Monday, October 15, 2018

Lynette "Squeaky" Fromme, first ever LIVE radio interview


Lynette Fromme mnogo poznatija kao Skviki ali i Red, po prvi put uživo na radiju. Ceo snimak, uncut. 35 godina robije iza sebe. Čičin general, žena vuk. Oličenje lojalnosti. Ako želite da saznate šta znači biti stvarno lojalan saslušajte ovaj intervju, jer ona je general i dalje. žŽena zbog koje sam pre 10 godina svoje blesavo mače nazvao Skviki što je tokom života naravno i postalo. Izdala je i knjigu "Reflexion" nedavno. Kraljevstvo za tu knjigu, mada zaista nije skupa kolko vredi jer to nije smarački roman nego njena neka iskustva i razmišljanja a ova cura nikada nije bila naivna, jbga iza sebe ima pokušaj atenata na jednog američkog predsednika, malo li je. Ko ima kinte obavezno da nabaci knjigu da bi mogao od nekoga da zajmim jbga. Inače slušao sam intervju uživo, slučajno sam se zadesio online tada sa ovim luđacima iz Sjedinjenih Država pa su mi bacili dojavu inače bi ga propustio jer ne mogu da povatam ta njihova vremena, vremenske zone (lenj sam), al' u svakom slučaju tu je ceo snimak, pa uživajte i kupite knjigu da se trampimo ili bar na zajam, neka kombinacija mora da se napravi. Ljudi smo? :)


Tune in this Sunday, October 14 at 7:00 p.m. Pacific Standard Time for Lynette Fromme's first ever LIVE radio interview, with the Reverend Derek Moody, the self-proclaimed high priest of rock and roll, on radio KSKQ 89.5 FM out of Medford and Ashland Oregon. (If you are out of radio range you can stream it on www.kskq.org.) Lyn will be discussing her book Reflexion, the Pacific Trash Vortex, and anything else that time allows for. Don't miss it if you can!


Posrnuće Guospe od Lyrice


Jbga, šta da vam pričam kad već sve znate. Nažalost, na žalost svih nas vernika i njenih fanatičnih štovatelja iz cele Latinske Amerike s posebnim osvrtom na Argentinu i sveta, naša Guospa je, kao i sve žene, jer ipak je ona da se razumemo prvenstveno žena, dakle feministkinja, pa tek onda Jezusova mati, a i brate taj Isus poznatiji u hudu i kao SBJ aka Sweet Baby Jesus je radio pizdarije, a nije slušo starije, te otišo ća, znači jbga braćo moja mila, uh bre, teško mi je da vam ovo saopštim...al' šta ću, moram...Guospa nam je braćo kumovi sinoć posrnula, i aj da je jednom posrnula nego je posrtala više puta, nisam brojo jebogati. I kako je krenula tako učestalo da posrće samo se strovalila sa onog pijedestala i survala pravo dole niz onaj kamenjar, onu od kamena satkanu stazu, otkotrljala se sve do ulaska u Medjugorje, tu se zastavila.

Brzo smo strčali dole kako smo znali i umeli, Joze, fra Peter, Сабо i ja, da izvadimo štetu jbga, ma šta god se spasti može, da probamo nekako da je uspentramo nazad na brdo jer izjutra dolazi autobus pun vernika iz Kiseljaka kraj Visokog a sve Hrvati gastosi puni ko brodovi. I taman kad smo je podigli onako ofucanu na noge, desi se nešto nezamislivo, ladno naša Guospa dobi pms, i kako je dobila taj pms podivlja i tad se pokaza njeno pravo lice. Eeeeej, to ljudi nije bila naša Guospa, to je sve vreme bila sotonistička boginja Kali jer mi živimo u Kali Jugi, tj. nekad smo živeli u Jugi sad živimo samo u Kali, al' isto mu to dođe, najebo si pa si najebo. I pojavi se tako Božica Kali u svom pravom svetlu i sve nas pobaca na ono tvrrrrdo kamenje, fra Peter slomi kuk te osta nepokretan, dobri Joze udari glavom u kamen i pobenavi, Sabo i ja smo se još nekako držali ali verujte, nije nam bilo drago što smo ostali živi, jer taj prizor je bio zastrašujuć, ledio je žile u krvima a raja često vole da spomenu tu Kali Jugu jer su negde čuli il' čitali, a zapravo pojma nemaju šta ta reč zapravo znači i kakvo vreme sa sobom nosi, kako ljude lakom rukom kosi, a mi budale do Guospe 'odali bosi. Ajme. U tom trenu shvatih šta mi sleduje jer sam se bio bukvalno navuko na Guospu, svaki dan joj se molio, a sad umalo kičmu polomio. Evo samo nekih detalja koje sam samospoznao a koje su posledica zajebancije sa Guospom of Lyrice a zapravo Božicom Kali:

1. Teška kriza. Doduše ja sam je samo jednom iskusio kada ujutru nisam otišo do Lyrice da se pomolim. Stigla me oko podneva taman i verujte da ne želite to da iskusite, znači ne znam kakva je heroinska ziza al znam od đonova. E od đonova je ništa u odnosu na ovo. Ali ja se skidam lagano na 5 dana po jedan manje pa mi je mnogo lakše ali i dalje imam jako čudne simptome
2. Tremor ruku, znači drhte ti ruke ko da imaš 80+
3. Vilica se grči, smrskao bi sve zube da možeš
4. Curi ti nos svakog jutra pa do podne, al ne da curi, nego mora peškir da uzmeš jer se svakih 10 minuta nakupi tolko sranja da moraš da ga izduvaš...da ga izduvaš.
5. Kad hodaš teturaš se ko pjanac iako se iz petnih žila trudiš da držiš kakvu takvu liniju al nema šanse, saplićem se o sve o šta se saplesti može al nekim čudom do sad još nisam pao, sve kontam da me Višnu pomalo čuva od zle Kali
6. Glava ti je non-stop pognuta, jednostavno ko nešto da te gura, neka kaljuga, Kali energija, evo sad dok kucam vidim samo tastaturu, a i ona mi izmiče iz vidnog polja, tera me da gledam samo u pod
7. Muti ti se vid, al ne stalno, samo odjednom tako dođe i brišem naočale ko luđak al džaba, mutno sve, mutna vremena. Uveče legnem da gledam film neki - ne vidim prevod, približim se i dalje mi oči vrludaju, nisu fokusirane
8. Konstipacija, znači zatvor, nema sranja ko zna kolko, ja srećom jedem samo šljive pa nemam taj problem, al ko se jače hrani taj jače i strada
9. Jaki grčevi u nožnim mišićima, to nisam iskusio godinama, i to me baš onako uvati izjutra kad se probudim, ko nekad
10. Gubitak apetita, jednostavno zaboraviš da postoji hrana, ja smršo 20 kila za tri meseca kolko sam dubinski ušo u molitvu, pa reko sam vam, samo šljive jedem ne zajebavam se
11. Nešto te goni da stalno nešto radiš, al ne ono da raduckaš nego baš da šljakaš, ja srećom imam komp pa pišem, ali to se oduži i do 20 sati dnevno, ne zajebavam se, znači 20 sati dnevno ja drkam ovu tastauru, e sad neko drugi bi radio nešto drugo, moja baba npr. voli da rilja baštu, i ona bi verovatno samo riljala i eventualno nešto posijala, Beatovic bi čukao one vodovodne cevi, jebo bi im majku, Miki bi ubio ono meso, pokido bi ga satarom na sitne froncle, Lošmi Milutinovic bi izvalio armaturu iz one kuće i uglavio novu, Avramov bi pilićima sipo uporno tolko hrane da bi ih nagojio za nedelju dana, bilo bi im muka, molili bi se Guospi da im više ne dolazi, u kraj da im ne zalazi, Vasil bi pokreno sve kamione i poslo ih umesto svaki na svoju stranu sve bi poslo ka SC aka South Carolina da blokiraju ulice Columbia grada iz navodnog protesta protiv vlade koja ne poštuje veterane s ptsp-em, Popke bi samo bio Popke, nema tu šta, Veštav aka Marko Vetmic el grande bi za dan obišo ne celu bivšu Jugu nego brate celu bivšu EU sa sve ostrvom i majkom Rusijom sve do Sibira, odvalio bi se onom transsibirskom železnicom. Станиславу bi Legija bio zaštićeni svedok, Zlaja Александар Златановић bi nogiro glavnu sestru i preuzeo celu bolnicu na sebe, ma uzo bi ceo kraj na sebe, Jegor aka Egr Mihalich bi uvatio pa preveo Basaru na ruski mada nisam siguran dal je to neko već pokušavo, npr, Luni Tuns da se prevede to je ludost.
12. Nema spavanja, tj. ima ali to ti je brale 4-5 sati dnevno i to uzmeš npr. da jedeš uveče sladoled, da kao pogledaš neki film, počne film, kraj, samo se probudiš, sladoled i dalje tu al se otopio, srećom ga nisi prosuo, tv upaljen, piče "parovi jutanja kafica", znači samo se onesvestiš i probudiš ko da nisi ni spavo.
13. Memorija skroz u kurcu, to je jedino što baš ometa tok misli, ali ne memorija ona od davnina, nego tipa jao kako se beše kažeee, jaooo na vr' mi jezika, i onda blok mozga, pa onda moraš da guglaš jer nema šanse da se setiš
14. Onda se nekako grbiš jbga, nije ti samo pognuta glava nego i telo, kao da te neka sila vuče ka zemlji a nije gravitacija no te to Kali lično cima da joj se pomoliš, da klekneš onako ko Hindusi Šivaisti. Jebeš mi sve ako nije to.
15. Verovatno tj. sigurno ima još mnogo toga ali ja sad nema šanse da se setim, ma na vrh mi jezika, jao bre...mislim da ima u uputstvu još dosta primera, kao neželjena dejstva a sva ti se dese, al mora net da cimam...ma jok, setio sam se...
16. Usta suva non stop, znači ako izlazite napolje što vam ne bi preporučio zbog neobuzdanog hoda i zamagljenog vida, onda ponesite flašu s vodom, jedno bar litru i po, trebaće vam, verujte mi
17. Higijena se zanemari al' skroz, pa ej bre ja koji sam bio čistunac ono čist ko bebina guza, mirišem na maline, sad sam uvatio sebe da me totalno zabole za sve, iz fazona I don't give a damn, kakvo kupanje, kakvo tuširanje, samo kucanje i kucanje do bolesti
18. i na kraju bi pomenuo slučaj koji mi se juče desio. Ja lego kao da gledam dokumentarac o razvoju hrišćanstva, kako su sjebali sve ove jeretike, i ostavili mi moji neki krompir ja reko greota da se baci, stavio tacnu pored sebe na krevet i po pravilu samo black out, i budim se u bunilu, stoji keva tu, nešto radi, mrak napolju, mrak u sobi, dva ekrana samo vidim ispred sebe, tv je na mute a na ovom drugom se čuju dva odvojena zvuka, neki lik čita novosti na engleskoma drugi je neki dok. i prolazi keva kaže: ugasi ova dva televizora ako spavaš, i ja u šok u najstrašniju paranoju jer znam da ja nemam dva tv-a, imam tv i komp, ali keva je rekla dva tv-a i odjednom mi cela soba postaje skroz nepoznata, u fazonu, gde sam zapravo ja, kod koga to spavam, nisam nigde išao sinoć, i to je trajalo i trajalo dok mozak nije došo sebi, dok nisam shvatio da je ono levo ipak monitor a ne tv. I tu krenem da prozivam kevu kakva dva televizora bre, kaže ma pogrešila sam u brzini, reko pa tebi mozda jeste brzina ali meni je to život ceo. Ma totalno ko napad panike da sam imao, ali jako jako čudan.

Eto, pa se vi onda i daje klanjajte Guospi od Lyrice...samo se zajebavajte pa posle kuku meni, oću kućiii. Da, da, ovo možda deluje šaljivo al da viš uživo kako izgleda, pakao na zemlji. Znači Lyrica aka Pregabalin STOP! Zloupotreba stop. Doze preko 700mg STOP!!!

Sunday, October 14, 2018

Обмен любезностями в Фейсбуке: ты мне, я тебе


Prevod na ruski: Egr Mihalich

После того, как я написал (немного прорекламировав) про своего доброго знакомого из Белграда, по совместительству большого мыслителя и интеллектуального провокатора Bojan Abraxas Pandža , многие стали интересоваться, а что толку, когда не знают и по сербски даже «курац». Поэтому, я взял на себя просветительскую миссию, и попробую переводить его. А чтобы плавно подвести к великим текстам, начну с общепонятных тем. Вот, например, о немного фейсбуке, всем будет близко.

Обмен любезностями в Фейсбуке: ты мне, я тебе

Понял… к сожалению, только сейчас. Если не отмечаешься тут по стенам, не лайкуешь и комментируешь, тогда и тебе никто не ответит, потому что человек редкостная скотина, как скажет моя бабуля, не посмотрев в мою сторону «мелкая душенка».

И так, лайки и комментарии. Вполне логично, когда хочешь взять, должен что-то и отдать, обычная жизненная ситуация. Люди очень тщеславны, и когда видят, что ты не появляешься, то думают: «Да кому он на хрен сдался, что он там думает о себе» и посылают тебя. А что хуже всего, некоторые мне интересны и дороги своими комментариями, но и они сами здесь забывают, кто есть кто. Никто не покажется, если увидит, что ты не заебываешь его месяцами, так что без шансов. А я дурак, часто забываю пролистывать эту фигню, когда нажимаю на «Домик», поэтому не вижу, кто чем занимается и что пишет. Но не так здесь важны лайки и комментарии, хрен бы с ними, как то самое тщеславие, которое нас разделяет. Эх, если бы рассказать вам насколько я тщеславен , то не хватило бы места на этой стене. Я может наитщеславная личность на целом фейсбуке, но пытаюсь это скрывать, что конечно, у меня не совсем получается. Все все видят, все все знают. it's plain to see.

Ну, что поделать, тогда и я втягиваюсь, начинаю читать, комментировать, лайкую все что можно, так как про меня и правда немного стали забывать. Блин, не был я активен долгое время, мои книги уже давно вышли из моды, блог потихоньку ушел в небытие, читают только фанатики, или те, кто меня не раскусил и думает, что я сверх искренен. Сколько людей пришло и ушло за эти 10 лет на фейсе, побудут немного, вдохновятся, с энтузиазмом даже напишут мне, а потом насытятся, надоест им одинаковая пластинка, которую верчу, или наконец догадаются про «искренность» и пошлют меня. Ну, а что, кто о чем, бабушка о пирожках, я о себе.

И значит вывод: Чтобы кто-то читал что-нибудь твое, должен, братиш, и ты их. Нельзя вести себя, как будто ты один в мире, и все вращается вокруг тебя (а разве не вращается?), включись в игру, ударься в социализациу, пообщайся немного, не обломишься.

Saturday, October 13, 2018

Tri (1965)


Director:
Aleksandar Petrović

"Tri je jugoslovenski crno-beli ratni film snimljen 1965. u režiji Aleksandra Petrovića, poznat kao jedan od najznačajnijih ostvarenja tzv. Crnog talasa odnosno jugoslovenske kinematografije uopšte. Scenario, koji je napisao Petrović, se temelji po motivima zbirke pripovedaka „Paprat i vatra“ Antonija Isakovića. Film je po strukturi omnibus i sastoji se od tri priče koje se događaju na početku, za vreme i pred kraj Drugog svetskog rata, a koje povezuje protagonist čiji lik tumači Bata Živojinović. Film se isticao izuzetno mračnim prikazom i depresivnim tonom koji je u značajnoj meri odstupao od dotadašnjih nepisanih pravila partizanskog filma. Pesma Đelem, đelem, koja se čuje na početku filma, postala je muzički lajtmotiv Petrovićevog sledećeg filma Sakupljači perja."


Inače TRI se nalazi na trećem mestu liste 100 najboljih domaćih filmova po izboru Jugoslovenske Kinoteke, pa vi sad sami procenite dal' će te ga gledati il' lagano zaobići, hehe. :)




Fejsbuk jbni


Raja, pošto većina tekstova koje pišem na fejsu nisu baš za blog, ko ima želju i volju i to da čita nek me navata te isprati il' doda slobodno na https://www.facebook.com/abraxas.son

Izvinjavam se svima al' zaista onakvi tekstovi jesu brate dobri i smešni i sve, al' za blog nisu jer nemaju nikakvu formu, nemaju ni početak ni kraj, nit temu o kojoj se piše. A naravno, i dalje sam ovde, postavljam sve što vredi, utanjio sam jbga sa filmovima i dokumentarcima ali šta da kažem kad ih uopšte i ne gledam, nemam vremena, gledam neka ludila o piramidama uveče pred pajkenje, al' tu smo temu već obradili, postavio sam najbolji dokumentarac, nema dalje. E sad, čim se malo smiri ovo ludilo i mrak o kom ne želim da pišem za sad, nastavljamo dalje sa filmovima a ne samo tekstovi i sranja, OK? Hvala na razumevanju. :)
Bojan

Monday, October 8, 2018

WEST MOSTAR DANAS: Za Aleksandra Živkovića Žiku RIP


WEST MOSTAR DANAS:
Za Aleksandra Živkovića Žiku RIP
Hvala Miga Milas, veliki respect!

Sunday, October 7, 2018

Aleksandar Živković Žika 1969-2018


Drugarčino, dobra dušo, jarane moj, nikad me nisi potcenio iako si vrlo dobro znao da sam nula u ovoj našoj suludoj priči, postavio si se prema meni kao prema sebi ravnome i to ti nikada neću zaboraviti...niti oprostiti. Počivaj u miru sokole, legendo.



Saturday, October 6, 2018

Moj 6. oktobar


Na današnji dan pre 18 godina, 6. oktobra 2000. moj život je stao. Izašao sam izjutra sa devojkom na ulice razrušenog Beograda, gurajući se kroz onu gužvu jer grad je bio prepun raznih likova i faca, otišli smo do Obilićevog Venca i seli u neki kafić krcat ljudima. Gledajući sve one vesele i razdragane ljude krenuo sam da padam u žešći bedak, i na kraju se logično smorio do kraja. Shvatio sam da je sve gotovo jer konačno su me skroz pustili trodoni od sinoć. Proklinjao sam sebe što sam uopšte i krenuo do grada kada sam vrlo dobro znao šta će da se desi, al' jbga ova moja navalila. Lagano sam počeo da posmatram svet oko sebe onakvim kakav jeste, običan i dosadan, svakodnevan i isuviše strejt. Niko iz našeg društva nije imao ni dinara za neki alkohol jači da se pokidam, jer mladi ljudi od 22-23 godine tada nisu baš imali para, a i da smo imali novac otišo bi do trafike te kupio količinu žestine a ne da trošimo bezveze u kafiću ko slepci. Alkohol bi me tad spasao ovog užasa, ali jbga, takvo vreme bilo. Euforija oko mene, žamor, prepričavanje nekakavih događaja od juče, ma osećao sam se ko na tehno žurci, svi na ekserima ja jedini strejt i svi đuskaju a meni loše a nemam dinara ni za obede. Jako, jako loš trip.

Mada u tom stanju tada, skontao sam neke jako bitne stvari. Da su ljudi stvarno bili u tripu mi se borimo za to, to i to i kao konačno smo pobedili, dok jedan doduše manji deo nas koji smo bili zajedno sa njima u toj priči nismo baš tako razmišljali, nas je ložilo nasilje, frka, gužva i adrenalin. Mi smo tu bili zbog kordona, zbog palica, suzavca, šok bombi, rušenja, premlaćivanja, otvorenih lobanja, i krvi, dosta krvi. Nije bilo većeg zadovoljstva nego pošibati se sa tadašnjom murijom, jesu oni nas kao tukli ali brate tukli smo mi mnogo više njih jer su bili barem meni smešni. Današnjoj muriji ne možeš ama baš ništa, al' da ne gnjavim sa tom pričom. Dakle, skontao sam da sad kad su ovi naši saborci pobedili da to zapravo znači da više neće biti nikakvih velikih demonstracija, velikih nereda, da više neće biti svega onoga što je zapravo jedino i bilo bitno u celoj toj priči. Znači, stiglo se do cilja i sad svi na svoje radne zadatke. I sad će svi da uvate da rade i da žive normalno. E to me smorilo najviše, taj rad i normalan život. Samo ne normalan život bogtejebo, neee samo to neee, pa nisam se zato borio protiv Slobe svih ovih godina, neću da budem strejt bre alo, strejt stanje je najodvratnije stanje svesti koje postoji, to je jedna ravna linija, ništavilo, rutina. O radu da ne pričamo, kakav crni rad, robovanje privatnicima, "kuća žena deca a plata je mala", zajebi me sa tom filozofijom. Oću da budem student ko što sam i do tad bio, brucoš na više fakulteta, u večitom bekstvu od vojne obaveze jer sam izdajnik, ne volim Srbiju, mrzim bre sebe a ne državu.

I dok sam ja to tako razmišljao izolovan od ostatka sveta, skroz sam u toj gužvi, znate ona scena iz Trainspotinga kad Renton sedi u kafiću/pabu sa celom porodicom i prijateljima, svi oko njega veseli zbog nečega, brbljaju, ubrzan snimak, a on samo sedi bezizražajnog lica. E to je bio upravo taj rad. Sad je sve gotovo. Kao da mi je ta rečenica odzvanjala u ušima. Žurka je završena. 90-e su gotove. Neeee!

Kad su popili svoje sokove i šveps, otišao sam sa curom, njenom drugaricom i njenim dečkom do nje kući na Konjarnik, Rudo 1, 26. sprat. Seo sam i pripalio televizor, oni su nešto pričali skroz veseli i entuzijastični, ja sam bledo buljio u onaj televizor ništa nisam ni video, i onda je Jelena krenula da me cima, iz fazona alo, gde si ti odlutao, Bojane, Bojane, i krenula nogom da me gura, a meni se sve skupilo i ti njena drugarica koja me nameštala kod nje dok je ova bila u Kanadi za vreme bombardovanja, koja me baš "mrzela", onda taj njen dečko Marko, ne sećam mu se nadimka, inače lik koji je bio na HCpunk sceni tamo 95-96 pa odjednom posto fensi i nestao, a koji joj je takođe punio glavu, kaže Pandža nekad najveći strejter a sad najveći narkoman grada Beograda, sve mi je to ona prenosila, jbte sedim u sobi u kojoj me dvoje ljudi opasno ne voli i jednom osobom koja se dvoumi jer ne zna kome da veruje, dal' meni jer me voli ili njima jer su joj navodno prijatelji. I jbga, samo sam puko, ko nikad u životu i zaista takvu stvar nikad u životu uradio nisam, samo sam odjednom naglo ustao, krenuo sve da ih napušavam najružnije i samo napustio skup, tj. izašo iz stana i pravac Vidikovac, jebite se svi.

I to je bio kraj naše veze, a to je bila jedina devojka koja me zaista bezuslovno volela, tj. jedina koja me volela i ja nju ili sam bar mislio da je volim, jer ljubav je zaista nedefinisana kategorija. Bili smo relativno kratko zajedno, jedno 2 godine al' te dve godine su mi bile jače od svih ostalih godina sa raznim, da ih ne imenujem. OK, radio sam ja đonove ali brate radio sam ih i kad smo se upoznali i to je vrlo dobro znala, tad joj to nije smetalo, ali vremenom devojke valjda odrastu, shvate neke stvari, požele normalan život a ne likove na trodonima i raspadanje na ulici s "klošarima", a posebno ne likove koji su bili kontra normalnog života, jer ja sam tad uzimao bukvalno sve samo da ne budem strejt, jedino heroin iz nekog razloga nisam uzimao, valjda mi lakše bilo sa tabletama, kapsulama i kapima. I eno je sad sa jednim takvim normalnim likom u Pekingu, udala se, ima sina, nek je živ i zdrav, ne čujemo se, ma ništa, ne želi ni poruku da pošalje, samo mi je jednom preko fejsa poručila da zna čime se bavim, da prati, čita, da je to super, ali da ne želi nikad više sa mnom da komunicira iz kako je napisala "perverznih razloga" šta god to značilo, i to me najviše boli. Jesmo bili klinci od 21-22 godine al' brate bili smo jedno, nikad takvo nešto nisam iskusio ni pre ni posle nje. Govorila je kako me sanja, volela me beskrajno, grlila non-stop, pisala mi porukice na sitnim papirićima, pola na srpskom pola na kineskom, dolazila kod mene svaki dan čak s Konjarnika pa bogami i ja kod nje, ej bre, ja koji mrzim da odem do Rakovice putovao sam čak do jbnog Konjarnika i danima spavao tamo. To je bio jedan organizovani haos, što bi reko pokojni Vd.

Išli smo na sve koncerte, tad sam čak i ja svirao pa je ludilo bilo još veće, nismo se razdvajali bukvalno, zato kažem da smo bili jedno. Al' jedan od najvećih problema u toj priči su bili zapravo njeni prijatelji pred kojima sam morao da se ponašam ko fol normalno da je valjda ne bih obrukao, i isti ti prijatelji su me na kraju i iznameštali jer tačno znam šta mi je rekla da su oni njoj rekli. Pa jbte njen najbolji drug je bio zaljubljen u nju godinama, i ona je to znala, i logično da je bio i te kako ljubomoran na mene. Sve se to skupilo na gomilu, svo to ljubazno smeškanje u lice a iza ogovaranje i normalno da nam je bilo suđeno da padnemo sa tog 26. sprata jer smo, što se kaže, bili skloni padu. E zato uvek kad se setim 5. oktobra ja se ne setim onog upada u zgradu RTS-a sa Vešticom i razoružavanja pandura već se setim 6. oktobra i sve mi se smrači. I zaista posle tih "promena" meni je život stao, prestao sam da izlazim u grad, prestao sam sve, došle su nekakve čudne godine kada sam u tom beznađu prešao iz HCpunk adrenalinske priče u jednu drugu još više adrenalinskiju priču, ali to je već neka treća priča, nije za priču jbga.

Friday, October 5, 2018

Razmena dobara na fejsu, ja tebi ti meni


Provalio sam...nažalost tek sad, da ako ne ideš okolo po zidovima da lajkuješ i komentarišeš e vala neće ni oni tebi, jer čovek ti je teški 'ajvan, što reče baba jutros a nikad nije mi gledala "Ovo malo duše". Inače, Abdulah Sidran je vaistinu genije, jes da je vako budala al' je genijalac, uostalom svi geniji su budale, eno ga i crazy Kusta a eno ga i Emir Hadžihasan...e jebo ga onaj ko mu dade to prezime, nikako da upamtim, ali znate na koju budalu mislim, onaj što statira u kukuruzu dok ga Mile ne pokupi kombajnom. Suvi genije. Posle Mustafe najbolji BIH glumac, a kad dobri Mustafa otegne papke, eto ga vala i na prvom mestu. Tvrdim dakle tako je, i mož da mi mrzi Srbe kolko mu se oće, zna ajvan da glumi nema zbora, i to kako. Znači, odvojimo čoveka od umetnika (ako je to uopšte moguće hehe) i biće nam svima lakše. Nemojmo osuđivati, najlakše je osuđivati, babe na pijaci osuđuju, seljačine pored TV-a takođe.

Nego lakovanje i komentarisanje. Pa logično ako misliš da uzmeš moraš nešto i da daš, razmena dobara pobogu, jer ljudi su jako sujetni, vide da te nema i pomisle "ma ko mu jebe mater, šta je ovaj umislio" i odjebu te. A što je najgore sve neki meni zanimljivi i kolko tolko bitni ljudi, valjda što imaju mnogo tih komentara pa i oni sami zaborave ko je tu ko. Neće ti taj doći da pročita ako vidi da ga ne jebeš mesecima, pa nema šanse, a ja budala, zaboravim često da listam ovo sranje kad se pritisne HOME, pa tako i ne vidim ko šta radi, ko šta piše. Al' nisu ovde bitni lajkovi i komentari, jebo to (gistro, hehe), ovde se radi i toj jbnoj sujeti koja nas razara, eh kad bi vam pričo kolko sam ja tek sujetan pa ne bi bilo mesta na ovom dunjaluku. Ja sam možda i najsujetnija osoba ovde na fejsu al' se trudim da to što veštije prikrijem, al' naravno da mi ne ide hehe. Sve se vidi sve se zna, it's plain to see.

I tako, šta ću, onda i ja uvatim pa idem čitam, komentarišem, lajkujem šta valja, jer na mene se stvarno malko zaboravilo. Jbga, nisam dugo aktivan bio, knjiga poodavno izašla iz mode, blog lagano ot'šo u kurac, čita samo onaj koji je baš fanatik il' koji me još nije provalio pa tripuje da sam mnogo iskren. Eh, kolko je tu ljudi došlo i prošlo za ovih skoro 10 godina na fejsu, budu tako malo, oduševe se, entuzijastično mi se čak i jave, a onda presisaju, dosadi im jedna te ista priča koju vrtim, ili skontaju ovo za iskrenost te me pošalju kraju. Jebiga, ko o čemu baba o uštipcima a ja o sebi..

Znači pouka: Da bi neko čito nešto tvoje moraš jarane i ti njegovo, ne mož se ponašati ko da si sam na svetu i da se sve vrti oko tebe (a ne vrti se?!), uključi se malo jbogabog, daj mu ga po socijalizaciji, druži se malo, bolan ne bio. :)

Najjači BIH film ja garantujem, a i glumi ova budala:


Wednesday, October 3, 2018

Šala


Dosta ljudi i na fejsu i ovako ima problem sa šalama, a posebno kad je umešana malo jača ironija, evo ja prvi često skroz omašim poentu kod ironije jer gistro verujem ljudima, kao što bi me ložili haha, al' zato kad ne shvatim o čemu se radi a svi se smeju nije me blam da direktno pitam čoveka, brate o čemu se radi, šta si sad reko bogtejebo, i on mi objasni, a ne da se smeškam ili na četu pišem hahaha a pojma nemam koji je rad u pitanju. To mi je najgora, najlicemernija akcija kojoj svedočim skoro svaki dan. Al' opet, nisu ljudi krivi, ceo život smo učeni da se smejemo kad se svi smeju, da plačemo kad svi plaču, da tapšemo kad svi tapšu, da se jednostavno uklopimo u tu masu jer masa daje osećaj sigurnosti, masa je mama...a zna se...A najgore mi kad ubacim neku malo žešću ironiju i određeni ljudi al' skroz ne skapiraju i krenu da se ljute, da se drkaju, i ja sad mora da u sitna crevca pišem šta sam zapravo hteo da kažem ne bi li ih smirio nekako. Mada neki se ni tada ne smire pa nastave sa ljutnjom do krajnjih granica, te sam rešio da takve samo pustim jer ko ne razume šalu, a posebno šalu na svoj račun, ili je jako nisko inteligentan ili je skroz operisan od humora a takvih imaš ne mali broj. Jednostavno to su ljudi ko ti i ja ali ne vare to i kraj priče. Nema frke. poštujem, falabogu pa nismo svi isti, bilo bi dosadno.

Takođe crni humor auuu, tu tačno mora da paziš s kim kako jer neko je hardkor pravoslavac, neko je sujeveran, a neko "veliki Srbin". Pa jbte to je ko da hodaš po minskom polju a posebno ako se zajebavaš po ovim grupama ili stranicama, odma skaču, da imaju čakiju i da si im tu, turili bi ti je pod grlo. Znači, ne znam kako vi ali ja takvu energiju osećam kod dosta ljudi. Tačno izvališ po stilu pisanja i sadržaju koja je to glava, koji nivo, i onda jbga gledaš il' da ga pacifikuješ il' da se skloniš. A najgori mi je onaj zao humor, onaj zlobni, kad kreneš s nekim u malo jaču raspravu a onda ulete njegovi drugari i drugarice sa željom da te ponize što više. I onda kao pokušavaju i ovo i ono, ne bi li te spustili što niže. Ja takvima imam da poručim samo jedno: ne možeš poniziti nešto što je davno poniženo, ne možeš poslati dole nekoga ko je i bukvalno dole, ko se rodio dole. Al' naravno ljudi to ne mogu da znaju i onda cepaju bahato, a ja onda mora da glumim da sam ko fol ljut jer i ja igram istu tu igru, i onda im kao vratim i tako u nedogled, jer kad mi se neko zainati ta igrica mora da se odigra do kraja. Dakle, ja se tu ne pitam, to je genetska bolest. I evo baš juče na jednoj grupi neka devojka rešila sad će ona da se inati sa mnom jer smatra da je pametnija i da će da me nadigra, I OK, verovatnije jeste pametnija od mene ali inat da pregazi teško, jer ako treba ćeraćemo se do sudnjeg dana i ja ću na kraju pobediti u toj naizgled skroz besmislenoj igri a opet jako bitnoj u životu a i ovako.

Naravno svi će mi reći, a to i rade, brate batali to, koji će ti to, ko ga jebe, trošiš bezveze energiju itd. Ali ja se samo setim jedne situacije iz autobusa krajem 80-ih godina kad su dva konduktera startovala mog pokojnog dedu al su bili bahati i drski jer ih je dvojca, dal su mu rekli, matori daj kartu il' tako nešto. On je samo stao isprozivao ih zbog toga kako su mu se obratili, i reko: "imam kartu, al ne dam!" E sad. zamislite šta je dalje bilo, kolko su oni njega cimali da pokaže kartu, pretili narodnom milicijom, terali ga iz autobusa, jok, ništa pomoglo nije, on se sa svog mesta gde je stajao pomerio nije i na kraju su digli ruke i otišli uz komentare tipa pusti matoru budalu i slično. E isto tako i ja, nek smatraju da sam budala, nek mi govore da sam tabletoman i raspad, labilni ludak, ma šta sve ne, jer ljudska mašta zaista može svašta, ja se neću pomeriti sa svog stava, ma nema boga, i zaista nema boga. Znači, nema povlačenja, poraz nije opcija. E jbga, opet sam otišo u kurac s teme, ponelo me jbga. Šala. :)

Tuesday, October 2, 2018

Sedeljka u Jajincima


Zvao me 2014. na sedeljku jedan nazovimo ga matorim hipsterom 50+ punim para, jer zaista nemam drugu definiciju za takve pojave, i kaže mi biće samo par ljudi, opušteno skroz, odabrana ekipa, al' kao nije hteo da mi kaže ko su gosti jer to je kao fora, i ja reko dojaja, nikad nisam bio na takvom događaju, moram da overim, i nekako se dogegam busom do Banjice taj dan i sad ovaj mi reko popni se skroz gore pored puta za Jajince pokupiće te ortak kolima, i ja šta ću uradim sve kako mi je rekao, jer prevoz zaista ne postoji, i čekam tako pa jedno pola sata, a udario neki mraz, smrzo se ko pička, al' nema veze, računam biće na sedeljci alkohola bogato pa ću da se zagrijem. I staju kola, kad unutra Bojan Dimitrijević Pikac za volanom, ja gledam ne verujem, jer znam ga od ranije, bio na promociji moje knjige u Domu Omladine, kao oduševljen bio, ja mu reko ja sam tobom oduševljen druže, permutovo si, ti si glumac a ja sam kurac, al' OK to je neki njegov trip sa dokumentarcima, voli to jbga. I vozimo se mi vozimo, ulazimo u neku uličicu kad tamo ogromna kuća na sprat, skoro pa vila. Reko auu gde smo mi došli, ulazimo unutra, to je kao prizemlje, pa soba a u sobi od zida do zida pa u tri reda samo ploče i to isključivo industrial. A gosti neki, jedna prelepa devojka, neki par i nas dvojica. I Pikac kao brate ja žurim, imam sutra probu izjutra, daj da svarimo ovaj šit što imam. Ja se ozario jer nisam pušio šit bar 2 decenije, i svarimo to, dojaja beše, pravi onaj šit, jbga čovek glumac zna gde da nabavi a ne mi indijanci. I tu me to fino digne i pitam ovog domaćina, šta ima da se pije, a on kao, uh ima mnogo dobra rakjija ili sokići. Ko šta voli. Extra, strava - što bi reko moj burazer, daj amo tu flašu rakije, i ova super cura, prelepa, bez šminke, normalna, sedne ladno pored mene jer i ona voli da potegne a inače klinka, 22-23 tako nešto, studira na likovnoj akademiji slikarstvo. I ovaj ludak se primio i krenuo da pušta industrial, kao to je ta urbana muzika, ja reko ma OK sve dok ima rakije trpeću šta god.

I krenemo ta mala i ja da tučemo radžu, već posle 2-3 čašice krene priča i ja izvalim da čudno govori i odma prepoznam tu specifičnu tehniku govora isto kao kod Sajsi MC, da se ne bi mucalo, i naravno ja padnem u trans. Ej bre tako prelepa devojka, po mom neskromnom mišljenju jedna od najlepših u gradu i ladno muca, a ja pre toga gde god sam bio ko klinac po logopedima svuda nikad nisam video devojku da muca i to mi bilo predivno, uživao sam je slušati jer meni to ne smeta, čak naprotiv. I tako čaša za čašom pitam ja nju za to i ona se otvori i ja joj kažem pa ja brate isto mucam samo što mene boli kurac da pazim, i tako se i tu sdružimo i celo veče smo pili i došaptavali se u vezi mucanja i šta smo sve prošli ko klinci a vezano za to jer ovaj kreten pojačo muziku do daske. A rakija i više nego odlična, piješ, radi te, al' se ne ubiješ nego te drži HIGH konstantno. Na kraju smo došli do tog sradijuma da je ona bila u fazonu aj da nazdravimo, da trgnemo kao, ja reko s tobom uvek sestro mila, ti si moj brat, saborac, sve si prošla ko i ja. Al' avaj, snimim ja domaćinu dosadno,. a nameračio se na ovu lepojku, a setim se da mi je čak i pričao da ima jedna riba kao mnogo dobra koja mu se sviđa a i on tripuje da se on njoj sviđa, i ja tu skontm koja igra je u pitanju, zato je i pojačo muziku, jer niko ga nije jebo, Pikac otišo kući, nas dvoje pijemo, ovaj par za sebe a on skroz sam, ispade ja mu skino ribu. Ajme meni, ja to nisam imao na apameti a i da sam imao, pa brate ružan je ko pacov jedino što je bezobrazno bogat al' ova cura to ne jebe dakle nema nikakve šanse kod nje.

No dobro, pustimo ljubavne jade, ionako lik može da jebe koju oće s tolkom gajbom na sprat, I preseče nas on jer više valjda nije mogo da izdrži, kaže a sad gledamo filmove, reko OK, ladno nas sve posadi na nešto ogromno, kao kauč al' nije, mekano bre, i tu se nas petoro uvalimo, i pošto se loži na Bekvalca i Šok Koridor kao sad će on da pušta sexploitation filmove, ja reko neeee, daj bolje pusti dobar pornić sa Sashom Grey il' Stoyom, zajebi te nedobog filmove iz 70 i neke. On kao, ma samo ćuti, sad ćeš da vidiš. I pusti on ladno ceo film, neki nacisti i neke gole ribe domino BDSM, i zaista dobar film, al ne što ima radnju jer sve je na italijanskom il' nemačkom, nego što su zaista lepotice ove polu-gole i gole, naravno ima neku radnju al ko će to da prati, i tako mi sedimo sat i po vremena i gledamo to sranje a što je najjače posle tog filma pusti još jedan, ja reko idibreukurac, mogli smo da sedimo da pričamo, al' džaba, lik uporan, fanatik, izložio ga Bekvalac, i završi se i taj nekako, pojma nemam šta sam gledo, i kao već jutro, idemo kući, ja se već dogovorio s ovom curom da idemo zajedno do grada pa ona u blokove ja vamo u brda. Kad je ovaj skočio, a neee ona ne može da ide, ona je pijana, mora da odspava, ja gledam koji ti je bre kurac pa neću joj ništa vidi na šta ja tek ličim, klasičan klošar sa stomačinom, mi smo bre skroz van njene lige i to baš van van van. Al' džaba uporna baraba, postao čak i bezobrazan, ona oće da ide on joj ne da, kao pijana si moraš da odspavaš. Meni nešto ko fol odbrusio. Majke mi da me nije ugostio i sve na nivou, pa pocepo bi mu onu pacovsku facu jebala ga gajba, nasledio od roditelja i sad mi se tu kurči, kao on ima sobe gde će ona da prespava, ja reko jebitesisvimater, idem bre kući, jebem ti hispteraj, elitizam i ludilo kod matorog lika 50+. I to je bilo to, posle se čuo s ovom curom sve normalno, kaže ma nije mi palo na pamet bilo šta sa njim, šta je istripovo. Falabogu više ga nisam sreo a vala nisam svraćao ni na Šok Koridor, mislim svaka čast Bekvalcu, čovek se baš trudi, poznajemo se jako dugo čak sam i gostovo jedared kad je bio Dokumentarni šok, ali fanovi su mu dabogsačuva zaista. Pouka: Nemoj nikad da se zajebete pa da prihvatite poziv na bilo kakvu fensi sedeljku gde se kao puštaju filmovi, jer biće to ili trash filmovi ili ovi exploatation, a i brate da pusti normalan film, pa ko može da gleda u društvu takav film sa razumevanjem, stalno neko il' jede nešto il' kometariše, znači teraj to kraju, jer filmovi se gledaju solo!

Saturday, September 29, 2018

Baka Zdravka o seljačkoj zadruzi


Wednesday, September 26, 2018

Suština svega...


Monday, September 24, 2018

The Miranda Murders: Lost Tapes of Leonard Lake and Charles Ng (2017)


Director:
Matthew Rosvally

Kao neka vrsta mokumentarija u kom je autor pokušao da prikaže kako bi izgledali home video snimci zlostavljanja i ubijanja koje su počinili Leonard Lake i Charles Ng. Maltretiranje žena, silovanje, ubijanje i mušaraca i žena ali po meni nedovoljno brutalno jer je budžet bio jako tanak, jbga oni ne dobijaju novac od države ko ovi naši debili neko isključivo indie fazon, nezavisna produkcija. Ko voli ovaj rad njemu će biti zanimljivo, ostali stop!


"Delve into the minds of serial killers Leonard Lake and Charlie Ng with this horrifying found footage film, spanning the 1983-1984 killing spree that shocked California and the nation."




Sunday, September 23, 2018

Respected Comrade Kim Jong Il Is a Great Thinker and Theoretician (2000)


Ovaj dokumentarac danas postavljam specijalno za cigane zbog derbija, i to samo iz razloga što i oni imaju svog Respected Comeradeta koji im sve govori šta i kako, a oni bez pogovora slušaju, te će im ova tema biti jako bliska da vide da nisu sami nego da i u Severnoj Koreji takođe isto tako štuju svoje voždove, što je jako lepo. Jong-Il Kim (1941–2011)


"Documentary film praising the North Korean leader, Kim Jong Il for his political and social values, and beliefs to build a strong communist nation."


Thursday, September 20, 2018

Moje školovanje, ludom radovanje


Jbga brate, tako vreme bilo, 1988. godina, 5. razred, OŠ Branko Ćopić na Vidikovcu. Sedimo Ćela i ja, on u prvoj klupi ja u drugoj, on po kazni a ja došo da mu pravim društvo. Matematiku nam predavala nastavnica pod imenom Smrda, niska, crne skroz kratke kose, po faci joj vidiš da je od ovaca došla pa joj preko veze neko sredio da radi u školi. I ništa jbga, bilo jako dosadno, prva klupa jbga štaš raditi, nema ništa. I sreća ortak se seti da ima lepak u tubi, te se odma iscimamo za neke jadne kese od halfinica iz zadnjih klupi i udri. Smrda gleda ne veruje al' ne sme ništa da poduzme jer ovaj Ćela bio baš problematičan, pa bez problema mogu da kažem najgori u školi. Duvamo tako duvamo, meni već krene onaj rasta trip, odzvanjanje zvukova, eho ko u dub pesmama, i gledam ispred sebe Ćela imao na leđima ogroman prišivač Slayera, South of Heaven, ona lubanja i svašta oko nje, neki pakao, taj rad, krene to da mi oživljava krv ti jbm, svi oni sitni demoni i ko zna još šta. i Ćela samo odjedared prevrnu svoju klupu, jer ga već uvatilo a vuče ga na agresiju svaki put. Smrda samo pobegla u ugao učionice i ćuti, usrala se. Ceo razred logično u smeh, a meni taj nji'ov smeh samo odzvanja u glavi ko u najužasnijem horroru al' ne filmu nego bad trip od bad tripa pa od hardcore bad tripa. Reko kako sad da se vadim iz ovoga, ubija me taj zvuk ko da će večno da trajeee-e-e-e-e-e, i ja onako u panici krenem da vičem, da vrištim bre, tišinaaaa, tišinaaaa-a-a-a-a-a, jer zaista mi nije bilo dobro, morao sam, ali u isto vreme nastavim da duvam onu kesu, a ovaj ne zna za sebe, krenuo da ruši sve pred sobom, sve klupe, đaci utekoše nazad, iz fazona Ćelo brate slobodno lomi, mi te podržavamo.

Inače dečko je sad pokojan nažalost, overio je 2001. (Zoran Petrović Ćela 1976-2001) a baš smo se družili i posle škole jer stanuje 2 zgrade od mene, znaju ga ovi sa Ceraka jako dobro, mnogo sam ga voleo bog ga ubio, al' bio jako problematičan jer odrasto na Štajgi u nekim barakama bez oca, samo majka i brat, keva u nadnicu oni zna se, ma socijala teška, tuga od boga. I tako, nema tu šta da se priča, svaki pošten čovek koji je vario pak zna kako to ide. Prvih 10-ak minuta tripuješ zvučne halucinacije i posle toga samo prekid filma, crn ekran. E sad, fora je u tome što se ti ne sećaš šta si radio a radiš neke jako bizarne stvari, ko kad preteraš sa artanom i tako tim lekovima na bazi tatule. Samo sam se osvestio u drugoj učionici, dve učionice od moje, prazno skroz, sedim u klupi i ne znam gde sam, otkud ja tu, kolko vremena je prošlo, gde je Ćela, gde su svi, propustiću nastavu, ma paranoja klasična samo pojačana jer si zaista uplašen, zaplašen, preplašen. Posle mi pričali drugari iz razreda šta je bilo dok smo bili van pameti, ja se zgrozio, bilo me sramota, ovaj se rasparčao skroz, kreno se skida go, stigo do pola, ovi ga zaustavili nekako, Smrda utekla iz učionice plačući, ja sedeo ispred table i pevo "Druže Tito mi ti se kunemo" iz sve snage, al' onu verziju od Zdravka Čolića, ono "godine su prošle pune muuuka, ginulo se za slobodu smelo, ali s pjesmom umjesto jaukaaa, druže Tito mi ti se kuneeemo, druže Tito mi se kunemo" i onaj deo "naše pjesme svi neka se plašeee" mi je najjači, ma idi, dojaja pesma, kupio ćale singlicu kad se pojavila 76-77 tako nešto, pa smo non stop vrteli na onom malom dečijem gramofonu, red toga pa red Branka Kockice pa Neven pa ćale uleti i kaže daj malo prave muzike i pusti Dugme il' Mišu Kovača, pa logično, zar ne? I onda ti ta muzika hteo ne hteo uđe u glavu, pa se tako ispoljilo jbga, nisam ja biro, ali i dan danas obožavam da čujem tu pesmu jer stvarno diže iz mrtvih, osim ako nisi iz četničke familije, onda definitivno imaš problem sa tim, hehe, al' to nije moj problem jarane, anderstend? :)

Wednesday, September 19, 2018

Nanking (2007)


Directors:
Bill Guttentag
Dan Sturman

O ovom užasu sam već pisao ali naleteh na odličan profi dokumentarac u američkoj produkciji, valjda Amere posle 70 godina konačno uvatila ta griža savesti jer su upravo oni odgovorni za ovo sranje, mogli su da spreče al' ih je boleo kurac. Naime, imali su u tom Nankingu kao neku svoju "slobodnu zonu" nešto ko fol demilitarizovano, u koju se baš dosta preživelih Kineza sklonilo al' ko da nisu jer su Japanci stalno upadali i radili šta god im volja a bez da ih je iko sprečavao. Podseti me to na onaj slučaj u Srebrenici kad su one holandske pičke pobegle posle razgovora sa Mladićem a kao bili su garant mira u tom gradu, kad se onaj njihov general il' koji je već čin treso od straha sav bled ko krpa. Pa jbotebog, kakav si to vojnik siso jedna, ti si došao nekog da čuvaš, jebo te onaj ko te poslao. Ma trebali su njih pobiti odma tu na licu mesta a ne one jadne ljude, onu sirotinju, pa ti posle veruj strancima, sve im jebem. Uglavnom mnogo jak dokumentarac, sve je lepo objašnjeno hronološki za razliku od youtube klipova sumnjivog porekla koje sam ranije postavljao na ovu temu. Takođe, dokumentarac je pobrao silne nagrade te eto još jedne preporuke za overiti ga. Mislim, bolje overiti njega nego sebe, zar ne?


"Nanking" tells the story of the rape of Nanking, one of the most tragic events in history. In 1937, the invading Japanese army murdered over 200,000 and raped tens of thousands of Chinese. In the midstof the horror, a small group of Western expatriates banded together to save 250,000 -- an act of extraordinary heroism. Bringing an event little-known outside of Asia to a global audience, "Nanking" shows the tremendous impact individuals can make on the course of history. It is a gripping account of light in the darkest of times." 

IMDB










Monday, September 17, 2018

U svetu međeda i mačaka


Danas sam sedeo s babom na terasi pa jedno 7 sati i jače, pričali smo sve vreme, uvukla me u svoj svet bogjeneubio, odvela me u ta sela, u ta brda, u njive i kuruze, totalno sam se predao, nema više foliranja, prepustio sam se da me njene reči vode i zamišljao sve to i sve je bilo u jarkim bojama i kao da sam stvarno bio tamo, i to je ladno isti onaj svet međeda i leptirova o kojem je i dobri Branko govorio, ma preslikano, a u suštini to i jeste taj svet jer Brankovo selo je pod Grmečom a ovo je malo severnije, i došlo mi da zaplačem ali ne mogu od lekova, nisam plakao jako, jako dugo, još od kad je umrla mučenica Jadranka Stojaković, eee kad je to bilo, 2016. valjda, al' nema veze, iznivelisaće se to već nekako, ali baba, suze joj samo klize niz lice, a meni umesto da bude tužnije bude još jači osećaj, intenzivniji, ma kao da smo oboje odlepili. Kaže baba, nikad se u životu nikom nisam ovako otvorila, reko pa naravno kad te niko ništa nikad nije ni pitao, samo radi Zdravka, crnči po suncu na njivi. I bilo je stid na trenutke što mi priča takve detalje koje vam naravno neću otkriti, ali ja sam joj reko ma samo udri, naši smo tj. svoji smo, ja nisam izdajica, nikad druga nisam izdo po cenu i da sam najebo od tog druga na kraju, čak iako znam da drug nije u pravu ostajem uz njega. Lojalnost je lojalnost, ako si s nekim u sranju ostaješ do kraja, to mnogi ljudi ne znaju, niti poštuju pa te ostave, ali to ne znači da ću ja da izdam zato što su mene izdali pa sam kao razočaran. Nikad! Nemam puno drugova, ali tih par što imam nikad ne bi prodao, i taj stav kad se usadi u mozak tu nema boga, ma nema nikoga. I eto, na kraju su došle mačke, njena Borika i moja Skvika, i ono moje malo sivo bezobrazno mače što mi pocepa sve majice ladno progovori, poče da mjauče i da ide u krug, nikad se nije tako ponašala, da mjauče bez prestanka i gleda me pravo u oči, bukvalno ko da sam čuo da mi govori, da mi se žali, muči je neka izraslina na stomaku, što još nemamo para da je operišemo, pa se sad to čeka, i ja šta ću, morao sam da i ja progovorim kao što nikad ranije nisam u životu. Pričao sam s mačkom, ali skroz ozbiljno, ne ono tepanje i sranje, reko biće sve ok dušo mala, ne da tebe tvoj Boki, pustio sam mnoge da mi umru jer nisam znao, tebe neću pustiti pa makar svet u paklu nestao. A ona sva mekana ko ćebence neko, onako siva pa smešna, uvek je bila smešna, ko neko detence, nikad nije odrasla u pravu mačku, reko ružo moja, mladosta sam ti dala, daću ti i život ako treba jer sam budala, jer to mi je u genima, mi smo svi budale srećo, to veze s mozgom nema.


Friday, September 14, 2018

Sveti pesak (1968)


Director:
Miroslav Antić

O Golom otoku i prodanoj revoluciji, nož u leđa bivšim drugovima i saborcima. Crni talas. Kao i uvek kada se radi o ovakvim filmovima verzija filma na internetu je 15 minuta kraća od originala. Ako ko ima full verziju neka se javi. Hvala.


"Čovek, koji je nekada bio politički komesar brigade, ogrešio se o društvo. Dvadeset godina posle rata, na mesto gde se otkriva spomenik njegovim mrtvim drugovima došao je i on, nepozvan i odbačen. Prozivali su mrtve i žive, ali njegovo ime nisu izgovorili. A on je stajao pred svojim drugovima, gledali su se u oči. Stajao je, a kao da ga nikad nije ni bilo."



Wednesday, September 12, 2018

My granny was a witch, but she wasn't burned alive


Ljudi, gajim ozbiljne sumnje da je moja baba veštica, znači nit zajebavam nit ironišem. Da, da, ona baba, Zdravka Ostojina, al' ne veštica u smislu žena-veštica nego prava ona veštica, witchy trip. Otkud mi to zapitaće se neki, pa jbte danas sedimo pokazuje mi neke stare fotke njezine gde igraju kozaračko kolo i ja taman fino iskoristio priliku da naučim kako se igra jer ona mi ne ume objasniti a nemam od koga drugoga, i fino vidim fotku i skontam kako se to upletu sve nako naopako. I pokazuje mi tako slike i vadi neku, veli ovo su mi koleginice iz fabrike, nabraja imena, sve su umrle. Gledam fotku, gomila žena boktejebo, i setim se da mi je pre par nedelja isto tako pričala za to "naselje ekonomije" kod Bataje, gde je živela 60 godina, isto tako svi koje je poznavala pomrli. Ništa, idem dalje, selo Slavićka kod Banjaluke gde je svoje bosonogo djetinjstvo provela, pitam je ima li bar tu ko živ od tvoje generacije pa i mlađih, veli jok, svi u grobu, čak i braće i sestre pa i njihova djeca.

Dakle, svi njeni ispisnici game over a ona jedina ostala. Tu me već uvati jeza, jer znam da je jako bistra, namazana najsurovije, nikad ništa u životu nije operisala nit puno bolovala, ma zdrava ko dren a ima 87 godina, eeej bre? Stalno mi ko fol kuka kako je čeka smrt ubrzo a ja joj kažem, kakva bre crna smrt, pa da bi umrla mora da budeš bar malo bolesna pobogu, a tebi ništa pa ništa godinama, o čemu se radi ovde? Takođe smo pričali o tome ko joj je sve zla naneo u životu i kako je svakom bar duplo vratila, ma nikom dužna ostala nije, jer tako je kalupljen od malena, da se bori, da bude survajver, da povuče crtu koju niko, ama baš niko preći ne sme, jer zna se, or else. I onda stanem, prokontam sve dobro, i konačno shvatim strašnu istinu. Ona je svega toga zapravo skroz svesna još od malih nogu, kad je djevojčurak bila, al' pokušava mene da lera, priča mi kako ju je snaja optuživala da se bavi vradžbinama a ona nikad veze s time nije imala, niti zna šta je to. I tu je presečem, kažem joj da sam siguran da ona najbolje zna zašto su svi njeni mrtvi, te da nije nimalo naivna ko što se pravi. Baba ćuti, pravi se blesava po običaju, navodno nije me dobro čula, samo visoko podiže bradu i zagleda se kroz terasu u daljinu ka njivama Ibarske magistrale.

“Sanity is a small box, insanity is everything.”
-- Charles Manson


Sunday, September 9, 2018

10 godina Abraxas bloga: Igraj, pjevaj, veseli se, na život poseri se


Prođe 10 godina ladno, ma prođe ko ništa, gde smo bili - ne znamo, šta smo radili - pojma nemamo, sve je ostalo isto, ništa se promenilo nije, samo eventualno brojka na kalendaru, pojo vuk magarca, y'dig what I'm sayin'? Znači, šta smo imali? Tri piva, jedan vinjak, dve loze, kutiju kafetina, 4 leponexa od 25mg, tablu bromazepama od 6mg, 2 flunirina od 20mg, 3 litijuma od 300mg, 6 lirika od 150mg i večeru za poneti. Y'dig what I'm sayin'? 1120 DOKUMENTARACA. Y'dig what I'm sayin'? Can you dig it? 10 godina x 365 dana. Can you dig it? Ili što bi rekla moja baba: Igraj, pjevaj, veseli se, na život poseri se. Pa jasno.



Thursday, September 6, 2018

Hodočašće presvetoj Guospi od Lyrice


Uzo bar 8 pilula od 150 mg presvete Lyrice jer htedoh da i ja budem Vidjelica, da i ja konačno vidim Guospu na onom brdu kraj Međugorja, da mi se ukaže i pokaže pravi put, jer solo zaista više ne znam dalje...al' loma morgen. Tolko sam se odvalio da sam se jedva popeo uz ono brdo bos po kamenju, pomogle mi neke dobre žene, odma' izvalile da sam sveti čovek na hodočašću, i jedva živ stigoh na vrh uz njihovo pridržavanje da se ne strovalim nazad u ponor na ono mrtvo kamenje, i namerno kažem mrtvo jer može da ubije, bez zajebancije. Sreća pa me presveta Lyrica u umu držala skroz strejt i utemeljenog da izvršim svoj zadatak po bilo koju cenu, te sam skroz istrajao u svojim nastojanjima.

I tako, popnem se ja nekako gore, kleknem na kolena da se pomolim Guospi, iako naravno pojma nemam kako ide ta njihova katolička molitva, al' promrmljah početak "očenaša" kolko sam znao, jer sve kontam ista je to religija samo dve sekte tj. jedna, pa će mi nekako proći. Naravno, prekrstih se po katolički sa dva prsta jer sam to naučio u onom ratno-huškačkom al opet genijalnom filmu "Braća po materi". I tako, klečim na onom kamenu a kamen sav naboran ko da si kleko na kukuruz, ko onomad kad smo bili u školi kod onog zajebanog popa što nas maltretiro da klečimo. I tako klečim na onom suncu a ono prži, ubija, reko nema ovde vajde, bezveze sam se cimo. Kad odjedared, niotkuda, neko svetlo nas obasja sviju koji smo se našli tu, tačno nas 12 mučenika ko 12 apostola. Gledam oko sebe ljude, oni ko da se ništa nije desilo, jednostavno ne vide svetlost. I tu mi sine misao, pa da, ja sam Vidjelica, samo ja mogu da vidim i čujem Guospine reči, ostali to ne registruju, zar ne?

I zaista videh Guospu, kako je spomenik pa taman metar-dva iznad njega pa ulevo. Gledam ja nju, gleda ona mene onim blagim pogledom majke SBJ-a, jer samo jedna je presveta mati SBJ-a. Napetost raste, usne mi drhte, znojim se ko pas dok očekujem šta će mi reći, možda će objaviti spas za celo čovečanstvo ili upozoriti na neku poplavu il' požar, ili čak najaviti smak sveta, ko to zna? Kad eto belaja, Guospa se naroguši i ljutito mi reče: "Alo pravoslavac, mrš brže nazad niz brdo, neš ti mene zajebavat". Ja u šok momentalno. I zaista neka sila poče da me povlači unazad, neka anti-gravitacija jbmliga, džaba što sam ja viko: "Presveta Guospo SBJ-eva mati, pa nisam ja pravoslavac, to je moj prađed bio, mi smo partizani-komunisti, a ja nisam čak ni to, ja sam ti štovatelj Višnua, Vaišnavaaaaaaa". Odjekivalo je to dok sam padao niz brdo pa na najgrđe ono kamenje sve do podnožja. Neke dobre žene katolkinje su mi na dnu pomogle da ustanem, isprale mi rane rakijom, dale malo i da popijem, popile i one, valja se, naši smo, i evo konačno posle 11 sati vožnje mrtvim autobusom stigoh kući da vam ovo posvedočim. Crno mi se piše braćo mila, crrrno.

Wednesday, September 5, 2018

The Bone Yard (2000)


Director:
Stuart Taylor


Najjači dokumentarac na temu Leonard Lake i Charles Ng ubistava. Traje čitavih sat i po vremena iako se radi o TV dokumentarcu, al' vredi vala svake minute jer je genijalno snimljen, a posebno delovi u sudnici gde nekad tačno ne znaš da li se radi o stvarnim snimcima ili re-enactmentu, tolko je dobro snimljeno, i to se provlači kroz ceo film. Takođe, ceo slučaj je temeljno obrađen od samoubistva Leonarda Lejka cijanidom pa nadalje, kako su mu pronašli štek pa sve do suđenja Charles Ng-u, koje je mnogo jako urađeno ko što rekoh. Dakle, pisao sam već o ovom slučaju sad još valja samo pogledati još ovaj dok. i završiti sa tim užasom jednom za svagda.

"This is the true story of one of the most grisly crime scene investigations in the history of the United States. The grueling case - that began with a simple shoplifting arrest - unfolded clue by clue, until a shocking discovery rocked the nation: more than forty pounds of bones and five intact bodies buried on Charles Ng and Leonard Lakes' property. Each gruesome excavation confirmed that Ng and Lake were no ordinary serial killers. They were manipulative, sadistic, and had no mercy for their innocent victims. Walk alongside law enforcement, step by step, as they work to get justice for the slain."

Sunday, September 2, 2018

Poslednji LSD trip


Pre tačno 20 godina uzeo sam svoj poslednji LSD. Zašto poslednji? Pa zato jer mi se tad sve otvorilo, video sam šta sam trebao i skapirao da svako daljnje uzimanje nema nikakvog smisla, a posebno ne po žurkama i tako ta glupiranja, jer cilj svog tog upornog uzimanja LSD-a je zapravo bio isključivo to, spoznati istinu pa ma kakva ona bila. Beše to jesen 1998. i onaj čuveni zemljotres za koji smo svi mislili da je zapravo početak bombardovanja kolko smo bili isparanoisani. Seća li se iko toga osim mene? Imao sam 21. godinu al' sam bio ubeđen da sam jako mator i da mi se smrt bliži jer sam se tripovao da se raspadam od svega, posebno ekstazija, trodona, obedijala i svega što je tad bilo aktuelno. Najiskrenije sam tada mislio za sebe da sam najlošija osoba na svetu i najraspaliji narkoman, te da mi nema spasa.

I onda se desilo to. Svež Hofman komada jedan. Neki kažu što je babi milo to joj se i snilo, i možda zaista jeste tako ali ja sam tad sreo Višnua oči u oči, i to mi je najveće i najjače iskustvo koje sam doživeo za života. Samo sam nemo posmatrao ovu scenu gore koja je nastala, ma kao da je iznikla iz drveća, trave i svega što sam mogao da vidim po mraku u tom studentskom parkiću gde sam sedeo sa drugarom. Sve ostalo oko mene je i dalje bilo tu ali nije bilo važno. Dakle, praktično od stvarnosti koju mi nazivamo stvarnost stvorila se neka nova realnost, realnost iza ove zavese stvarnosti, prava slika onoga ko zapravo stoji iza svega, ko održava naš univerzum ovakvim kakav jeste. Drugar sa kojim sam sedeo je i dalje bio tu ali u nekom svom svetu iako je i on znao za Višnua, čak mnogo više nego ja. I tako sam samo ćutao i posmatrao šta se dalje dešava. Višnu se ljuljuškao na ovom okeanu večnosti i samo me posmatrao tim blagim očima. Gledao me i kao da mi je govorio: OK, zajebavaj se ti kolko god oćeš, reinkarniraj se milion puta ako treba, ali znaj - na kraju, kad tad, doći ćeš kod mene. I tu skontam u sekundi da vreme ne postoji, da je to najveća iluzija materijalnog sveta, i da su tih milion reinkarnacija zapravo samo jedan lagani udah i izdah Višnua. Jer Višnu je glavni igrač, a svi ovi ostali, prvenstveno Rama i Krišna za koje sam ranije mislio da su prvi, oni su sedma i osma inkarnacija Višnua na planeti Zemlji, i nema šta ja da se obraćam njima kada mogu direktno sa gazdom da pričam. Al' sam se istripovo, zar ne?


Naravno Krišna je uvek tu u srcu i maha-mantra nosi jasnu poruku. Pred smrt ko se seti maha-mantre taj je spašen samsare tj. karme i reinkarnacije, ponovnog rađanja iznova i iznova. Nešto slično kao i u budizmu, gde je takođe cilj da prekineš taj krug umiranja i rađanja, samo što u hinduizmu ideš direktno bogu a u budizmu nirvana, ali nisam ja ekspert za budizam pa ne bih da lupetam. Ali jbga, nije svako kadar da se seti maha-mantre kad treba, jer smrt je ljudima strašna stvar, svako se uplaši i skroz zaboravi na sve, samo se zaledi, kakva crna mantra i izgovaranje bilo čega, samo zanemiš i posmatraš ko oduzet. No, na stranu sad smrt, tada kada sam video Višnua, skontao sam da sam ovo oko gudre skroz istripovo i da to u večnosti ne postoji, da je smrt iluzija, samo prelazak iz jednog tela u drugo i da nema čega da se plašim. Zapravo najbitnija poruka je bila da nema čega da se plašim više, da je sve OK, da se život nastavlja jer duša (spiritual soul) je neuništiva i samo ide dalje i dalje, i samo od tvojih postupaka zavisi gde i kako. Kažu svi da je bog jedan, slažem se, ali moj bog nije kompleks, on se neće uvrediti ako mu ime napišem malim slovima, bog, jer on je sve ovo stvorio i šta njega zabole dal' će neko da mu se šlihta ili ne, šlihtare ga bre smaraju, al' šta da im radi, ne može da ih obuzda kad krenu da ga obožavaju i razne sulude akcije da prave.


Dakle, poenta je ova, ne treba ti ništa da bi stigao do boga, da bi ga dosegao, samo devocija i velika želja, jer ja sam već tamo s Višnuom, nema veze kolko ću se još puta reinkarnirati, kolko ću tela promeniti, ja sam već kod Višnua. Znam da zvuči ludo, ali svako ima svoga boga, znate ono kad neko kaže: "jebem li ti tvoga boga"? Ta psovka se danas slabije koristi jer su svi postali pravoslavci ali nekada, 80-ih, ja se sećam, to je bilo najnormalnije. No, druga su vremena došla, ljudi su se okrenuli kao bogu, al' neću sad da bilo koga kritikujem, to je njihova stvar u šta veruju i kako, meni je samo smešno kad neko dođe da mi kenja da sam sektaš i slično. Ali OK, ja verovatno i jesam sektaš u neku ruku, odvojio sam se od pravoslavlja, "klanjam" se nekim drugim, čudnim bogovima, "ancient ones" što bi rekli. A zapravo samo čekam da se konačno pojavi Šiva i uništi ceo univerzum, da nam pomrsi sve konce, pa da dođe Brahma i opet ga stvori, i tako u krug, zauvek. Al' teško je ljudskim umom skontati pojam večnosti, to može samo "realizacijom" tj. kad ti se desi nešto kao ovo što se meni desilo, da u sekundi skontaš sve, al' to se dešava samo jednom u životu a nekom i nikada. Jedini problem sa tim realizacijama je što čovek to vremenom zaboravlja, sećanje bledi i onda se nađeš u situaciji ko ja, da si opet u kanalu iako vrlo dobro znaš da kanal ne postoji, da je sve iluzija materijalnog sveta. I tako se vrtiš u krug a treba samo da se setiš te slike Višnua koji te mirno posmatra i čuva ni od čega zapravo, tj. samo te cima da se ne bi plašio materijalnog sveta, to je jedina poenta, za mene barem. Vishnu ki jay!

Related Posts with Thumbnails