Tuesday, January 27, 2015

Lud, zbunjen, normalan...


Svaki dan mi penzioneri porodično gledamo našu omiljenu seriju "Lud, zbunjen, normalan", i to nam je što se kaže hajlajt dana. Svi se masovno budimo u 15 do 7 posle popodnevne dremke i entizijastično sedamo pred male ekrane. Šta reći osim alal vera, i falabogu da su se Sarajlije konačno setile da snimaju humor u kom su realno vazda bili najjači a ne tamo nekakve drame i patetična sranja o ratu. Naravno, i ovde ima dosta jeftinog humora i provaljenih fora al' sve to tako fino upakovano uz taj specifičan sleng i genijalnog Mustafu Nadarevića je i te kako zabavno i smešno za razliku od svih ostalih serija iz tzv. regiona, a posebno od kad je i Državni Posao počeo da se ponavlja i smara. Ali da budem iskren, da nisam naleteo na Izeta Fazlinovića ja te druge glumce osim Samira ne bih ni prepoznao pa se ne bi ni zainteresovao. Dakle pun pogodak.

I tako, pita mene ćale, kaže što Faruka zovu Rukfaš, a ja mu odgovorim da je to čist šatrovački koji se u Sarajevu još 70-ih godina možda i bolje primio nego u Beogradu, al' to ne zna baš svako sa strane nego samo onaj koji je pažljivo slušo Elvisa J. Kurtovića i Zabranjeno Pušenje i gledao Nadrealiste. I vaistinu, u seriji ima baš dosta šatrovačkog i tako tih forica da su mi i svi ostali glumci postali jako prepoznatljivi i dragi, ma ko da ih lično znam srodio sam se sa tim likovima a posebno sa Dinom jer smo iste građe. Jedan od njih je i sada već pokojni glumac koji igra doktora Điđimilovića, inače Izetovog najboljeg druga i saborca. Taj matori je samo takva faca, a kad on i Izet zasednu da piju maksuziju, tu čarobnu rakiju iz Hercegovine, znajte da je ludnica zagarantovana. I tako, smejemo se mi tim njihovim suludim akcijama, kad pita mene mater, veli kako su se samo setili takvog blesavog prezimena Điđimilović, i ja krenem da razmišljam i na keca se setim. E sad dal' sam ga ubo vi procenite, eno pesmice dole. Inače ako ste provalili svaki put kad ide scena u kafiću kreće jedna druga pesma od Bombaj Štampe, al' šta zapravo u slengu znači ovo "điđi miđi" ja to još nisam izvalio te se nadam da će mi neko od (ex)Sarajlija to pojasniti, jer kako bi to reko Taško Načić u Davitelju - "čovek se uči dok je živ, gospođice Dobrila" - zar ne?

Saturday, January 24, 2015

Syriza must win tomorrow!!!




Wednesday, January 7, 2015

Monday, December 8, 2014

Sisa: Cocaine of the Poor (2013)


"Greece's infamous new drug, sisa, is basically meth and filler ingredients like battery acid, engine oil, shampoo, and cooking salt. The majority of its users are poor, often homeless, city dwellers reeling from the psychological and physical impacts of a country in the grip of economic collapse."


- A mene samo jedna stvar zanima ovde, ko bre smišlja te sulude recepte sa mašinskim uljem i šamponima, kako naučno teče taj proces kojim se dolazi do hemijskih formula najnovijih vrsta gudre kao što su npr. sisa i krokodil. To kad izvalim kako nekom uopšte padne na pamet da tek tako koristi benzin za pravljenje gudre koja se ubrizgava u venu, e onda ću se valjda smiriti, povući i doživeti konačnu samospoznaju. I kad se sisa pojavi ubrzo i kod nas, biće onaj klasičan fazon - tebra, što tako izgledaš, na čemu si? Ma pusti me u kurac, evo već 6 meseci na sisi, navuko sam se ko zmaj, a sa sise nema skidanja moj brale. Najebo sam ko žuti, a i u kraju bre svi navučeni na sisu, parola im ladno "glavu dajem sisu ne dajem", prodali bi bre i kevu za sisu bukvalno, sisaljke jedne, nabijem ih baš na kurac sve, a i sebe što sam uopšte probao to sranje. Jebem ti i život i sisu sisinu.





Saturday, December 6, 2014

Cold in July (2014)


Director:
Jim Mickle

Još jedan osvetnički rad i opet skroz drugačiji od većine na koje smo navikli. Nezavisni film definitivno sve više izbija u prvi plan i bogami lagano gazi i holivud i sve ostale velike produkcije. Baš zato svake godine treba pažljivo ispratiti programe Sundance Film Festivala, South By Southwesta i svih ostalih manifestacija koje su na toj liniji, jer se upravo tu kriju prava ludila i biseri američke pa i evropske kinematografije.


"When a protective father meets a murderous ex-con, both need to deviate from the path they are on as they soon find themselves entangled in a downwards spiral of lies and violence while having to confront their own inner psyche."

IMDB






Friday, December 5, 2014

Still Alice (2014)


Directors:
Richard Glatzer,
Wash Westmoreland

Poodavno nisam gledao ovako jak film na temu Alchajmerove bolesti, još od Forget Me Never (1999) gde je surovo bolnu ulogu odigrala genijalna Mia Farrow. Za razliku od tog filma koji je alchajmer prikazao na jedan skroz brutalan i scary način, "in your face" fazon, gde vas reditelj i bukvalno postavlja u ulogu obolelog i pokušava da vam dočara barem delić percepcije kroz koju osoba doživljava taj jezivi nepoznati svet oko sebe, Still Alice je daleko suptilnija priča ali udara na isto to zajebano mesto, uvek bolno i jako, jako potresno, na isti taj STRAH koji je vazda dominantan. Znači nedobog nikom, i zaista nije ni čudo što se Terry Pratchett javno odlučio na "asistirano samoubistvo" u Švajcarskoj, kada je 2007. saznao da boluje od ove opake bolesti. Obavezno pogledati, Julianne Moore je ovde u svom punom sjaju, i pošto smo već počeli da pravimo liste najboljih filmova za 2014. ja ovo najopuštenije postavljam na jedno od svoja prva tri mesta. Film me znači ali skroz dotuko. Odneo me.


"Alice Howland, happily married with three grown children, is a renowned linguistics professor who starts to forget words. When she receives a devastating diagnosis, Alice and her family find their bonds tested."

IMDB







Thursday, December 4, 2014

Stari je dobar čovek al' voli da popije


Tvrdim, moj otac me prezire, ne non-stop ali tačno sam izvalio delove dana kada sam mu podnošljiv a na drugu stranu kada bi mi rado jebo majku samo kad bi mogo. Evo za početak jednog naizgled banalnog primera. Naime, kod njega u sobi stoji sav kafetin, dakle fino uzo čovek sav monopol i zabole ga. Kada me boli glava a često imam te intenzivne glavobolje, to me svaki put dovodi u situaciju da moram da se ponižavam i da tražim lek od njega, da ga molim, kumim, dok on bukvalno uživa podjebavajući me. A kako meni jedan kafetin ne rešava stvar ja uvek tražim 2 a on onda baš namerno neće da mi da, čisto da bi se inatio i prcao me u mozak. Naravno, usled takve prepirke po pravilu usledi žestoka tuča jer bol glave je nešto što zaista nemam nameru da trpim, dok on o tome pojma naravno nema jer ga bukvalno nikad u životu nije bolela glava, ma za nepoverovati nešto. I sad on sa te pozicije meni kenja da treba da trpim? E, pa neće moći, tako da se ja na kraju nekako uvek izborim za svoj lek pa makar i pesnicama, jer prošla su ta vremena kad sam ja imao 70 kila, a on bio u treningu, tako da sad imam daleko veću masu a on je skroz ispo iz forme, mada moram priznati da se i dalje ne da, i dalje je jako tesno, al' ipak sam ja mlađi i visočiji te mu svojim dugačkim rukama nekako izotimam te kafetine.

Moj ćale kao i mnogi drugi očevi pije rakiju i pivo a meni ne da, jer kao ja pijem lekove pa on to za moje dobro, gistro ne valja mešati, a realno i on pije lekove.

Dalje, stalno mi psuje majku i dernja se na mene iz sve snage iako sam ga sto puta upozorio da se to ne radi, da za to može i glava da ode, a sve u cilju da bi me isprovocirao da ga udarim malo jače pa da može da zove muriju da me utamniče ili hospitalizuju, ne bi li me se i konačno otarasio.

A sad pregled jednog njegovog radnog dana. Pazite, ovo je jako zanimljivo, dakle obrati pažnju:

01. Ustaje izjutra oko 10 sati i ako tad naletim na njega najebo sam, tako da se keva i ja u to doba krijemo po sobama i ćutimo ko zaliveni.

02. Oko 11h kreće na pijacu na kojoj ostaje i preko sat vremena. Šta tamo radi svo to vreme to sam bog zna. Nama naravno prodaje priču kako ide u "nabavku". Nije problem, zabole me šta radi.

03. Kako se vrati sa pijace tako se njegovo raspoloženje menja za 180 stepeni, dakle od onog nadrkanog negativca pretvara se u euforičnog, predusretljivog šaljivdžiju kome ništa nije teško, dakle bukvalno leti po kući onako sav hepi i razdragan, ma ko da je na spidu. Naravno, to se ne dešava slučajno, jer naime on ima neko suludo pravilo koje je sam sebi zacrtao još 80-ih da ne počinje sa ispijanjem alkoholom pre podneva, valjda da bi sebi gistro dokazao da nije alkos, te sam ja skontao da on već na pijaci sa seljacima drmne par rakijica i to ga skroz sredi pa bude OK kad se vrati. Ili to ili placebo efekat, treća opcija ne postoji.

04. Dalje, od podneva pa do ručka koji je otprilike oko 16h je najbolji, svaka bi ga tašta poželela. Kuva, sprema, usisava, ma sve radnje radi, a najomiljenija mu je akcija motanje ovog smrt-duvana sa pijace onom mašinicom. Dakle bar 2 sata dnevno se jasno čuje škljocanje i lupkanje cigareta o stoče i to iz nepoznatog razloga iz sve snage, ne bi li se onaj duvan što bolje nabio. Na taj način on dnevno napravi i po 100 tih cigareta. Naravno, čašica sa rakijom je u to doba već neskriveno izložena na stočetu jer u pitanju je tradicionalno otvaranje apetita i zagrevanje pred ručak. Dakle, tih 4 sata se sa njim može i porazgovarati i dogovoriti šta god na kulturan način, pa čak i našaliti jer je ovako privatno jako duhovit čovek zemunsko-zajebantskog tipa.

05. Čim se ručak obilato pojede (svega mora tu da ima) radnja se zatvara, tj. on se povlači u svoju sobu da tradicionalno dremne kako i priliči jednom srpskom domaćinu, i tu mora tajac u kući da bude jedno 2 sata minimum. Ko se tu zajebe po pravilu najebe, ali smo mi ušli u trening, u rutinu, tako da nikad ni ne dolazi do frke.

06. Najzajebanija akcija se dešava kada se oko pola 7 probudi iz tog sna-kome, i pretvori se u otelotvorenje zlobe i pakosti, tako da ako mu se slučajno ko nađe na putu do WC-a taj će biti bukvalno ubiven al' samo pogledom, jer taj pogled u sebi nosi sve ono najgore ljudsko, svu onu ozlojeđenost zbog teškog detinjstva, zbog nemaštine, sve komplekse i bol jer ga je otac zlostavljao, jer ga dao u automehaničare kada je on hteo da se upiše u srednju učiteljsku, sav stid i sram što je izrodio sina kretena, robijaša, ludaka i narkomana, i ćerku koju samo zanimaju mačke i kerovi, pa onda poslovni neuspesi, samoća jer je rasterao sve prijatelje iz mladosti, zavist jer su skoro svi njegovi drugari uspeli u životu samo se on raspao, pa tvrdoglava žena koja se stalno nešto buni, pa večito prebacivanje krivice na druge jer naravno da nikada on ni za šta nije kriv i tako redom, i tako redom.

07. E, tek kada se umije i malo dođe sebi onda prelazi na drugi nivo širenja zlobe, tj. psihičko maltretiranje majke, gde je proziva za sve živo i neživo, vređa joj familiju, nipodaštava sve njene prijateljice, ruga se radio emisijama koje sluša, ma bukvalno sve za šta može da je prozove on to pomene, i na neki sadistički način sa vidno zlobnim osmehom na licu uživa u tome, a ja kontam da je i to posledica alkohola, tj. onog miksa rakije, hrane i dremke. Tu ako se ne posvađaju ništa nisu uradili a ako se ja umešam dođe do koškanja al' pošto je keva tu onda baš i ne sme da me udari jer imam svedoke jbga.

08. Tu negde oko 7 kreće sa pivom i raspoloženje mu se al' baš vidno popravlja, opet za 180 stepeni, a i počinje mu "Slagalica" koju redovno prati već godinama i moram priznati da razbija sve a posebno matematiku. Posle "Slagalice" gleda "Lud, zbunjen, normalan" i umire od smeha naglas tako da se kuća ori, pa sam i ja to počeo gledati, i moram da priznam da je serija zaista vrh a posebno Mustafa Nadarević.

09. Sve ovo dalje je čista poezija, jer već mu je neuporedivo bolje, piva se ređaju, tako da opet postajemo najbolji jarani i zajebavamo se, gledamo Milomira Marića, psujemo Vučićevića, veselimo se Šešelju, navijamo za pink zvezdice, i tako dalje sve do povečerja koje je oko ponoći, i to vam je u principu to.

I sve nekako kapiram da je ovo moje zapravo jedna skroz bre light varijanta, i da svuda oko nas postoje i 30 puta "surovije" priče al' da ljudi o tome od stida jednostavno ne govore, al' to je naravno njihovo pravo i ja to poštujem, jer nije svako egzibicionista i atenšn siker ko ja jebiga. Hvala.

Torcida: konačan kraj HNS-a i Mamića?


FULL RISPEKT ZA TORCIDU I OVU AKCIJU, AKO IH SAD NE UKLONE NEĆE NIKADA. TOTALNA PODRŠKA IZ BEOGRADA!

"Eksluzivno: Zdravko Mamić je proplakao za vrijeme protesta splitske Torcide na rivi, jer mu nije bilo niti najmanje lako dok je slušao govor bivšeg tajnika i visokopozicioniranog člana Toride Stipe Lekića, te gledao reakciju prepune splitske rive na jasne zahtjeve navijačkog puka da HNS mafijaši zajedno s Mamićem odjebu iz hrvatskog nogometa."

Wednesday, December 3, 2014

Marjorie Cameron Parsons Kimmel ;; Witch


Our renowned artist, cultist, witch, and lover Cameron. Deeply tied into the rituals of the Babylon working, some often considering her an "elemental woman". She was married to occult practitioner Jack Parsons, a chemical/rocket scientist. Connected to the alive and dead Cameron came into contact with many people of interest including director Kenneth Anger, Curtis Harrington, Scientology founder Ron. L. Hubbard,  and at the time, Temple of Set member Zeena Schreck. The list of associates and people of power she knew went on for miles in the underground.


Having largely been forgotten by mainstream media she was once the cover of newspapers titling the death of her husband days before their planned trip to move to Mexico. This event would spark a drastic turning point in her life. Her destructive passion with art and actions in order receive different states of consciousness would increase with time amplified with her largely nomadic lifestyle. Death: June 23, 1995.

Drugs, Inc: Flesh-Eating Krokodil (2014)


Director:
Nick Norman-Butler

Lek protiv bolova koji sadrži kodein u sebi a od koga se pravi "krokodil" se čak ni u Rusiji ne može dobiti bez recepta a kutija košta i do 5 evra. Za isti taj lek u Srbiji vam treba čitav jedan evro a za recept vas niko i ne pita. Samo bih zamolio sve vas koji znate o kom leku se radi da ga ne imenujete ovde javno (Slina vreba), jer ako nam i na to ture recept, svi oni koji imaju ozbiljne probleme sa bolovima mogu komotno da se ubiju sad i odma', jer zaista ništa drugo ne pomaže, a posebno ne tamo neki kombinovani praškovi, analgini i slične parodije. Hvala na razumevanju.


"When heroin users across America began turning up at ERs with decaying skin and grotesque sores on arms and legs, doctors got worried. The symptoms looked like Krokodil - a home-cooked, super-strong opiate. It's stronger than heroin and more addictive. The average life expectancy for addicts: less than 2 years. National Geographic journeys to Georgia, Armenia and the Ukraine to reveal the true horror of this home-made drug."


- ove tablete deluju nekako isuviše poznato, zar ne? -

Blue Ruin (2013)


Director:
Jeremy Saulnier

Skroz drugačiji osvetnički film. Pun pogodak. Must see.


IMDB

"A mysterious outsider's quiet life is turned upside down when he returns to his childhood home to carry out an act of vengeance. Proving himself an amateur assassin, he winds up in a brutal fight to protect his estranged family."



Monday, December 1, 2014

Abraxas u epizodi "Šupalj zub"


20. novembar

6 meseci se lečim ja o trošku države, 6 meseci ni dinara platio nisam a svake nedelje bar po jednom odem kod zubara i još su pritom ljubazni prema meni, te se ponekad, veoma često zapitam po kom to osnovu ja imam pravo na besplatno lečenje? Aj da mi ugrađuju ko onom reperu nove zube, al jok, samo 2 zuba su u pitanju. Šta to oni rade 6 meseci sa moja 2 zuba? Pošten, čestit, paranoični srpski domaćin bi pomislio da mu ugrađuju nekakve prislušne GPS uređaje, ili još gore, da ga na taj način drže skroz pod kontrolom jer tačno znaju gde će i kad u koje vreme obitavati. Bez zajebancije sad, ja zaista nemam pravo na to besplatno lečenje, nemam ni po kom osnovu, a ako je do invalidske penzije, ako sam je svojim radom zaslužio (a jesam) ta penzija će mi biti, ja se nadam, uručena posthumno kako i dolikuje, tako da molim nadležne organe da mi se ovo ukine jer se meni više al' zaista ne ide kod zubara. Ma ne ide mi se bre nigde, iz kuće mi se ne izlazi, oću da me nema alo, a oni meni sređuju zube ko da ću da živim još ovolko, pa o čemu se tu radi? Za šta to oni mene ZAPRAVO spremaju? Za neki regularan posao sigurno ne, za orasi da krcam...teško, da nije može biti neki black ops bogtejebo? Odo kod zubara...

...pola sata sam sedeo na ONOJ stolici, kaže pojavio se i stanoviti treći "kanal" koji nisu mogli da izvale ranije jer mu ulaz bio tik pored jednog od prvobitna dva, te mora sad i on da se obrađuje i "puni". Zakazali mi maltret opet za 10 dana. Ali ja ovde ništa nisam čekao na red, ovo bre ko privatna ordinacija, nema šta da se žalim, dođem ono prazno, ko da sam ja jedini pacijent i onda me lagano rade njih 3 a na radiju piči "Yesterday" od Bitlsa i još pritom ova što me buši pevuši "Why she had to go, I don't know, she wouldn't say", ladno.


1. decembar

Opet se vratio od zubara. Stavili mi cement i u poslednji zub i kaže gotov si, jes da je malo duže trajalo (6 meseci) al' bitno da smo završili. A ja taman hteo da ih pitam kolko ću još morati dolaziti, oćel' bit gotovo bar do svetog Jovana, jer malo mi se jbga smučilo, malo mi dokurčilo, da se tako izrazim. I jes da je sve to džaba, jes da nikad gužve nema, jes da je ljubazno osoblje, ali ja braćo nekako ne volim te bolnice, domove zdravlja i tako te ustanove zatvorenog i otvorenog tipa, jednostavno imam neku odbojnost...evo ni sam ne znam zašto. I reko sebi dok sam izlazio, a vid' sad slučajnosti, a ja baš pre 10-ak dana pisao kako ne želim više da idem besplatno kod zubara, jer aj' što je smor nego je i malo sumnjivo ići čitavih 6 meseci zbog samo 2 zuba, pa kreno i da paranoišem, te možda me prate, te ugrađuju mi GPS, te ovo, te ono, pa me ljudi tešili i objašnjavali mi da oni to zapravo samo tako odugovlače jer rade po učinku, a pošto ja ne plaćam, savršena sam žrtva za te mahinacije. Ali evo konačno i dokaza da nije po učinku, jer čim sam ja javno zakukao, čim sam tu bruku obnarodovao da svi vide, odma su morali akciju brzinski obustaviti. Odma im je sa vrha dojavljeno da me zakrpe kako znaju i umeju onim cementom i da me izbace napolje. Sreća moja pa u ordinaciji nisu imali mesta za mešalicu da mi malo lopatom i maltera nadodaju. Ma i živ kreč bi mi sipali, samo da su mogli, ali dobri Vučić je reko NE, ostavite dečka, znam o kakvom pacijentu se radi, čestit je i lojalan to momak, zatrebaće nam jedared, šifra "mandžurija" zlu ne trebalo. Tako da eto, dobro sam ja i prošo, razmišljam naglas napuštajući dom zdravlja na Labudovom Brdu, sa nadom da se nikada više vratiti neću, al' nažalost to ne biva, kad tad ću opet morati da dođem i to je ono što me jebe, jer noćna mora po pravilu nema kraja, a i ona fora "ponekad se vraćaju" zapravo treba da glasi "UVEK se vraćaju".

Sećam se kad sam ono poslednji put izlazio iz bolnice zbog bubrega, ono kao su mi skroz riknuli bubrezi i ovi me taman spremali za dijalizu, kad ono bubrezi odjedared oživeli, rade 200 na sat, ma ko novi, mogu bukvalno da prodam jedan kad bude zatrebalo. Znate onaj fazon, menjam bubreg za radno mesto i te akcije. Mada nije ni to sad neko ekstra čudo, dešava se to često, još od Isusa na ovamo, malo, malo pa neko vaskrsne, nije to ništa novo. Uglavnom, izlazim iz onog urgentnog centra i ćale mi govori nešto u fazonu, sine dajbože da se više nikada ne vratiš ovde, i ja tačno u tom trenutku spoznah strašnu tužnu istinu, da se zapravo naši životi u modernom društvu sastoje upravo samo i isključivo od tih izlazaka i povrataka u bolnice i ustanove tog tipa. Dakle, gledao sam kroz onaj hodnik urgentnog centra koji se protezao bukvalno do u beskraj, i tačno video i scenu kad sam se jadan rodio, i scenu kad su mi ugrađivali šinu jer sam sjebo nogu, i ono kad su mi u Rovinju ušivali bradu, i hiljade tih odlazaka kod raznih logopeda i psihologa, zubare ne računam, pa onda epi-napadi, pa razne tuče gde sam u većini slučajeva ja dobivao batine, uključujući i onu kad su me isekli flašama, pa razne ustanove, lečenja od ko zna čega, F117, F60.3, F19, nekakvi psihijatri gistro, pokušaji suicida, pa čak i ono kad me psić Raša ujeo te sam morao da primam tetanus, pa neka ultra seljačina koja mi vitlala katanom oko glave jer je tako video od turaskih navijača, i tako sve redom, ma ništa propustio nisam, kogod da sam hipohondar. Sve sam to jasno snimio, ali sam takođe i skontao da ni tzv. budućnost nije ništa bolja, jer tek tu kreće ona prava jurnjava po bolnicama, što zbog onemoćalih roditelja što zbog samoga sebe, pa eto i sam taj kraj, ta smrt, malobrojnima se osmehne sreća pa ispuste ono malo duše kod svojih kuća u krevetu, ali čak i oni na kraju moraju da završe kod patologa, tako da obrni okreni iz bolnice si došo u bolnicu se vraćaš, od bolnice pobeći ne možeš. Znači, to ti je tako od kolevke pa do groba, a sve ovo između, sve to je zapravo jedna velika, ogromna čekaonica, dugačka kilometrima, gde u redovima čekamo ko u onom filmu Pink Flojda da nas neko negde primi radi nečega, tako da je krug tu zatvoren. Die Ende das Ende ili Конец Конца, isto ti se vata.


Related Posts with Thumbnails