Video snimak koncerta Zabranjenog Pušenja u beogradskoj Hali Pionir, 16. februara 1985. Konačno jedan neoborivi dokaz u prilog teoriji da su Zabranjeno Pušenje tada bili jedini jugoslovenski autentični odgovor na pank.
01. Tema iz filma "Valter brani Sarajevo"
02. Anarhija all over Baščaršija (peva FuDo)
03. Sanjao sam noćas da te imam
04. Abid
05. Lutka sa naslovne strane
06. Selena, vrati se, Selena
07. Gospođa Brams
08. Put u središte rudnika Kreka Banovići
09. Dok jezdiš ka Alemanji
10. Igrač s brojem dva
11. Nedelja kad je otišao Hase
12. Kažu mi da novog frajera imaš
13. Stanje šoka
14. Kino "Prvi Maj"
15. Brut
16. Predavanje o sidi (Doktor FuDo)
17. Čejeni odlaze...
18. Ibro Dirka
19. Djevojčice kojima miriše koža
20. Šeki is on the road again
21. Pamtim to kao da je bilo danas
22. Neću da budem Švabo u dotiranom filmu
23. Zenica blues
24. Poziv na bis
25. Anarhija all over Baščaršija
26. Zenica kolo
27. Zenica blues (produžena verzija)
28. Neću da budem Švabo u dotiranom filmu
29. Šeki is on the road again
30. Stanje šoka
Zabranjeno Pušenje su:
Dr. Nele Karajlić / Sejo Sexon
Mujo Snažni / Munja Mitić
Šeki Gayton / Zenit Đozić FuDo
Ogi Gajić / Stanko Juzbašić
Seid Mali Karajlić
Ceo koncert možete pogledati na bratskom blogu STRAŽARNI LOPOV.
Pravi biser sarajevskog novog primitivizma. Realni rokenrol. Omiljena pesmica mi je Điđi-Miđi (Patetika) jer sam ti ja most pathetic. Zapravo svaka je numera hit kad bolje razmislim. Zbog ovakvih akcija (top lista nadrealista, pušenje, elvis) sam nagovarao roditelje krajem 80-ih da se preselimo u Sarajevo da vidim gde je to Koševo i barake na Breci. Sreća pa me nisu poslušali. :)
"Dražen Ričl, poznatiji kao Zijo, bio je glumac, komičar, nadrealista, jedan od pokretača "Novog primitivizma" (New primitives), gitarista nekoliko sarajevskih muzičkih grupa, frontman i jedan od pokretača poznate muzičke grupe "Crvena jabuka". Ričl je jedno vrijeme bio i gitarist sastava Elvis J. Kurtović, te glumac u Top listi nadrealista. Ričl je rođen u Sarajevu, 12. marta 1962. godine. Odrastao je sa majkom Elvirom, završio nižu muzičku školu u Sarajevu, smjer – akustične gitare. Po završetku II sarajevske gimnazije, upisuje fakultet Novinarstva. U to vrijeme osniva svoj prvi bend – "Misterija" koji nije dugo trajao. Tokom srednje škole, ponovo svira u grupi "Znak Sreće", gdje istovremeno i komponira i piše pjesme. 1980. godine, Zijo napušta grupu i odlazi u vojsku, a nakon povratka, priključuje se projektu "Top Lista Nadrealista" Radio Sarajeva.
Još jedan nadimak "PARA" je dobio u jednoj anegdoti prilikom igre sa djecom. U septembru 1981. godine, nastupa sa grupom "Žaoka" (jer je grupa "Znak Sreće" u međuvremenu promijenila ime) na legendarnom koncertu "Zabranjenog Pušenja". Grupa uskoro prestaje sa radom. Istovremeno nastaje Zlajino "Ozbiljno Pitanje" i kako su otprije bili prijatelji, Zlaja i Hare (članovi "Crvene jabuke"), Ziju nagovore da dođe svirati kod njih.
U proljeće 1982. godine, rodila se ideja za grupu "Elvis J. Kurtovich", u koju Zijo prelazi svirati u jesen. U njoj se po prvi put pojavljuje i kao pjevač pjesme koju je i sam komponovao i napisao: "Sva su raja otišla na more". Uskoro zbog neslaganja u bendu, Zijo napušta grupu i počinje raditi sasvim neke druge stvari. Već je tada imao mnoge pjesme. U proljeće 1985. godine, Zijo i Zlaja razgovaraju o tome da naprave zajednički bend. Ubrzo su i pronašli ostale članove benda, te snimaju i prvi album grupe "Crvena Jabuka". Slijedila je prva turneja 1986. godine, koja nikada nije održana.
Kod Jablanice se dogodila teška saobraćajna nesreća. Nakon nesreće 18. septembra 1986. godine, na putu za Mostar, u kojoj je poginuo basista iste grupe Aljoša Buha, Dražen Ričl zadobio je teške povrede, od kojih je kasnije, tačnije 01. oktobra 1986. godine, i podlegao. Ričl je imao 24 godine, sahranjen je na sarajevskom groblju Bare."
Zijina autorska pesma, i tekst i reči, i gitara i vokal:
Bio sinoć na koncertu Elvisa Jr. Kurtovića na splavu Knjaz kod Bloka 45. Pojavio se tamo sat vremena pre početka jer je koncert bio najvaljen za "posle 22h" pa sam se nadao da će nastup početi najkasnije u 22.30 jer ipak poslednji autobus iz blokova za centar kreće u 15 minuta pre ponoći, i ako taj propustiš posle možeš komotno da se slikaš, jer tek od 4 izjutra kreću prvi busevi. Ali avaj, gazda splava vodi neku suludu lokal-patriotsku politiku, te mu koncerti kreću tek od 23h, tako da sam ubo samo pola sata svirke a onda brže bolje pretrčao jedno kilometar i po uz obalu Save da bih stigao na okretnicu autobusa. No dobro, šta da se radi, jer sudbina je moja kleta što živim skroz na suprotnom kraju grada, a i Beograd još nema metro niti je u planu bilo kakva gradnja, tako da sam prinuđen da svaki put riskiram jer ipak poslednji put sam gledao Elvisa pre jedno 5 godina te je red bio da se obnovi gradivo a i da vidim mog jarana i brata Rizu, boganeubio.
Kada sam stigao na splav sve je već uveliko bilo krcato. Po mojoj proceni jedno 150 ljudi se naguralo u onaj zaista skučeni prostor, sa sve stonim fudbalom i tako tim zajebancijama. U startu sam snimio da tolika masa ljudi nikako nije tu došla zbog Elvisa, već iz razloga što su redovni gosti, a i kontam da žive u blokovima tako da kad se odvale od alkohola mogu komotno peške kući a ne da cimaju volan preko mosta do centra ili već gde. Ali naravno da je bilo i ljudi koji su došli radi koncerta, samo su bili u velikoj manjini od oko 30 do max 40 duša i to iz fazona "kvalitet, ne kvantitet". Dakle prava ona klupska pank svirka gde se igra za raju i zanemaruje taktika, a još je i ulaz bio slobodan, tako da kontam da je Rizo imao dil s gazdom il' po principu honorara il' po procentu od zarade na šanku što nikako nisu neke sad bahate pare da bi se samo od toga moglo živeti.
I tako, došao sam skroz solo pa pošto nisam izvalio nikog poznatog osim Rize i gitariste, čitavih sat vremena sam sedeo solo za šankom i dojio to jedno pivo, u prevodu gustirao da mi potraje jer u protivnom bi se žešće smorio. Jedino što je vadilo stvar je bila muzika koju su puštali, dakle isključivo onaj sirovi rokenrol od Bily Idol-a do The Who, što se odlično uklopilo jer je Elvis J. Kurtović na prvom albumu iz 1984. obrađivao njihov veliki hit "Pinball Wizard" u meni jako dragoj pesmi pod nazivom "Ćiza wizard".
Inače, pre nego što sam krenuo na koncert čuo sam se sa drugarom koji je pohodio al' bukvalno svaki koncert Elvisa koji je održan diljem Srbije posle 2000-te, pa mi je lik rekao da ovaj put ipak neće doći jer se malo zasitio koncerata a i zna set listu bukvalno napamet, te mi je rekao aj se kladimo da će početi svirku sa "Jugo 45". I zaista, tako je i bilo, jer "Jugo 45" je zapravo Rizina DIS-obrada Sejine istoimene pesme sa albuma sarajevskog Pušenja "Agent tajne sile" iz 1999. Znači prvo je Sejo Sexon napravio pesmu iz ugla ljudi koji su ostali u Sarajevu i okolini tokom rata, a onda ga je Rizo "disovo" uz izmenu delova teksta kao neko ko je bio primoran da napusti Sarajevo i naseli se ko izbeglica u Beogradu, tako da je jako zanimljivo poslušati obe pesme jer se tačno izvaljuje da se radi o dve skroz različite percepcije što je samo još jedan u nizu eksplicitnih dokaza da je u tom ratu svaka medalja imala dve strane, a ne kako se propagiralo širom sveta da je isključivo jedna strana bila agresor a ova druga nevina žrtva. Dakle, nikad ništa u istoriji nije bilo crno-belo pa ni taj užasni rat, tako da možemo da govorimo samo o jednom globalnom sivilu. Poneo sam kamericu da snimim par pesama, ali pošto na "bini" nije bilo reflektora niti bilo kakvog jačeg osvetljenja, ništa se nije moglo videlo na kameri, te vam u tom smislu prilažem snimak obrade Juga 45 sa prošlogodišnjeg koncerta u Šapcu, i to u skroz odličnoj rezoluciji i na visokoj bini.
Pošto Rizo na koncertima svira i predratne hitove Pušenja usledio je mali zajebantski monolog kao uvod u kultnu new primitives himnu "Anarhija all over Baščaršija", posle koje su svirali još i "Ćiza Wizard", zatim meni omiljenu pankericu "Kad se babo vrati kući pijan", pa onda još jednu obradu Pušenja "Šeki is on the road again", da bi tu skontao da je već 23.30 i da mora da trčim nazad na bus. Kada sam prešao sa splava na obalu jako lepo se u daljini čuo zvuk benda pa sam tako trčeći odslušao još i pola od takođe mnogo jake numere sa prvog albuma "Baščarši Hanumen", i bilo mi je jako žao što nisam mogao ostati do kraja koncerta jer su svirali kako sam čuo bar još sat i po, ali ko što rekoh, sudbina je moja kleta što u Srbiji za mnogo kraće vreme možeš da stigneš od Beograda do Novog Sada nego iz blokova na Vidikovac. Al' šta da se radi, tako je kako je, neću da se žalim, jer čak i samo 6 pesama je meni dovoljno da snimim situaciju i da mi bude OK. Za kraj bi se još samo zahvalio Rizi što kao poslednji Mohikanac fanatično održava taj poslednji plamen novog primitivizma na teritoriji bivše Juge. Živeli! :)
Ovim tekstom bih hteo da ukažem tj. više da podsetim na jedan, pa nazovimo ga za sad incident, a vezan za kultnu pesmu Zabranjenog Pušenja - Nedelja kad je otišo Hase. Naime, svi smo voleli tu pesmu, slušalo se to i na ekskurzijama i otprilike svi znamo kako ide i tekst i muzika i ceo fazon. E, al' onda je došao rat i podelio članove Pušenja ali i celog new primitives pokreta, na "pravu raju" tj. na ove koji su ostali u Sarajevu, i na "papke" ili kako su ih već nazivali, a zapravo Srbe koji su izbegli iz Sarajeva iako ih po ovim prvima navodno niko nije oterao niti bilo šta slično. Dakle, sami su otišli za Beograd i tako izdali, prodali i kako to već ide. Naravno, tu postoji i treća strana koja je da kažemo neutralno zapalila u Sloveniju poput Đure iz Bombaj Štampe, dok su u Sarajevu od viđenijih ostali Sejo Sexon aka Davor Sučić, Zenit Đozić aka Zena i Mirko Srdić poznatiji i kao Elvis, a za Beograd su utekli dr Nele Karajlić, zatim Rizo, vokalni solista Elvisa J. Kutovića, pa Daksha aka Ogi - basista Pušenja i legendarni producent Malkolm Muharem. Dakle, da ne bi bilo zabune ovde sam naveo samo široj publici kolko tolko prepoznatljive face a i realno za ove druge ni ne znam gde su i šta rade.
E sad, dakle bio rat, prošo rat, i već tamo '97 u Beograd su počeli da stižu novi albumi ovog novog sarajevskog Pušenja, dok je Nele nešto slično radio ovde sa albumom "Ja nisam odavle". Doduše Nele je na koncertima uvek napominjao da se radi o "krnjem Zabranjenom Pušenju", dok je Sejo kao gitarista i autor sarajevske verzije to malo drukčije skontao. E, sad dolazimo do poente. Kako je on to zapravo skontao možda može ponajbolje da se vidi na kompilacijama Pušenja koje su nam stizale iz Sarajeva i to upravo na samom kraju gorepomenute "Nedelja kad je otišo Hase" gde je Sejo najopuštenije isekao tj. bacio u fade out da se ne čuje ono skandiranje "Jugoslavija, Jugoslavija, Jugoslavija...". Naravno, kontam da je svima jasno zašto je to uradio, ali za onih 2% koji to ne znaju evo objašnjenja, znači njima je tamo po BIH Jugoslavija predstavljala svo ono najgrđe zlo, a i u to doba se Srbija (sa Crnom Gorom) i dalje nazivala Jugoslavijom, pa je bilo jednostavno nezamislivo da se to skandiranje čuje po sarajevskim kafićima i svuda. Što se mene tiče za sad fer.
Inače, ja sam tada iskreno više gotivio tu Sejinu verziju Pušenja nego ovu Neletovu jer na tom jednom jedinom albumu "Ja nisam odavle" ima možda 2 pesme koje mi se onako baš iskreno sviđaju, dok na Sejinim albumima i pored gomile ultra ratno-patetičnih pesama bilo je i dosta kvalitetne glazbe poput "Možeš imat moje tijelo", "Jugo 45", "Poso, kuća, birtija", "Karabaja", "Džana" itd.etc.
E, a onda je došla 2003. i Jugoslavija je konačno ukinuta i na papiru, tako da sam kontao da sad neće bit problema, pa sam tako 2006. otišao u SKC da pogledam i tu Sejinu verziju Pušenja uživo. I zaista, pun SKC, sve na nivou, hitovi se ređaju, omladina singalonguje sa Sejom za vokalom, ma sve u fulu, i bukvalno je samo falio Nele pa da to bude ko nekad.
Ali avaj, stiglo se i do "Nedelje kad je otišo Hase" i ja baš uvatio da pomno ispratim sa strane, nepristrasno kolko se može, šta će se dešavati na kraju pesme na bini ali i u publici. I tako, ide na kraju nekoliko puta ono ponavljanje kad se peva "Svi u napad, svi u napad, svi u napad, jedan je Hase" i sad svi očekujemo finiš sa Jugoslavijom kad Sejo prekide pesmu. I ja gledam, znači ne verujem, ali je beogradska publika tu srećom izvadila stvar i nastavi sa skandiranjem Jugoslavija jedno 2-3 minuta, a ovi na bini se svo to vreme pravili ludi, iz fazona - jel' čujete kako nešto cvili?
Alo bre Davore Sučiću aka Sejo Seksone, đe ti je ba zapeo kraj pesme care? Pa ne može se pobogu tek tako prekrajati istorija, ne može se cenzurisati rokenrol, koji te to kompleks puca - jebo li te on? Šta je bre ovo, neki kao revizionizam bogtejebo? Pa dal' ima igde na svetu da je neko tako skratio pesmu da bi se dodvorio jednom delu publike? To je bre jedna genijalna pesma nastala u datom trenutku istorije, dakle 1985. kada se volela ta zemlja Jugoslavija, i sad ovaj uvatio da je menja. Pa šta to znači, jel' sad treba svaki rokenrol bend koji je svirao dok je bila SFRJ, da uvati pa da prepravlja tako delove gde se pominju imena i nazivi onih protiv kojih su kasnije ratovali? Evo ja ne znam ni za jedan drugi primer, a ako neko zna nek kaže, jer meni je ovo sramota od blamove sramote. Uostalom, ako Seji tekst pesme nije bio po volji mogao je i da je izostavi na beogradskom koncertu, i meni bi to bilo skroz prihvatljivo, ali jok, on je morao da je odsvira, jer gistro raja traže veselo, ko će slušat tuđu muku?
Da zaključim. Iako zaista poštujem Seju kao autora ne mislim ama baš ništa dobro o njemu ko čoveku, tako da više nikad nisam pohodio koncert SA Pušenja, iako svake godine barem po jednom sviraju u Beogradu i naravno uvek je puno jer dolaze novi klinci koji veze nemaju sa životom, jer ta omladina je prvo čula ove najnovije pesme pa su onda uzeli da kopaju po originalnim albumima Pušenja. Mada iskreno i mi stariji smo tako radili, i ja sam prvo video spot na televiziji "Ja sam MANIJAK iz gimnazijskog parka" pa sam onda gledo Nadrealiste pa me jbga povuklo.
Ma bre ne bi ja ovo ni pisao da pre neki dan nisam slušao neki svoj mix Pušenja i izvalio da mi je "Nedelja" cenzurisana. Znači odma' sam onako u šoku i neverici po'itao na "Roknostalgiju" i skinuo kvalitetan mp3 rip sa vinila da smirim živce. I evo, sad mi je već mnogo bolje, a prilažem vam dole i cenzurisanu verziju pesme za one koji i dalje ne veruju da neko ima obraza to da uradi. Znači bolje grob da mi je oskrnavio nego svetu NEĐELJU!
E, aj' da sam i ovo doživeo falakurcu pa da komotno mogu na večni počinak. Znači braćo mila, Nele se konačno oslobodio Kuste, napisao predrkano-dojajnu knjigu, jednu od jačih o Sarajevu, i za kraj otreso ovog patetičnog a opet malicioznog novinarčića ko Ciganče slinu, znači jebo mu kevu direktno tamo na onom astalu i to na njegove oči, a bez da je ovaj mogo bilo kako da reaguje, mada nije da se nije trudio. Pa ima li lepšeg osećaja i rada od toga da posle 22 godine, tj. od 1993. kada sam poslednji put gledao pravi koncert (krnjeg) Pušenja u Domu Omladine, doživim ovakvo finale?
Svaka mu bre čast i mislim da mu je ovaj nastup ubedljivo najbolji do sad. Ej bre, tolko inteligentni odgovori, namazani, pa gde je to bilo, gde se skrivalo svih ovih godina dok je bio pod Kustinom šapom? Očigledno ga il' ovaj sputavao da otvoreno govori, ili je radila autocenzura nažalost.
Ma bre prvi put vidim Neleta u ovih polednjih 20-ak godina kao najnormalnijeg čoveka, onog pravog Neleta, street wise lika sa kojim se ne može zajebavati svaki nabeđeni novinar. A pošto mi je Zabranjeno Pušenje bilo prva domaća grupa koju sam počeo aktivno i fanatično da slušam tamo krajem 80-ih, a Neleta obožavo do imbecilnosti i to više zbog Pušenja nego zbog Nadrealista, dakle bio mi prvi pravi onaj idol klinački, i to tolki da sam kačio brdo njegovih fotki iz novina i postera po zidu, OVO mi sad al' zaista neizmerno drago, jer je potvrdilo da ipak nisam pogrešio oko čoveka, mada sam se 100 puta nervirao dok je radio ono unca-unca Kustino sranje, te sam morao da dosledno bojkotujem sve te koncerte godinama.
Dakle poslednji koncert pravog (krnjeg) Pušenja koji sam pohodio odigrao se u velikoj sali Doma Omladine, čini mi se u zimu 1993. (2 konceta puna su bila) I tu su poslednji put svirali sve stare pesme u originalu, bez foliranja, a čak je i Rizo gostovao u "Stanju šoka", i od tad znači pustara. Doduše tamo 1997. je izašao onaj album "Ja nisam odavle" al' se to meni nikako nije svidelo, možda samo 2 pesme eventualno, a ugurao je i onu odvratnu iz Kustinog filma "Crna mačka" a pošto sam taj film mrzeo iz dna duše, smučila mi se i cela priča oko njega, tako da i nisam otišao na onaj veliki koncert u bašti SKC-a, ali srećom postoji butleg snimak koji je skroz urnebesan jer je Nele u "čujno" alkoholisanom stanju a Pava iz Plavog Orkestra je sviro gitaru pa masovno grešio, valjda nije stigo da uvežba, dakle totalni raspad, al' tako i treba, jer ipak sam ja Pušenje pa i Elvisa oduvek smatrao pre kao pank nego tamo neki pop-rok, ma koliko muzika možda na nekim pesmama zvučala skroz komercijalno.
I tako...uglavom mnogo, al' mnogo mi drago što se Nele konačno oslobodio Kustinog balasta i tih tripova jer to je neka mnogo bre gadna priča, taman tolko gadna kakvi su mu i filmovi u poslednjih 15 godina. Jbga ali je stvarno tako. A šteta zaista, jer sam oduvek voleo da slušam kad Kusta zasedne npr. kod Olje pa krene da filozofira, to mi bio vrh ekstaze, koliko je lik elokventan i kolka je faca, samo jbga ima tu preku narav i šta da mu radiš? A uostalom ko da smo svi mi sad sveci bez mana. Nerealno skroz.
Dakle Kusta ovakav ili onakav se poštuje i to od malih nogu jer je provereno sigurno najjači reditelj još iz SFRJ doba, a koji je uspeo i preko, tj. znači ne uspeo nego skroz bre izdominirao na svim poljima, i možda se za 100 godina zaista neće znati ni za Sarajevo, ni za Beograd, ali će tih 4-5 prvih filmova koje je Kusta snimio ostati zauvek sačuvani u okviru dokumentacijskog dela "Svetske kulturne baštine".
Dakle, poruka za Neleta za kraj bi zvučala otprilike ovako: NELE BRATE, SAMO JEBI TE KOMPLEKSAŠE I NE VADI! :)
Ovu pesmicu postavljam ovaj put isključivo iz razloga jer se u njoj pojavljuje i naša Videosex boginja Anja Rupel (Laibach - Across the universe), i to u skroz neuobičajenoj ulozi. Naime, u ovoj meni inače omiljenoj pesmici kultnog sarajevskog sastava, koja obiluje nežnim notama, patetikom ali i zajebancijom, ima i deo gde autor pesme, gitarista i vokalni solista Dražen Ričl Zijo, inače pokojna legenda sarajevske rok scene, razgovara kao sa curom, pa je zove na plažu a ona se gistro dvoumi. E, tu curu je maestralno odigrala upravo Anja, zabovši čak i tipičan sarajevski dijalekt. Za sve one koji ne budu mogli da razaznaju šta to dvoje mladih pričaju evo i transkripta, znači obrati pažnju...
- Zijo: hej, hajmo bona na plažu, ho'š?
- Anja: kako na plaži?
- Zijo: hajd, idemo tamo, uzećemo cuge, ima da jedan pravo svira, lete prsti, hajmo...
Nešto sam razmišljo ovih dana pošto sam pod IZUZETNIM utiskom ove Neletove knjige (ajmo raja, fajronat) te mi se vrti po glavi onaj bre specifični "bosanski minimalizam" u izražavanju, ako smem tako da ga krstim, dakle oni izrazi tipa IĆU (ići ću), DOĆU (doći ću), STIĆU (stići ću) a koje sam ja prvobitno čuo od moje babe koja se iako daleke '54 doselila iz Banjaluke u Zemun, evo i dan danas nije odustala od svih tih prekodrinskih umotvorina, pa ni toga da se SMIJE, GRIJE, da SIJE, i tako redom, a što je meni još od malena bilo jako simpatično, jer mi nekako ta ijekavica vazda bila nekako toplija za čuti ali i pročitati, i to najviše verovatno zbog Branka Ćopića jer je on tu toplinu prvi nekako na pravi način definiso u svojim pesmama i pripovetkama za decu. Još od tih dečačkih dana meni je npr. uvek MLIJEKO bilo mnogo jači izraz za MLEKO, a posebno jer mi se odma vrate one divne scene iz legendarnog dečijeg filma VUK SAMOTNJAK iz '72 gde je Slavko Štimac ko dete odigro svoju prvu ulogu i naravno pokido, a posle taj film dobivo i neke nagrade preko, sinhronizovali ga Francuzi ladno, znači ko nije to vido obavezno da overi. Dakle, da ne bude zabune Nele je u knjizi bio sav po P.S-u, nije čak ni klasično guto slova ko što moj ćale npr. radi iako je odrasto u Beogradu (čudna sorta), znači trudio se da to bude pismeno sa sve apostrofima ako negde baš zapne. Znate na šta mislim, znači na one forice VIDO, DOŠO, ma sve živo gde ima taj "višak" u obliku slova "E" ili "A", a koji realno samo smeta i usporava komunikaciju. E, zato se to skine i onda dobiješ jedan baš nako fin flow, a što su možda...ma šta možda, to su sigurno širem auditorijumu ponajbolje objasnili momci iz Elvisa J. Kurtovića, Zabranjenog Pušenja, Bombaj Štampe i naravno Nadrealista, al mi je ubedljivo najslađe bilo kad je pokojni DRAŽEN RIČL PARA poznatiji i kao ZIJO na prvom albumu Crvene Jabuke u seča-pesmi "Sa tvojih usana" otpevo u strofi: "Ja SIĆU, SIĆU do bašče, šatro šljive da poberem". Ajme meni majko draga kolko je to bilo jako i kako iskusno urađeno, jer realno ta pesma drugačije i ne bi mogla biti otpevana. Uostalom zamislite da je on tu pevo "ja sići ću, sići ću do bašče", to bi kao i moglo da se uklopi nekako, ali DUŠA te pesme bi se zagubila jebiga.
E, čim sam se ja prvi put dovatio tastature još onomad, ja sam sve to odmah prihvatio i usvojio ko svoje maternje jer mi nekako izgledalo skroz logično, dakle ko neki sleng gde se sve pojednostavljuje, gde se te bespotrebno komplikovane reči i izrazi svode na suštinu. Naravno, bilo je tu i prigovora čitalaca jer sam i apostrofiranje skroz batalio, tipa napišem fino DOŠO, jer što ja moram da stavljam apostrof između Š i O kad je skroz jasno o čemu se radi, čovek je DOŠO pa je DOŠO, s apostrofom ili bez, pa zar nije tako? Ali da se ne lažemo, prvi put je auditorijum širom Jugoslavije za tako jake prijave u svom izvornom obliku čuo tek kad su se pojavili Nadrealisti i ljudi su se smejali tome možda po prvi put kao nečemu dojajnome...ili sam bar tako ja to istripovo jer sam bio klinac od 12 godina, jer ja sam tačno bio V razred osnovne kad je išla druga sezona Top Liste. A taman sam u to doba počo da slušam i muziku kao, a kako su kod nas na Vidikovcu u O.Š. "Branko Ćopić" glavne face iz starijih razreda bili sve metalci, naši idoli, Andrej Brukner, Slonče, Maslovarić, pa i legenda ne samo Vidikovca nego i Ceraka, pokojni Ćela, koji je bio s nama u razredu, a koji je šeto Slayer prišivač na leđima, logično je bilo da se i mi dečurlija priklonimo pre metalu nego panku, a da ne pričam o tome da su ovi metalci maltretirali sve ove šabane, čobane i ostale budale i tako nas kupili. Dakle, ko što su zeldiji početkom 90-ih cimali "padavičare", e 80-ih je bilo malo drugačije, da ne kažem obrnuto, ili je bar takav fazon na Vidikovcu bio, jer tako se ispostavilo jbga da je najjača faca u školi bio hardkor metalac. Uglavnom, brzo sam se ja tu navuko prvenstveno na Anthrax a onda i na Slayer i tako redom, ali ta Top Lista koja je bukvalno praznila ulice nekad belog grada, vrlo brzo me ponukala da poslušam i te razne domaće bendove, znači ceo taj novi primitivizam, ali logično, podrazumeva se i Šarlo i Disciplinu, pa normalno, bez toga jednostavno ne mere, a to čak i Nele u knjizi priznaje, sve, sve ali Šarlo je Šarlo jbga. No dobro, ja sam baš bio odlepio s tim, otišo u klasični manični fanatizam ko i u svemu, ali kasnije se to falabogu nivelisalo ko i kod svakog tinejdžera pa sam slušo što je moja ekipa tad volela da kaže "Sve od Džeja pa do Napalma". E, da, umalo zaboravih, ima i ona fora, u Srbiji se kaže npr. "Hajde da sednemo", a preko je i to minimalizovano, pa se veli "Ajmo sjesti", i sve tako u tom fazonu redom po spisku. U svakom slučaju jako, jako zanimljivo, a vala primilo se to i kod nas kroz ovu internet zajebanciju, pa tako eto na fejsbuku imate onu surovo jaku stranicu, meni omiljenu "Dnevna doza prosečnog Srbende" gde je to dovedeno ma do savršenstva, jer je čak i Vuk Karadžić skroz lepo reko "PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ - ČITAJ KO ŠTO JE NAPISANO". I vaistinu...bi svetlo bogtejebo!!!
Čito FAJRONT U SARAJEVU. Odlična knjiga, doista vrh, a posebno za nas fanatične fanove Pušenja, Elvisa, TLN i novog primitivizma uopšte, koji smo doduše i ranije znali dosta tih detalja ali samo u naznakama, preko rekla-kazala varijanti. E, zato je ovde sve to do detalja pojašnjeno, alal mu vera. Jedino sam bio prinuđen da preskočim one delove gde Nele ko fol razgovara sa Sudbinom i nekakvim anđelima? To me baš smaralo jer ne volim tu fikciju al' nikako, al' kontam jbga zašto je to morao turiti u knjigu, gistro kao povod da ispriča tu svoju polu-autobiografsku priču te je kao opravdano, mada moglo je to i na drugi način da se uradi jer ti delovi baš ubivaju, al' se na drugu stranu zbog toga barem lepo videlo da je Nele lično pisao tu knjigu a ne ko što to rade druge poznate ličnosti na čelu s onim novinarkama i glumcima. To mi zapravo bilo i najdraže, kad sam izvalio po onom njegovom prepoznatljivom filozofiranju i suludim metaforama da je upravo on solo autor ovog dela a bez da mu je iko pomagao. Al' najjače mi bilo kad sam konačno saznao kako su Pušenje i Top Lista dobili imena, znači skroz liči na njih, ahahaha, nije me nimalo začudilo, spontanizam i renesansa bogihubio. Dakle, jedna izuzetna priča o Sarajevu 80-ih, svima je preporučujem jer ne znam dal je iko napisao išta slično ovome, i jedini bedak što knjiga nije na latinici da i ova omladina iz Sarajeva koja nije zadojena mržnjom prema Neletu može da je pročita. Mislim greota da ti novi klinci ne saznaju o tom po meni najlepšem periodu u istoriji Sarajeva samo zato jer im Emir Hadžihafizbegović, inače meni omiljeni bosanski glumac (pokido ulogu oca u "Arminu", svaka mu čast) reko da je Nele "mali smrad", zar ne?
Evo konačno i malo ekskluzive na ovom blogu, jebogati. Radi se o promotivnom LP-u Jugotona koji je '85 deljen novinarima kao reklama za ubedljivo najjači album Pušenja ever, "Dok Čekaš Sabah sa Šejtanom". Naravno, onaj nesretnik koji ne misli da je "Sabah" najbolji, ma zna se, nema šta da pričamo. Inače, pored par numera sa navedenog albuma tu su i okultni "komentari" članova benda, zna se kakvi, nadam se da ne mora da vam objašnjavam. Ja toliko.
