Friday, May 27, 2016

Koncert: Yutel za mir - Sarajevo (Zetra) 28.07.1991.


Skoro ceo snimak ovog kultnog koncerta kojim se apelovalo na mir u Jugoslaviji, nedostaje samo početak. Nastupali su EKV, Crvena Jabuka, Rade Serbedžija, Istok Iza, Haris Džinović, Goran Bregović, Plavi Orkestar, Dr. Nele Karajlić, Hari Mata Hari, Merlin, Indexi, Bajaga, Regina.

Sunday, May 22, 2016

Sve je kao nekad, pjevaju slavuji, samo tebe, draga, na Bikavcu nema...


Plakao sam na babinoj sahrani, plakao ko kiša. A mislio sam nema šanse, jer ovi anti-depresivi što ih pijem navodno blokiraju sve jače emocije, pa se pretvoriš u pravog malog sociopatu i sve posmatraš nekako sa strane, kao da nemaš veze s tim. Još ja i govor spremio pošto nas je baka zavetovala da nikako ne dovodimo popa na sahranu, i kao aj neko da drži govor i ja spremio omanji, i sve to prošlo na nivou, te smo za kraj pustili i bakinu omiljenu pesmicu "U lijepome starom gradu Višegradu" jer je ona čitavo svoje detinjstvo provela u Višegradu, i uvek ju je ta pesma podsećala na rodni kraj. I ja kuliram, kuliram, ko u kamen da sam se pretvorio, i taman je išao onaj poslednji deo pesme gde Himzo Polovina peva:

"Evo sam ti doš'o, sjedim na Bikavcu
slušam Drina huči, novi dan se sprema
sve je kao nekad, pjevaju slavuji
samo tebe, draga, na Bikavcu nema"

I kako Himzo reče: "samo tebe, draga, na Bikavcu nema", tetka me stisnula za ruku, i cela moja filozofija o neplakanju na sahranama ode niz vodu, niz Drinu najverovatnije. I plačem ja tako, plačem, a nisam plakao pre toga pa ima sigurno 6 godina pa se valjda nakupilo. Naravno nisam ja tolko plakao za babom kolko za sobom, jer čitavo moje detinjstvo je bilo vezano za nju. I u tih 10-ak minuta kolko je to trajalo, video sam sahrane svih meni dragih osoba, i kako ću na kraju ostati skroz sam ukoliko ih ne preteknem. Od tog trenutka ja osećam nekakvu do tad nepoznatu praznina u sebi, mada su mi i tetka i majka rekle da je to normalno kad ti umre neko tako blizak da sa njim umire i deo tebe.

I još pritom par dana posle sahrane je umrla i Jadranka Stojaković, i tu sam se opet rasplakao, jer to je možda jedina javna ličnost zbog koje bi pustio suzu, ovi svi ostali mi ne bude ama baš nikakve emocije. Uostalom, njen koncert iz 2008. u septembru se odlično poklopio sa pokretanjem ovog bloga, jer sam se ja sa koncerta vratio ko ponovo rođen i mogu slobodno da kažem da mi je to najdraži koncert na kome sam bio u životu, jer emocije su ipak emocije, i retko koji muzičar i uopšte umetnik to može da izazove kod mene na taj način. Samo Branko Ćopić i Werner Herzog su mi na toj liniji, možda još poneko, ne mogu sad da se setim.

Znači, sve je izgubilo smisao pa i ovaj blog, i nisam ga obrisao samo iz razloga jer je to jedino što će ostati iza mene kada napustim telo. Osim ako ceo ovaj svet nije samo plod moje bolesne percepcije koji će se urušiti mojim nestankom. Ali za svaki slučaj treba se pripremiti za sve moguće scenarije, tako da sam ja svoju sahranu pooodavno osmislio do tančina, da svako ko bude došao može da kaže, alal vera, odlična sahrana je bila, davno nismo pohodili jednu takvu. Dakle, smatram da taj poslednji "performans" mora da bude do tančina izrežiran, jer ipak je poslednji jbga. Naravno, ne bi ja to tako radio da država Srbija nije zabranila iznošenje pepela, jer da smo mi sad u Indiji, gde nema nikakvih pravila o mestu sahranjivanja, gde država nema tapiju na telo pokojnika, ostatke moga tela bi poodavno razvukli lokalni kerovi sa lomače pored reke, a ostatak pojele ribe. Ali jbga, hrišćanstvo nameće nekakva suluda pravila a navodno živimo u sekularnoj državi. Mislim aj' ko voli da ide na ono odvratno groblje Orlovača pored magistrale? Pa bolje da si me uzidao u Ćele Kulu no u onaj beton tamo.

Al' da neko ne bi pogrešno shvatio, ne nameravam ja još da umrem, imam još par akcija da odradim, pa tek kad to sve završim onda lagano, jer život je muka a ne smrt, i ne plašim se smrti no ovoga što će da usledi. Naravno, nema svako ovakve poglede na život, većina ljudi voli život, ali bilo bi jako lepo kada bi ta većina prihvatila da postojimo i mi koji nismo ljubitelji života, i to ne kao sad nas uvatila kriza srednjih godina pa kukamo, nego od malih nogu. Ja se sećam da sam još od svoje 12. godine otprilike razmišljao kako da se izvučem iz ovog sranja što bezbolnije. Jer uvučeni smo u nešto što nismo sami birali i odma' nam je u startu rečeno da mora da se ide do kraja, da je samoubistvo NO, NO, što u prevodu znači da smo osuđeni da dočekamo sve te užase starosti i bolesti. E ja to vala jok, i nema autoriteta koji će da me ubedi u suprotno, jer sam 14 meseci bio svedok kolko se mučila moja baka onako nepokretna, svaki dan prizivajući smrt.

Dakle, svako treba da ima pravo da sam odlučuje o svojoj sudbini, jer hteo to neko da prizna ili ne, svi smo mi sebi najpreči. I te priče kao, jao samoživ si, uništićeš živote svojih najmilijih i slično, to sve pada u vodu, jer šta ja sad treba? Da živim 100 godina u paklu da nekog ne bi povredio? Nema šanse. Ljudi jednostavno moraju da shvate da je to moja lična odluka, dakle po svojoj volji ja biram taj put, i šta tu ima sporno? Prihvatite me takvog kakav jesam il' nemojte. Kraj priče. Ende das ende.

Saturday, May 14, 2016

In Memoriam - Jadranka Stojaković (1950 - 2016)


Biografski TV dokumentarac o Jadranki Stojaković u BHT produkciji.

Thursday, May 12, 2016

Ko o čemu Beograđani o protestima


Ne bih da širim defetizam ali kolko vidim moraću. Dakle, protesti, svakodnevni protesti? Nerealno, jer nit je ovo 96-97 i studentski protest nit je ovo ista ona Srbija koja je kisnula celu zimu na ulicama i smrzavala se u mokrim čarapama. Ključne reči: INTERNET, fejsbuk. Dakle dogod imaš Vučića na vlasti uz podršku EU i NATO pakta mož da protestuješ kolko god ti duša ište, ne možeš mu ništa. Ko u to ne veruje evo nek sačeka da vidi kolko će ovi protesti potrajati. Nadam se da grešim...al' nažalost ne grešim, jer '96 se zaista teško živelo, a danas nam mediji i internet, krediti i ostala sranja daju iluziju da je sve OK, i svako od nas ima taj moderni telefon, svako od nas po ceo dan bleji na fejsu i ostalim tviterima i instagramima, dok 1996. nisi imao drugu opciju osim da izađeš na ulicu i lično se uveriš šta se dešava, a danas ionako sve već imaš na netu.

Znači ako zaista, iskreno hoćeš da sprečiš projekat "beograd na vodi" to se ne radi šetnjama i parolama nego zna se kako, samo što ovde niko nije spreman na nešto takvo jer mu očigledno nije dovoljno loše, što da se cima kad ima finu svotu novca da sedne u kafić, ima da kupi sebi najmoderniju garderobu, ima za put do Amsterdama, ima za letovanje, ima za restoran, ima sve ono što mi nismo imali 1996. i tu je kraj svake priče. Dogod Vučić bude uspevao da vam obezbedi ta osnovna konzumerska zadovoljstva niko se ovde neće leba najesti od tih protesta. Mark my words.

Još si pritom 1996. imao skroz realan razlog za protest, dakle očiglednu krađu izbora, pa ni to nije pomoglo, nego smo 7 meseci bili na ulicama ne bi li prisilili međunarodnu zajednicu da ona pritisne Slobu da izda onaj lex-specijalis. A šta sad imaš? Nemaš ništa, došli ljudi i grade, i aj, ko je taj iz EU koji će sad da pritisne Vučića za bilo šta? Zabole ih baš. Dakle, ako nisi spreman da otkopaš taj zastavin kalaš iz dvorišta bolje sedi kući i ćuti...osim ako nije ona fora "da se narod malo šeta". Ako je ta fora onda podržavam, jer em je lepo em nikakvu štetu ne praviš ni sebi ni drugima, čak naprotiv te šetnje su jako zdrave, pa bre mi smo umeli i po 10-20 km dnevno da pređemo onomad pa puta 7 meseci, izračunaj. Nije mala stvar jbga, zar ne?


Dosije Ghoul

MOŠA!!!
Najbolje da ću bilo kome ovde da pravim reklamu.

Wednesday, May 11, 2016

Dobrovoljno umro (2009)


Director:
Branko Lazić

"Dokumentarni film "Dobrovoljno umro" u produkciji RTRS-a je priča o Radi Radivojcu koji je kao dijete preživio stradanja u ustaškom logoru Јasenovac. Јula 1942. godine po završetku ofanzive na Kozari, u ovoj logor zatočeno je 12.236 djece, otete od roditelja, bez ikakvih uslova za život. Samo nekolicina djece preživjela je strahote ovog pakla. Među njima bio je i i Rade Radivojac."

Tuesday, May 10, 2016

I was just a child (2010)


Director:
Branko Lazić

"During the World War II in bereaved Europe there were hundreds of camps for liquidation of undesirable nations. But only in the quislingian Independent State of Croatia were founded camps for children of Serbs, Gypsies and Jews. Camps: Sisak, Jastrebarsko, Gornja Rijeka...Through this camps have passed 20 000 children. Only few survived. Good and brave people has helped them.

Documentary film "I was just a child" is a story about the man, who has rescued 30 children from certain death from the concentration camp Gornja Rijeka during the World War II, risking his own life. 14 years old Miloš Stanišljević was 1942 on his way to find his brothers, who have been taken to a concentration camp. He has not found his brothers but he has succeeded to rescue other children, sentenced to death. Some of those children are still alive. And they remember...


Most of us remember our childhood friends of our childhood games. For those camp-children a game was an escape from death."

Related Posts with Thumbnails