Friday, September 26, 2014

ZATVORSKA PRIČA: Intervju sa Aleksom Nešićem


01. Pozdrav brate. Za tebe kao autora ljudi su do sad čuli uglavnom preko bloga "Zatvorska priča" gde u tekstovima veoma plastično opisuješ svoj 8-omesečni boravak u odajama Centralnog Zatvora u Beogradu, notorious CZ-a. Pokretanjem nekih do sad tabu tema uspeo si bogami da podigneš oho-ho dosta prašine, jer sve to o čemu pišeš je i te kako aktuelno i nažalost do daljnjeg će biti, ali ljudi i dalje ne znaju bukvalno ama baš ništa o tebi lično, jer ni u jednom trenutku nisi sebe pogurao u prvi plan, pa evo možda prilike da nam premijerno kažeš otkud ti uopšte u Cezaru, za koje delo si pao, i kad si otprilike pohodio to sveto mesto, mislim kojim dobrom?

- Pozdrav i tebi, brate, hvala ti na ovoj prilici da malo iznesem neke činjenice vezane za blog, knjigu i ta neka životna iskustva koja su prethodila svemu tome i dovela me tamo gde sam bio. Zovem se Aleksa Nešić, iz Beograda sam, sa Vračara, bivši sam student sociologije, a sada fizički radnik. Mnogi kažu da sam u suštini dobar momak, a dušmani kažu da sam veliko govno od čoveka i žele mi zlo. Ali znaš kako, o tome kakav sam lik neka sude ulica i istorija. U Cezaru sam bio od leta 2011. do početka 2012. Delo za koje sam pao je pokušaj ubistva hladnim oružjem, kao posledica uličnog sukoba na ideološkoj osnovi.

02. Tekstovi na blogu su ti vrlo objektivni pa čak u neku ruku i novinarski ako smem tako da se izrazim, a što mi se posebno svidelo, pa me zanima kako si uspeo da svoje lične frustracije potisneš u stranu, da obuzdaš svoj ego, jer meni se čini da čitalac ni u jednom trenutku nema priliku da vidi onog opravdano nadrkanog pritvorenika punog negativnih emocija, već naprotiv skroz trezvenu, racionalnu osobu koja ima veoma jasnu poruku?

- Pre svega sam se trudio da tekstovi budu upečatljivi, da teraju ljude na razmišljanje, da ih šokiraju, a da u isto vreme budu potpuno realni, bez trunke preterivanja i da prenose što je više moguće celu atmosferu surovosti, dosade, ludila, najcrnjeg humora i neverovatne neljudskosti zatvora. Naravno, kompletnu atmosferu u CZ-u nije moguće preneti ni rečima, ni slikom, ni filmom, jer to potpuno kapira samo onaj ko je prošao kroz to. Ali mislim da je jako bitno da ljudi koji nikada nisu imali dodira sa zatvorom skapiraju kakva je to jedna neljudska, anticivilizacijska ustanova. Takođe, bilo mi je jako bitno da pokažem tim ljudima da robijaši nisu neki “zlikovci” i “psihopate”, već obični ljudi naterani od kapitalističkog sistema na neke stvari koje su u suprotnosti sa društveno prihvatljivim vrednostima tog sistema. Naravno, sad će neko reći: “a šta sa silovateljima, sadistima, narkomanima?” Reći će da ne mogu svu krivicu da svaljujem na sistem, a ja ću takvima mirne duše reći da slobodno odjebu, jer društveni sistem u kojem živimo jeste kriv za sva ta sranja koja ljudi prave, jer se zasniva na eksploataciji i lišavanju 98% čovečanstva od svih blagodeti života, dok 2% kapitalista uživa u ogromnom bogatstvu stečenim krađom i eksploatacijom ostatka čovečanstva. Suština je u tome da kriminalci nisu u zatvoru – kriminalci su u svim mogućim upravnim odborima, vladama, partijama itd. Jako mi je bilo bitno da na jedan svakom razumljiv način ovekovečim te neuslove u koje su bačeni ljudi koji nisu počinili ni hiljaditi deo nekih stvarnih zločina. Želja da sve to prikažem kako treba me je motivisala da potisnem u stranu sve te neke lične frustracije, moj neopisivo ogromni ego i želju da se do besvesti kurčim, jer mi je to ipak bio neki da kažemo viši cilj. 


03. Kolko sam izvalio čitajući blog unazad 2 godine a možda i jače, neki tekstovi su objavljeni još onomad dok si bio u CZ-u, pa me zanima otkud ti ta ideja i ta volja za takvu jednu akciju u onim bre katakombama tamo, znači kako si uspeo to da izvedeš? Nemoj mi samo reći da si kucao sve na mobilni pa objavljivo direktno na blogu, dakle priznaj ko ti je pomagao spolja da se na tako drzak način rugaš državi koja ti je podarila krov nad glavom i tri obroka dnevno! Znači ko su ti jataci, ko to ruje spolja dok mu ga ti daješ iznutra, evo slobodno meni reci, pa naši smo pobogu?

- Brate, uhvatio si me nespremnog sa ovim pitanjem, ali ajde kad si mi ga već postavio da odgovorim. To što sam imao želju da prikažem život u CZ-u na jedan realan, autentičan način naravno nije dovoljno da se to i ostvari, jer želje i motivacija su jedno, a stvarnost nesto sasvim drugo. Kada sam odlučio da se latim ostvarivanja ovog monumentalnog poduhvata, razmišljao sam o tome da moram nekako da stvorim sebi uslove za pisanje i vrlo brzo sam skapirao da je jedini nacin da ih stvorim tako što se potpuno učaurim u sebe kada uzmem da pišem. Bukvalno se na silu izolujem od cele situacije u kojoj se nalazim i ubedim sebe da posmatram celu stvar nekako spolja i da je moja “sveta” dužnost da što vernije prenesem celu stvar na papir. Što se tiče glavnog krivca za celu ideju bloga, pisanja tekstova i potonjeg njihovog objavljivanja u obliku knjige, to je moj veliki prijatelj, anarhistički spin doktor, večiti romantik, amaterski fizičar, notorni alkoholičar i poznati međunarodni terorista Tadej Kurepa, koji mi je sve vreme pružao nesebičnu podršku kakva se i očekuje od ideološkog saborca. On je kačio sve te tekstove na blog, širio priču i popularizovao celu stvar, a osim njega tu su bili i neki neverovatni, potpuno genijalni ljudi koji su nesebično donirali svoj rad tako što su prekucavali moj skoro nečitljiv rukopis na kompjuter i lektorisali moje polupismene tekstove.


04. A reci mi, suđenje i to, transport sa istrage na izvršenje kazne, to bre ko neka mašina koja te automatski samelje? Dakle kako je dalje tekla ta tvoja odiseja kroz kazneno-popravni sistem republike Srbije, koliko si na kraju ukupno odležo?

- E što se tiče tog transporta, vožnja maricom i ceo taj gas, to je bre jedan potpuni pakao. Zatvore te u neku potpuno bizarnu kocku u kojoj je sve od nekog čelika. Imaš dve klupice jako uske i jako kratke uz zidove marice i tu kao može 4 čoveka da stane. Međutim, pubovi bez blama gurnu po 6 ili 8 ljudi, u fazonu “samo sipaj”. Suđenje je trajalo neka 4 meseca i svaki put mi je to vozikanje bilo pakao. Ono, peglira mi se, vrti mi se u glavi i ceo taj pravosudni sistem i te sudije što se postavljaju kao neki autoriteti koji odlučuju o životima hiljada ljudi na osnovu toga kako im se digne kurac, da li im je žena dala pičke ili da li imaju menstruaciju. To me je žestoko nerviralo i svaki put u onoj smrdljivoj palati nepravde sam razmišljao o svemu tome i kako je potrebna jedna , što bi De Niro rekao u “Taksisti” ,“velika kiša” , koja će da spere sav taj kapitalistički, državni šljam sa naših ulica i koja će da oslobodi ovaj i sve ostale narode sveta od lanaca ovog neljudskog sistema u kojem neki kriminalci uzimaju ogromne pare i šalju neke siromašne ljude koji nemaju ništa na dugogodišnje robije zato što su nešto opljačkali, valjali gudru ili nešto oteli kako bi osigurali sebi neki malo svetliji život, jer u ovom društvu novac može maltene sve da kupi, pa i tu sreću koja većini deluje toliko daleko. Na ulici sam video svakakve nepravde, ali su one ništavne u poređenju sa nepravdom zvanom pravosudni sistem liberalne demokratije, jer se tu najbolje vidi sva trulež ovog sistema. Znam prilično puno ljudi i imam prilično puno prijatelja koji su bili kao i ja žrtve tog pravosudnog sistema. On im je oteo deo njihovih života zato što su njegovi psi goniči oličeni u pandurima, sudijama i tužiocima odlučili da su zaslužili da im oduzmu slobodu kretanja na 6 meseci, godinu, dve, pet, deset itd. U svom tom sivilu ja sam video jednu veliku pobedu običnog čoveka, a ona se sastojala u tome što su u zatvoru bukvalno svi protiv države, mrze je i žele uništenje svim njenim oblicima, što je jedan jako progresivan proizvod tog užasnog okruženja. Posle CZ-a sam prebačen u KPZ Valjevo, što je zatvor za mlađe punoletnike, jer ja sam pao sa samo 20 godina. Osuđen sam na tri i po godine od kojih sam odležao tačno dve i po, jer me je usralo to što me je zatekla amnestija, a i dobio sam od moje drage države Srbije i mesec dana uslovne slobode. A da, putovao sam i 14 puta maricom od Beograda do Valjeva zbog nekih drugih (ne)dela, tako da mirne duše mogu da kažem da imam više marice nego što neki imaju robije. 


05. Da li misliš da zatvor (pritvor) u određenoj meri , npr. do 6 meseci, može da bude i korisna životna škola za mladog čoveka, da možda može i nešto OK da se izvuče iz toga, ili naprotiv kontaš to ko totalni dizaster, znači najcrnju onu rupu, gubitak smisla u potpunom besmislu, “gde sam bio, šta sam radio” i taj rad? 

- Mislim da zatvor ne može kao takav da bude koristan za nekoga, jer je to jedno okruženje koje nije dostojno ni ljudi ni životinja, a ni jebenih insekata. U njemu se sistematski radi na pokušajima institucionalnog uništavanja bilo kakve volje, kreativnosti i autonomne inicijative pojedinaca, a i kolektiva. Sa druge strane, zatvor može da bude jedna potpuno genijalna životna škola ukoliko ga iskoristiš na taj način. Sreo sam jako puno likova koji su se na robiji samo prepustili tom paklu u kojem su se našli, onako bez volje za životom i u fazonu da samo žele da to vreme prođe, da sunce što pre zađe da odu na spavanje i da bukvalno prespavaju robiju. Te likove je bukvalno ubila robija, jer nemaju volje ni za čim konstruktivnim niti razmišljaju o okruženju u kom se nalaze, već samo besciljno lutaju ko neki zombiji koji čekaju kraj robije da bi ponovo postali ljudi. A na kraju umesto da postanu ponovo ljudi, oni samo ostanu zombirani i na slobodi ne mogu da se naviknu godinama (a neki nikada) na neki zdrav život ljudskog bića koje može koliko toliko da samo odlučuje o svom životu (jer u kapitalizmu niko ne odlučuje sam o svom životu, već mu sistem servira karte od kojih može ili ne može da bira koju će da odigra), jer na slobodi moraš da razmišljaš, moraš da igraš tu surovu igru zvanu život, moraš da se boriš, dok unutra imaš ta 3 buđava obroka dnevno, krevet, kupanje dva put nedeljno i živis isto svaki dan. Dakle, to da li će zatvor biti neka životna škola nekome odlučuje on sam. Meni su konstantno bili na umu anarhistički revolucionari poput Mihaila Bakunjina i Buenaventure Durutija, koji su bezbroj puta bili u zatvoru, ili poput svih revolucionara koji su bili zatočeni godinama po zatvorima širom sveta i koje robija nije slomila već ih je još više izgasirala na ideolosku borbu. Čim sam pao, posle nekih mesec, dva, čvrsto sam odlučio da na koliko god budem osuđen (pretila mi je kazna od 5 do 15 godina), da to vreme iskoristim na najpametniji mogući način, da radim na sebi, da stvaram, da budem užasno produktivan i da sve te okolnosti koje su maksimalno okrenute protiv mene zapravo okrenem u svoju korist. Odlučio sam da ću da pišem najrazličitije stvari, od ovih tekstova, preko pesama, priča, pa do zapisivanja seksualnih iskustava i fantazija, odlučio sam da ću divljački da treniram, da želim da budem u najboljoj fizičkoj formi ikada i da ću pročitati gomilu knjiga, od ideoloških pa do klasika. Napisao sam ove tekstove od kojih će biti sastavljena knjiga, značajno sam se fizički izgradio i pročitao sam gomilu knjiga koje verovatno nikad ne bih pročitao i psihički sam se izgradio na jedan užasno pozitivan, odmeren, životno nastrojen način. Za mene je zatvor ispao jedna fantastična životna škola, jer sam ja tako odlučio. Odlučio sam da od tog za nekog fatalnog životnog poraza stvorim jednu genijalnu pobedu volje pojedinca nad državom. Tu gde je za neke bio kraj sveta i jedna beskrajna tragičnost, za mene je tek počinjala jedna borba iz koje sam izašao kao pobednik, zahvaljujući sebi i zahvaljujući golemim carevima i caricama koji su bili uz mene.


06. Kapiram da to rečima nema šanse da se opiše, ali daj nam bar neku ideju kako izgleda biti 23 sata dnevno u sobi zatvoren sa krdo ljudi (mada to što oni zovu soba to je pre tamnica jer nema niti jedan prozor koji gleda na spolja), i koliko je zapravo tačna ona Mošina da nije teška robija nego robijaši?

- Znaš kako, to življenje 23 sata dnevno u jednoj sobi je pre svega psihički zamorno i mnogo jebeno dosadno. Pogotovo kad ni ne izađem nekim danima na šetnju kad se pubovi izgasiraju pa izvode blok u 6 ujutru odmah posle smene. Budem u fazonu: “ma zapali me, brate, sa time”, ili zimi po onom paklu od minus 20 ne izlazi mi se nikako, pa zaređam 48 sati u sobi i smorim se ko krastavac u tegli. Postoje najrazličitije varijante i sitnice koje te smaraju u tom suživotu sa još desetak ljudi u jednoj sobi koja je realno predviđena za jedno 4–6 ljudi. Sam koncept grupne sobe od desetak–petnest ljudi je kao stvoren za uništenje ljudskog dostojanstva i ponižavanje čoveka. Cela poenta je da ti država kroz svoj represivni aparat slomi volju i pretvori u najobičnijeg roba na kojem može da se iživljava kako god hoće, da te potpuno dehumanizuje i zato se u javnosti i kreira ta slika o robijašima kao nekim zlikovcima (šta uopšte znači dobro i zlo!) od kojih država štiti pošten narod tako što ih zatvara u neke katakombe i šalje na temeljno psiho-fizičko uništavanje od strane nekih isfrustriranih govnara koji poslušno, bez pitanja izvršavaju svako naredjenje i ako treba kidaju za taj krvoločni poredak, sve to za neko bedno parče koske od 30-40 soma dinara. Naravno, umeju robijaši da budu jako teški, ali nisu oni jako teški zato što su to neki pokvareni ljudi koji vole da se iživljavaju, maltretiraju itd, već su teški zato što žive u jednom užasnom okruženju koje neke od njih pravi takvim ljudima, što je i normalno, jer su ljudi generalno onakvi u kakvoj strukturi funkcionišu, to jest ako žive u jednoj kretenskoj, autoritarnoj strukturi koja je protiv ljudi, onda će i oni vremenom takvi postati i tako će se ponašati. Znači, robijaši nisu teški po sebi, već ih zatvor pravi takvima, jer je robija ta koja je neljudska i zapravo teška. Realno, koji ljudi su stvoreni da budu 23 sata zaključani negde sa gomilom drugih ljudi! Trebalo bi malo te pubove, tužioce, sudije, političare i gazde poslati u zatvor, pa da vide kako je to, ali u suštini ne bi trebalo ni njih, jer zatvor ni ne treba da postoji, već ih treba lepo poslati na smetlište istorije , isto onako kako su naši preci poslali okupatora u narodno oslobodilačkoj borbi. 

 
07. Ajoj bre, još brdo pitanja bi ti ja sad postavio, znaš i sam kako to ide, ali pošto je ovo ipak samo opskurni intervju daj da pređemo da poentu tj. na zašto smo se ovde skupili. Naime, ti si konačno rešio da digneš ovu priču na viši nivo, tamo gde realno i pripada, i da izdaš knjigu sa svim tim tekstovima, ko se bre usudio da to izda? Sad zvučim ko Milomir Marić jebiga. Znači, ko su ti fanatici što na temelj države udaraju, što oće i ovo malo represije u vidu zatvorskog sistema da nam ukinu? Druga stvar, pa ti bre ladno u tim tekstovima cinkariš one poštene bogobojažljive pubove ključare, ono fino osoblje, a vamo ti kao ne valjaju cinkaroši? Ne valja ti poso, malo si ti ležo druže moj, vratio bi ja tebe na jedan popravni, pa ne zovu džaba CZ od milja i Koledž, zar ne?

- Da, ovo i jeste na neki način suštinsko pitanje, jer kapiram da ljude zanima ko su ti bezobraznici koji smeju da bez blama objave ove tekstove i još da ih promovišu, iako su suštinski antidržavni. Rećiću ti bez uvijanja, u pitanju je jedna ne preterano velika, ali izuzetno dobro organizovana grupa ljudi koja je u smrtnoj zavadi sa državom Srbijom i kapitalističkim poretkom. To je Anarhosindikalistička inicijativa, čiji sam i sam ponosni pripadnik, a Centar za liberterske studije, naša izdavačka kuća, konkretno, štampaće knjigu kao što je i tvoju štampao. Što se tiče cinkarenja bogobojažljivih pubova ključara, ako je to neispravno i ako je to što sam napisao kakva su pandurska govna stvarno cinkarenje, onda sam ponosan što sam takav cinkaroš, jer celokupna javnost mora da zna kakva je to jedna neljudska, sadistička stoka za koju ne postoji nikakvo opravdanje. Kenja mi se kad čujem ono opravdanje “oni samo rade svoj posao”, pa što ne nađu drugi posao, “pa nema drugog posla”, onda neka umru od gladi, jer što bi meksički revolucionar Emiliano Zapata rekao “bolje je umreti na nogama nego živeti na kolenima”, a pubovi su izabrali da žive svoje živote poslušno klečeći na kolenima pred svojim kapitalističkim gospodarima, da bezuslovno ispunjavaju svako njihovo naređenje i da brane interese svojih gospodara, a ti interesi su strogo antinarodni, usmereni protiv radničke klase, koja sačinjava daleko najveći deo svetske populacije. Nikada neću moći da imam razumevanja za te parazite koji su izdali radničku klasu, klasu iz koje dolaze i svojom voljom odabrali da služe krvnike naroda, da služe one tlačitelje koji u različitim oblicima i pod različitim imenima tlače sve narode sveta stotinama godina. Za takva bića me onako snažno zabole kurac da li misle da sam ih cinkario, da li sam ovakav ili onakav, jer oni za mene predstavljaju sav idiotizam današnjice, to su bezmozgaši u uniformama koji su slika i prilika svega onoga što prezirem i protiv čega ću se boriti dok god dišem, tako da mislim da sam ti objasnio šta mislim o “cinkarenju pubova”. 


08. Aj sad konkretno, šta je zapravo ta knjiga, koja ti je ciljna grupa, kome je sve namenjena (oće li biti tekstovi koji su već na blogu ili i novi), gde će moći da se kupi, naruči, i sve vezano za to?

- Knjiga će biti skup od 30 i nešto tekstova koje sam napisao što u CZ-u, što u Valjevu na izdržavanju kazne i tu će biti svi tekstovi sa bloga, plus još gomila neobjavljenih tekstova. Mogu ti reći da osim svih najočiglednijih tema koje su se nametnule, obuhvatio sam i neke za običnog smrtnika koji nije bio unutra verovatno prilično čudne i neverovatne stvari, kao recimo “Sobna dekoracija”, “Proslava Nove godine u CZ-u”, “Delfini” (ko zna – zna, ko ne zna – znaće), i još svakakvi aspekti robije u CZ-u koji su prilično neverovatni, ponekad mučni, ali uglavnom samo suludi i koji zapravo najviše govore o jednoj neverovatnoj kreativnosti i domišljatosti ljudi koji su zatvoreni u četiri zida sivila, koji su bukvalno prinuđeni da osmisle sebi neku vrstu života ne bi li im to pomoglo da ne prsnu skroz, da se malo izduvaju i da očuvaju svoj razum za neka bolja vremena kada će ceo taj boravak unutra biti samo jedno sećanje na bespotrebno i nelogično smaranje koje su izdržali i koje su što bi rekao Oskar Davičo “preživeli uprkos životu”. Knjiga će moći da se kupi u knjižarama širom Srbije, kao i kontaktom preko interneta sa distribucijom Centra za liberterske studije (CLS) , preko bloga, fejsbuk stranice “Zatvorska Priča”, kao i preko fejsbuk stranice CLS-a.

09. A ne misliš da bi možda mogao da imaš problema zbog ovakvog tipa knjige, a posebno ako krene masovno da se čita kako se meni javlja da će biti? Zamisli (dalekobilo) padneš opet i sačeka te ista ona ekipa tamo, i to iz fazona – opa, evo došo nam opet onaj pisac, onaj umetnik, onaj što nas ovekovečio, slobodanka mu kliče?

- Nije da ne mislim da ne mogu da imam problema zbog knjige, već znam da ne mogu da imam problema zbog knjige ni sa kim osim sa represivnim aparatom države Srbije, jer svako ko pročita ovu knjigu, a nije pandur, političar, kapitalista ili njihov simpatizer, sasvim sigurno će kapirati celokupnu priču i pružiće mi podršku. Očekujem da ova knjiga naiđe na masovnu podršku svih ljudi – od mojih prijatelja, običnih radnika, studenata, navijača, huligana, onih burazera koje država naziva kriminalcima, a samo su braća sa planom da poboljšaju kvalitet svojih života, robijaša, bivših robijaša, najrazličitijih supkulturnih grupa, umetnika, nezaposlenih i svih onih kojima je borba protiv svih nepravdi ovoga sveta na srcu, tako da nemam razloga da se zentam od bilo čega i bilo koga, jer svako ima neke dušmane. Imam ih i ja, ali to je sve samo deo ove borbe zvane život, a znaš kako, život je samo jedan, a ja nisam neko ko odustaje.


10. Dobro, malo smo se našalili ali u biti nažalost i nismo, stoga evo za kraj jednog malo ozbiljnijeg pitanja. Sad kad s ove pozicije posmatraš, CZ je iza tebe, sve te “ustanove” su iza tebe, godine su prošle, da li si uspeo da skontaš koja je prava svrha tih zatvora u Srbiji, čemu to zapravo služi, jer ja evo razbijam glavu već skoro čitavu deceniju a i dalje ništa skapirao nisam, al’ kontam ti si ipak bio na pravoj, realnoj robiji, pa si kapiram imao mnogo više vremena da uđeš u suštinu problematike, pa te pitam konkretno da mi odgovoriš al’ skroz otvoreno, zašto uopšte postoje ti zatvori i ko tu koga zapravo od koga čuva?

- Ovo je u suštini najozbiljnije i po mom mišljenju ključno pitanje ovog intervjua. Još sa 15 godina sam shvatio da sa ovim svetom u kojem živimo nešto katastrofalno nije u redu. Kao vrlo mlad sam video mnogo toga trulog, bolnog i izopačenog i u dosta toga sam i sam učestvovao. Godine su prolazile i trulež je postajao sve veći, gledao sam raspadanje porodice, smrt, navlačenje na gudru, kocku, odlaske na robiju. Sve je delovalo prilično besmisleno, ceo svet je delovao kao izuzetno pogrešno mesto, mesto na kom baš u onom trenutku kad hoćeš da poletiš, da se vineš u visine sreće, emotivnog, materijalnog i svakog drugog blagostanja, nešto ti saseče krila, nešto te povuče na dole, nešto te krvnički zadrži. Razbijao sam glavu par godina šta je to, da li je to neka tajanstvena sila, da li je to neki bog ili šta koj kurac i eventualno sam negde oko 18-te godine shvatio da je to ovaj poredak u kojem živimo, da je to ovaj sistem, da je to jebeni kapitalizam koji koči celokupno čovečanstvo da iskusi stvarnu, nesputanu istinsku slobodu, izobilje svega onoga što čini ljudsku sreću, da je to ono što nam ne da da poletimo u svemir naših želja, htenja i večitih nadanja. Tada sam skapirao, iako još nisam bio na robiji, da je ceo svet jedan veliki zatvor i da je glavno ishodište mog života upravo u tome da budem deo te borbe za oslobođenje od tih neljudskih lanaca koji nas stežu i prave nam krvave rane. Shvatio sam da prosto moram da budem deo one sile koja planira najveće bekstvo iz zatvora u istoriji čovečanstva, jer je život u tom zatvoru neizdrživ. Znaš, mnogi ljudi to kapiraju, ali se plaše te borbe, plaše se izazova i patnji koje ta borba nosi sa sobom, jer mnogi ljudi su morali i moraće da daju i ono najdragocenije, svoje živote u toj borbi kako bi konačno počela prava istorija čovečanstva, kako bi prestalo to puko preživljavanje i kako bismo konačno počeli da živimo. Državna institucija zatvor je samo društvo u malom, to je jedna hiperrealnost u kojoj su sve pokvarenosti sistema hipertrofirane, 500 puta veće, i tu ko ne zamrzi ovaj poredak, ko ne zamrzi državu, iskreno, za mene je potpuno izgubljen čovek, i zato mi je bilo jako drago što većina robova koje sam upoznao iz dna duše mrzi sistem. Da ti konačno odgovorim na tvoje pitanje, zatvori služe da bi čuvali državu od naroda, kao i svi represivni aparati, murija, državna bezbednost, sudovi, sva ta sranja služe kako bi čuvala buržoaski kapitalistički poredak od naroda, to jest od radničke klase i svih njenih oblika. Tek kada budu uništene sve države sveta, sve granice, sve institucije represije, sva hijerarhija i svi autoriteti, tek će onda biti uništeni i svi oblici zatvora, a to će se ostvariti jedino revolucijom koja će biti delo naroda, a ne neke tajanstvene sile, jer nas neće niko spasiti do nas samih, zato što će “oslobođenje radničke klase biti delo samih radnika ili ga neće ni biti”, a ja sam spreman da sve pare stavim na to da će ga itekako biti.


KNJIGU NARUČI OVDE

Sunday, September 21, 2014

Zabranjeno Pušenje - Live in Kulušić 1984 (Bootleg)


1. Neću da budem Švabo u dotiranom filmu
2. Šeki is on the road again
3. Čejeni odlaze
4. Dok jezdiš ka Alemanji
5. Pamtim to kao da je bilo danas
6. Zenica blues
7. Anarhija all over Baščaršija
8. Abid



Sunday, September 7, 2014

Zašto je beogradska hardcore scena otišla u kurac? (INTRO)


Zašto? Zato što ju je većina ljudi još 90-ih pogrešno doživela kao nekakvu MTV akciju, a koja je na zapadu uvek više bila vezana za metal i ostale podžanrove te vrste muzike, a kod nas naravno sve kontra, pa umesto da se sve radilo po DIY principima, jer hardkor i jeste potekao iz panka braćo moja, a nikako iz metala, ovde se od toga napravio realan cirkus. Tom opštem ludilu i pomami koja je logično vodila u sunovrat su najviše doprinele kolovođe, tj. upravo oni ljudi koji su danas predvodnici tako tih ekipica koje nimalo nije blam da se i dalje nazivaju hardkorom. Dakle, najviše su doprineli ljudi koji su napravili ogromne pare na tome, pa evo i dan danas ih prave jer takve pojave su nažalost jedini kontinuitet u Beogradu od onih početaka pa do danas. Ja sam takve pojave, te razne vlasnike butika, te bahate organizatore koncerata, još 90-ih nazivao "hardkor biznismeni" i kontao sam da je to neka jbmliga pojava koju će ljudi pre ili kasnije provaliti i odbaciti, jer mi bilo logično da kad vidiš da neko OČIGLEDNO uzima bahate pare na tome u šta ti duboko veruješ, i čemu si čitavu svoju mladost posvetio a da dinara nisi uzeo na tome, da ćeš ga najnormalnije oterati s gađenjem u kurac, jer je on tu preko tvojih leđa (ipak smo svi mi zajedno gradili tu scenu), rešio da se ovajdi, i to ne skromno nego brate bre do daske.

I na početku je to zaista i funkcionisalo, jer stariju ekipu zaista nije mogao da izvara, svi su znali da je čovek prevara i ranije, i da to nema veze al' ni sa čim a kamoli sa hardkor pričom, ali se onda desila ta neka smena generacija, krajem 90-ih početkom 2000-tih, i "biznismen" je izvalio da mora da menja taktiku ne bi li uspeo u svoj nameri da se obogati na hardkoru, mada meni zaista nikad neće biti jasno što mu je tolko zinulo dupe za keš kad je i ovako bio buržujčina, pa možda i najbogatiji lik na toj sceni 90-ih, ali kontam da ga je možda jebao onaj fazon: prepun sam para a ništa u životu solo postigo nisam pa aj evo što ne bi spojio lepo i korisno. Dakle, imao je keša, imao je svega al' nije imao ono što je sigurno najbitnije za takav jedan biznis: nije imao lojalne ljude oko sebe koji bi ga branili po cenu bilo čega, dakle nije imao tu pulensku ekipu da ga vadi iz govana, da mu i budu bodigardovi ako treba, da ga brane po fanzinima a kasnije i po internetu, sve to je moralo da se bukvalno ni iz čega stvori.

Kako je to uspeo? Pa vrlo jednostavno i veoma uspešno. Jednostavno ih je KUPIO, jer većina tih ljudi koji su još onomad bili uz njega kada je u svom prepoznatljivo seljačkom maniru vadio kurac na bini pred punim KST-om, su i dan danas uz njega plus se tu nakalemilo još krdo nekih novih klinaca koji ga gledaju al' bukvalno ko boga jer naravno deca tripuju to je taj hardkor. Ali pazite, nije ni čudo da mu se tako ničice klanjaju, pa bi se čak i potukli zbog njega a bez da znaju na koga su krenuli i zašto, kad im je pre 5-10-15 godina odradio akciju koja se zove "KUPOVINA". Naravno, ja možda ni dan danas ne bi znao šta znači taj izraz u slengu da mi u CZ-u jedan robijaš još tamo 2004. to nije fino objasnio i to na veoma jednostavnom primeru:

Uđe jako bogat čovek u sirotinjsku kafanu, svi smoreni naravno, cirkaju ko vinjačić ko pivo, i ovaj bogatun kad je izvalio da ih muka pritisla, na sav glas kaže, majstore daj svakome duplo šta pije, i automatski, sva ova sirotinja ni ne znavši o kakvoj osobi se radi, krene da ga hvali na sva zvona, da se zahvaljuje, da ga diže u nebesa, nemajući naravno pojma da taj keš što je buržuj dao na ta njihova jeftina pića, da on ima još 100 puta tolko i to samo u svom desnom džepu. I naravno da će posle takve akcije ekipa iz kafane gde god se pričalo o njemu imati samo najlepše reči, a da ne pominjemo da ih ovaj nešto pozove da mu kao pomognu, ma svi bi redom po'itali jer kontaju častio nas je jednom, znači pun je keša, častiće nas uvek kad bude mogao. I kupio ih je, to je to, nema tu nikakve duboke filozofije, samo onaj seljačka namazanost i manipulacija.

Kad sam ja ovo čuo prvi put, prvo mi beše za nepoverovati kako ljudi tek tako lako padaju na takve akcije, a onda me sve to neodoljivo podseti na akciju koja se niz godina unazad odvijala na beogradskoj HC sceni, te reko sebi, pa dal' je moguće da se i u HC priči ljudi time bave? I onda krenem da vrtim film, i tačno povežem, sirotinjska kafana je zapravo ladno Srbija, a ovaj tu ulazi prepun keša i nudi organizovanje svirki nekim ubibože metal-hc bendovima, a sve na drugarskoj osnovi, pa naravno UNITY fazon, pa onda izdavačka delatnost, duskevi, majice na poklon, a vala je neke kupio čak i na znojnicu. Al' jbga, takvo vreme bilo, para je retko ko imao a svi željni tog HC merčendajza, i onda ovaj šta god da im baci, koju kod kosku, ovi svi ko izgladneli psi navale i naravno nastave da jure za njim verni do daske. Tuga...al' zaista je tako bilo.

Naravno danas je malo drugačija situacija, na HC sceni više ne dominira isključivo sirotinja, ali ovaj je još na vreme, ko što rekoh početkom 2000-tih obezbedio to svoje tvrdo jezgro, tako da se sad to samo razgranalo, dakle biznis je u fulu, rade se i strani bendovi, ma samo nebo je granica, a to što ta priča veze nema sa HARDCORE-om pa koga to više i zabole? Bitno da je mosh pit redovan na koncertima, da se stejdždajvinguje sa sviju strana, da ta odeća i obuća na toj deci današnjoj košta bogaoca, a da para i dalje, i posle 20 godina, kaplje li kaplje. Nego, jel' to neko pomeno DIY? Pa to bre prevaziđeno, alo rođaci, kakvi kurac benefiti i sranja, to zaostavština dekadentnih pankera, teraj bre sve to u pičku materinu!!!

U SLEDEĆEM BROJU BAVIĆEMO SE FENOMENOM "ORGANIZATOR KONCERTA U SRBIJI JE BOG"...

The Uninvited (2009)


Directors:
Charles Guard, 
Thomas Guard

Evo jednom naizgled jednostavnog i već viđenog horora, al' meni vala mnogo bre jakog, što zbog psihološko-psihijatriskog tripa, što zbog prelepe mlade glumice Emily Browning. Ima naravno tu dosta Haute Tension elemenata ali je ovde sve to nekako fino upakovano tako da može čak i prosečnom gledaocu da se svidi. Dakle, ja bi ovo provereno overio da već nisam.


"After the death of her ill mother in a fire, the young teenager Anna tries to commit suicide and is sent to a mental institution for treatment. Ten months later, Anna still cannot remember what had happened on the night her mother died. Her psychiatric Dr. Silberling, however, discharges her telling that she has resolved her issues. Her father and successful writer, Steven, brings her back home in an isolated mansion nearby the coast. Anna finds that her mother's former nurse, Rachel Summers, is her stepmother now. Anna meets her beloved sister, Alex, swimming in the sea. She discovers that Steven has not delivered the letters and CDs that Alex had sent to her. As time moves on, Anna is haunted by ghosts and she believes that Rachel killed her mother. Alex and Anna decide to look for evidences to prove that Rachel is the murderer and Anna discovers the truth about the fire in the boat house."



Wednesday, September 3, 2014

Aghori Babas: Living With The Dead (o najekstremnijoj hindu sekti, srpskim grobljima i samilosti)


Ako vam je neko nekad reko da su Vladika Nikolaj i Alojzije Stepinac sveci taj vas je žestoko zajebo. Sad ćete da vidite ko su pravi hodajući sveci. Aghori je hindu sekta čiji pripadnici živeći skroz asketski na mestima pored reka gde hindusi spaljuju svoje mrtve obožavaju Šivu na veoma specifičan način. Oni nemaju ništa svoje osim ljudske lobanje koju su dužni da sami pronađu na obali svete reke Gang, mada ima tu i drugih reka naravno, a koju onda pretvaraju u posudu iz koje jedu, piju i vrše sve vrste obreda ne napuštajući to mesto uz reku gde se svakog dana neko spaljuje, a takvih mesta u Indiji ima na svakom koraku tako da gde god krenuli oni će naći sebi dom i sve što im je potrebno za život. Meni je u startu ovo sa spaljivanjem mrtvih javno bez ikakve kontrole države bilo jako zanimljivo, jer se tu zapravo vidi prava iskrenost hindusa i naravno budista koji tu na konkretnom primeru bez ikakve pompe i kuknjave dokazuju svoju veru da je telo samo obična ljuštura, parče mesa i da posle smrti kurcu ne služi, a sećam se i od ranije onih snimaka sa tih mnogobrojnih mesta za spaljivanje kada lokalni psi još dok je telo na lomači skinu nogu ili koji već deo leša je dostupan, i to fino pojedu a bez da im iko to brani ili ih tera otalen, dok kod nas jure Cigane da ih biju po grobljima kad vide da su maznuli bilo šta što se u staroj hrišćanskoj tradiciji donosi pokojniku na grob, setimo se samo flaše vinjaka zabodene u zemlju i čega sve ne. Zbog svega ovoga ja tvrdim da je Indija jedina zaista sveta zemlja uz naravno Tibet, a ne vamo nekakav Jerusalim, Vatikan, Kosovo i štatijaznam.


Na tom prostoru za razliku od 99% ostatka sveta država nema svojinu nad telima pokojnika, niko te ne cima gde ćeš i kako da upokojiš bližnjeg svoga. A kod nas, kod nas su čak i taj obred kremacije oskrnavili, u Srbiji ni tim pepelom nemaš pravo da raspolažeš, no je sve pod totalnom kontrolom države, tako da ono što gledamo po inostranim filmovima da narod prosipa pepeo po rekama il' planinama, ili ga nosi kući u urnama, to je kod no, no, to je strogo zabranjeno. U nas se tačno zna gde su predviđena mesta za sahranjivanje i ko to prekrši biva il' krivično il' prekršajno gonjen. Naravno kao i u svakoj mrtvoj državi ni to ne važi za sve, jer nekima se i može, evo setimo se samo primera Slobodana Miloševića koji je van svakog zakona sahranjen u dvorištu svoje porodične kuće, ili Tita koji je sahranjen u muzeju bukvalno, a nekada, ne baš tako davno, kada država nije bila tolko represivna to je zapravo bila normalna pojava. Sećam se u jednom selu kod ozloglašene banje Vrujci, gde sam šetao po tim stazama gde nikog živog nema, samo ideš i naletiš na grob pored puta, znači najopuštenije su ljudi saranjivali svoje bližnje što bliže kući, jer što bi se cimali na tamo neko seosko groblje udaljeno i po 20 kilometara, pa sam tako kod komšije vido i da ima grob iza kuće, dok u Beogradu neke babe putuju svaki vikend sa Vidikovca čak na Novo Groblje ili Bežanijsko, a to vam je vremenski ko putovati od Beograda do Novog Sada, znači totalni besmisao. Al' to je ta grobarska mafija koja je jača i od same države, mada mi se nekad čini da su skroz ista priča, jer ogromna se tu para vrti. Uvate tako ojađenog čoveka pa ga prvo oderu za grobno mesto, pa za sanduk, pa još za 300 tih skroz nepotrebnih sranja, a čovek jadan šta će, sve poplaća...jer tako tradicija nalaže, uostalom nije ni čudo što je predsednik naše države Tomislav Nikolić karijeru započeo kao grobar, jer to je bre siguran biznis, svakog dana neko umre il' se rodi.

I zato ja ako budem imo sreće da budem kolko tolko svestan da mi se smrt sprema, fino ću da odem u jednu gustu šumu, neku ko što je ona u Japanu ispod planine Fuji, gde ljudi odu pa ih nikad više ne nađu, pa da vidim kako će onda država da mi ga utera, da me izjebe, da me ukalupi tamo po onim parcelama, i to ne zato što se ja sad kao brinem za svoje telo, gde će da počiva i slične gluposti, nego iz čistog inata: e baš nećeš ti da mi naređuješ gde ću ja mrtav da ležim, bolje i sitne životinje da moj leš razvuku nego grobari da zarade na mojoj smrti. I zato je Indija dojaja jedno mesto, tamo ostaci leševa mirno plove niz reku dok se dečica kupaju a pas glođe ljudsku kost, a ovaj Aghori asketa meditira tu uz lomaču. E, a šta on sve radi na tom po Hindusima opasnom a njemu najsvetijem mestu, e to je tek priča za sebe, i to mi je još jednom pokazalo da je Abraxas koncept prisutan na svim delovima planete, jer ne radi su tu ni o kakvom bogu Abraxasu, jer to i nije bog no gnostička mitologija, naime nisu znali kako tu pojavu onomad da prikažu pa turili glavu petla i umesto nogu zmije, znači čista simbolika iza koje se krije jedna ali skroz ozbiljna filozofija, a koju na svakom koraku praktikuju i Aghori.


Naravno, ja sad ne znam baš kako se tačno obožava Šiva, znam ponešto o Višnuu, ali Aghori ovde rade sve KONTRA od onog kako "normalni" hindusi rade jer ovožavaju najzajebaniju Šivinu formu poznatiju i kao . Sve što je velikoj većini nezamislivo i nečisto, Aghorima je poželjno i najsvetije, počevši od toga da žive na tim mestima uz reku gde su te lomače, da svoja tela mažu ljudskim pepelom, hleb tu peku, žrtve Šivi prinose preko iste te svete vatre (ima scena sa viskijem, haha), drogiraju se, alkoholišu, do toga da jedu zagorele ostatke ljudskog mesa a da ih pritom ama baš niko ne cima zbog toga. E, sad, zašto ih niko ne cima? Pa zato što za razliku od ovog judeo-hrišćanskog ostatka sveta u Indiji ljudi zaista veruju da postoji ta duša koja napušta telo, dok se u ovim našim paganskim-vudu krajevima i dalje veruje da će to telo nekako, nekada da ustane iz mrtvih, onako raspalo, pola crvi pojeli, da se iskobelja iz tog groba, i uputi negde jbmliga gde? Ma mislim zamislite samo tu scenu, pa nije ni čudo što je snimljeno na hiljade polu-debilnih zombi filmova. Ljudi to valjda vole jer ih sama ta pomisao plaši a meni je to baš ono smešno, zato i najviše od svih filmova izbegavam te sa zombijima, jer em što je svaki na isti fazon, em što to nije pravi horor nego jedna smaračka akcija sa mnogo jurnjave ni oko čega, gde je jedino što se promenilo za sve ove godine to da zombiji bivaju sve brži i brži, i evo u nekim od poslednjih filmova oni i bukvalno trče, jurcaju bre, i samo čekam kad će da progovore i da se organizuju u sindikate, jer to je bre ko neka evolucija, al' ima ko i to voli i ja to poštujem, mada ja bi iskreno rađe uvek gledao i Ramba kao akcioni film nego ovo, al' to je izgleda samo moj problem, svakom svoje jbga.

Dakle, Aghori rade sve kontra, i nekog će to možda podsetiti na nekakav satanizam i pizdematerine ali ja bih vas ipak podsetio da satanizam kao takav zapravo uopšte i ne postoji niti je ikad postojao, i da su sve te priče o tzv. naopakim obredima izmislili bolesni katolici da naplaše svoje ovce a onda to prihvatili i ovi naši kreteni, a sve to namerno il' nenamerno podržao Holivud svojim filmovima o egzorcizmu i rozmarinim bebama, i naravno Anton Lavey sa svojom gistro "satanističkom crkvom" mada se danas vrlo dobro zna da je čovek zapravo bio čisti ateista i zajebant, onaj klasičan provokator i profiter, mada imo je i neke dobre fore, moram priznati. Znači, Aghori u prilog Abraxas konceptu uporno, svakodnevno poništavaju tu zapravo veoma tanku liniju koja razdvaja dobro i zlo, prihvatljivo i neprihvatljivo, lepo i ružno, a o moralu da ne pričam, pa tako rade još jednu jako zanimljivu akciju, naime pokazuju poštovanje prema ljudima koje bukvalno niko ne poštuje, koje su svi odbacili, pa tako dok putuju da bi se prehranili ne idu kod običnih, čestitih domaćina, nego baš kontra, kod prostitutki koje nazivaju majkama i sestrama, i od kojih dobijaju hranu, jer za razliku od Srbije gde bi te bogobojažljivi hrišćani poznati po gostoprimstvu ostavili na ulici da umreš od gladi, u Indiji u bilo kojoj kući možeš da zatražiš malo hrane i dobićeš je.


Baš ta akcija me podsetila na Abraxas trip koji sam počeo da praktikujem čak i kad nisam znao šta to zapravo znači, dakle samilost i razumevanje za one najodbačenije, za ljude sa krajnjih margina društva, za klošare, narkomane, serijske ubice, za lovca iz Jabukovca, Voba iz Inđije, mesara iz Surčina, i sve one koje su bukvalno svi odbacili i osudili, jer ako voliš, moraš brate voleti sve, a ne kalkulisati šta je prihvatljivo a šta ne. I ako zaista težiš duhovnom poistoveti se jbga sa bogom tj. samim sobom, a bog voli svu svoju decu, kao majka koja voli i ono najnevaljalije svoje dete. Hehe, al' sam se sad prosro, ali u suštini to je zaista tako, bez zajebancije.

Evo najekstremnijeg primera, u zatvoru, sa čovekom koji je silovao svoju rođenu ćerku nebrojeno puta niko nije hteo da razgovara, svi su ga bojkotovali, i naravno da je bio u realnoj psihozi zbog te izolacije, a i da si hteo da razmeniš reč sa njim drugi robijaši bi ti to jako zamerili. Ali naravno da sam ja morao, pa logično, jer samo sam ispratio svoj instikt a nisam gledao šta mi drugi kažu, jer zna se, kuda svi nemoj i ti, a tek kasnije sam isti tu priču pronašao u filozofiji Čarlsa Mensona, Abraxasa, i još nekih jako zanimljivih likova poput Zeene i Nikolasa Schrecka. Uostalom, zapitajte se, da li bi npr. blaženopočivši patrijarh Pavle prišao i pružio ruku silovatelju i ubici? Ja tvrdim da bi, jer iako je bio Slobin patrijarh ja mislim da je taj čovek zaista verovao u to iza čega stoji i da je imao samilosti prema svim živim bićima a posebno prema onim odbačenima. A dal' bi ga vi kao njegovi sledbenici ispratili u takvom činu, vi koji ste mu se najviše divili za života? Bi kurac. E, o tome se radi, samo o tome, jer vi ne verujete ni u šta, i zato je vaša religija propast, i baš zato je cela judeo-hršćanska civilizacija zapravo sastavljena od gomile skroz besmilenih akcija i to sve je piši propalo. Znači, gledaj dokumentarac i ove svete ljude i veruj!!!


"Aghori ascetics, while being devotees of the Hindu God Shiva in Shiva's form as Lord Bhairava, are monists who adhere to the common Hindu belief in liberation (moksha) from the cycle of reincarnation (samsara). This liberation is a realization of the self's identity with the absolute. Because of this monistic doctrine, the Aghoris maintain that all opposites are ultimately illusory. The purpose of embracing pollution through various practices is the realization of non-duality through transcending social taboos, and seeing the illusory nature of all conventional categories. The Aghoris are not to be confused with the shivnetras, who are also ardent devotees of Shiva but do not indulge in extreme ritual worship practices known to some extent as Tamasic (rituals involving some or all of the following: meat eating, alcohol drinking, consumption of beverages and foods with opiates, hallucinogens and cannabis products as key ingredients, cannibalism, residing in cremation grounds, and Tantric sexual rituals). Although they enjoy close ties with the shivnetras, netras are a complete opposite of the aghoris and are purely Sattvic in nature and worship.

In essence, Aghoris base their beliefs on two principles: that Shiva is perfect and that Shiva is responsible for everything. Shiva is thought to be responsible for every rock, tree, animal, and thought. Consequently, everything that exists must be perfect, and to deny the perfection of anything would be to deny the sacredness of all life in its full manifestation, as well as deny God/Goddess and the demigods' perfection."


Tuesday, September 2, 2014

Gledanje u sunce i slične prevare (sa fejsa)


Javljam se samo da bi podsetio pojedince da ja psihijatar zaista braćo nisam, dakle medicinu sam završio jok, uostalom dal' vam ja delujem ko neko ko je završio bilo koji fakultet a da ne pričamo o onima poput medicine i 5 godina brutalnog maltreta? Pa ja sam bre jedva 2 meseca izdržo na fakultetu i to poljoprivrednom, uteko otalen glavom bez obzira, tolku traumu doživeo kad sam u hodniku u tegli vido izloženu glavu bika i fetus svinje, da i dan danas s mukom odlazim u Zemun, most Brankov bre ne smem da pređem, odma mi se u glavi javi ona Tijanićeva glavudža u formalinu, te peglam preko ograde u Savu pa u Dunav, ravno u Crno More,  Bugarima ogadim letovanje. Znači, da ponovim, psihijatar nisam, jesam pročito par knjiga, bio na praksi u par ustanova, nešto od toga i sam doživeo, napiso 3 teksta, ali vam ne mogu prepisivati lekove alo bre, ne mogu vam davati dijagnoze, niti slušati vaše ispovesti i od po sat vremena. Pa bre kod privatnog psihijatra bi za sat vremena morali da platite 30 evra, ali to su edukovani ljudi, znaju kako da te saslušaju a da ih to al' nimalo ne dotakne, a ja kad to slušam ili čitam ja bukvalno proživim sve to, dakle skroz me ozrači, ovo malo preostale energije mi pokupi, mučnina me neka uvati, danima posle ne mogu da se oporavim, i po 5 prozaka mora da popijem da bi usto iz kreveta pa posle čuka oće da iskoči, puls 120.

Druga stvar, okultista takođe nisam niti sam se ikada bavio magijom. Od Kroulija sam pročito knjigu komada jedan a i ta je autobiografska a ne one zajebane knjige. Drugo ništa čito nisam, malo sam nešto vido po internetu al' pošto sam po prirodi lenj i loše koncentracije, ja tu ništa nisam razumeo, sve nešto bre šifrovano. Čitam tako jednu stranicu i po sat vremena, iznova i iznova naravno, jer se normalno stalno vraćam na početak, i kad konačno vidim da ništa ne vidim batalim jbga, jer takva literatura nije ko žena pa da važi ono "ne jebe lep no uporan", nego il' si u toj priči il' nisi, nema između. A tarot kartu kad vidim ja razgledam samo onu sliku, šareno jbga i lepo nacrtano, nema šta. Takođe, spiritualna osoba teško da sam, jer da jesam pa aj' se zapitajte dal' bi vako i po ceo dan visio na fejsu? Pa valjda bi se bavio nekim višim sferama, astralnim projekcijama, lucidnim snovima i tako tim akcijama, koji će mi kurac internet kad bi imo takvu zabavu solo u svojoj glavi? I zato kad vidite ove razne produhovljene, ove što meditiraju, što gledaju u sunce pa ne jedu ništa, a opet svaki dan po ceo dan su tu na internetu, znajte da vas lažu bre, da oće nešto da vam uvale kroz tu priču. Naravno, imaju takvi uvek spreman izgovor za to, kao oće da pomognu i drugima, da se proširi "sveta reč", ali braćo pa ne može to preko interneta, ne mere al' nikako. Dakle, prava ekipa koja se time bavi nikako nije na fejsu, ma samo pogledajte koliko vremena dnevno provedu ovde pa se onda zapitajte kad postignu sve ovo ostalo JAKO BITNO da odrade. Znači, duhovni život nula, samo ih keš zanima...i sex naravno, jer kad si taj neki kao spiritualni lider onda jebeš svoje sledbenike u svakom smislu pa i u tom. E tako, da se zna, samo da se zna, da ne bude posle da nisam upozorio jer sam naleteo ovde na pojedince koji gistro sve to nude za DŽ, al' ti posle sve to fino naplate na ćupriji.

I da, jedan od primera kako zarađuju. Pošto imaju te svoje stranice gde je svo to znanje džaba i svi se volimo, onda s vremena na vreme poture one oglase za poslove preko interneta, sve strane uspešne firme, kažu lako je samo klikćeš a para lagano kaplje i stiže na račun. Naravno ni u ludilu ti ne kaže da ima uslov da mora uplatiš 40 evra da bi bio deo šeme, ali zato na prijavi jasno piše (on sam upisao) da te on poslao, dakle procenat od svake prijave ide njemu. A kad ga posle pitaš pa što ne reče da mora da se uloži tolki novac, on ti kaže, pa šta ti fali, uložiš sad 40 evra a posle mesečno zarađuješ i po 700, kaže evo i ja sam tako i dojaja mi...ma zakuni se???

Sunday, August 31, 2014

SMRT vs CMPT


Razmišljam ovih dana, dosta mojih drugara kojima su umirali najbliži su usled toga padali u žešći bedak, mada je taj izraz zapravo malo i smešan jer je preslab za opisivanje takvog jednog stanja totalne devastacije i potpunog sloma. To je trajalo nekad mesecima a kod nekih je i dan danas prisutan taj bol koji možda jedino vreme može da zaleči. Na drugu stranu neki su to vrlo brzo prihvatili, prevazišli ili bar odlično prikrili i nastavili najnormalnije sa svojim životima. Ja sam sve to posmatrao sa strane i nametala su mi se mnogobrojna pitanja jer nikako nisam mogao da shvatim gde se zapravo krije izvor tolikog bola, i to iz razloga koje ću upravo navesti.

Naime, meni su roditelji još živi, a nisam ni podložan sujeverju tako da mogu totalno otvoreno da govorim na tu temu, pa tako mogu da kažem a bez da koristim ono "daleko bilo" i slične hrišćansko-paganske umotvorine, da sam i te kako svestan da će i moji u sledećih 10-15 godina biti upokojeni, i da ja povodom toga ne mogu ama baš ništa da učinim, jer jbga, materijalno telo je potrošna roba i pre ili kasnije mora da otkaže, to je dakle neizbežno. E sad, šta se dešava posle smrti tog tela, ja mogu da kažem samo moja neka verovanja, tj. to nisu više ni verovanja, jer nije to nikakva religija i tripovanje, jer ja sa sigurnošću znam da smrt NAŽALOST nije kraj. A šta dalje biva? E, zaista ne bih o tome, uostalom videćete sami, znači ne treba žuriti jer svakoga od nas to čeka pre ili kasnije.

Naravno, neko će mi sad reći nisi doživeo smrt bližnjih tako da nemaš pojma o čemu pričaš, i biće u pravu, jer ja vidovit zaista nisam, tako da se u svakom slučaju treba dobro psihički pripremiti za nešto takvo, i biti skroz svestan da je to zakon prirode koji se jednostavno ne može eskivirati, ali i biti utemeljen u znanju da smrt nije obavezno loš trip kao što je uvreženo mišljenje. Naravno, jeste loš u smislu da ste izgubili blisku osobu, više je nećete videti, ali duboko u sebi treba da znate da nije ta osoba zaista umrla, no je umrlo telo, a telo je go kurac, telo umire pa umire, to je bre parče mesa, nije perpetum mobile pobogu.

Gledam bre ove hrišćane, muslimane ili koje već jevreje kako plaču na sahranama, raspadoše se bre od kuknjave, a navodno po njihovim verovanjima posle smrti banja. Pa čekaj, što onda plačeš rođače, o čemu se tu radi, ko tu koga laže i loži? Jel' to zapravo znači da vaša vera u trenutku smrti odlazi u kurac, pada u vodu, ili plačete jer je takva tradiciji, da kad pop krene da kenja svi plaču i nariču, ili možda plačete samo zato jer će vam ta osoba nedostajati, dakle plačete zbog sebe, nad svojom sudbinom kletom? I OK bre, ja mogu da razumem babu kojoj je umro deda, pa ostala sama pa plače jer će morati do kraja da se zlopati sama, to mi nekako i razumljivo, ali ovo sve ostalo me skroz zbunjuje. Sad će neko kaže, čekaj, čekaj, videćeš ti kako je to. Pa naravno bre da ću videti, svi ćemo mi to videti, jedino eventualno neće oni koji iskusno uteknu pre svojih starijih, al' to je već druga priča.

Jasno se sećam kad su mi onomad umrli jedan pa ubrzo i drugi deda, a ja bukvalno ništa osetio nisam, a da ne pričamo o suzama. Stojimo na onom groblju, meni i dalje ništa, a oko mene znači pogrom, i ja sad gledam šta se bre ovo dešava? Čak me posle ćale prozivo iz fazona kao svi su plakali ti jedini ništa, nisi voleo dedu, nisi ga ispoštovo, ovo, ono. Gledam, nije mi jasno, jer istog tog dedu za koga ovaj misli da ga više nema i da se nikad vratiti neće, ja osećam bukvalno kao deo sebe, kao da je prisutan bukvalno u svakom trenutku moga života, uostalom pola ovih izvala i forica su zapravo njegove misli i reči, pa bre evo i sad je tu sa mnom, znači moja velika inspiracija i taj jedinstveni osećaj sveprisutnosti u glavi, i dakle za mene on umro nije, možda za nekog i jeste al' za mene nikako, i zašto bi ga onda žalio?

OK, kapiram...možda ja zaista nisam normalan a da toga nisam ni svestan, a možda sam i sociopata pa su mi emocije ćao, zdravo, dakle skroz bezosećajna osoba, mesar iz Surčina fazon, a možda sam na drugu stranu samo svestan nekih činjenica kojih drugi ljudi nisu, a možda sam opet i sve utripovo pa će sva ova moja priča i lupetanje da padne u vodu kad mi umre neko baš baš blizak. E, aj baš da vidimo šta će da se desi, živo me zanima gde je moja pozicija u tom koordinatnom sistemu ludila, jer sve nas to čeka bez izuzetka, ali što se mene tiče prave smrti nema, jer smrt je iluzija kao što je i vreme iluzija, kao što je i ceo materijalni svet iluzija pa i sam ovozemaljski život. Aman.

Friday, August 29, 2014

6 godina ABRAXAS bloga?!


Da ne bi bilo zbunjivanja, ovo nije obeležavanje 6 godina rada bloga, no samo 6 godina od pokretanja, jer rada u poslednje 2 godine da budemo iskreni baš i nije bilo, dakle ubio nas taj fejsbuk totalno a bogami i lekovi, i samo najjači blogeri su opstali, a želja za dokazivanjem u vidu pisanja se zagubila negde u međuprostoru. Iz fazona kao dokazo sam se pa ne moram više, a o konstantno prisutnoj lenjosti i odsustvu nagona za održanjem života da ne pričamo uopšte.

Naravno braćo, ja i dalje masovno skidam sve valjane dokumentarce i filmove sa relevatnih samo meni znanin lokacija, ali za razliku od onomad danas ih ne gledam baš toliko fanatično, i po 2 dnevno i jače, a da ne pominjem pisanje, jer desilo se šta? Desilo se da sam uvatio sebe nebrojeno puta kako već u toku samog gledanja dokumentarca duboko razmišljam o tome šta bi napisao na blogu i kako bi vi reagovali na to, tako da je koncentracija na zadatu materiju krenula da skroz popušta, uživanje u gledanju da se gubi, a samim tim i poenta svega ovoga, jer nisam ja brate novinar/kolumnista pa da sam plaćen da nažvrljam nešto...nego ja kao gistro radim to iz ljubavi, a zapravo realno za slavu, ko indijanci jbga. I onda sam reko sebi bolje da batalim to kurčenje u vidu pisanja a kad naletim na neki baš ono dojaja film samo da ga fino postavim bez suvišnih komentara i pametovanja. Ali avaj, mnogima ni to nije valjalo, kažu mi oćemo da čitamo, zajebi gledanje tih tvojih sektaških dokumentaraca, i ja im evo kažem OK rođaci, nađite mi vezu sa poso u trafici da prehranim ovo dvoje dece (staraca) pa ću pišem i po 3 posta dnevno, anderstend?

Dakle, u ovo neko zlo doba, 2008. godine, drugari sa foruma Znaka Sagite su me izgasirali da kao napravim blog. Ja se premišljo, premišljo, bio lenj ko i danas jbga, a onda kad sam jednom kreno...ja znači do kraja 2012. nisam stao. Ko manijak. Znači, tolko sam se isprimao na to da sam pisao i po 27 sati dnevno, zajebo sam bre čak i Teslu u nespavanju. A posebno sam poludeo kad su ljudi masovno krenuli da me tapšu po ramenu, to je tek bio znači gas do daske, a onda mi još povrh svega ovi neznabošci iz CLS-a izdali i knjigu i zna se. Tek tad mi dobro bilo nije, jer udarila me ta lažna slava (i alkohol) u ovu bosansku glavudžu tolko jako, da sam ja al' zaista utripovo da sam jedan izvanredan vanserijski andergraund pisac i autor. Mada...kad vidim ko su sve bestseler pisci danas, da ih ne imenujem, ispada bre da ja zaista jesam OK pisac, samo je moj problem što imam ogroman manjak volje i što sam naravno lenj u pizdu maternu, pa od svega što sam planiro ništa napiso nisam, tj. sve sam kao dobro počo i onda razume se skroz batalio, a budimo realni, kakav je to pisac koji ništa u životu napisao nije? Pa zna se...

No dobro, šta je tu je, bili smo možda nekad i neko a sad smo opet niko, jer tu očigledno i pripadamo. Svakom svoje jbga. Ali braćo, ja za razliku od mojih drugara i kolega znači nemam nameru da zatvaram kapiju i da gasim blog (Vlujo vrati se!), ja ću da teram ovo do kraja pa makar piso i samo jedan post mesečno jer sam rešio da od sad radim samo kad mi se baš ono oće, kad sam ultra super inspirisano raspoložen, a ne ko nekada kada sam ospesivno-kompulsivno pisao i na silu ako treba samo da bi ispunio kvotu i zadovoljio čitaoce. Jebeš bre to, jer ovo ipak treba da bude kao neka zabava, neko uživanje, a ne večito silovanje, kurčenje bez kurca i slično, zar ne? ZAR...NEEE?

NEĆEMO oduSTATI!


Rectify (2013)


Creator:
Ray McKinnon

Meni bolja serija od True Detectives jer nema mambo-džambo sranja, a skroz brate surova priča. Pogledo sve u cugu. No ne veruj meni no vidi sam.


"Daniel Holden must put his life back together after serving 19 years on Georgia's Death Row before DNA evidence calls his conviction into question."

IMDB



Thursday, August 28, 2014

Dark Fellowships: Nazi Cult, The Vril Society


"Uncover the truth surrounding one of the most renowned and feared organizations in the world, the Vril Society. This compelling documentary explores conspiracy theories, retraces historical events, investigates internal agendas and uncovers macabre rituals. Profiling prominent and often famous members, alleged to include many of the Nazi Party elite, including Hermann Göring, Heinrich Himmler, and even Adolf Hitler, the program reveals information that the most clandestine of secret societies want to remain secret.

Legend has it that the original members of the society believed they could live under the earth and fly to far away stars powered by a mysterious substance called Vril. They also believed that one day they would rule the world. This dangerous group existed at the core of the Nazi Party, and like many dark fellowships, remnants of the group still exist today, almost 100 years after its founding. In this special, viewers will discover what occult rites were performed by the organization in their dark lust for ultimate power."

Wednesday, August 27, 2014

Tuesday, August 5, 2014

The Killer Inside Me (2010)


Director:
Michael Winterbottom

Još jedan odličan film koji se indirektno bavi psihopatijom, možda čak i bolji no Malice (1993). U glavnoj ulozi Casey Affleck, ladan ko špricer, i Džesika hmm Alba. (109 min)


"Sadism and masochism beneath a veneer of revenge. Lou Ford is a mild-mannered sheriff's deputy in a Texas oil town in the mid 1950's. His boss sends him to roust a prostitute living in a rural house. She slaps him; he hits her, then, after daily sex for the next few weeks, he decides it's love. She's devoted to him and becomes his pawn in a revenge plot she thinks is to shakedown the son of Chester Conway, the town's wealthy king of construction. Lou has a different plan, and bodies pile up as murder leads to murder. The district attorney suspects Lou, and Conway may have an inkling, but Lou stays cool. Is love, or at least peace, in the cards?"

IMDB



Related Posts with Thumbnails