Sunday, May 14, 2017

Kratki vodič za tabletomane (Jevanđelje po Abraxasu)


VAŽNA NAPOMENA: OVAJ TEKST NI U KOM SLUČAJU NE PROMOVIŠE ZLOUPOTREBU LEKOVA VEĆ SLUŽI ISKLJUČIVO I SAMO U EDUKATIVNE SVRHE!

01. Akineton - antipsihotik od čije preterane upotrebe (zloupotrebe) može da dođe do halucinacija i ogromnih rupa u sećanju. Npr. samo se desi da se osvestiš na nekom mestu i zapitaš se otkud ja ovde?

02. Artan - u principu isti kurac ko i Akineton, s tim što sam Artan probao pa sa sigurnošću mogu da potvrdim da u velikim dozama izaziva sulude i vrlo neprijatne halucinacije kojih se na svu sreću ne sećaš zbog tog anti-memorija efekta. Npr. može da ti se desi da izjutra popiješ Artan i već sledećeg trenutka skontaš da je veče. Ne bih to nikome preporučio a najviše zbog te knedle u grlu (narkomani je zovu "tegla u grlu") koja te tera na povraćanje. Uglavnom jako zajeban lek i treba ga izbegavati ko i sve iz ove grupe halucinogenih antipsihotika.

03. Atropin - Najzajebaniji od svih medikamenata jer se maskirao iza sredstva za širenje zenica ali se i koristi pri operacijama na srcu. Čak i u malim dozama izaziva surove halucinacije, zatim rupe u sećanju koje su mnogo intenzivnije od ovih kod Artana (bukvalno ne znaš šta si radio pre 30 sekundi) ali o Atropinu sam već pisao naširoko.

04. Bensedin - smor

05. Bromazepam - majka svih sedativa, umesto da uspavljuje samo diže i inspiriše, samo postoji zajeb ako se uzima duže od ne znam kolko meseci gubi efekat tj. raste tolerancija, i posle je jako teško skinuti se sa njega. Ja sam npr. pre par godina stigao do cifre od 20 komada od 6mg dnevno i što je najgore jedva da me radilo, ali zato bez njega zikra samo takva. Inače, bez tih navlačenja Bromazepam je najjači sedativ ubedljivo, te nije ni čudo što penzioneri sve više sa bensedina prelaze na brom. Nažalost nema ga više da se kupi bez recepta (možda par apoteka u gradu) tako da je to piši propalo.

06. Diazepam - drugi naziv za Bensedin. Služi za uvod u san i u manjim dozama opušta, smiruje. Nisam ga koristio od 1992. jer nisam u fazonu da prespavam dan. Jebeš takav lek.

07. Zoloft - antidepresiv, dakle pospešuje lučenje serotonina u mozgu. Što reče jedan psihijatar to je bliski rođak Prozaka jer deluju na isti način. E sad, nekoga bolje radi Zoloft a nekoga Prozak, mene Zoloft nije ni pipnuo.

08. Ksalol - sedativ, ne sećam se dejstva (davno beše) ali sedativ je sedativ, nema tu previše filozofije.

09. Ksanaks - e ovo mi je velika misterija, neki moji drugari se kunu u ovaj lek, ja kupio kutiju, popio pola, ništa osetio nisam. Moraću još da se informišem, nema mi druge. Uglavnom radi se o anksiolitiku.

10. Karbapin - psihostabilizator, s tim da ako se uzme u količini do tri tablete ubacuje u nekakav čudan spid sličan trodonu, te možete da usisate stan bez problema i slično. Sve preko tri vodi u neopisivi užas, gde sam ja prvi put skontao zašto alkoholičari kažu da vide sve duplo. Znači, bukvalno sve vidiš duplo i osećaš se jako nenormalno, uz svo ono padanje ulevo i udesno. Da mi nije bilo ortaka nikad krevet ne bi pronašao da se malo smirim. Posle te akcije nije mi palo na pamet da se opet zajebem. Na kraju sam dobio i alergiju na to sranje tako da ni ne smem da ga uzimam.

11. Lorazepam - sedativ

12. Leksilijum - drugi naziv za Bromazepam

13. Largaktil (Hlorpromazin, Torazin) - Fenotiazinski antipsihotik, prepisao mi ga psihijatar za napetost ali od njega imam jako gadne i žive snove te ga izbegavam što više mogu. Od njega kao i od Leponexa javlja se manična glad koju jednostavno ne možete utoliti, tako da ode ceo frižider očas posla. Mislim šta reči kada sam ja oduvek imao 70-80 kila a sad imam 125. Nedobog nikom.

14. Leponex (Clozapine) - antipsihotik koji navodno služi za lečenje shizofrenije. Nemam shizofreniju ali pijem ovaj lek već godinama, jer mi je to jedini način da oteram paranoju i crne misli koje me s vremena na vreme napadaju. Takođe odličan je za napade panike ali ko što sam napomeno otvara apetit i u stanju ste da jedete leba i kečapa do iznemoglosti. U zatvorima narkomani ga koriste da bi prespavali dan, jer jako mala doza je potrebna pa da utonete u višečasovni san bez snova. Ja to koristim kad ono baš ne znam šta ću sa sobom, popijem fino tri tabletice i bukvalno nestanem.

15. Mendileks - spada u grupu antiparkinsonika, dakle za lečenje Parkinsonove bolesti ali i tako tih podrhtavanja-tremora ruku i slično. Ne bi se ja s ovim ni susreo da mi idiot od psihijatra u Lazi nije prepisao. Naime, ja došo kod nje da popričamo i ona izvalila kako ja cupkam nogom, a to radim od kad znam za sebe zbog nervoze. I ona zaključi da je to neki tremor il' jbmliga šta i prepiše mi ovo ludilo koje ima sličan efekat ko Artan, sa sve onim taktilnim halucinacijama tipa dodirneš stolicu a ono ti sve nekako plastično i gadno, i naravno klasična tegla u grlu. Već posle par dana sam ja to batalio jer je zaista neizdrživo. Za izbegavanje.

16. Obedijal - Ovo je malo retro lek, pojavio se 90-ih i služi za mršavljenje al su ga tehno-manijaci pili masovno jer je ubacivao u spid, pa ko nema para za ekstazi onda guta to. Meni je bio isuviše gadan trip da bi se zajebavao, neka mučnina, jbmliga.

17. Prozak (Flunirin, Fluksinal) - što se mene tiče majka mara svih antidepresiva i mogu ljudi da pričaju šta oće ali najbolje tekstove sam napisao upravo na ovoj drozi, što znači da kad te ubaci u spid, mozak radi 300 na sat a inspiracija samo kida. Naravno sve ima i svoje naličje tako da nekada mnogo odletiš, oće čuka da ti iskoči, ne možeš da spavaš danima i slično. Ali nije kod svakog isto, za ove moje poremečaje ima takvo dejstvo nažalost, dok su mi neki drugari pričali da skroz normalno funkcionšu od kad su počeli sa Prozakom.

18. Rivotril - sedativ koji je iz meni skroz nepoznatih razloga veoma popularan kod narkomana (valjda ima neka fora sa heroinom). Imao sam ga prepisano tamo 2006. al' sam se po običaju vrlo brzo navuko ko pas te batalio.

19. Litijum - psihostabilizator koji se zapravo sastoji od soli i jako je popularan na zapadu (Nirvana-Lithium). Pijem ga već 10-ak godina i nemam primedbe jer nema ama baš nikakav rad, samo stabilizuje. Nemoj da se neko zajebo pa da uzme više komada, proživeće pakao u pustinji jer ipak se radi o soli.

20. Kafetin - Koristi se za glavobolje ali iz razloga što u sebi sadrži Kodein vazda se zlopotrebljava i to ide dotle da je verovali ili ne glavna sastojak one ozloglašene ruske droge Krokodil. Inače stvara mučninu ako se popije više od par komada ali mi iskusniji doguramo i do šest tableta jer te piči taj spid rad od Kodeina. To je ono kad baš nemaš ništa gajbi pa ni koje pivo.

21. Haldol (Haloperidol) - najjači antipsihotik ikada, koriste ga u Lazi za tzv. resetovanje pacijenata. Uglavnom spavaš od njega, nema te.

22. Trodon - Prva ljubav zaborava nema. Najiskrenije pre bi radio trodone nego sav pajdo i kokain ovoga sveta. Al' to sam samo ja, zar ne?


Mislim da je to za sad sve. Ako se setite još nekog zla slobodno bacite dojavu.

Saturday, May 13, 2017

Thin Lizzy ‎- Jailbreak (1976)


01. Jailbreak
02. Angel From The Coast
03. Running Back
04. Romeo And The Lonely Girl
05. Warriors
06. The Boys Are Back In Town
07. Fight Or Fall
08. Cowboy Song
09. Emerald



Wednesday, May 10, 2017

Gillian Welch ‎- Revival (1996)


01. Orphan Girl
02. Annabelle
03. Pass You By
04. Barroom Girls
05. One More Dollar
06. By The Mark
07. Paper Wings
08. Tear My Stillhouse Down
09. Acony Bell
10. Only One And Only



Flašom u glavu


Pisao sam već ranije tekst na ovu temu al' beše to baš poodavno, tako da ni ne znam gde se nalazi, pa reko daj da napišem iznova jer je pristojna vremenska distanca i zasigurno drugačije gledam na taj meni jako bitan događaj u životu, jedan od onih koji su me ukalupili da postanem ovo što sam danas. Naime, beše to jesen 2000. godine, neki novembar npr. Svirali su čuveni "Charlie don't surf" ali i bend "Mišomor" sa Vidikovca, pa sam išao da ih kao podržim jer su bili mlađa raja, a i da čujem vazda zanimljivi Charlie DS. Inače, tada su koncerti iz nekog razloga bili održavani većinom u Festu, klubu u Zemunu kod Hale Pinki. Neam pojma, valjda u Beogradu HCpunk bendovi nisu imali prođu al' ne mogu sad tačno da se setim jer se to stalno menjalo, klubovi bi nastajali i ubrzo se gasili.

Pošto sam tih godina non-stop gde god da krenem nosio šal određene manje navijačke grupe, poneo sam ga oko vrata i ovaj put, što zbog mode što zbog tog adrenalin tripa jer su se šalovi po Beogradu tih godina skidali baš masovno, tako da si bio realna meta ako te suparnički navijači izvale u busu samog. Ali ja sam se standardno inatio iz nekog razloga i baš namerno stalno nosio šal baš da vidim ko će da mi ga skine.

Klub Fest je te večeri bio pun ko oko, skakalo se, stejdždajvovalo, ma baš je bila dojaja atmosfera. Pošto se prosečan čovek jako brzo umori na takvim koncertima od onog silnog divljanja rekoh sebi daj da izađem malo napolje da uzmem vazduha ali i da eventualno podojim koje pivo. Ali avaj, little did I know da su me celo veče iz prikrajka snimala trojica starijih navijača jednog isto tako manjeg kluba ali sa mnogo jačim i po zlu čuvenijim navijačima. A ja bio u fazonu "lako ćemo" te ladno nisam ni izvalio da su došli na cert, jer da sam ih snimio ipak bi pripazio kako i s kim se krećem, a još sam pritom godinama unazad znao te likove po zlu. Dakle, izlazim ja tako iz Festa ko muva bez glave, skroz bezbrižan, vidim dosta ljudi sedi okolo i doji to pivo, i taman kad sam hteo da se obratio jednom ortaku - pljas, osetim da me nešto jako udarilo između vrata i temena. Taman da se okrenem da vidim šta se dešava kad me opet nešto udari iz sve snage i tad skontah da su bile u pitanju flaše, samo što me je ova druga tura zasekla ispod zulufa baš dobrano kada se slomila o moju ludu bosansku glavu. I još pritom mi je neko s leđa samo povukao i skinuo šal. Krv je naravno krenula da lipti i to obilato, i tek kasnije sam izvalio da je falilo samo par santimetara pa da me prikolju. U tom šoku i sa rukom na rani koja je baš bila bloodbath konačno sam uspeo da se okrenem prema napadačima i skontao o čemu se radi i zašto sam napadnut.

Odma' sam stao u gard i krenuo da vičem - pičke, vratite mi šal mamu vam jebem u pičku i sve u tom stilu. Razmenio sam tu par udaraca sa kolovođom ali pošto su izvalili da sam ja sav krvav i da će sigurno dolaziti murija ubrzo su utekli prema centru Zemuna. Tek tada sam skontao šta mi se zapravo desilo, a najviše me zabolelo što sam snimio ispred Festa 20-ak ljudi koje većinu znam i koji su mi navodno bili ortaci, a nisu ni prstom mrdnuli da ulete na moju stranu jer mogli smo realno da izlomimo ove jajare, jer ako ništa ipak nas je bilo mnogo više. Ali jbga, u strahu su velike oči i svi su samo nemo posmatrali u šoku. U tom trenutku sam ja i zvanično digao ruke od te naše muzičke scenu koju smo godinama zajedno gradili i dao otkaz velikoj većini, i samo jedan momak (Kuzman Brka) mi se posle javio telefonom i rekao - izvini brate, živ sam se usro, nisam mogao ni da se pomerim, i stoga rispekt za Brku. Mada iskreno, u tom trenutku mi bilo žalije zbog šala koji su mi skinuli nego što su me isekli flajkom, i zbog adrenalina nisam osećao nikakvu bol al' sam ipak prihvatio da odem u WC da isperem ranu. Tek tada su naišli ovi moji s Vidikovca koji nisu ni videli šta se desilo jer su unutra gledali cert, i čim su me videli odma su me iscimali da odemo do Zemunske bolnice da mi to zašiju. Taman kad su me šili naišli su pubovi i pitali standardna pitanja na koja realno nisam ni znao da odgovorim a i nisam drukara jbga. Inače Mišomor je baš tada trebao da počne sa svirkom ali ovi ortaci su ostali sa mnom iako sam im reko da mi je OK sad i da bolje da idu da sviraju, jer ja sam mogao i sam kasnije da se vratim. Naravno, nisu hteli da me ostave, al' jbga to je to drugarstvo i taj vidikovački duh solidarnosti. Na kraju kad smo otišli nazad u Fest ovi su odsvirali par pesmica te smo žurili na poslednji autobus do grada. U gradu, na Zelenjaku, smo standardno uvatili noćnu 56-icu pošto je sa nama bila i ekipa iz Skojevske i s Ceraka pa su svi silazili usput do Vidikovca.

I sedim onako sjeban zbog tog šala u zadnjem delu zglobnog autobusa, ovi klinci nešto pričaju, doduše nisam ih baš konstatovo kolko me smorio ovaj "navijački" gubitak. I konačno majstor upalio bus, da krenemo na dalek put skroz do južnog Beograda, kad na vrata ispred nas ladno ulazi onaj isti "kolovođa" što me isekao i ne provaljuje nas. Auuuu, kakav fail i kakva instant karma. Tako nešto mi se nikad nije dogodilo u životu da dobijem priliku da se osvetim u tako kratkom roku, al' eto, sam bog ga je poslao meni u naručje. Ali glupo mi da sad prepričavam šta se dalje dešavalo (gistro omerta), samo ću vam reći da sam svoj šal našao kod ovog lika u prednjem džepu duksa i odma' ga povratio što mi je bila veća pobeda od toga što smo ga malko jurili po busu. E sad, šta se dalje zbilo, kakav je afteramth ove priče to ću ostaviti za neka bolja vremena jer i meni je mučno dok ovo pišem. Znači, ovo nikako nije kraj tih sukoba koji su se nastavili sledećih par meseci, jer sam ja pošto poto rešio da se osvetim svim učesnicima ovog nemilog događaja. Naravno i oni su tu pokušali da kao uzvrate, te su napali jednu trolu posle nekog koncerta, ali kako to obično biva stradali su neki nevini klinci pankeri koji veze sa pričom nisu imali, a ovi ladno mislili da su to navijači mog kluba i još se posle hvalili kako su nas polomili i šta sve ne. Za kraj bi samo rekao - daleko im lepa kuća, i good bye teens (skins).


Tuesday, May 9, 2017

Odrastanje na Vidikovcu 80-ih - deo prvi


Na Vidikovac sam se doselio iz Skojevskog naselja 1982. dakle ne u onom prvom naletu'79 ili koje već godine već u ovom tzv. drugom talasu. Ja sam tad imao jedva 5 godina i moram priznati da me je ona betonska džungla dobrano naplašila, jer tada su od zgrada bile samo ove crvene centralne i eventualno zelene mada to nisam baš siguran, dok je sve ostalo bilo u izgradnji, dakle ko da sam došao na gradilište da živim, al' bukvalno. Čak sam te prve godine imao i jedan gadan košmar koga se za čudo i dan danas jasno sećam. Naime, sanjao sam da sam se izgubio u svojoj zgradi i da nikako ne mogu da nađem naš stan, i naravno odma' krenula da me vata panika. Trčao sam peške gore dole po spratovima al' džaba. Na kraju sam ipak nekako uspeo da prepoznam sprat, ali kad sam se približio vratima jasno se čuo iznutra neki meni nepoznati glas. Čuo sam neki grub muški glas kako priča nešto na šiptarskom i to me ubacilo u baš žešću paranoju jer to je značilo da su me roditelji ostavili i odselili se i ko zna šta još. Naravno, radi se o 1982. godini a samo godinu dana ranije su Šiptari pravili one čuvene demonstracije te se šibli sa murijom, tako da sam tek kasnije skroz skontao zašto sam baš to sanjao i na taj način. A i inače još od malih nogu iz nekog razloga sam pratio sve Dnevnike i Vesti na TV-u te sam tako zakačio i tu politiku koja je brutalno forsirala strah i prezir prema Šiptarima. Uostalom najbolji dokaz kolko je to uticalo na moj krhki um je ovaj ultra bizaran san.

Uglavnom, tih prvih godinu dana sam se jako plašio tih građevinskih radova, armatura, rupčaga, visokih zgradurina a posebno liftova, tako da sam jako retko izlazio napolje da se socijalizujem sa drugom decom. Tek sa šest godina postao sam redovan prvenstveno na fuci a onda i drugim igrama. Doduše ja sam i ovako bio jako stidljiv ko dete, plus sam zamuckivao tako da mi je bilo jako neprijatno pred decom ako bi me šta pitali, te sam gledao da se držim po strani pa ako prođe - prođe. No svako čudo za tri dana, tako da me klinci nisu previše zajebavali, a i bio je još jedan dečko iz 13-ice koji je baš mucao hardkor ali ni njega nisu cimali. Na to jednostavno niko nije obraćao pažnju. A mogu da zamislim kako sve to danas izgleda, jadna ta deca zaista.


Gde sam stao. Da bre. Vidikovac je podeljen na više skupova zgrada koje su poređane u krug pa puta sedam takvih krugova. Mi smo npr. bili drugi krug. Znači šest zgrada od broja 13 do 23, i mi deca smo retko kad zalazili u druge krugove iako su nam najbliži bili na 100 metara, tako da pojma nisam imao ko još živi tu u komšiluku dok nisam krenuo u osnovnu. Takođe, tad belih zgrada nije bilo ni u najavi a na mestu gde je bio Tehnogas (zgrada u staklu) a sad je pandurska stanica, tu je bila jedna ogromna livada gde je starija raja igrala fudbal. Mi klinci se tu nismo mešali jer smo imali opuštenu fucu odma' tu blizu u našem krugu na "platou". Naime, u centru tog kruga zgrada i dan danas se nalazi taj "plato". U prevodu to jedan ogroman prostor podeljen na više prostorija i tu je kod nas npr. bila prodavnica dugi niz godina. E, pa na krovu te prodavnice je sagrađen taj plato sa klupicama od betona, idealan za svakakve dečije ludorije a ponajviše za fucu.

Igrale su se tu bome svakojake igre. Janjine, klikeri, tapke, poklapke, rat duvaljkama i praćkama, jurnjava po podzemnim tunelima ispod zgrada, i naravno kultna i meni najzabavnija igra "lozinke". Al' tad smo imali foru i zaista ne znam ko se toga setio da ne igramo sve igre odjednom nego po sezonama. Npr. dve nedelje je trajao rat duvaljkama, pa bi onda prešli na klikere i tako redom pa u krug. Jasno se sećam kad su neki mlađi klinci došli da igraju klikere a mi ih oterali iz fazona - alo bre sad je sezona duvaljki! Inače ja sam jako bio loš sa duvljkama, jer našao bi ja na gradilištu plastičnu šuplju cev, al' nikako mi nije išlo ono savijanje fišeka, bio sam jaaako smotan. O klikerima da ne pričam, jer ta koordinacija ruke mi nikad nije bila jača strana, tako da sam uglavnom gledao kako drugi to rade, jer da sam nastavio da igram sad ne bi imao sačuvanu kolekciju od 50-ak opakoizgledajućih klikera koje mi je ćale donosio iz Trsta svakog vikenda. Bilo je tu baš jakih igrača, npr. Ivče iz prizemlja i Peđa sa petog sprata moje zgrade, oni su prosto razbijali, ma jeli su te klikere. Dalje, janjine je takođe bila rado viđena igra sa dubokim sadističkim nabojem jer se išlo na to da se protivniku slomi kičma. Sreća pa smo tad bili deca i niko nije imao dovoljno kila da nanese bilo kakvo zlo bližnjem svome. E da, zaboravio sam za fucu da vam kažem. Oduvek sam bio protivnik fudbala i ta igra me jako smarala, a na drugu stranu što nisam pojma imao da driblam, jer ko što rekoh: bio sam smotan samo tako, te bi se vazda prijavio za golmana i kulirao. Ali jbga, golmani uvek na kraju najebu. Ako primiš gol svi te iznapušavaju a ako odbraniš nikom ništa. Ali ipak sam voleo da branim, par godina kasnije sam bio golman u rukometnom timu mog razreda i razbili smo VI-2 u finalu sa nekim suludim rezultatom 30:2 il' tako nešto, uglavnom se sećam ko sad da gledam kako sam primio samo dva gola iako su mi njihovi navijači sve vreme pevali "Golman nema pišu".

No dosta kurčenja, idemo dalje. Znači "lozinke", e to vam je bila jedna posebna i mome srcu draga igra. Podelimo se nas 15-ak iz kruga u dve grupe. I sad jedni smišljaju lozinku i beže diljem Vidikovca jer je bilo pravilo da se ne izlazi van tih granica jer bi ih kurac našli. Dakle, ta prva grupa ima nekih 15-ak minuta da zapali gde god na Vidikovcu a mi onda krećemo da ih ganjamo. Meni je to bilo jako zanimljivo, ko avantura neka. I onda krenemo za njima al' mi sad pojma nemamo gde su oni otišli jer ipak 15 minuta nije malo. Mogli su realno za to vreme do Ceraka da se stignu jbga. A bila je neka fora pošto se često dešavalo da se tako pogubimo po kraju, da mi vičemo a oni moraju da se odazovu da bi ipak znali gde da ih lovimo, da se ne smorimo. I tako, kad ih navatamo većina uspe da utekne ali zato uvek pretekne neki debeljuca koga ulovimo i bacimo na muke sviju vrsta, jer cilj je bio da nam oda lozinku da bi pobedili. E, tu opet dolazimo do urođenog sadizma kod dece od 6-7 godina. Prvo mučenje je bilo golicanje dok ovaj ne crkne od smeha da mu nije dobro, ali je bilo i mnogo surovijih akcija koje ja sad baš i ne bi da navodim, jer ipak ovo čitaju i deca. Uglavnom, subjekat bi na kraju po pravilu sve priznao i odao nam šifru pa smo onda uzvikivali tu reč iz sve snage da ovi njegovi čuju te da se svi predaju i pobeda je naša. Inače u toj mojoj raji je bila ekipa od '76 do npr. 80-og godišta ali je postojala i starija ekipa 75-72 ali sa njima se nismo družili, ipak su bili dosta stariji i imali neki svoj trip. Mi igramo fucu oni dođu, dovate loptu i deganžiraju je u pizdu materinu dole prema Kneževcu, i mi šta ćemo, sklonimo se a oni preuzmu teren i slično. Klasika.


Za ove koji znaju o kom krugu zgrada se radi navešću samo da su mi najbolji jarani bili Peđa i Deki iz moje zgrade i Popa iz 13-ice. Zapravo Popa je ujedno bio i kolovođa svih tih naših akcija, što se kaže bio je nekako predodređen za lidera, i uglavnom je on odlučivao sa još jednim koja sezona igara će da usledi, a i mnogo dobro je igrao fudbal i kasnije ganjao skejt kad se izgradio Tehnogas pa smo tamo vozili rolere i sranja. Inače baš sa Popom sam išao na onaj čuvenu derbi ako se ne varam 1991. na Marakani kad su Grobari izlomili daske i bahatili se, pa nas murija otkinula od batina a onda upali i cigani na jug da nas dovrše. Da se vratim na temu, uglavnom najviše klinaca je živelo u 13-ici i 15-ici al' jbga kad sam im zaboravio imena i nadimke...ili možda nisam?

Nastaviće se...






Monday, May 8, 2017

U ime naroda (2014)


"Teme o kojima se decenijama šaputalo – likvidacije “narodnih neprijatelja” u režiji OZNE, skrivanje masovnih grobnica, politička suđenja, progon seljaka i kulaka, stradanja na Golom otoku i u drugim zloglasnim logorima okosnica su dokumentarnog filma “U ime naroda“.

Film obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima koji prate vođenje kroz postavku, kao i utiscima i komentarima brojnih javnih ličnosti, istoričara i umetnika, među kojima su Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Lazar Ristovski, Lazar Stojanović. U dokumentarac su inkorporirane i sekvence iz antologijskih ostvarenja koja su obeležila domaću kinematografiju, poput “Zasede” Živojina Pavlovića, “O pokojniku sve najlepše” Predraga Antonijevića, “Tito i ja” Gorana Markovića".



Sunday, May 7, 2017

Thought Crimes: The Case of the Cannibal Cop (2015)


Director:
Erin Lee Carr

"Dubbed "The Cannibal Cop," Gilberto Valle was convicted in March 2013 of conspiring to kidnap and eat young women. Valle argued it was all a fantasy; the prosecution's narrative convinced jurors otherwise. Valle was facing a possible life sentence when filmmaker Erin Lee Carr began visiting him in prison. After 22 months behind bars, his conviction was overturned in a stunning reversal. The film was there for his release and subsequent house arrest to examine a life arrested. But the question remains: given the chance, would he, could he, have done it? "Thought Crimes" unravels the conflicting stories of a potentially dangerous young man and the unexpected consequences of our online activity."




Tuesday, May 2, 2017

Audrie & Daisy (2016)


Directors:
Bonni Cohen
Jon Shenk

"A sobering documentary showing teenage girls in the U.S. being victims of sexual assault by their male classmates/friends. It also covers the unfortunate trend that the system tends to minimize or even dismiss these cases, resulting in the victimized girls not receiving justice. To make matters worse, these girls often ended up getting bullied (both in school as well as online) for being rape victims."




Friday, April 28, 2017

Son of Sam Speaks – The Untold Story (1997)


"On the 20th anniversary of his arrest for the ‘Son of Sam‘ murders in N.Y City in the mid 1970’s, David Berkowitz opens up about the murders and makes the disturbing claims that ‘The Process‘, a satanic cult operating in NY at the time, was responsible for the murders and he was just a willing participant."


Monday, April 3, 2017

Prophet's Prey (2015)


Director:
Amy Berg

Kolovođa i vrhovni sveštenik Warren Jeffs, prorok "Church of Latter Day Saints" (poznatiji i kao Mormoni) tolko je ogrezao u zlostavljanju maloletnica da ga je čak i FBI turio na listu most wanted. Šta se zapravo desilo, i šta je ovog bogougodnog i povučenog čoveka, čestitog domaćina, nagnalo da se ovako razbahati.


"When Warren Jeffs rose to Prophet of the Fundamentalist Church of Latter Day Saints, he took control of a religion with a history of polygamous and underage marriage. In a short time, Warren managed to expand these practices and the power of his position in unprecedented ways. He bridged the gap between sister wives and ecclesiastically rape, befuddling the moral compass of his entire congregation. The film examines Warren Jeffs' life and shows how he became a worshipped and adored Prophet. Warren has a devout following numbering in the tens of thousands - many of whom would give their life at any moment with just one word from the Prophet. Despite a trail of abuse and ruined lives, Warren has maintained his grip on power."



Sunday, April 2, 2017

JFK: The Smoking Gun (2013)


Director:
Malcolm Mcdonald

"Seventy-five percent of the American people still refuse to believe the official story of President John F. Kennedy's death. They do not think he was killed by a lone gunman but by a mysterious cabal that somehow conspired to have him killed. How can this be? How can a crime this famous, witnessed and investigated by so many, remain a mystery? This is what veteran Australian police detective Colin McLaren is determined to find out. JFK: The Smoking Gun follows the forensic cold-case investigation McLaren conducted over four painstaking years, taking us back to that tragic day in Dallas at Dealey Plaza where the shooting took place, to Parkland Hospital where the president was pronounced dead, to the Bethesda Naval Hospital where the autopsy was conducted and to the conclusions of the Warren Commission that have remained controversial to this day. Driven by a seasoned police detective who, thanks to modern technology, finally had access to all the facts and to witness testimony."



Wednesday, March 29, 2017

Both Worlds: Born with Chronic Paranoid Schizophrenia (2013)


Kako živeti i preživeti paranoidnu shizofreniju. Za sve vas/nas koji nismo baš upućeni kako sve to izgleda i o kojim siptomima se radi evo prilike da makar privirimo. Imao sam priliku svojevremeno da se susretnem sa osobama koje boluju od ove teške bolesti ali su svi bili na lekovima tako da se nisu razlikovali od normalnih ljudi osim što su bili malko usporeni zbog tih hardkor lekova. Ako sam ikada u životu osećao empatiju, a to se kod mene zaista retko dešava, to je bilo tada kada sam razgovarao sa tim ljudima, jer jedno je obična shizofrenija gde čujete glasove i tako malo halucinirate, a skroz drugo kad se u priču ubaci i paranoja i proganjanje i šta sve ne. Sećam se jednog dečka koji je umislio da mu specijalci opkoljavaju kuću i ulaze na vrata i prozore, samo je mogao da vidi one crvene tačkice od laserskog nišana. Pitao sam ga jel' sad kapira da je to bila samo halucinacija, ali jok, on se i dalje držao te priče iako je bio na lekovima koji bi trebali da blokiraju takve psihoze. Dakle, nema tog psihijatra niti bilo koga koji bi ga uverio u suprotno. To samo pokazuje koliko su te halucinacije stvarnost takvim osobama, uostalom većina vas je gledala odličan film "Shutter Island", tako da taj film nije nikakva fantasy fikcija, to je stvarno tako. Čovek skroz izgubi osećaj šta je halucinacija a šta zbilja.


"Born with chronic paranoid schizophrenia, Charles Steinbach began hallucinating at the age of eight. He was diagnosed as a young adult and made what he calls a 'split-second, conscious decision' to 'become the best schizophrenic he could be.' Today, he is a successful speaker, author, life coach, father, and college student. This film tells his story and asks us to put a face, a name, and a life to a diagnosis."


Sunday, March 26, 2017

Myra: The Making of a Monster (2003)


"Until her prison death in 2002, Myra Hindley was recognized as ‘the most hated woman in Britain‘. The public hatred towards her was so intense, that after she was arrested w/ boyfriend Ian Brady in 1966, for the murders & rapes of 5 children, the name ‘Myra’ almost disappeared from UK society.

UK’s Cannel5, ‘Myra: The Making of a Monster’ offers a unique glimpse into Myra’s life through news footage of the crimes, and personal testimonies from her associates & the reporter that worked the story and had to sort through the gory discoveries of the children’s bodies that were buried on the bleak Saddleworth Moor."



Saturday, March 25, 2017

Frame 313: The JFK Assassination Theories (2008)


Ovoga vala nikad dosta, pogledao sam bar 15-ak dokumentaraca na zadatu temu i hoću još bre. Da snime još tolko sve bi ih overio. 9/11 je meni mala beba u odnosu na JFK conspiracy teorije. Neće se svi složiti sa mnom ali to i nije poenta. Cela ta priča je tolko dobro režirana da joj se ne nazire kraj pa makar prošlo i preko pola veka od atentata. Ubiše ga bre ko mačku, in the broad daylight što bi rekli anglo-saksonci. Valjda ćemo doživeti ta vremena kada će Ameri konačno otkriti ko je zapravo pravi ubica, a dotle uživajmo u ovim vazda zanimljivim dokumentarcima. Živeli!


"Frame 313 examines several theories that have been offered about who was responsible for the JFK Assassination including the single bullet theory, the CIA/Mafia theory, the Soviet Union/KGB theory, the Mafia hit theory, and the CIA/Anti-Castro theory."

Friday, March 24, 2017

Mind of a Rampage Killer (2013)


"What makes a person walk into a theater or a church or a classroom full of students and open fire? What combination of circumstances compels a human being to commit the most inhuman of crimes? Can science in any way help us understand these horrific events and provide any clues as to how to prevent them in the future?"


The Central Park Five (2012)


Directors:
Ken Burns, Sarah Burns

Ako su vam se svideli "Paradise Lost" i "Making a murderer", valjaće vam vala i ovaj masterpis.


"In 1989, five black and Latino teenagers from Harlem were arrested and later convicted of raping a white woman in New York City's Central Park. They spent between 6 and 13 years in prison before a serial rapist confessed that he alone had committed the crime, leading to their convictions being overturned. Set against a backdrop of a decaying city beset by violence and racial tension, THE CENTRAL PARK FIVE tells the story of that horrific crime, the rush to judgment by the police, a media clamoring for sensational stories and an outraged public, and the five lives upended by this miscarriage of justice."




Thursday, March 23, 2017

OC87: The Obsessive Compulsive, Major Depression, Bipolar, Asperger's Movie (2010)


Directors:
Bud Clayman
Glenn Holsten

"Can you make a movie while having mental illness? Bud Clayman is doing it. Will making a documentary about your mental illness change your life?

Soon after college, mental illness interrupted Bud Clayman's dreams of a filmmaking career. Thirty years later, he's making the movie of his life. A story with universal relevance, OC87 is a wildly original film about pain and vulnerability, empowerment, and Bud's quest for belonging.

Throughout his youth, Bud's future was filmmaking. After college in Philadelphia, he headed to Hollywood in search of a break. Instead, he had a breakdown. As mental illness struck, it stuck. When distress and isolation set in, the diagnoses followed. For eight years, Bud lived in a therapeutic community.

Without waiting for his illness to vanish, Bud has reclaimed his quest as a filmmaker. As his camera chronicles the ups and downs of recovery, we also see the experience of what he calls "the fight inside my head." Behind the lens, a parallel journey unfolds as Bud the Director grapples with the challenges of making an incisive, highly personal documentary—a movie that he believes will transform his life.

When problems hit the fan, Bud sometimes feels defeated. More often, he draws strength and skills from therapy, humor, and relationships. Even so, he feels different, and the stigma of mental illness is fierce.

Meanwhile, directing this documentary film stretches Bud in ways that ultimately recast his quest. From the shadows of suffering, a portrait of imperfect courage emerges—a testament to acceptance, change, and hope.

The LA Times hailed OC87 as "uniquely inspiring." The New York Times called it "moving, penetrating" and The New York Post said, "it's easy to cheer his ultimate triumph.""

Wednesday, March 22, 2017

Unabomber: The True Story (1996)


Director:
Jon Purdy

Igrani film koji se bavi životom i radom čuvenog "teroriste" Unabombera, a koji je na drugoj strani ultimativni heroj svakog čestitog outlawa u fuck modern society fazonu, svakog survivaliste i militantnog anarhiste. Takođe Unabomber aka Ted Kaczynski je duhovni ideolog pokreta pod imenom Anarcho-primitivism iako je još od 1996. na doživotnoj robiji. Ovaj dobri čovek je uspeo da od 1978. pa sve do 1995. izvrši čak 16 bombaških napada na sve one koji su bili pobornici industrijalizacije i moderne tehnologije, znači profesore univerziteta, zatim avionske kompanije i tako redom. Ovaj film pokriva skoro ceo njegov život sa posebnim osvrtom na to kako je uspeo tolike godine da ostane skriven od vlasti i da pravi bombe bukvalno od štapa i kanapa. Genije.


"The real story behind the hunt for Theodore J. Kaczynski, later known as the Unabomber, a terrorist who sent several bombs through the mail, alarming authorities and society. The movie follows a postal inspector who tracks down the suspect; a obstinate detective; and Kaczynski's brother, who suspected of Ted after the publishing of his manifesto explaining the reasons for the bombings."


Top 35 Documentaries On Mental Health


All these docs you can find on the blog.

01. A Summer in the Cage (2007)

02. Thin (2006)

03. Stephen Fry: The Secret Life of the Manic Depressive (2006)

04. I Am Fishead: Are Corporate Leaders Egotistical Psychopaths? (2011)

05. Dangerous Knowledge (2007)

06. PBS: The Lobotomist (2008)

07. PBS DEPRESSION: Out of the Shadows (2008)

08. Equinox: Psychopath (2000)

09. Titicut Follies (1967)

10. Stevie (2002)

11. You're Gonna Miss Me (2005)

12. Teenage Tourettes Camp (2006)

13. Abnormal Psychology: Personality Disorders

14. Abnormal Psychology: The Schizophrenias

15. I Think They Think: Overcoming Social Phobia (1998)

16. Horizon: Playing with Madness

17. Only Human: Make Me Normal (2005)

18. The Woman with 7 Personalities (2004)

19. Boy Interrupted (2008)

20. Solitary Confinement (2010)

21. BBC: A History of the Madhouse (2009)

22. Asylum (1972)

23. Multiple Personalities (1993)

24. Back From Madness: The Struggle For Sanity (1996)

25. Cut Up Kids (2007)

26. Treptači svemira ili zapis o bolnici (1989)

27. Bellevue Inside Out (2001)

28. The Bridge (2006)

29. The Video Diary of Ricardo Lopez (2000)

30. The Devil and Daniel Johnston (2005)

31. Madness In The Fast Lane (2010)

32. A Brilliant Madness (2002)

33. Back From the Edge: Borderline Personality Disorder

34. Social Anxiety Documentary: Afraid of People (2011)

35. The Nightmare (2015)

Who killed Black Dahlia (theory)


Jako zanimljiva teorija koja ukazuje na mogućeg ubicu Crne Dalije. Inače, radi se o isečku iz genijalnog dokumentarnog filma "James Ellroy's Feast of Death" (2001) o kojem sam poodavno pisao. Must see!


Tuesday, March 21, 2017

20 Documentaries You Should Definitely Watch If You Liked “Making A Murderer”


All these docs you can find on my blog.

01. The Paradise Lost (trilogy)

02. The Thin Blue Line (1988) 

03. Capturing the Friedmans (2003) 

04. The Jinx: The Life And Deaths Of Robert Durst (2015)

05. West of Memphis (2012) 

06. The Trials of Darryl Hunt (2006) 

07. Into the Abyss (2011) 

08. Murder on a Sunday Morning (2001) 

09. The Staircase (2004)

10. Dear Zachary: A Letter To His Son About His Father (2008)

11. There's Something Wrong with Aunt Diane (2011) 

12. The Iceman Tapes: Conversations with a Killer (1992)

13. The Fear of 13 (2015)

14. The Case Of: JonBenét Ramsey (2016)

15. The Cheshire Murders (2013)

16. Cabin 28: The Keddie Murders Part (2005)

17. On Death Row (2012)

18. Madness In The Fast Lane (2010)

19. Feast of Death (2001)

20. This Is the Zodiac Speaking (2007)

Monday, March 20, 2017

Who Is the Black Dahlia? (1975)


Director:
Joseph Pevney

Konačno sam iskopao jedan film o Black Dahlia slučaju a koji je zasnovan na stvarnim događajima, za razliku od popularnog De Palminog rada iz 2006. sa Skarlet Johansen koji jeste dobar i zanimljiv ali veze s mozgom nema, dakle radi se o čistoj fikciji. Iako je ovo TV film meni je skroz OK jer prikazuje događaje koji su prethodili ubistvu i kako je tačno tekla policijska istraga jedne od najvećih misterija 20-og veka. Jedina zamerka je da su mogli da nađu malo lepšu glumicu jer Elizabeth Short je bila zaista prelepa devojka, pa samim tim takvo surovo ubistvo i misterija koja ga prati evo već 70 godina zaintrigira čoveka do krajnjih granica. U ovom filmu nećete videti crime scene detalje i pikanterije ali za neupućene tu je vazda google pa možete da potražite te fotke meni najbizarnijeg kasapljenja ikada. Dakle, definitivno se radi o ubistvu ispred svog vremena i skroz nesvakidašnjem ubici koji naravno nikad nije uhvaćen.


"Dramatization of an actual homicide investigation. In 1947 Los Angeles, a police detective tries to solve the shocking and grisly murder of 22-year-old aspiring actress Elizabeth Short, whose nude body was dumped in a lot after being bisected with surgical precision. The detective interviews people who knew Short, who was called "The Black Dahlia" because of the black outfits she wore."

Wednesday, March 15, 2017

Voice of a Murderer (2007)


Director:
Jin-pyo Park

Kolko čovek sranja mora da pogleda da bi naleteo na jedan kvalitetan film. Evo jednog pravog, čistokrvnog korejanca. Sve je tu, i crni humor i smotani pubovi i otmica deteta. Po istinitom događaju, skroz na tragu "Memories of murder".


"One day, the only son of famous news anchor HAN Kyung-bae, disappears without a trace. Soon, the kidnapper calls the mother demanding a $100,000 ransom. The police assign a veteran inspector to the case and assemble a top-notch task force to work under his command. But the kidnapper constantly outwits the police and continues calling the parents with yet more instructions for the money drop."



Wednesday, March 8, 2017

A Bittersweet Life (2005)


Director:
Jee-woon Kim

Tek juče sam uspeo da pogledam ovaj genijalni film. Sam protiv svih. Must see!

"Things go wrong for a high ranking mobster when he doesn't proceed by his boss's orders."



Related Posts with Thumbnails