и Владо за живота чинио.


Од дана када сам пронашао књигу "Ибеовац: Ја, Владо Дапчевић" у породичној библиотеци, почео сам са овим задатком, и циљ ми је да вам овде не напишем апсолутно ништа о том човеку, него да вам намигнем у правцу те књиге, као што је мени деда намигивао ка књигама у којима је крио сличице фудбалера, које би ми раније тог дана куповао. Да могу, дао бих вам је и ја, али променила је толико власника до сад, да ме не би зачудило чак ни да је тренутно на неком другом континенту.

Sunday, October 19, 2014

U IME NARODA: Politička represija u Srbiji 1944-1953 (2014) - premijera 22. oktobra, Dom Sindikata


"Dokumentarni film U IME NARODA! ekranizuje prvu izložbu o žrtvama komunističkog režima u Srbiji neposredno posle Drugog svetskog rata i dugogodišnjim tabu temama: likvidaciji narodnih neprijatelja, političkim suđenjima, Golom otoku i drugim logorima, progonu kulaka u vreme prinudnog otkupa i kolektivizacije.

Izložba je izazvala veliku pažnju javnosti (zabeleženo je preko 36.000 posetilaca) sa brojnim kontroverzama; različite reakcije, tumčenja i diskusije, prerastajući formu muzejske postavke kroz tribine, projekcije filmova, gostovanja stranih delegacija u događaj za pamćenje.

Film obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima koji prate stručno vođenje autora dr Srđana Cvetkovića kroz postavku. Protkan je utiscima i kometarima o izložbi mnogih javnih ličnosti, istoričara i umetnika među kojima su Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Lazar Ristovski i drugi."



One of the top 3 European derby: Partizan - Red Star 18.10.2014.


photo M. Beatović








INCIDENTS:







Saturday, October 18, 2014

Shizofrenija, mentalni poremećaj



Retko dobro opisano lično iskustvo sa akutnom shizofrenijom, dakle momak je ušao u samu srž bolesti, tačno je naveo sve one skroz tipične simptome, tako da svako ko bude pročitao tekst moći će vrlo lako da prepozna čak i rane naznake oboljenja, pa samim tim i da pomogne prvenstveno sebi ako je u problemu, ali i ljudima u svojoj okolini kod kojih to primeti, jer te psihotične epizode su veoma uočljive jer su po običaju jako burne, i kako vreme prolazi užasi su sve veći i jači, klasično ono što kažu - tonjenje u ludilo sve dublje i dublje. Naravno, ogroman broj obolelih po pravilu odbija da poseti psihijatra, znači ne možeš da ih nagovoriš ni pod razno da potraže pomoć, što zbog predrasuda a što zbog same prirode shizofrenije koju ću pokušati što jednostavnije da objasnim. Inače, kod tih koji odbijaju da prvenstveno sebi priznaju da imaju problem (po našem zakonu ako nisi agresivan nikakva hitna pomoć pa ni policija ne može da te prisili da se lečiš), kod takvih bolest postaje hronična, i pre ili kasnije, hteli to ili ne, opet završavaju na psihijatriji. Znači tu nema ono kao loše ti pa te prođe, nego to obično ide do kraja, razbuca te skroz naskroz, pa na kraju il' solo vrištiš od užasa i moliš za pomoć il' napraviš neko sranje pa te murija privede. Dakle, skroz je logično da je bolje to saseći u startu nego se mučiti i po par godina, te tako sjebavati i sebe i svoje najbliže, ali nažalost to tako obično ne biva, a sad ćete da vidite i zašto.

Sticajem "okolnosti" 2007. godine delio sam osmokrevetnu sobu u jednoj psihijatrijskoj ustanovi sa osobama obolelim od shizofrenije, i to svih tipova, paranoidna, hronična, ova, ona, ma ne znam ni ja koliko ih ima a nisam ni psihijatar pa da sad tu mnogo kenjam. Preko 2 meseca sam se ja smarao ležeći u toj sobi, i pošto se tu al' bukvalno ništa ne dešava preko dana, nema nikakvih grupnih terapija i tako tih akcija koje gledamo po holivudskim fiilmovima o tim bolnicama, bio sam prinuđen da samo gledam ljude oko sebe, da slušam i upijam, pa tako mogu skroz opušteno da posvedočim koliko je to jedna zajebana i podla bolest, po meni gora od većine ovih fizičkih, jer ovde je strah skroz dominantan, i sve je u glavi, znači nisi jbga slomio nogu pa da ti stave gips. Druga bitna stvar je činjenica da tu nažalost još nema pravog leka, možeš samo da se zalečiš tim nekih sumnjivim anti-psihoticima i razni drugim "ludomilima", ali to je samo puko održavanje na površini, tako da moraš da "plivaš" do kraja života i to jako oprezno, jer kopna za sad na vidiku nema, a nikad ne znaš dal' će neka ajkula il' koja već neman da ti naleti.

Kako to zapravo izgleda? Neopisivo - jednom rečju, jer to prosečan, relativno zdrav čovek ne može ma ni da pojmi. Ako ste gledali odličan igrani film Shutter Island (2010) tu može da se vidi možda najbliži prikaz. Ono što glavni junak doživljava kroz te skroz žive, slikovite halucinacije, to je njemu zaista tako, on to živi, to postaje njegova realnost jer se ruši ta barijera, i čovek postaje ubeđen da je ta psihoza zapravo njegov stvaran život al' prepun nekih suludih, skroz apsurdnih dešavanja. Znači, ja sam razgovarao svakodnevno sa tim ljudima, jer nije mi bilo jasno o čemu to pričaju, šta im se dešava, pa sam upravo tako skontao da su oni zaista duboko uvereni u te svoje obmane, halucinacije i sve ostalo što ide uz tu shizofreniju, što je meni tad bilo skroz neverovatno, jer sam ja mislio da toga ima samo u istripovanim filmovima Dejvida Linča, i tako nekim malo zajebanijim hororima. A najviše ih naravno muči ta večita paranoja, tako da svuda vide (i osećaju) kamere, prislušne uređaje, antene usađene pod kožu, i bukvalno sve što ljudski mozak može da osmisli u tom smeru, a može vala u beskonačno jer mozak je čudo.

Toliko sam ja bio tu dokon i zbunjen da sam jednom liku koji je redovno komunicirao sa svojim kolegom sa posla preko pejdžera koji mu je bio ugrađen u stomak, pokušavao satima naivno da objasnim da je to samo posledica bolesti i da će sve prestati kad terapija bude počela da deluje, znači samo da redovno pije leklove i da bude strpljiv. Naravno da nisam imao šanse da ga u bilo šta ubedim. A dobar neki čovek, znači može skroz racionalno da se priča s njim na sve teme, al' jedino to ne dopušta da mu se dira jer mu rušiš čitav koncept. Uostalom, zamislite sad vama neko tako da dođe i kaže vam kao - e, slušaj, taj život koji sad živiš, taj posao, kuća, žena, deca, sve ti je to brate samo iluzija, istripovo si jer si bolestan i trenutno se zapravo nalaziš u bolničkom krevetu u ludnici a ne na poslu jbga. Zajebano, zar ne? Eto, toliko o tome za sad, mislim da je dovoljno kao neka osnova, a inače mogu ja sad o tim iskustvima do sutra da pričam i pišem, al' neću, jer koga zanima ima brdo i dokumentaraca i sajtova i svega, pa ko voli...zna se.


Thursday, October 16, 2014

Fuck football, love Serbia - must see :)


Football match SERBIA - ALBANIA, 14.10.2014. - INCIDENTS:




Typical Serb watch the game and his REACTION - MUST SEE :)

Wednesday, October 15, 2014

Prosečna doza svakodnevnog Srbende?


Ovo ladno zvuči ko da je maznuto sa DNEVNE DOZE PROSEČNOG SRBENDE, ali nije, znači ja svedok, ja doživeo...mada kad malo bolje razmislim to možda i jeste klasični onaj prosečni Srbenda bogtejebo?!?!

Onomad kad bila Đenova, dolazi ćale i krene da mi kenja, kaže a bre ovi tvoji drugari huligani, to sve kriminalci, ološ, treba ih sve umlatiti, vidi bre onog istetoviranog, sad se kurči, spaljuje albansku zastavu a posle će da kuka, sjebaše nam bre reprezentaciju, ej bre oni će da se kurče po Italiji a sve pičkice...

Dolazi sinoć - majku im jebem šiptarsku, pa to bre nije narod, vidi samo te face majmunske, treba ih sve pobiti, istrebiti, sav zapenio, sreća pa nije otišo na tekmu...


Druga situacija: 2005. zajedno otišli na Marakanu da gledamo repku protiv BIH. Pre toga pričao kako iskreno nema ništa protiv muslimana čak naprotiv dragi mu za razliku od ustaša, a i fino poslovo s njima u Banjaluci, veli žao mu što smo ih baš tolko sjebali u ratu.

Počela tekma i skandiranje "Nož, žica"...nadglasao pola juga

Tuesday, October 14, 2014

Bosanski minimalizam il' primitivizam?

- Fanatik 1989. -

Nešto sam razmišljo ovih dana pošto sam pod IZUZETNIM utiskom ove Neletove knjige (ajmo raja, fajronat) te mi se vrti po glavi onaj bre specifični "bosanski minimalizam" u izražavanju, ako smem tako da ga krstim, dakle oni izrazi tipa IĆU (ići ću), DOĆU (doći ću), STIĆU (stići ću) a koje sam ja prvobitno čuo od moje babe koja se iako daleke '54 doselila iz Banjaluke u Zemun, evo i dan danas nije odustala od svih tih prekodrinskih umotvorina, pa ni toga da se SMIJE, GRIJE, da SIJE, i tako redom, a što je meni još od malena bilo jako simpatično, jer mi nekako ta ijekavica vazda bila nekako toplija za čuti ali i pročitati, i to najviše verovatno zbog Branka Ćopića jer je on tu toplinu prvi nekako na pravi način definiso u svojim pesmama i pripovetkama za decu. Još od tih dečačkih dana meni je npr. uvek MLIJEKO bilo mnogo jači izraz za MLEKO, a posebno jer mi se odma vrate one divne scene iz legendarnog dečijeg filma VUK SAMOTNJAK iz '72 gde je Slavko Štimac ko dete odigro svoju prvu ulogu i naravno pokido, a posle taj film dobivo i neke nagrade preko, sinhronizovali ga Francuzi ladno, znači ko nije to vido obavezno da overi. Dakle, da ne bude zabune Nele je u knjizi bio sav po P.S-u, nije čak ni klasično guto slova ko što moj ćale npr. radi iako je odrasto u Beogradu (čudna sorta), znači trudio se da to bude pismeno sa sve apostrofima ako negde baš zapne. Znate na šta mislim, znači na one forice VIDO, DOŠO, ma sve živo gde ima taj "višak" u obliku slova "E" ili "A", a koji realno samo smeta i usporava komunikaciju. E, zato se to skine i onda dobiješ jedan baš nako fin flow, a što su možda...ma šta možda, to su sigurno širem auditorijumu ponajbolje objasnili momci iz Elvisa J. Kurtovića, Zabranjenog Pušenja, Bombaj Štampe i naravno Nadrealista, al mi je ubedljivo najslađe bilo kad je pokojni DRAŽEN RIČL PARA poznatiji i kao ZIJO na prvom albumu Crvene Jabuke u seča-pesmi "Sa tvojih usana" otpevo u strofi: "Ja SIĆU, SIĆU do bašče, šatro šljive da poberem". Ajme meni majko draga kolko je to bilo jako i kako iskusno urađeno, jer realno ta pesma drugačije i ne bi mogla biti otpevana. Uostalom zamislite da je on tu pevo "ja sići ću, sići ću do bašče", to bi kao i moglo da se uklopi nekako, ali DUŠA te pesme bi se zagubila jebiga.



E, čim sam se ja prvi put dovatio tastature još onomad, ja sam sve to odmah prihvatio i usvojio ko svoje maternje jer mi nekako izgledalo skroz logično, dakle ko neki sleng gde se sve pojednostavljuje, gde se te bespotrebno komplikovane reči i izrazi svode na suštinu. Naravno, bilo je tu i prigovora čitalaca jer sam i apostrofiranje skroz batalio, tipa napišem fino DOŠO, jer što ja moram da stavljam apostrof između Š i O kad je skroz jasno o čemu se radi, čovek je DOŠO pa je DOŠO, s apostrofom ili bez, pa zar nije tako? Ali da se ne lažemo, prvi put je auditorijum širom Jugoslavije za tako jake prijave u svom izvornom obliku čuo tek kad su se pojavili Nadrealisti i ljudi su se smejali tome možda po prvi put kao nečemu dojajnome...ili sam bar tako ja to istripovo jer sam bio klinac od 12 godina, jer ja sam tačno bio V razred osnovne kad je išla druga sezona Top Liste. A taman sam u to doba počo da slušam i muziku kao, a kako su kod nas na Vidikovcu u O.Š. "Branko Ćopić" glavne face iz starijih razreda bili sve metalci, naši idoli, Andrej Brukner, Slonče, Maslovarić, pa i legenda ne samo Vidikovca nego i Ceraka, pokojni Ćela, koji je bio s nama u razredu, a koji je šeto Slayer prišivač na leđima, logično je bilo da se i mi dečurlija priklonimo pre metalu nego panku, a da ne pričam o tome da su ovi metalci maltretirali sve ove šabane, čobane i ostale budale i tako nas kupili. Dakle, ko što su zeldiji početkom 90-ih cimali "padavičare", e 80-ih je bilo malo drugačije, da ne kažem obrnuto, ili je bar takav fazon na Vidikovcu bio, jer tako se ispostavilo jbga da je najjača faca u školi bio hardkor metalac. Uglavnom, brzo sam se ja tu navuko prvenstveno na Anthrax a onda i na Slayer i tako redom, ali ta Top Lista koja je bukvalno praznila ulice nekad belog grada, vrlo brzo me ponukala da poslušam i te razne domaće bendove, znači ceo taj novi primitivizam, ali logično, podrazumeva se i Šarlo i Disciplinu, pa normalno, bez toga jednostavno ne mere, a to čak i Nele u knjizi priznaje, sve, sve ali Šarlo je Šarlo jbga. No dobro, ja sam baš bio odlepio s tim, otišo u klasični manični fanatizam ko i u svemu, ali kasnije se to falabogu nivelisalo ko i kod svakog tinejdžera pa sam slušo što je moja ekipa tad volela da kaže "Sve od Džeja pa do Napalma". E, da, umalo zaboravih, ima i ona fora, u Srbiji se kaže npr. "Hajde da sednemo", a preko je i to minimalizovano, pa se veli "Ajmo sjesti", i sve tako u tom fazonu redom po spisku. U svakom slučaju jako, jako zanimljivo, a vala primilo se to i kod nas kroz ovu internet zajebanciju, pa tako eto na fejsbuku imate onu surovo jaku stranicu, meni omiljenu "Dnevna doza prosečnog Srbende" gde je to dovedeno ma do savršenstva, jer je čak i Vuk Karadžić skroz lepo reko "PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ - ČITAJ KO ŠTO JE NAPISANO". I vaistinu...bi svetlo bogtejebo!!!


Bombaj Štampa - Singlovi


1. Bombaj Štampa - Jogging kroz Alipasino polje (2:36) (1984)
2. Bombaj Štampa - Zeljo to je moj tim (2:44) (1985)
3. Bombaj Štampa - Moja zemlja (3:12) (1992)
4. Djuro Bombaj Štampa - Intervju (6:32) (2008)
5. Bombaj Štampa - Truba (3:39) (2009)
6. Bombaj Štampa - Vriska (4:28) (2009)



Saturday, October 11, 2014

Thursday, October 9, 2014

Social Anxiety Documentary: Afraid of People (2011)


Director:
Terri Randall

Evo, za sve koji još uvek ne znaju šta je to Social Anxiety Disorder, inače u Srbiji mnogo poznatiji kao "socijalna fobija", evo prilike za malo edukacije jer baš dosta ljudi ima taj problem a da toga nisu ni svesni jer se takvo stanje u većini slučajeva pripisuje preteranoj stidljivosti i čemu sve ne. Mislim, šta da vam pričam, okusio sam sve to i na sopstvenoj koži, te mogu da posvedočim da je to zapravo jedna večita strepnja od osude okoline, jedna paranoja, stid, strah od javnog nastupa i ljudi uopšte, koji ide čak dotle da se u školi bukvalno kriješ da te profesor ne prozove da pred celim razredom odgovaraš, iako si realno naučio za skroz solidnu ocenu. Dakle jedno konstantno skrivanje, izbegavanje, zaobilaženje i eskivaža svega što te dovodi u žižu, a što često rezultuje time da ti se školovanje pretvori u totalnu propast i besmisao, jer sve i da oćeš - ti ne možeš da pokažeš svo svoje znanje i vrline. Naravno, ovo se odnosi i na socijalne odnose, znači ta prva drugarstva, sklapanje prijateljstava, sve to ide jako, jako teško, jer se osećaš toliko bedno i u strahu da te okolina non-stop osuđuje za svaku tvoju akciju, da bi bukvalno rađe u startu utekao sa tih raznih druženja. A da ne pričamo o onim težim slučajevima, kad npr. izađeš na autobusku stanicu i tripuješ da te al' bukvalno svi posmatraju u negativnom kontekstu pa stoga prestaneš da izlaziš u grad ili na bilo koje drugo mesto gde ima ljudi. Nažalost, neretko se dešava da takve osobe počnu da praktikuju tzv. "samolečenje" tj. olako pribegavaju alkoholu i narkoticima ne bi li nekako smanjili tu surovu anksioznost a sve u cilju da bi mogli kolko tolko da funkcionišu, jer ipak je ovo jebiga društvo gde je ta socijalizacija jako bitna i bez nje možeš samo da se ili skroz osamiš ili da odeš u neki manastir u vukojebinu. Ali opet kažem, ko to nije iskusio znači pojam nema o čemu ja sad ovde pričam...a možda i lažem, te vam stoga najtoplije preporučujem ovaj dokumentarac, jer zaista ga je greota ne pogledati.

Related Posts with Thumbnails