Sunday, May 14, 2017

Kratki vodič za tabletomane (Jevanđelje po Abraxasu)


VAŽNA NAPOMENA: OVAJ TEKST NI U KOM SLUČAJU NE PROMOVIŠE ZLOUPOTREBU LEKOVA VEĆ SLUŽI ISKLJUČIVO I SAMO U EDUKATIVNE SVRHE!

01. Akineton - antipsihotik od čije preterane upotrebe (zloupotrebe) može da dođe do halucinacija i ogromnih rupa u sećanju. Npr. samo se desi da se osvestiš na nekom mestu i zapitaš se otkud ja ovde?

02. Artan - u principu isti kurac ko i Akineton, s tim što sam Artan probao pa sa sigurnošću mogu da potvrdim da u velikim dozama izaziva sulude i vrlo neprijatne halucinacije kojih se na svu sreću ne sećaš zbog tog anti-memorija efekta. Npr. može da ti se desi da izjutra popiješ Artan i već sledećeg trenutka skontaš da je veče. Ne bih to nikome preporučio a najviše zbog te knedle u grlu (narkomani je zovu "tegla u grlu") koja te tera na povraćanje. Uglavnom jako zajeban lek i treba ga izbegavati ko i sve iz ove grupe halucinogenih antipsihotika.

03. Atropin - Najzajebaniji od svih medikamenata jer se maskirao iza sredstva za širenje zenica ali se i koristi pri operacijama na srcu. Čak i u malim dozama izaziva surove halucinacije, zatim rupe u sećanju koje su mnogo intenzivnije od ovih kod Artana (bukvalno ne znaš šta si radio pre 30 sekundi) ali o Atropinu sam već pisao naširoko.

04. Bensedin - smor

05. Bromazepam - majka svih sedativa, umesto da uspavljuje samo diže i inspiriše, samo postoji zajeb ako se uzima duže od ne znam kolko meseci gubi efekat tj. raste tolerancija, i posle je jako teško skinuti se sa njega. Ja sam npr. pre par godina stigao do cifre od 20 komada od 6mg dnevno i što je najgore jedva da me radilo, ali zato bez njega zikra samo takva. Inače, bez tih navlačenja Bromazepam je najjači sedativ ubedljivo, te nije ni čudo što penzioneri sve više sa bensedina prelaze na brom. Nažalost nema ga više da se kupi bez recepta (možda par apoteka u gradu) tako da je to piši propalo.

06. Diazepam - drugi naziv za Bensedin. Služi za uvod u san i u manjim dozama opušta, smiruje. Nisam ga koristio od 1992. jer nisam u fazonu da prespavam dan. Jebeš takav lek.

07. Zoloft - antidepresiv, dakle pospešuje lučenje serotonina u mozgu. Što reče jedan psihijatar to je bliski rođak Prozaka jer deluju na isti način. E sad, nekoga bolje radi Zoloft a nekoga Prozak, mene Zoloft nije ni pipnuo.

08. Ksalol - sedativ, ne sećam se dejstva (davno beše) ali sedativ je sedativ, nema tu previše filozofije.

09. Ksanaks - e ovo mi je velika misterija, neki moji drugari se kunu u ovaj lek, ja kupio kutiju, popio pola, ništa osetio nisam. Moraću još da se informišem, nema mi druge. Uglavnom radi se o anksiolitiku.

10. Karbapin - psihostabilizator, s tim da ako se uzme u količini do tri tablete ubacuje u nekakav čudan spid sličan trodonu, te možete da usisate stan bez problema i slično. Sve preko tri vodi u neopisivi užas, gde sam ja prvi put skontao zašto alkoholičari kažu da vide sve duplo. Znači, bukvalno sve vidiš duplo i osećaš se jako nenormalno, uz svo ono padanje ulevo i udesno. Da mi nije bilo ortaka nikad krevet ne bi pronašao da se malo smirim. Posle te akcije nije mi palo na pamet da se opet zajebem. Na kraju sam dobio i alergiju na to sranje tako da ni ne smem da ga uzimam.

11. Lorazepam - sedativ

12. Leksilijum - drugi naziv za Bromazepam

13. Largaktil (Hlorpromazin, Torazin) - Fenotiazinski antipsihotik, prepisao mi ga psihijatar za napetost ali od njega imam jako gadne i žive snove te ga izbegavam što više mogu. Od njega kao i od Leponexa javlja se manična glad koju jednostavno ne možete utoliti, tako da ode ceo frižider očas posla. Mislim šta reči kada sam ja oduvek imao 70-80 kila a sad imam 125. Nedobog nikom.

14. Leponex (Clozapine) - antipsihotik koji navodno služi za lečenje shizofrenije. Nemam shizofreniju ali pijem ovaj lek već godinama, jer mi je to jedini način da oteram paranoju i crne misli koje me s vremena na vreme napadaju. Takođe odličan je za napade panike ali ko što sam napomeno otvara apetit i u stanju ste da jedete leba i kečapa do iznemoglosti. U zatvorima narkomani ga koriste da bi prespavali dan, jer jako mala doza je potrebna pa da utonete u višečasovni san bez snova. Ja to koristim kad ono baš ne znam šta ću sa sobom, popijem fino tri tabletice i bukvalno nestanem.

15. Mendileks - spada u grupu antiparkinsonika, dakle za lečenje Parkinsonove bolesti ali i tako tih podrhtavanja-tremora ruku i slično. Ne bi se ja s ovim ni susreo da mi idiot od psihijatra u Lazi nije prepisao. Naime, ja došo kod nje da popričamo i ona izvalila kako ja cupkam nogom, a to radim od kad znam za sebe zbog nervoze. I ona zaključi da je to neki tremor il' jbmliga šta i prepiše mi ovo ludilo koje ima sličan efekat ko Artan, sa sve onim taktilnim halucinacijama tipa dodirneš stolicu a ono ti sve nekako plastično i gadno, i naravno klasična tegla u grlu. Već posle par dana sam ja to batalio jer je zaista neizdrživo. Za izbegavanje.

16. Obedijal - Ovo je malo retro lek, pojavio se 90-ih i služi za mršavljenje al su ga tehno-manijaci pili masovno jer je ubacivao u spid, pa ko nema para za ekstazi onda guta to. Meni je bio isuviše gadan trip da bi se zajebavao, neka mučnina, jbmliga.

17. Prozak (Flunirin, Fluksinal) - što se mene tiče majka mara svih antidepresiva i mogu ljudi da pričaju šta oće ali najbolje tekstove sam napisao upravo na ovoj drozi, što znači da kad te ubaci u spid, mozak radi 300 na sat a inspiracija samo kida. Naravno sve ima i svoje naličje tako da nekada mnogo odletiš, oće čuka da ti iskoči, ne možeš da spavaš danima i slično. Ali nije kod svakog isto, za ove moje poremečaje ima takvo dejstvo nažalost, dok su mi neki drugari pričali da skroz normalno funkcionšu od kad su počeli sa Prozakom.

18. Rivotril - sedativ koji je iz meni skroz nepoznatih razloga veoma popularan kod narkomana (valjda ima neka fora sa heroinom). Imao sam ga prepisano tamo 2006. al' sam se po običaju vrlo brzo navuko ko pas te batalio.

19. Litijum - psihostabilizator koji se zapravo sastoji od soli i jako je popularan na zapadu (Nirvana-Lithium). Pijem ga već 10-ak godina i nemam primedbe jer nema ama baš nikakav rad, samo stabilizuje. Nemoj da se neko zajebo pa da uzme više komada, proživeće pakao u pustinji jer ipak se radi o soli.

20. Kafetin - Koristi se za glavobolje ali iz razloga što u sebi sadrži Kodein vazda se zlopotrebljava i to ide dotle da je verovali ili ne glavna sastojak one ozloglašene ruske droge Krokodil. Inače stvara mučninu ako se popije više od par komada ali mi iskusniji doguramo i do šest tableta jer te piči taj spid rad od Kodeina. To je ono kad baš nemaš ništa gajbi pa ni koje pivo.

21. Haldol (Haloperidol) - najjači antipsihotik ikada, koriste ga u Lazi za tzv. resetovanje pacijenata. Uglavnom spavaš od njega, nema te.

22. Trodon - Prva ljubav zaborava nema. Najiskrenije pre bi radio trodone nego sav pajdo i kokain ovoga sveta. Al' to sam samo ja, zar ne?


Mislim da je to za sad sve. Ako se setite još nekog zla slobodno bacite dojavu.

Saturday, May 13, 2017

Thin Lizzy ‎- Jailbreak (1976)


01. Jailbreak
02. Angel From The Coast
03. Running Back
04. Romeo And The Lonely Girl
05. Warriors
06. The Boys Are Back In Town
07. Fight Or Fall
08. Cowboy Song
09. Emerald



Wednesday, May 10, 2017

Gillian Welch ‎- Revival (1996)


01. Orphan Girl
02. Annabelle
03. Pass You By
04. Barroom Girls
05. One More Dollar
06. By The Mark
07. Paper Wings
08. Tear My Stillhouse Down
09. Acony Bell
10. Only One And Only



Flašom u glavu


Pisao sam već ranije tekst na ovu temu al' beše to baš poodavno, tako da ni ne znam gde se nalazi, pa reko daj da napišem iznova jer je pristojna vremenska distanca i zasigurno drugačije gledam na taj meni jako bitan događaj u životu, jedan od onih koji su me ukalupili da postanem ovo što sam danas. Naime, beše to jesen 2000. godine, neki novembar npr. Svirali su čuveni "Charlie don't surf" ali i bend "Mišomor" sa Vidikovca, pa sam išao da ih kao podržim jer su bili mlađa raja, a i da čujem vazda zanimljivi Charlie DS. Inače, tada su koncerti iz nekog razloga bili održavani većinom u Festu, klubu u Zemunu kod Hale Pinki. Neam pojma, valjda u Beogradu HCpunk bendovi nisu imali prođu al' ne mogu sad tačno da se setim jer se to stalno menjalo, klubovi bi nastajali i ubrzo se gasili.

Pošto sam tih godina non-stop gde god da krenem nosio šal određene manje navijačke grupe, poneo sam ga oko vrata i ovaj put, što zbog mode što zbog tog adrenalin tripa jer su se šalovi po Beogradu tih godina skidali baš masovno, tako da si bio realna meta ako te suparnički navijači izvale u busu samog. Ali ja sam se standardno inatio iz nekog razloga i baš namerno stalno nosio šal baš da vidim ko će da mi ga skine.

Klub Fest je te večeri bio pun ko oko, skakalo se, stejdždajvovalo, ma baš je bila dojaja atmosfera. Pošto se prosečan čovek jako brzo umori na takvim koncertima od onog silnog divljanja rekoh sebi daj da izađem malo napolje da uzmem vazduha ali i da eventualno podojim koje pivo. Ali avaj, little did I know da su me celo veče iz prikrajka snimala trojica starijih navijača jednog isto tako manjeg kluba ali sa mnogo jačim i po zlu čuvenijim navijačima. A ja bio u fazonu "lako ćemo" te ladno nisam ni izvalio da su došli na cert, jer da sam ih snimio ipak bi pripazio kako i s kim se krećem, a još sam pritom godinama unazad znao te likove po zlu. Dakle, izlazim ja tako iz Festa ko muva bez glave, skroz bezbrižan, vidim dosta ljudi sedi okolo i doji to pivo, i taman kad sam hteo da se obratio jednom ortaku - pljas, osetim da me nešto jako udarilo između vrata i temena. Taman da se okrenem da vidim šta se dešava kad me opet nešto udari iz sve snage i tad skontah da su bile u pitanju flaše, samo što me je ova druga tura zasekla ispod zulufa baš dobrano kada se slomila o moju ludu bosansku glavu. I još pritom mi je neko s leđa samo povukao i skinuo šal. Krv je naravno krenula da lipti i to obilato, i tek kasnije sam izvalio da je falilo samo par santimetara pa da me prikolju. U tom šoku i sa rukom na rani koja je baš bila bloodbath konačno sam uspeo da se okrenem prema napadačima i skontao o čemu se radi i zašto sam napadnut.

Odma' sam stao u gard i krenuo da vičem - pičke, vratite mi šal mamu vam jebem u pičku i sve u tom stilu. Razmenio sam tu par udaraca sa kolovođom ali pošto su izvalili da sam ja sav krvav i da će sigurno dolaziti murija ubrzo su utekli prema centru Zemuna. Tek tada sam skontao šta mi se zapravo desilo, a najviše me zabolelo što sam snimio ispred Festa 20-ak ljudi koje većinu znam i koji su mi navodno bili ortaci, a nisu ni prstom mrdnuli da ulete na moju stranu jer mogli smo realno da izlomimo ove jajare, jer ako ništa ipak nas je bilo mnogo više. Ali jbga, u strahu su velike oči i svi su samo nemo posmatrali u šoku. U tom trenutku sam ja i zvanično digao ruke od te naše muzičke scenu koju smo godinama zajedno gradili i dao otkaz velikoj većini, i samo jedan momak (Kuzman Brka) mi se posle javio telefonom i rekao - izvini brate, živ sam se usro, nisam mogao ni da se pomerim, i stoga rispekt za Brku. Mada iskreno, u tom trenutku mi bilo žalije zbog šala koji su mi skinuli nego što su me isekli flajkom, i zbog adrenalina nisam osećao nikakvu bol al' sam ipak prihvatio da odem u WC da isperem ranu. Tek tada su naišli ovi moji s Vidikovca koji nisu ni videli šta se desilo jer su unutra gledali cert, i čim su me videli odma su me iscimali da odemo do Zemunske bolnice da mi to zašiju. Taman kad su me šili naišli su pubovi i pitali standardna pitanja na koja realno nisam ni znao da odgovorim a i nisam drukara jbga. Inače Mišomor je baš tada trebao da počne sa svirkom ali ovi ortaci su ostali sa mnom iako sam im reko da mi je OK sad i da bolje da idu da sviraju, jer ja sam mogao i sam kasnije da se vratim. Naravno, nisu hteli da me ostave, al' jbga to je to drugarstvo i taj vidikovački duh solidarnosti. Na kraju kad smo otišli nazad u Fest ovi su odsvirali par pesmica te smo žurili na poslednji autobus do grada. U gradu, na Zelenjaku, smo standardno uvatili noćnu 56-icu pošto je sa nama bila i ekipa iz Skojevske i s Ceraka pa su svi silazili usput do Vidikovca.

I sedim onako sjeban zbog tog šala u zadnjem delu zglobnog autobusa, ovi klinci nešto pričaju, doduše nisam ih baš konstatovo kolko me smorio ovaj "navijački" gubitak. I konačno majstor upalio bus, da krenemo na dalek put skroz do južnog Beograda, kad na vrata ispred nas ladno ulazi onaj isti "kolovođa" što me isekao i ne provaljuje nas. Auuuu, kakav fail i kakva instant karma. Tako nešto mi se nikad nije dogodilo u životu da dobijem priliku da se osvetim u tako kratkom roku, al' eto, sam bog ga je poslao meni u naručje. Ali glupo mi da sad prepričavam šta se dalje dešavalo (gistro omerta), samo ću vam reći da sam svoj šal našao kod ovog lika u prednjem džepu duksa i odma' ga povratio što mi je bila veća pobeda od toga što smo ga malko jurili po busu. E sad, šta se dalje zbilo, kakav je afteramth ove priče to ću ostaviti za neka bolja vremena jer i meni je mučno dok ovo pišem. Znači, ovo nikako nije kraj tih sukoba koji su se nastavili sledećih par meseci, jer sam ja pošto poto rešio da se osvetim svim učesnicima ovog nemilog događaja. Naravno i oni su tu pokušali da kao uzvrate, te su napali jednu trolu posle nekog koncerta, ali kako to obično biva stradali su neki nevini klinci pankeri koji veze sa pričom nisu imali, a ovi ladno mislili da su to navijači mog kluba i još se posle hvalili kako su nas polomili i šta sve ne. Za kraj bi samo rekao - daleko im lepa kuća, i good bye teens (skins).


Tuesday, May 9, 2017

Odrastanje na Vidikovcu 80-ih - deo prvi


Na Vidikovac sam se doselio iz Skojevskog naselja 1982. dakle ne u onom prvom naletu'79 ili koje već godine već u ovom tzv. drugom talasu. Ja sam tad imao jedva 5 godina i moram priznati da me je ona betonska džungla dobrano naplašila, jer tada su od zgrada bile samo ove crvene centralne i eventualno zelene mada to nisam baš siguran, dok je sve ostalo bilo u izgradnji, dakle ko da sam došao na gradilište da živim, al' bukvalno. Čak sam te prve godine imao i jedan gadan košmar koga se za čudo i dan danas jasno sećam. Naime, sanjao sam da sam se izgubio u svojoj zgradi i da nikako ne mogu da nađem naš stan, i naravno odma' krenula da me vata panika. Trčao sam peške gore dole po spratovima al' džaba. Na kraju sam ipak nekako uspeo da prepoznam sprat, ali kad sam se približio vratima jasno se čuo iznutra neki meni nepoznati glas. Čuo sam neki grub muški glas kako priča nešto na šiptarskom i to me ubacilo u baš žešću paranoju jer to je značilo da su me roditelji ostavili i odselili se i ko zna šta još. Naravno, radi se o 1982. godini a samo godinu dana ranije su Šiptari pravili one čuvene demonstracije te se šibli sa murijom, tako da sam tek kasnije skroz skontao zašto sam baš to sanjao i na taj način. A i inače još od malih nogu iz nekog razloga sam pratio sve Dnevnike i Vesti na TV-u te sam tako zakačio i tu politiku koja je brutalno forsirala strah i prezir prema Šiptarima. Uostalom najbolji dokaz kolko je to uticalo na moj krhki um je ovaj ultra bizaran san.

Uglavnom, tih prvih godinu dana sam se jako plašio tih građevinskih radova, armatura, rupčaga, visokih zgradurina a posebno liftova, tako da sam jako retko izlazio napolje da se socijalizujem sa drugom decom. Tek sa šest godina postao sam redovan prvenstveno na fuci a onda i drugim igrama. Doduše ja sam i ovako bio jako stidljiv ko dete, plus sam zamuckivao tako da mi je bilo jako neprijatno pred decom ako bi me šta pitali, te sam gledao da se držim po strani pa ako prođe - prođe. No svako čudo za tri dana, tako da me klinci nisu previše zajebavali, a i bio je još jedan dečko iz 13-ice koji je baš mucao hardkor ali ni njega nisu cimali. Na to jednostavno niko nije obraćao pažnju. A mogu da zamislim kako sve to danas izgleda, jadna ta deca zaista.


Gde sam stao. Da bre. Vidikovac je podeljen na više skupova zgrada koje su poređane u krug pa puta sedam takvih krugova. Mi smo npr. bili drugi krug. Znači šest zgrada od broja 13 do 23, i mi deca smo retko kad zalazili u druge krugove iako su nam najbliži bili na 100 metara, tako da pojma nisam imao ko još živi tu u komšiluku dok nisam krenuo u osnovnu. Takođe, tad belih zgrada nije bilo ni u najavi a na mestu gde je bio Tehnogas (zgrada u staklu) a sad je pandurska stanica, tu je bila jedna ogromna livada gde je starija raja igrala fudbal. Mi klinci se tu nismo mešali jer smo imali opuštenu fucu odma' tu blizu u našem krugu na "platou". Naime, u centru tog kruga zgrada i dan danas se nalazi taj "plato". U prevodu to jedan ogroman prostor podeljen na više prostorija i tu je kod nas npr. bila prodavnica dugi niz godina. E, pa na krovu te prodavnice je sagrađen taj plato sa klupicama od betona, idealan za svakakve dečije ludorije a ponajviše za fucu.

Igrale su se tu bome svakojake igre. Janjine, klikeri, tapke, poklapke, rat duvaljkama i praćkama, jurnjava po podzemnim tunelima ispod zgrada, i naravno kultna i meni najzabavnija igra "lozinke". Al' tad smo imali foru i zaista ne znam ko se toga setio da ne igramo sve igre odjednom nego po sezonama. Npr. dve nedelje je trajao rat duvaljkama, pa bi onda prešli na klikere i tako redom pa u krug. Jasno se sećam kad su neki mlađi klinci došli da igraju klikere a mi ih oterali iz fazona - alo bre sad je sezona duvaljki! Inače ja sam jako bio loš sa duvljkama, jer našao bi ja na gradilištu plastičnu šuplju cev, al' nikako mi nije išlo ono savijanje fišeka, bio sam jaaako smotan. O klikerima da ne pričam, jer ta koordinacija ruke mi nikad nije bila jača strana, tako da sam uglavnom gledao kako drugi to rade, jer da sam nastavio da igram sad ne bi imao sačuvanu kolekciju od 50-ak opakoizgledajućih klikera koje mi je ćale donosio iz Trsta svakog vikenda. Bilo je tu baš jakih igrača, npr. Ivče iz prizemlja i Peđa sa petog sprata moje zgrade, oni su prosto razbijali, ma jeli su te klikere. Dalje, janjine je takođe bila rado viđena igra sa dubokim sadističkim nabojem jer se išlo na to da se protivniku slomi kičma. Sreća pa smo tad bili deca i niko nije imao dovoljno kila da nanese bilo kakvo zlo bližnjem svome. E da, zaboravio sam za fucu da vam kažem. Oduvek sam bio protivnik fudbala i ta igra me jako smarala, a na drugu stranu što nisam pojma imao da driblam, jer ko što rekoh: bio sam smotan samo tako, te bi se vazda prijavio za golmana i kulirao. Ali jbga, golmani uvek na kraju najebu. Ako primiš gol svi te iznapušavaju a ako odbraniš nikom ništa. Ali ipak sam voleo da branim, par godina kasnije sam bio golman u rukometnom timu mog razreda i razbili smo VI-2 u finalu sa nekim suludim rezultatom 30:2 il' tako nešto, uglavnom se sećam ko sad da gledam kako sam primio samo dva gola iako su mi njihovi navijači sve vreme pevali "Golman nema pišu".

No dosta kurčenja, idemo dalje. Znači "lozinke", e to vam je bila jedna posebna i mome srcu draga igra. Podelimo se nas 15-ak iz kruga u dve grupe. I sad jedni smišljaju lozinku i beže diljem Vidikovca jer je bilo pravilo da se ne izlazi van tih granica jer bi ih kurac našli. Dakle, ta prva grupa ima nekih 15-ak minuta da zapali gde god na Vidikovcu a mi onda krećemo da ih ganjamo. Meni je to bilo jako zanimljivo, ko avantura neka. I onda krenemo za njima al' mi sad pojma nemamo gde su oni otišli jer ipak 15 minuta nije malo. Mogli su realno za to vreme do Ceraka da se stignu jbga. A bila je neka fora pošto se često dešavalo da se tako pogubimo po kraju, da mi vičemo a oni moraju da se odazovu da bi ipak znali gde da ih lovimo, da se ne smorimo. I tako, kad ih navatamo većina uspe da utekne ali zato uvek pretekne neki debeljuca koga ulovimo i bacimo na muke sviju vrsta, jer cilj je bio da nam oda lozinku da bi pobedili. E, tu opet dolazimo do urođenog sadizma kod dece od 6-7 godina. Prvo mučenje je bilo golicanje dok ovaj ne crkne od smeha da mu nije dobro, ali je bilo i mnogo surovijih akcija koje ja sad baš i ne bi da navodim, jer ipak ovo čitaju i deca. Uglavnom, subjekat bi na kraju po pravilu sve priznao i odao nam šifru pa smo onda uzvikivali tu reč iz sve snage da ovi njegovi čuju te da se svi predaju i pobeda je naša. Inače u toj mojoj raji je bila ekipa od '76 do npr. 80-og godišta ali je postojala i starija ekipa 75-72 ali sa njima se nismo družili, ipak su bili dosta stariji i imali neki svoj trip. Mi igramo fucu oni dođu, dovate loptu i deganžiraju je u pizdu materinu dole prema Kneževcu, i mi šta ćemo, sklonimo se a oni preuzmu teren i slično. Klasika.


Za ove koji znaju o kom krugu zgrada se radi navešću samo da su mi najbolji jarani bili Peđa i Deki iz moje zgrade i Popa iz 13-ice. Zapravo Popa je ujedno bio i kolovođa svih tih naših akcija, što se kaže bio je nekako predodređen za lidera, i uglavnom je on odlučivao sa još jednim koja sezona igara će da usledi, a i mnogo dobro je igrao fudbal i kasnije ganjao skejt kad se izgradio Tehnogas pa smo tamo vozili rolere i sranja. Inače baš sa Popom sam išao na onaj čuvenu derbi ako se ne varam 1991. na Marakani kad su Grobari izlomili daske i bahatili se, pa nas murija otkinula od batina a onda upali i cigani na jug da nas dovrše. Da se vratim na temu, uglavnom najviše klinaca je živelo u 13-ici i 15-ici al' jbga kad sam im zaboravio imena i nadimke...ili možda nisam?

Nastaviće se...






Monday, May 8, 2017

U ime naroda (2014)


"Teme o kojima se decenijama šaputalo – likvidacije “narodnih neprijatelja” u režiji OZNE, skrivanje masovnih grobnica, politička suđenja, progon seljaka i kulaka, stradanja na Golom otoku i u drugim zloglasnim logorima okosnica su dokumentarnog filma “U ime naroda“.

Film obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima koji prate vođenje kroz postavku, kao i utiscima i komentarima brojnih javnih ličnosti, istoričara i umetnika, među kojima su Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Lazar Ristovski, Lazar Stojanović. U dokumentarac su inkorporirane i sekvence iz antologijskih ostvarenja koja su obeležila domaću kinematografiju, poput “Zasede” Živojina Pavlovića, “O pokojniku sve najlepše” Predraga Antonijevića, “Tito i ja” Gorana Markovića".



Sunday, May 7, 2017

Thought Crimes: The Case of the Cannibal Cop (2015)


Director:
Erin Lee Carr

"Dubbed "The Cannibal Cop," Gilberto Valle was convicted in March 2013 of conspiring to kidnap and eat young women. Valle argued it was all a fantasy; the prosecution's narrative convinced jurors otherwise. Valle was facing a possible life sentence when filmmaker Erin Lee Carr began visiting him in prison. After 22 months behind bars, his conviction was overturned in a stunning reversal. The film was there for his release and subsequent house arrest to examine a life arrested. But the question remains: given the chance, would he, could he, have done it? "Thought Crimes" unravels the conflicting stories of a potentially dangerous young man and the unexpected consequences of our online activity."




Related Posts with Thumbnails