Saturday, August 18, 2018

Princ poezije Branko Miljković (2007)


Pošto cenim samo pesnike i pisce koji su čestito izvršli samoubistvo ili bili ubijena na ovaj ili onaj način, Branko Miljković jedan od najvećih srpskih pesnika definitivno spada u tu grupu. Iskren da budem volim da pročitam i nešto od ovih prirodno upokojenih ali oni su mi na skali level 1, dok su ubijeni u borbi i poginuli u ratu level 3, da bi samoubice stvrstao u najviši level 7 kao prave istinske pesnike koji su svoj život po svojoj volji žrtvovali za ljubav. Mogu da pričaju šta god oće, da su Branka ubili ovi ili oni, ja sam ubeđen da je sam sebi presudio, jer taj način na koji se on obesio je najbezbolniji, al' ne bih o tome jer ovo čitaju i mladi. Imao je samo 27 godina. "Što za ljubav glavu gube, i umiru kada ljube."

"Kao gimnazijalac sam kod jedne svoje susetke video sliku njene umrle ćerke Ruže. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu svoju prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom i samu knjigu nazvao "Uzalud je budim". To je bila moja prva ljubav."






Friday, August 17, 2018

Konstantin Koča Popović (2015)


Director:
Goran Markovic

Ko je zapravo bio Koča Popović? Pesnik, nadrealista, filozof, genijalni vojskovođa, ministar inostranih poslova, hardkor komunista koji se podsmevao komunističkoj dogmi, potpredsednik Jugoslavije koji je na posao dolazio svojim "spačekom" i šta sve ne? Na sva ova pitanja u ovom biografskom dokumentarcu, jedan od najznačajnijih srpskih reditelja Goran Marković, pokušava da odgovori.



"Dokumentarni film “Konstantin Koča Popović” Gorana Markovića o visokom partijskom i državnom funkcioneru bivše Jugoslavije, koji je bio i publicista, književnik i jedan od osnivača beogradske nadrealističke grupe. Ko je zaista bio ostala je misterija, koju će bar donekle pokušati da odgonetne Markovićev film."



Wednesday, August 15, 2018

The Rape of Nanking (1999)


Strahote i užasi moderne civilizacije, sveži plodovi ljudskog nakota. Ne znam kako vas, al' mene ovo neodoljivo podseća na scene iz Jasenovca, ko da je tu neko od nekoga krao, mada ljudska mašta je čudo, nema šta tu puno da se izmišlja, sve je tu, zapisano u genima još od vajkada. Došla japanska imerijalna vojska decembra 1937. te zauzela tada glavni grad Republike Kine Nanking i za dva meseca pobili sve živo. I aj' što su pobili, to i nije neka novotarija u ratu, nego kako su ih pobili, al' to gledajte u dokumentarcu. Ovi Japanci se definitivno kolju s ustašama, tu su negde, doduše u maloj prednosti da ne budem baš skroz pristrasan. S tom razlikom što su ovi mislili da je njihov car BOG lično, a ovi da su im Srbi krivi za sve, mada mu to na kraju dođe na isto. Pogledajte dokumentarac svakako (svuda vidim ustaše jbga, "imagine the ustasha").


"The Nanking Massacre, commonly known as the Rape of Nanking, was an infamous genocidal war crime committed by the Japanese military in Nanjing, then capital of the Republic of China, after it fell to the Imperial Japanese Army on December 13, 1937. The duration of the massacre is not clearly defined, although the violence lasted well into the next six weeks, until early February 1938.

During the occupation of Nanjing, the Japanese army committed numerous atrocities, such as rape, looting, arson and the execution of prisoners of war and civilians. Although the executions began under the pretext of eliminating Chinese soldiers disguised as civilians, it is claimed that a large number of innocent men were intentionally identified as enemy combatants and executed—or simply killed outright—as the massacre gathered momentum. A large number of women and children were also killed, as rape and murder became more widespread."


Saturday, August 11, 2018

Fukushima nuclear disaster (2011)


Posle Fukishime Japan više nikad neće biti isti, al' će vam retko ko to otvoreno priznati. Japan je u žešćem kurcu.




Friday, August 10, 2018

Geneza moje familije u Bosanskoj Krajini po kazivanju baka Zdravke - deo drugi


Kao što sam već napomeno moja baba je imala petoro braće i sestara. Po starini: Stana, Zorka, Dosta, Ljuban i Vojislav. Naravno svi su poodavno mrtvi osim moje baba Zdravke koja ima 87 godina a seća se svega od pre 80 godina ko da je juče bilo. Tu sam valjda povuko na nju jer i ja sam "zlopamtilo", il' što bi reko Koja, jer zlopamtilo ja sam znaj, tarararara-rararara. Jedini interesantan lik za ovu priču je najmlađi brat Vojislav te odmah odbacujemo sve druge kao nezanimljive. Dakle, Vojislav se ko i svi tada jako mlad oženio za Pavu koja mu je rodila sina Zorana, ali je dete izgleda obolelo od neke genetske bolesti tako da se rodilo "sakato" i bilo skroz nesposobno za samostalan život, a pritom se i šlogiralo tako malešno. Jadni Vojsilav ga je vodio doktorima čak u Banjaluku ali nisu hteli ni da čuju da ga prime u bolnicu kad su videli u kom je stanju. E sad, mi možemo samo da zamišljamo šta se sve izdešavalo malom Zoranu još u prvoj godini života, ali otprilike ako ste gledali onaj dokumentarac o uticaju Agent Orange na decu Vijetnama to vam je u principu to. Pava je logično vrlo brzo odlepršala jer nije bila u stanju da se stara o takvom detetu, te je Voja oženio Draginju koja je na prvi pogled delovala OK. Ali avaj, Draginja je sve radila ne bi li se otarasila deteta, pa je tako na kraju, dok je bila zima, razbila led na jednoj bari i potopila dete do pola, držala ga malo tako a onda vratila u kuću praveći se luda. Naravno, mali Zoran je ubrzo umro a Draginja volšebno nestala, pa tako kad je policija došla zatekla je samo Voju te ga odmah uhapsila pod sumnjom da je ubio sopstveno dete. Da bi slučaj bio potkrepljen dokazima policajci su po selu ganjali svedoke koji bi svedočili protiv Voje al' se niko nije javio jer logično niko ni nije mogao da posvedoči da je Vojislav ubica. Ali naravno uvek, u svakom selu, ima dežurnih "svedoka" koji sve znaju o svakome. Pogađate, ozloglašena baba Đuja se prva javila iako veze s tim nije imala. Pored nje prijavio se i komšija Gavro al' tu nije baš najjasnije koji su bili njegovi porivi, mada bio im je komšija te tako svaka pa i najmanja svađa oko međe ili bilo čega mogla je da ga potakne da se sveti.

Počelo je suđenje u Banjaluci. Okrivljeni Kurija Vojislav optužen za ubistvo deteta, svedoci baba Đuja i komšija Gavro. Pošto je bilo samo dva svedoka, tu i nije imalo o čemu puno da se priča. Baba Đuja je prva svedočila, gde je otvoreno optužila Vojislava za smrt deteta, na kraju dodavši: "Ako lažem dabogda se spepelila". Gavro je samo potvrdio Đujine reči i to je bilo to. Vojsilav je osuđen na 15 godina zatvora u KP Domu Zenica.

Nepunih 2 meseca posle suđenja, komšija Gavro je prelazeći preko Vojislavove zemlje samo pao i umro, što bi rekla moja baba - skapao. Odmah zatim, baba Đuja je palila vatru na nekom brdu, i kako je sipala benzin da se rasplamsa, plamen joj je uvatio aljine a zatim i nju celu. Lokalni čobani su pokušali da je spasu ali ona je ustala i krenula da trči ko sumanuta da bi se na kraju saplela i tako goreći skotrljala skroz niz padinu u jedan šumarak. Niko je više nije ni tražio. Tek posle 15 godina kad je Voja konačno izdržao kaznu i vratio se u Slavićku, našao je međ šibljem sagorele ostatke baba Đuje. To je bio i konačni dokaz da je mrtva i jedan od najboljih primera kako prolaze drukare a posebno oni koji lažno svedoče na sudu. Moja baba kaže bog ih je kaznio, ja kažem stigla ih karma, no bilo kako bilo sve je došlo na svoje. Đuja je platila za sve svoje postupke, izgorela je kao prava veštica tj. kako je i sama rekla: "ako lažem dabogda se spepelila". E, tako vam je to bilo 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, ne ponovilo se nikom.


Thursday, August 9, 2018

Dnevnik uvreda 2018


- "Pandža što je prso od lekova?"

- "tabletoman što se loži na serijske ubice"

- "jadnik ladno tetoviro onog dečijeg pisca iz lektire"

- "zna samo da se urolja i naduva pa je posle nesnosno naporan i čemerno nepodnošljiv"

- "spuco 40 godina u dupe a nema ni kučeta ni mačeta"

- "droga i lekovi mu pojeli ono malo mozga što je imao"

- "ma pusti ga, egzibicionista bolesni, attention seeker"

- "nema život - non stop je na netu, nikad nema dinara u džepu, stalno se grebe"

- "može konju rep da iščupa a vamo žicka"

- "neostvareni jadnik, luzer, pisac u pokušaju"

- "pacijent, jadni njegovi roditelji"

- "tužno je kad vidiš jedno takvo poniranje u čisto ludilo, očigledno je da mu je višegodišnje bavljenje serijskim ubicama oštetilo mozak"

- "ma treba ga samo prepustiti njegovoj tužnoj sudbini"

- "ti ga krstiš a on prdi"

- "retko ko zna o koliko labilnoj i nekontrolisanoj osobi se radi, skroz nezreo"

- "nije mogao da se pojavi samo zato što ga je naprasno strefila depresija il' tako neko mentalno stanje"

- "Platio sam mu litar belog vina koje je sam samcit pošljokao naiskap"

- "halucinacije, infantilne koještarije, niđe veze brbljanja"

- "nagomilane frustracije i bes zbog svog promašenog (ne)života"

- "Smešno je i baviti se svim detinjarijama ovog borderlajnera"

- "on je jedan od onih što pola godine mrze same sebe, a pola godine ceo svet"

- "naišao je taj period kad su mu svi drugi krivi za promašen život"

- "inače se tom spodobom ne bavim ni u mislima"

- "BOJAN PANDŽA, kriminalni mastermajnd koji iz svoje sobice, kad sedne za kompjuter, na svoju tvrdu stolicu, postaje zastrašujući papet-master na čiju komandu skaču skinhedi, navijači, izbacivači i ostali, i kreću da biju i razbijaju za svog vođu!"

- "mislim na celokupan prtljag čemera i frustracije koji ovaj zrači oko sebe i zacrnjuje svako mesto i svako društvo u kojem se nađe"

- "čim mu malo padne samopouzdanje, čim se seti koliko mu je život promašen i beznadežan, čim mu se nagomila frustracija, a on se seti ko je za to sve kriv, naravno ja"

- "čega se pametan stidi time se budala hvali"

- "Među Pacijentovim „tezama“, izrečenim sa autoritetom stručnjaka-pivopije ispred dragstora (samo što Pacijent ne izlazi iz svoje sobice nigde, pa ni do dragstora; uostalom, odakle mu pare za pivo?)" 

- "Hej, pa taj Pacijent, budući da nema nikakav život (niti je za njega sposoban, sa svim lekovima koje mora da pije) živi za klikove i lajkove, za posete, statistike, krivulje..."

- "Kliknite kod ponosnog nosioca brojnih psihijatrijskih dijagnoza: vama je to samo jedan klik, ali njemu će to mnogo značiti"

- "Niti ima veze sa Pacijentom (Abraxasom) koji je ovde ostavljao, pa brisao neke svoje komentare, a povom najnovijeg naleta psiho-nestabilnosti i privatnih frustracija u njegovom ionako krhkom stanju"

- "nisu filmovi krivi! sjebalo ga višegodišnje drogiranje, opijanje nagorom (najjeftinijim) brljom, tabletomanija, osciliranje od hare krišne i strejt edža do navijača, nacionalista, satanista i kojekakvih ludaka - a sve to vreme odsustvo bilo kakvog priznanja (isterali ga iz benda, ostavila ga cura, ostavio ga svako ko je s njim proveo neko vreme), pa onda zatvor, ludara, i sad kad je postao troma gomila mrtvog sala koje ne mrda dupe iz stolice, nesposobno za život, posao, zaradu, brak, bilo šta - ostaje mu samo da neku vrstu priznanja traži preko interneta, od budala sebi sličnih, jer svako ko je tog mucavca ikad uživo trpeo kraj sebe zna da se radi o bolesnoj osobi čije reči ne treba uzimati za ozbiljno, nego samo u šali, kao oličenje jedne neslane šale kurve sudbine prema ovom rečitom, ali za drugo sem za brbljanje nesposobnom momku."

- "Kako postadoh samoživa džukela ja koji sam potpuno besplatno – bez honorara, bez ičega zauzvrat, niti tražeći niti očekujući ikakvu korist, iz čistog entuzijazma – napisao PREDGOVOR njegovoj prvoj i jedinoj knjizi i tako joj dao dodatni kredibilitet, povezujući svoje ime i ugled sa jednim bivšim osuđenikom i pacijentom zatvorske ludnice?"

- "To su halucinacije osobe koja pati od Borderline personality disordera i stoga njegove bolesne laži ne treba uzimati za ozbiljno. Mir i ljubav svima i neka vas dragi Gospod sakloni od ovakvih pacijenata i onih koji ih podržavaju u njihovim priviđenjima!"


Ovo je samo deo komentara koje sam iskopo po raznim blogovima, forumima i fejsu, i to je isti tip ljudi kao oni što su mi skidali ribe 90-ih pričama da imam polno prenosive bolesti, zatim da sam tukao rođenu majku pa zato robijao, da sam umro 2007. i tako redom. Tačno da čovek više ne zna kome da veruje osim samome sebi, a i taj mi je sumnjiv da vam iskreno kažem. Taj je zapravo i najzajebaniji, gori i od ovih što su ljubomorni na moj vasionski uspeh, na to što sam mlad, lep i zgodan, što sam uspešan u poslu kojim se bavim, što imam ekstra ribu i dobra kola kojima kruziramo gradom i klabingujemo, posećujemo izložbe i performanse, gledamo trash filmove uz ladan konjak, jednom rečju živimo život punim plućima a ne ko ovi humanoidi koji vamo kenjaju a kad treba na ulicu da izađu ne smeju. Ono kao GET A LIFE ili DON'T, jebe mi se baš, samo me se okanite akobogaznate bre, BAC DA FUC UP! Pa valjda ima još luzera poput mene na ovom svetu, nisam valjda ja jedini pobogu ljudi? :(



Monday, August 6, 2018

Ksenija Pajčin (1977-2010) - Moja sećanja


Ksenija Pajčin. Šta reći? Znam da se većina vas gnuša takve jedne "estradne" pojave pa i svega što je radila u muzičkom smislu, ali ja ne mislim baš tako, nisam tolko površan baš. Ja Ksendžu posmatram iz jedne drugačije perspektive, na isti način na koji posmatram i Čarlija, Helenu Blavatsky i još mnoge ljude koji na prvu loptu deluju kao sumanuti ludaci i šta sve ne. Kseniju sam prvi put sreo u prvom razredu osnovne škole "Filip Kljajić Fića" na Banovom Brdu jer smo vršnjaci ('77 godište) pa je to bilo nekako i logično. Posle prvog razreda preselio sam se u školu na Vidikovcu tako da nisam imao prilike bolje da je upoznam, ali se i dan danas sećam tih prelepih očiju.

Sledeći put sam čuo za nju tek tamo '95 dok je nastupala sa Duck-om. To je bila onako simpatična muzikica, skroz jednostavna, veseli neki pop fazon jbmliga, ali se Ksenija već tu skroz izdvajala, i svi su gledali u nju a ne u ovog lika koji je bio autor. Bilo je tu par hitova koji su se vrteli po televizijama a pošto sam ja pripadnik TV generacije, naravno da sam sve to overio i skapirao šta valja a šta ne. Posle toga 1997. je krenula u solo karijeru i moram priznati da mi se to baš svidelo, mnogo je bila bolja produkcija i ozbiljnije pesme. Ali i dalje sam više gledao njene oči nego što sam slušao muziku, jer to je bilo prosto neizbežno. Uostalom pola grada se tada ložilo na Ksendžu, nisam ja bio nikakav poseban slučaj. Onda sam 1998. sticajem suludih okolnosti (Predrag Radisavljević aka DJ Prema me pozvao) počeo da sviram bass u pratećem živom bendu 187, koji su tad bili baš popularni kod ovih splavarskih i zeldi nesretnika, bila je to tad baš masa ljudi, velika većina u Srbiji.

Zvali smo se onako zajebatski "Čamuge iz kraja" da se kao ispoštuje taj rep nigga fazon u fulu. Pored mene gitaru je svirao moj brat Aref Zaabi a bubanj Dario Janošević, dakle sve HCpunk pioniri koji su pre toga svirali u bendovima kao što je Austerity, Tripl Pipl, Voice of Minority, Stonewall i gde sve ne. Znači, vrlo smo se dobro poznavali i bili smo u opasnom treningu što se tiče svirke. Nastupali smo isključivo na živim nastupima 187 jer je tad naletela ta moda kod repera da imaju žive bendove pa je i kultna C-YA imala bend. Prvi koncert, sećam ga se jasno, je održan 11. decembra '98 u XL-u (ex-Prostoru) sa C-YA, WITB, ACME (Vračarci) i one nadrkane ribe 2 HOT. Sledeći je bio u onom fensi "CINEMA" klubu kod Palasa, već 16. decembra, mada je prostor više ličio na kafanu, znači gomila stolova, sve puno, sve zeldi-šaban kombinacija, i ispred njih mi kao sviramo, nit ima bine nit bilo šta, više mi ličilo na narodnjački trip gde se lepe pare na čelenku, al' jbga takvo vreme bilo. Svirali su LEE-MAN, ACME, posle njih mi i na kraju zvezda večeri, pogađate, niko drugi do Ksenija. I kako sam pakovao bass u fotrolu i krenuo da se guram kroz onu masu jer je bilo baš krcato, samo izvalim u daljini Ksendžu kako ide ka meni (prema "bini") i gleda me al' pravo u oči i ne odustaje. Znači nije mi bilo dobro al' uopšte, te sam na kraju morao da spustim pogled, jer sam kontao da nisam dostojan da tako očijukam sa boginjom a i brate zračila je, uostalom meni su njene oči bile glavni trip, nisam se ja nikad ložio na sise i dupeta. I to je bilo to, naš jedini "susret" gde nismo verbalno komunicirali nego isključivo očima.



Posle toga sam je još samo jednom video krajem decembra kod Mega Dekija u emisiji (se seća neko te pojave?), na PINK televiziji. Sećam se samo da im je studio u centru Zemuna tad bio baš malešan. I nastupimo tu mi uživo u live programu, ima DJ PREMA snimak toga na VHS-u al' ga mrzi da prebacuje, i posle nas Ksendža sa svojom dance grupom, između ko fol intervjui, i sećam se jasno da je Mega Deki, pošto mi nismo hteli da pričamo u programu, niti da nas snimaju, prokomentariso: "danas je izgleda glavna kletva dabogda te ortaci videli kod Mega Dekija". I vaistinu, to je bio tad ultra blam pojaviti se u takvoj jednoj nedobog emisiji, ali srećom po nas niko od normalne ekipe nije gledao PINK tako da smo prošli ispod radara. Pošto DJ Prema ne da taj snimak (mrzi ga hehe), srećom je neko snimio bar Ksendžin nastup, te evo jedne pesmice:



I to je u principu to. Ja sam tada obožavao njen look, još od Duck-a. Znači, kratka kosa, mršava, normalna devojka, girl next door fazon, al' već za godinu il' kolko dana vratila se iz Grčke skroz napucana, sise, dupe, ceo fazon, što se meni nikako nije svidelo, a i u muzici i tekstovima je postala skroz nadrkana, samo sex je bio primaran motiv, te sam već 2000-2001 skroz prestao da pratim njen rad. Tek deceniju kasnije kad sam čuo da je ubijena od strane onog odvratnog sadiste Milogorca što mu pop pevo na sarani za ogroman keš iako se ovaj upuco, jebomujamater seljačku onu nadobudnu, goatfucker klasičan. E, tek tad sam se ponovo setio svega i sve mi se vratilo.



Nažalost, Ksenija je danas već skroz zaboravljena i tu nema priče, surovo ali istinito. Jbga, mi Srbi smo valjda takva nacija, i još povrh svega skoro svaki dan se javljaju razni seljadini sa izjavama tipa "pa ja sam je karo još dok je bila klinka", "bila je kurva" itd. Ej bre, da se hvališ okolo kako si jebo mrtvu devojku, i još svima pričaš kako je bila kurva? Koji su to umovi ja ne kapiram. Ma samo metak u potiljak ko Rusi što su nekad radili.

Ksenija je bre bila POJAVA alo šabani, neko ko je mogao da stane na crtu najlepšim ženama sveta, i kao takva ne bi trebala biti zaboravljena jer je, posle Olivere Katarine, bila UBEDLJIVO NAJLEPšA ŽENA na ovim prostorima, i čik da neko to pobije, ajde da vas čujem baš!



Bila je SIMBOL, simbol srpske lepote na prvom mestu. A evo šta piše jedna cura koja je baš voli:

"Xendza je bila pojava i tek bi bila da je ostala ziva, jer je imala u planu 2 pesme na engleskom, dakle svetsku karijeru. Ona je privlacila paznju i bez pesama na egleskom, sudeci po tome sto je uvek kada je bila na americkom kontinetu bila gost na nekoj od tamosnjih najgledanijih emisija, a i mnoge svetske novine su pisale o njenoj tragicnoj smrti danima. Isto tako treba prihvatiti cinjenicu da jeste zaboravljena, recite mi samo kada ste poslednji put videli neki njen spot na TV-u?"




Ritam zločina (1981)


Director:
Zoran Tadic



"A single teacher allows a stranger to share his home with him before it is to be torn down by developers. The stranger has a fascination with statistics, and claims he can predict crimes based on statistical analyses. Intrigued by this talent, the teacher tells a married, female friend that the man seems to have done what he claims. Then the numbers show that there is a slip-up and a murder that was supposed to have occurred, did not. The stranger is adamant that a balance has to be achieved or the whole town will suffer - and he leaves."

Sunday, August 5, 2018

Reflexion by Lynette Fromme (2018)


Squeaky aka Red je 2009. godine puštena na uslovnu slobodu zbog pokušaja atentata na američkog predsednika Džeralda Forda 5. septembra 1975, pištoljem koji logično nije imao metak u cevi, da ne kažem da je bio neupotrebljiv jer Red je išla na to da padne po bilo koju cenu u znak solidarnosti sa Čarlijem i ATWA (AirTreesWaterAnimals).

"I stood up and waved a gun (at Ford) for a reason", said Fromme. "I was so relieved not to have to shoot it, but, in truth, I came to get life. Not just my life but clean air, healthy water, and respect for creatures and creation."

Na suđenju je odbila saradnju s odbranom a javnog tužioca je pogodila jabukom posred čelenke kad je krenuo da kenja kako je bla puna mržnje i nasilja pri pokušaju izvršenja dela. Red je moj omiljeni lik u celoj ovoj priči, nikad nije drukala nikoga, nikad nije izdala drugove svoje, ostala je što se kaže true till death, a po njoj sam čak nazvao i moje tada malešno mače Skviki, a evo i dan danas, posle tačno 10 godina odaziva se kad je zovem i priča mi koješta.


Inače, Red je bila osuđena na doživotnu robiju, al' je puštena posle odslužene 34 godine.


Zanimljivost: Pored čuvenog bekstva 1987. Red je izmeštena iz federalnog zatvora Dablina u Kaliforniji te prebačena u Zapadnu Virdžiniju 1979. zbog napada nazubljenim delom čekića na stanovitu zatvorenicu neobičnog prezimena Julienne Bušić. Inače, Julienne Eden Bušić je poznata i kao supruga radikalnog hrvatskog nacionaliste u prevodu člana ustaške emigracije, Zvonka Bušića, sa kojim je 1976. učestovala u terorističkoj akciji otmice američkog putničkog aviona i postavljanja bombe pored jednog hotela u Njujorku, od čije detonacije je ubijena jedna osoba. Sve to su odradili ne bi li promovisali neovisnost njihove kvazi države a sve pod uticajem ideologije osvedočenog ustaše Bruna Bušića koga su ubili naši u Parizu 1978. Za ovo terorističko delo ustaše su bile osuđene na doživotni zatvor.

Godine 1989. Julienne je uslovno puštena na slobodu, a nakon osnivanja NDH2 došla je u Hrvatsku gde se zaposlila u uredu predsednika Franje Tuđmana te postala nacionalni heroj zajedno sa svojim mužem. Znači skroz bonafajd akcija od strane Red - jer naša taktika je jednostavna: pucaj na ustaše, pucaj i pobedi. Bravo Skviki, osveta za decu Kozare, nikada nećemo ni zaboraviti ni stati. Inače, njen muž Zvonko Bušić je pušten tek 2009. na insistiranje tadašnje hrvatske vlasti a izvršio je samoubistvo u Zadru 2013. jer ga stigla karma burazeru, nije šala jbga.

Tokom godina na slobodi, i rečima i delom Red je ostala potpuno lojalna Čarliju. U novijoj verziji svoje debilne knjige Helter Skelter o Tate-LaBianca ubistvima iz 1994, bivši javni tužilac Vincent Bugliosi je napisao je da su Fromme (Red) i Sandra Good (Blue) bili jedini članovi tzv. Familije koji se nisu odrekli Mansona i slične pizdarije tog tipa.

- Sandra Good (Blue) -

Danas živi u gradiću pod imenom Marcy, država New York i napisala je opasnu knjigu. Pazi sad:

Reflexion: Lynette "Squeaky" Fromme's true memoir of her life with Charles Manson 1967 - 1969

"You likely heard about the murders. This book is what happened before and after them along California's beaches and bluffs, San Francisco's Haight-Ashbury, the redwoods, Topanga Canyon, Beverly Hills, the Santa Susana Mountains, and the outback of the Mojave Desert. It's about the Charles Manson I perceived, and a gathering of people preparing to survive either a revolution, or the static institutions that were systematically trading all of our vital necessities for money."
- Lynette Fromme, 2018

Saturday, August 4, 2018

Bašta sljezove boje Branka Ćopića (1972)


"BAŠTA SLJEZOVE BOJE - iz serije Znanje imanje. Književnik i akademik Branko Ćopić (Hašani, 1. januar 1915 – Beograd, 26. mart 1984) govori o najranijim sećanjima vezanim za detinjstvo i rodno selo Hašane. Njegova majka i sestra sećaju se Brankovog detinjstva, vragolija, prvih strahova i polaska u školu. A deca iz Osnovne škole u Hašanima govore šta znaju o svom slavnom sugrađaninu."


"Ono zbog čega se meni Branko Ćopić prvi put dopao kada sam kao dečak čitao njegove "Ukradene bajke", to je bila ona toplina pomešana sa humorom sa nekim toplim saosećanjem, sa nekom prijatnom tugom koja iz njegovog smeha proizilazi. Ćopić je živeo i poniko u kraju gde se ljudi rađaju sa jednim osećanjem za humor, gde se rađaju duhoviti, gde se rađaju šaldžije, i postavilo se pitanje kako taj autentični humor preneti u literaturu, kako izvršiti literarnu stilizaciju a da se ne primeti da je literarna stilizacija, i da ta literarna stilizacija nema nijedan elemenat vulgarnosti. Kada čitamo Ćopića mi imamo utisak da je to sve bilo krajnje jednostavno i krajnje obično. Jednom je neko rekao da su dobra ostvarena umetnička dela ona dela u koja se ulaže mnogo napora dok se stvaraju, ali da se taj napor ne vidi na njima onda kada su ona sazdana. Isto tako, u jednom trenutku kada sam hteo da ispitujem poreklo Ćopićevog humora ja nisam mogao da vidim njegove prave izvore dok se nisam suočio, po onoj staroj Geteovoj reči da pesnika treba upoznati onda kad upoznamo njegov zavičaj, i ako hoćemo da ga upoznamo da ga bez zavičaja ne možemo upoznati, onda kad sam se upoznao sa narodskim humorom Bosanske Krajine. To je bila ona ista vrsta humora, ona ista vrsta smeha, ona ista vrsta razumevanja i nerazumevanja, onaj prijatni blagi šeretluk koji je izbijao iz svakog junaka Branka Ćopića, i ja sam se pitao da li je Branko Ćopić izmislio Bosansku Krajinu, i uveo literaturu i napravio od nje nekakvu književnu realnost, ili je Bosanska Krajina izmislila Branka Ćopića i poslala ga u srpsku literaturu kao svog najboljeg i najautentičnijeg ambasadora u ovom trenutku. Posle Petra Kočića Branko Ćopić nastavlja tu tradiciju ne samo lepog bosanskog jezika, nego i isto tako jedno osećanje humora, jedno osećanje vere u život, u trijumf dobra nad zlim, i u pobedu onoga što čoveka kao svesno biće čini onim što jeste."


Friday, August 3, 2018

Geneza moje familije u Bosanskoj Krajini po kazivanju baka Zdravke - deo prvi


Moja baka Zdravka, devojačko Kurija, s kojom svaki dan duvanim i razmenjujem misli, rođena je u selu Slavićka 1931. godine, što znači da danas ima čak 87 godina. Slavićka se nalazi 20 km od Banjaluke prema Prijedoru, i pripada opštini Bronzani Majdan. Za one koji ne znaju taj kraj je najviše poznat po manastiru Gomionica gde je naš genijalni pesnik i pisac Petar Kočić ("Jazavac pred sudom") učio školu, a gde se održava i veoma značajna manifestacija za celu Bosansku Krajinu, čuveni "Kočićev Zbor". Inače, uoči prvog svetskog rata kod Kočića su primećeni znaci stanovitog duševnog rastrojstva što možda i nije neko čudo ako uzmemo u obzir da je stalno bio hapšen i krivično gonjen zbog svojih političkih stavova. Zbog svega toga je doveden u Beograd na lečenje gde je i umro 27. avgusta 1916. u 39. godini, u beogradskoj duševnoj bolnici Guberevac ("Dom za s uma sišavše") za vreme okupacije. Dakle, bio je lud tačno ko i njegov kolega i saborac Branko Ćopić, jer njih dvojica su, siguran sam, ponajbolji predstavnici one lepše strane Bosanske Krajine, te čiste, proste, duhovite duše, i bespoštedne borbe za pravdu malog čoveka, krajiškog seljaka iz prve polovine 20. veka. No, ko što često volim da kažem - bez bolesti nema prave umetnosti. I zaista je tako, svakim novim danom to se samo iznova potvrđuje.


Njen otac Ostoja i majka Stojna imali su šestoro dece i pored toga što su bili izuzetno siromašni. Bio sam u toj njihovoj kući svojevremeno, i to su bukvalno dve prostorije dva sa tri metra i to je bilo to. Kako su u takvim uslovima odgajali decu to sam bog zna, ali takvo je vreme bilo pa su se ljudi snalazili na sve moguće načine. Ostoja je pored toga bio i dobrovoljac na Solunskom frontu pa mi nikako nije bilo jasno kako su ljudi tada na volovskim kolima ili čak i peške išli čak od Banjaluke do Soluna i nazad, ali to je već druga priča. Dakle, imali su šestoro dece, najstarija je bila Stana pa onda Zorka, pa Dosta, sin Ljuban, baba Zdravka i na kraju Vojislav. Ostala deca su po običaju pomrla ubrzo nakon rođenja.


Deca su se bavila uglavnom čuvanjem krava i ostale stoke, retko ko je išao u školu, tako da je moja baba i dan danas nepismena i vala baš je briga, ništa joj ne fali. Priča koju ću ovde prezentovati tiče se upravo tih krava koje su deca čuvala. Jedared kad je izvela kravu na ispašu baba se zanela ko zna kojim mislima te je krava lagano ušla u komšijino kukuruzište i napravila haos. Kad je komšinica to izvalila uhvatila je kravu i povela je sa sobom kući, a mala Zdravka je trčala za njom plačući i kumivši je da joj vrati kravu jer ako bi otac za to saznao zna se šta bi joj sledilo. Na kraju je komšinica ipak popustila, valjda misleći da je naučila čobančicu pameti i vratila joj kravu tako da se sve završilo bez puno štete ako ne računamo pojedeni i pogaženi kukuruz.


Baba je posebno volela kravu skroz atipičnog imena Rumenka, bila je jako vezana za nju i volela da je čuva po seoskim brdima. Ali avaj, iz susednog sela Piskavica celim tim krajem je ordinirala luda baba Đuja, koja je bila poznata po tome što je opsesivno trovala krave i svu ostalu stoku na koju bi naišla. Naime, vazda je u šteku imala gips i kantu vode, pa bi time naranila i napojila nesretne životinje koje bi ubrzo uginule. Upravo to se desilo i jadnoj Rumenci, ostala je bez pažnje čobančića, baba Đuja je to iskusno snimila te iskoristila priliku da izvrši svoje zlodelo. Cela porodica Kurija je tugovala za Rumenkom a najviše jer je bila steona i falilo joj je samo pet dana da se oteli, a i pritom su imali samo dve krave, pa su je iz tog razloga sahranili kako i priliči, a i šta su drugo mogli da urade. Od tog dana počeo je otvoreni lov na baba Đuju, konačni obračun sa ovom seoskom vešticom. Ali nije se dala, imala je više štekova u oba sela, jer taj kraj je ceo bio prekriven šumarcima i dolinama, no o tome više u nastavku koji će nadam se da usledi čim pre.

Thursday, August 2, 2018

Stanley Kubrick: Eyes Wide Shut Tripovi



Svi smo pomno gledali genijalne filmove možda najvećeg svetskog reditelja Stenlija Kjubrika pa eto i ja, te sam mišljenja da većina njih poseduje dozu pritajenog, tek nagoveštenog užasa u sebi, počevši od Odiseje (najjači film ikad snimljen) koja je po meni i horror između ostalog (cimanje s Halom) jer svaki triler sadrži u sebi dozu horrora, a posebno kad je Kjubrik u pitanju. Znači, od Odiseje pa preko Clockwork Orange, The Shininga koji je openly horror, Full Metal Jacket (strava i užasi rata) pa sve do Eyes Wide Shut koji je tripčina samo takva i horror na više nivoa. Meni je trenutno u fokusu upravo Eyes Wide Shut, ne zato što je to njegov poslednji film, nego što sam na youtube-u naleteo na razne sumnjive ali zanimljive teorije šta je u filmu zapravo plasirano sirotinji raji (iluminati, satanizam, pizzagate, marina abramović, lady gaga), kakve subliminalne i ostale poruke se kriju u tom masterpisu, i naravno čija majka. Odma sam video da tu ima baš svega, od lupetanja raznih jutjubera i podkastera (ko njima veruje, čast izuzecima) do skroz ozbiljnih klipova, a pošto znamo kako je The Shining odlično obrađen u dokumentarcu Room 237, onda možemo da napravimo neku konekciju sa tom pričom šta zapravo Kjubrik oće da nam poruči svojim filmovima a što nikako nije očigledno i na prvu loptu, no se radi o najsitnijim detaljima koje izvaljuju samo fanatično posvećene osobe.


Nisam znao koji klip da izaberem iz mnoštva, te vam evo jedan random pa dalje cimajte sami ako vas zanima. U svakom slučaju nećete zažaliti jer tripovi su jako zanimljivi i kreativni. Najviše bih voleo da pogledam jedan pravi full lenght dokumentarac na ovu temu ali za sad ga nažalost još nema, no s vremenom će se pojaviti, ubeđen sam u to. Stenli Kjubrik je obožavao da tripuje ljude svojim filmovima i to je, moramo priznati, radio na najvišem, vrhunskom nivou.

Wednesday, August 1, 2018

Life with Murder (2010)


Director:
John Kastner

"Chatham, Ontario, 1998. Eighteen-year-old Jennifer Jenkins is brutally shot to death by multiple rifle rounds in her family home. The main suspect: her brother, Mason Jenkins, who fled the scene of the crime. After fabricating a story about what occurred, Jenkins was incarcerated. His parents, facing the loss of both their children, chose to support his claims of innocence, repressing the dark secret of their son's true intentions. Concurrently shocking and heartbreaking, John Kastner's finely crafted mystery slowly reveals the many layers of a family dynamic that becomes its own enigma, drawing from a decade's worth of coverage, including police interrogation videos, home movies, and incredible interviews with Jenkins, his family, and the case's investigators. With a skillful eye that eschews sensationalism, Kastner delves beyond the details of the murder to capture the pain of paternal devotion as Jenkins' parents struggle to hold onto the last shreds of their family."


Tuesday, July 31, 2018

Zazidani (1969)


Režija:
Vojislav Kokan Radonjac

Poslednji film Kokana Rakonjca posle čijeg snimanja je umro u 34. godini. Ovaj film na prvi pogled deluje ko zatvorski al' kako ga duže budete gledali shvatićete da je priča mnogo dublja. Film je sniman u Zabeli ako se ne varam al' ispraviće me već neko ko je sticajem okolnosti boravio u ovim ustanovama. Takođe kamenolom u kojem rade osuđenici neodoljivo podseća na scene sa Golog Otoka, a posebno kada nose kamenje na "tačkama", vrstima nosila za kamen koja su na Golom nosila dva logoraša. Inače ovaj film je nastavak Rakonjčevog prethodnog filma Pre istine (1968) gde glavnu ulogu pored Ljube Tadića igra Branko Pleša. Plešin lik iako mrtav je simbolično pozajmio glas Bati Stojkoviću što ja neizmerno prezirem u filmovima al' šta da se radi. Uglavnom ova dva filma mogu da se posmatraju i zasebno tako da prvi postavljam ovaj jer mi je nekako luđi. Oba zazidana lika, čuvar Bata i robijaš Ljuba Tadić pokušavaju da manipulišu jedan drugim al' im ne ide baš od ruke. U svakom slučaju postaviću sutra i prikvel, pa ako vam nešto u ovoj priči nije jasno možete da proverite. Meni je skroz OK ovako solo. Genijalan rad.


"Stražar osujeti bekstvo osuđenika. Drugo bekstvo, neuspelo zbog toga što osuđenik spasava stražara iz reke, pretvoriće njihovu mržnju u duboko prijateljstvo. Stražar pomaže osuđeniku prilikom novog bekstva. Osuđenik, opsednut slobodom, beži. Stražar u poslednjem trenutku odustaje."


Monday, July 30, 2018

Lista od 100 najboljih domaćih filmova by Kinoteka


Jugoslovenska kinoteka je pre par godia objavila listu domaćih filmova nastalih od 1911. do 1999. godine, za kulturno dobro od velikog značaja. Obratite pažnju na te naslove. Posebno sam srećan jer je ubedljivo najjači film na prvom mestu, i mada mnogi više vole Maratonce ja sam ipak rađe fan "Ko to tamo peva" zbog raznih stvari, a posebno mentaliteta našeg naroda koji je savršeno prikazan najpre u liku Bate Stojkovića koji stalno huška na zlo. Klasičan onaj bot-špijun sa kakvima se i danas srećemo. Genijalno. 

Inače da bi se uspostavila ova lista glasali su isključivo istaknuti filsmki radnici, osvedočeni kritičari te i sami glumci, mada su oni stoka, što možete i da vidite na kraju svakog naslova, ko je kolko bodova dobio. Jko zanimljiva lista za sve nas koji jurimo ove naslove. Nego bre, žao mi Kokana Rakonjca, umre čovek od srca posle snimanja kulta Zazidani 1969. u 34. godini, te se pitam kakva bi tek još ludila snimio da ga nije srce izdalo.

1. KO TO TAMO PEVA 1030
2. SKUPLJAČI PERJA 1014
3. TRI 973
4. KAD BUDEM MRTAV I BEO 860
5. WR - MISTERIJE ORGANIZMA – saradnja sa stranim producentima 715
6. BUĐENJE PACOVA 705
7. MARATONCI TRČE POČASNI KRUG 681
8. LJUBAVNI SLUČAJ ILI TRAGEDIJA SLUŽBENICE PTT 654
9. MARŠ NA DRINU 638
10. PODZEMLJE / UNDERGROUND - saradnja sa stranim producentima 634
11. JUTRO 583
12. ZASEDA 582
13. OTAC NA SLUŽBENOM PUTU – međurepublička saradnja 569
14. VARIOLA VERA – međurepublička saradnja 569
15. LEPA SELA LEPO GORE 557
16.16. RANI RADOVI 517
17. PRAZNIK 498
18. NACIONALNA KLASA DO 785 cm3 470
19. PETRIJIN VENAC 449
20. SUBOTOM UVEČE 413
21. BALKANSKI ŠPIJUN 405
22. MLAD I ZDRAV KAO RUŽA 382
23. KARAĐORĐE ILI ŽIVOT I DELA BESMRTNOG VOŽDA KARAĐORĐA 375
24. S VEROM U BOGA* 330
25. ČUDOTVORNI MAČ 316
26. NEVINOST BEZ ZAŠTITE (1968, Makavejev)* 309
27. ČOVEK NIJE TICA 288
28. VRANE 286
29. ČUDNA DEVOJKA 282
30. SPECIJALNO VASPITANJE 279
31. DAVITELJ PROTIV DAVITELJA 278
32. MIRIS POLJSKOG CVEĆA 273
33. VIRDŽINA – međurepublička i saradnja sa stranim producentima 270
34. VARLJIVO LETO '68 267
35. VEĆ VIĐENO / DEJA VU - saradnja sa stranim producentima 260
36. DEČKO KOJI OBEĆAVA 249
37. MAJSTOR I MARGARITA / MAESTRO I MARGARITA – saradnja sa stranim
producentima
248
38. RANE - saradnja sa stranim producentimaI 246
39. VELIKI I MALI 241
40. POHOD 241
41. ČOVEK IZ HRASTOVE ŠUME 240
42. MI NISMO ANĐELI 237
43. MAJSTORI, MAJSTORI – međurepublička saradnja 234
44. BITKA NA NERETVI – saradnja sa stranim producentima 232
45. BURE BARUTA - saradnja sa stranim producentima 228
46. SALAŠ U MALOM RITU 227
47.47. SPLAV MEDUZE – međurepublička saradnja 223
48. PREKOBROJNA 221
49. ŽIVOT JE LEP 218
50. NEMIRNI 216
51. SEZONA MIRA U PARIZU / UNE SAISON DE PAIX A PARIS – saradnja sa stranim
producentima
212
52. LEPOTA POROKA 209
53. BUBAŠINTER 208
54. TITO I JA – saradnja sa stranim producentima 206
55. DELIJE 204
56. RITAM ZLOČINA – međurepublička saradnja 199
57. DVOJE 196
58. SVETI PESAK 192
59. BALKAN EKSPRES 190
60. NEŠTO IZMEĐU 179
61. POVRATAK 167
62. ČUVAR PLAŽE U ZIMSKOM PERIODU 165
63. ZEMALJSKI DANI TEKU 162
64. KVAR 162
65. ČUDO NEVIĐENO – međurepublička saradnja 161
66. SLUČAJ HARMS 161
67. KAPETAN LEŠI 160
68. SAM 159
69. BIĆE SKORO PROPAST SVETA – saradnja sa stranim producentima 156
70. DEVOJKA 156
71. LJUBAV I MODA 154
72. KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA 152
73. SAN 152
74. SABIRNI CENTAR – međurepublička saradnja 152
75. JAGODE U GRLU 151
76. PAD ITALIJE - – međurepublička saradnja 150
77. U RALJAMA ŽIVOTA – međurepublička saradnja 148
78. KIČMA / GASP – saradnja sa stranim producentima 148
79. BEŠTIJE - međurepublička saradnja 148
80. NEVINOST BEZ ZAŠTITE (1943) 147
81. ROJ 134
82. DORUČAK SA ĐAVOLOM 133
83. SEOBE - saradnja sa stranim producentima 121
84. I BOG STVORI KAFANSKU PEVAČICU 121
85. BAL NA VODI 119
86. TRAGOVI CRNE DEVOJKE 119
87. GORKI DEO REKE 117
88. DERVIŠ I SMRT – međurepublička saradnja 117
89. KAKO JE PROPAO ROKENROL – međurepublička saradnja 114
90. TOPLE GODINE 110
91. ZIMOVANJE U JAKOBSFELDU 107
92. POP ĆIRA I POP SPIRA 106
93. CRNA MAČKA, BELI MAČOR - saradnja sa stranim producentima 104
94. EŠALON DOKTORA M. 101
95. BANOVIĆ STRAHINJA -– međurepublička saradnja 100
96. UŽIČKA REPUBLIKA 97
97. NOŽ (1999, r. Miroslav Lekić) 97
98. HAJKA 96
99. LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD – međurepublička saradnja 96
100. TREN 92
101. DANI 91
102. PAS KOJI JE VOLEO VOZOVE 88

Zaseda (1969)


Juče na RST 2, a zahvaljujući mom bratu Nikoli Popoviću, prikazan je ovaj genijalan igrani film Živojina Pavlovića (pa koje pogledao zna se), i nalazi se na visokom 12. mestu najboljih domaćih radova po Jugoslovenskoj kinoteci. Naravno, Ko to tamo peva je ubedljivo na prvom mestu što me posebno ozarilo jer sam vazda bio zagovornik da je Ko to tamo peva mnogo bolju film od Maratonaca. Ujedno Zaseda je po meni najjači film Crnog Talasa pa šta god ljudi pričali i pisali. Film očigledno kritikuje ono što je kominističa vlast radila neposedno posle 2. svetskog rada, i iskreno me čudi da nije zabranjen a posebno posle one aluzije na kraju gde se pojavljavjuje orgroman baner sa slikom Staljina. E, sad jbmliga, možda i grežim da ovaj film nije zabranjivan, al' zato ste tu vi da mi pomognete. Hvala :)


"Idealistic young man supports the party and the new Yugoslavia's communist regime, but soon gets involved in various political and criminal machinations becoming more and more confused about what's right and what's wrong."

Saturday, July 28, 2018

VANGA - Svijet vidljiv i nevidljiv


Jedan drugačiji pogled na život i delo Baba Vange. Ruski dokumentarac s prevodom, jedini koji sam uspeo da nađem, preporučujem najtoplije. Rođena u Makedoniji, provela 3 godine u Zemunu (to joj presudilo), živela u Bugarskoj sve do smrti 1996. Vanga možda nije pogodila godine ali je definitivno pogodila dešavanja, uostalom ni Nostradamus nije bio siguran s vremenom. Meni se posebno sviđa i to što ju je bugarska pravoslovna crkva skroz odbacila zbog okultizma, tako da je Vanga tu skroz na liniji, nije neki naivan igrač ko ovi naši foliranti. Takođe na youtube možete da nađete njene susrete sa narodom, to je sve na bugarskom ali razume se, možda ima i engleski titl. Uglavnom jako zanimljiva priča čak i ako ne verujete u natprirodno, jer baba je baš opasna, namazana tačno ko ove naše, ko baba jednog mog jarana iz Makedonije što smo na skajpu pričali. Iako baš i ne verujem (pola-pola) u ova predviđanja veliki sam fan Vange, slušao bi je od jutra do sutra, isto ko što svaki dan slušam moju babu, to su genijalne priče, ko ume da sluša naravno.

Thursday, July 26, 2018

Ivan Goran Kovačić - Jama (1943)


Poema koja sledi, a čije ste delove verovatno čitali još u osnovnoj il' srednjoj školi ukoliko niste eskivirali, pisana je što se kaže, u jednom dahu. Naravno, dosta vas neće moći da poveruje da ovolko delo može da se ostvari na dah, ali ja sam totalno siguran u to, ma nemam uopšte nimalo sumnje da je moglo biti ikako drugačije. Zašto sam siguran, zapitaće se mnogi? Pa zato što ovolku psihičku bol koju je Kovačić doživeo kad je zavirio u jamu Ravni Dolac, to jedostavno ne može da se nosi u sebi predugo, to mora što pre da se izbaci pa na bilo koji način, jer inače čovek može gadno mentalno da strada, totalno da uvene, skroz da poludi. A ovo se posebno odnosi na hiper-senzitivne osobe među kojima je i većina velikih pesnika. Dakle, ne važi to za sve, ima ljudi koji su totalno hladni, koji znaju da manipulišu sa emocijama, a ima i ovih koji ih uopšte nemaju, ali sve je to skroz ljudski i normalno. Ivan Goran Kovačić je definitivo bio pesnička duša u punom smislu, i veoma se ozračio kad je video te prizore. Pa bre čak i meni je danima loše samo što sam gledao dokumentarac a ne da sam video to uživo. Znači, nedobog nikom. Ali Kovačić je tome svedočio, pa ga je skroz potreslo kao ništa do tad, nakupio je tog užasa u sebi, duša mu je plakala, i jednostavno je morao hteo ne hteo da sve ovo ispovrne iz jednog puta. I tu nije bilo puno razmišljanja, kalkulisanja i tako toga, samo je seo i počeo da ređa, a ovo što se rimuje, neko bi pomislio da je to osmišljeno, ali jok, pravi pesnici takve stvari ne rade, kod njih se cela pesma sama sastavi u glavi tokom dugih neprospavanih noći, i onda samo ustanu i sve to zapišu, dakle kao da gledaju monitor u glavi na kome sve jasno piše. Neki to nazivaju i vizijama, no nije ni bitno kako se zove, jer to zaista postoji. Ali ovde se radi o pravim umetnicima i dosta nas to ne možemo ni da pojmimo, samo možemo da čitamo i da zamišljamo sve te prizore, a pesnik je sve to napisano i doživeo i ponovo proživeo, znači kao da je i bukvalno bio u toj jami, njegova svest je pohodila to mesto, svaki stih je tačno tamo gde treba, svaki stih je krvava jama užasa prepuna leševa. No, prosudite sami, jer ja samo pišem ono što osećam, nit sam bio tamo, nit sam mu bio u glavi pa da mogu da tvrdim, radi se isključivo o čistoj intuiciji i tome šta sam ja osećao dok sam čitao ovu predivno-zastrašujuću poemu.

Krv je moje svjetlo i moja tama.
Blaženu noć su meni iskopali
Sa sretnim vidom iz očinjih jama;
Od kaplja dana bijesni oganj pali
Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu.
Moje su oči zgasle na mome dlanu.

Sigurno još su treperile ptice
U njima, nebo blago se okrenu;
I ćutio sam, krvavo mi lice
Utonulo je s modrinom u zjenu;
Na dlanu oči zrakama se smiju
I moje suze ne mogu da liju.

Samo kroz prste kapale su kapi
Tople i guste, koje krvnik nađe
Još gorčom mukom duplja koje zjapi -
Da bodež u vrat zabode mi slađe:
A mene dragost ove krvi uze,
I ćutio sam kaplje kao suze.

Posljednje svjetlo prije strašne noći
Bio je bljesak munjevita noža,
I vrisak, bijel još i sad u sljepoći,
I bijela, bijela krvnikova koža;
Jer do pojasa svi su bili goli
I tako nagi oči su nam boli.


O bolno svjetlo, nikad tako jako
I oštro nikad nisi sinulo u zori,
U strijeli, ognju; i ko da sam plako
Vatrene suze s kojih duplje gori:
A kroz taj pako bljeskovi su pekli,
Vriskovi drugih mučenika sjekli.

Ne znam, koliko žar je bijesni trajo,
Kad grozne kvrge s duplja rasti stanu,
Ko kugle tvrde, i jedva sam stajo.
Tad spoznah skliske oči na svom dlanu
I rekoh: "Slijep sam, mila moja mati,
Kako ću tebe sada oplakati..."

A silno svjetlo, ko stotine zvona
Sa zvonika bijelih, u pameti
Ludoj sijevne: svjetlost sa Siona,
Divna svjetlost, svjetlost koja svijeti!
Svijetla ptico! Svijetlo drvo! Rijeko!
Mjeseče! Svjetlo ko majčino mlijeko!

Al ovu strašnu bol već nisam čeko:
Krvnik mi reče: "Zgnječi svoje oči!"
Obezumljen sam skoro preda nj kleko,
Kad grč mi šaku gustom sluzi smoči;
I više nisam ništa čuo, znao:
U bezdan kao u raku sam pao.

II.

Mokraćom hladnom svijestili me. Ćuške
Dijelili, vatrom podigli me silom;
I svima redom probadali uške
Krvnici tupim i debelim šilom.
"Smijte se!" - ubod zapovijedi prati -
"Oboce svima pred krst ćemo dati!"

I grozan smijeh, cerekanje, grohot
Zamnije, ko da grohoću mrtvaci;
I same klače smete ludi hohot
Pa svaki bičem na žrtve se baci.
A mi smo dalje u smijanju dugu
Plakali, praznih duplja, mrtvu tugu.

Kada smo naglo, ko mrtvi, umukli
(Od straha valjda, što smo ipak živi),
U red za uške otekle nas vukli,
I nijemi bol na stranu sve nas privi;
(U muku čuli iz šume smo pticu);
Provlačili su kroz uške nam žicu.

I svaki tako, kada bi se mako,
Od bola strašna muklo bi zarežo.
"Šutite!" - rikne krvnik - "nije lako,
Al potrebno je, da tko ne bi bježo."
I nitko od nas glavom da potrese
I drugom slijepcu ljuti bol nanese.

Krvožednike smiri žičan lokot
I umorni su u hlad bliski sjeli;
I začuo se vode mrzli klokot
U žarku grlu, i glasno su jeli,
Ko poslije teška posla; zatim stali
Jedan sa drugim da se grubo šali.

Zaboravili kao da su na nas:
Zijevali, vjetre puštali su glasne.
"Eh, jednu malu vidio sam danas..."
Dobaci netko, uz primjedbe masne.
I opet klokot hladna vina ili vode
Trgne slijepce - žica me probode.

III.

U mome redu počela da ludi
Neka žena. Vikala je: "Gori!
Ljudi, gori! Kuća gori! Ljudi!"
A žica ljuto počela da pori
Nabreknute, grozne naše uši.
Na tla se žena ugušena sruši.

"Dupljaši! Ćore! Lubanje mrtvačke!
Sove! U duplja dat ćemo vam žere
Da progledate! Vi, ćorave mačke!"
Zareži pijan koljač kao zvijere
I slijepcu nožem odcijepi lice
Od uha, što se zaljulja vrh žice.

Urlik i teški topot slijepe žrtve
(Što bježeć kroz mrak uvis noge diže),
I brz trk za njom, sred tišine mrtve,
I tupi pad, kad lovca nož je stiže.
O, taj je spasen! - rekoh svojoj tami,
Ne opazivši da nas vode k jami.

Srce je muklo šupljom grudi tuklo;
Tad druga srca preko žice začuh.
Lupanje ludo naprijed nas je vuklo.
(Što srca skaču, kad u mraku plaču!)
I od te lupe progledah kroz rupe:
U jasnom sjaju misli mi se skupe.

I vidjeh opet, ko još ovog jutra,
Duboku jamu, juče iskopanu.
Napregnuh sluh da čujem, kad unutra
Uz tupi udar prve žrtve panu.
Oštrom svijesti odlučih da brojim:
Ja, pedeseti, što u redu stojim.

I čekao sam. Skupljao sam točne
Podatke: tko je već nestao straga,
Tko sprijeda - zbrajo, odbijo, dok počne
Udaranje, padovi. Sva snaga
Mozga u jasnoj svijesti se napregnu,
Da promjene mi pažnji ne izbjegnu.

Negdje je cvrčak pjevo; oblak pokri
Začas u letu sjenom cijelo polje.
Čuo sam, kako jedan krvnik mokri,
A drugi stao široko da kolje.
Sve mi to zasja u sluhu ko u vidu,
Sa bljeskom sunca na nožnome bridu.


IV.

Kad prva žrtva počela da krklja,
Čuh meki udar, mesnata vreća
Padaše dugo. Znao sam: u grkljan
Dolazi prvi ubod, među pleća
Drugi, a ruka naglo žrtvu grune
U jamu, gdje će s drugima da trune.

Netko se mrtvo ispred mene složi
Il iza mene, riknuvši od straha,
A ja udarce silnom svijesti množih,
Odbijajući pale istog maha,
Mada sam svakog - što kriknu, zagrca -
Ćutio kao ugriz u dno srca.

Čovjek iz jame jeco je ko dijete,
Tek priklan; cikto jezivo mu glasak.
Strepih da račun moj se ne pomete.
Tad buknu u dnu bezdna bombe prasak.
Tlo se zaljulja. Klonuće me svlada.
Nestala u spas posljednja mi nada.

Al silna svijest pažnjom me opsjednu:
U sluh se živci, krv, meso i koža
Napregli. Zbrojih trideset i jednu
Žrtvu; šezdeset i dva boda noža.
Slušo sam udar, kojom snagom pada,
I meni opet vratila se nada.

Na jauk iz bezdna sada nova prasne
Bomba uz tutanj. I mrtva tjelesa
Padahu sad uz pljuske manje glasne,
Kao u vodu, povrh kaše mesa.
Uto oćutjeh da po krvi kližem.
Protrnuh: evo, i ja k jami stižem!

V.

- O vidio sam, vidio sve bolje,
Ko da su natrag stavljene mi oči:
I bijelu kožu, i nož koji kolje,
I žrtve (kao jagnjad, što se koči
Časkom pred klanje, al u redu bliže
Korak po korak mirno k nožu stiže).

Bez prekidanja red se dalje mico
- Ko da na čelu netko nešto dijeli -
Nit je tko viko, trzo se, narico;
Na žezi strašnoj tiho su nas želi
Ko mrtvo klasje koje jedva šušti.
(To se čula krv, što iz grla pljušti).

Korak po korak pošli smo; stali opet;
Krljanje, udar, pad i opet korak.
Začuh zvuk jače. Ukočene, ko propet,
Stadoh: Na usni tuđe krvi gorak
Okus oćutjeh. Sad sam bio treći,
Što jamu čeka u redu stojeći.

Strašna mi tama, od sljepoće gora,
Sav um pomuti i na čula leže,
I za njom svjeltost ko stotine zora:
Iskro! Strijelo! Plamene! Sniježe!
Silno svjetlo bez ijedne sjene,
Ko oštar ubod igle usred zjene.

Drug se preda mnom natrag k meni nago,
Kao od grča; onda je zastenjo,
Naprijed posrne, uzdahnuo blago -
I tihi uzdah s krkljanjem mu jenjo.
Surva se, pljusnu kao riba. Zine
Preda mnom prostor bezdane praznine.

Sve pamtim: naprijed zaljuljah se, natrag,
Bez ravnovjesja - kao da sam stao
Jezive neke provalije na prag,
A iza mene drugi ponor zjao.
Bijela strijela u prsi mi sinu,
Crna me šinu s pleći. U dubinu.

VI.

U bezdnu uma jeza me okrijepi.
Osjetih hladno truplo, gdje me tišti,
Hladnost smrti da mi tijelo lijepi.
Strah sviješću sinu: Neka žena vrišti!
U jami sam - tom ždrijelu našeg mesa;
Ko mrtve ribe studena tjelesa.

Ležim na lešu: kupu hladetine,
Mlohave, sluzne, što u krvi kisne,
I spas sa jezom iz leda me vine:
Svijest munjom blisne, kada žena vrisne.
Okrenuh se, u groznici tad k vrisku
Pružih ruku: napipah ranu sklisku.

I prvi puta sva životna snaga
Nad leševima stala da se skuplja;
Na vrisak skrenuh ruku, i u duplja
Lubanje zaboh prste; tijela naga
Ko da su sva zavrištala u jami -
Sav pako jeknu jezivo u tami.

Bomba će pasti! Užasnuh se prvo;
U grču strašnu zgrabih rukom niže.
Zakoljak nađoh grozan. Leš se rvo
Sa mnom i na me počeo da kliže.
Krkljo mu grkljan u krvavoj rani;
Korake začuh i glasove vani.

O bože moj, zagrlila me žena
Sad zagrljajem druge svoje smrti:
Kako joj koža lica nagrbljena...
Starice! Bako! I uzeh joj trti
Koščate ruke, i žarko ih ljubih.
Činilo mi se: mrtvu majku ubih.

Čuo sam, kako umirući stenje,
I poželio ludo da oživi.
Sve leševe tad molih oproštenje.
Oćutjeh tvrdu usnu, gdje se krivi -
Obeznanih se. Kad sam opet skido
Mrak nesvijesti, još sam gorko rido.

VII.

Ušutjeh. Sam sam međ truplima lednim,
A studen smrti na leđa mi sjela,
Na udove. U ledu mrtvih žednim
Vatrama nepca, jezika i ždrijela.
Led smrti šuti. U njem pako gori.
A nigdje vriska da samoća ori.

Taj grozni teret, što na meni leži,
Ni smrtnim ledom neće da priušti
Hladnoću grla; a biva sve teži;
Odjednom skoro viknuh: voda pljušti!
Čujem gdje s vrha po truplima teče;
Ah, studen mlaz! - al peče, peče, peče!

Po goloj koži, po leđnome jarku,
Niz trbuh, prsa, slabine i bute
Potočić studen pali vatru žarku,
Dube u mesu kanaliće ljute.
I kad na usnu mlazić žarki kapno,
Opaljen jezik kusnu živo vapno!

Puna je jama: na lešine liju
Vapno da živim strvine ne smrde.
O hvala im, nas mrtve sada griju
Plamenom svoje samilosti... Tvrde
Leševe ćutim: trzaju se goli,
Ko mrtve ribe, kad ih kuhar soli.

Taj zadnji trzaj umirućeg živca,
Taj čudni drhtaj, na kojem sam plivo,
Učini da sam blagosiljo krivca:
O gle! još truplo kraj mene je živo -
To starica me hladnom rukom gladi,
Jer zna da moji ne prestaše jadi!

VIII.

Kada se mrtvi val života stišo,
Korake začuh ko daleku jeku:
Netko je jamu par puta obišo;
I nasta mir, ko mir u mrtvu vijeku.
Pomakoh nogu, stegnuh lakta oba -
Ko grobar, kad se izvlači iz groba.

Zaprepastih se: leševi se miču,
Kližu nada me, polako se ruše -
Smiju se, plaču, hropoću i viču,
Pružaju ruke i bijesno me guše...
Osjećah nokte, stražnjice, bokove,
Trbuhe, usta, što me živa love.

Prestravljen stadoh. Stadoše i oni.
Sad je težina manja. Mrtva noga
Pala mi preko ramena. Ne goni
Nitko me više! - Od penjanja moga
Ruše se mrtvi! - rekoh sebi; - To se
O vratu tvome splele ženske kose.

Prostrujo hladan zrak na moja usta
Kroz sloj leševa: izlazu sam blizu!
I srknuh utopljenički: krv gusta
Kroz nosnice u grlo oštro briznu.
Smijo sam se - al da me netko tako
Nakreveljena vidje, taj bi plako

Il bi od straha sledio se, nijem
Pred tom rugobom. Jer, što da se tješim:
Odsad će ljudi mislit da se smijem
Kad plačem, i da plačem kad se smiješim.
Ta prazna duplja, gnijezda grozne tame,
Sjećat će svijet na crno ždrijelo jame.

I sama sebe osjećo sam krivim,
Što ostavljam u bezdnu te mrtvace,
Jer zrak je ovaj živ... a ja ne živim...
I čekah da me opet natrag bace.
Al rana živim bolom: živ si! reče,
Sabrah se. Vlaga! S njom se spušta veče.

IX.

O nikad nisam očekivo tamu
S tolikom čežnjom. Pazi! rosa kliže
Niz trupla dolje do mene, u jamu!
Užaren jezik počeo da liže
Kaplje sa ruku, nogu, mrtvih tijela,
Što su se na me ko žlijeb nadnijela.

Pomamno sam i divlje se penjo,
Gazio prsa i trbuhe grubo -
I kad bi mrtav zrak iz trupla stenjo,
Nisam već trno. Vuko sam i skubo
Dugačke kose, uspinjo se mesom,
Podjaren žeđom kao ludim bijesom.

Nisam osjećo bola, straha, stida;
Obarah leš za lešom, grabih, plazih
Po njima ko po zemlji što se kida.
A možda svoju mrtvu sestru gazih,
Susjeda vukoh, lomih nježnu dragu.
Žeđ mi je dala bezumlje i snagu.

Kad sam se divlje iz jame izvuko,
Zaboravih svijest, oprez, da l' je mrko:
Tlom krvavim sam puzo, tijelo vuko
Do trave: zvjerski, živinski je srko;
Uranjo u nju, jeo je i guto
I ko po rijeci livadom sam pluto.

Dozvah se: usta, punih trave, ležim,
Gorim, ledenim: u teškoj sam mori.
Spasen! O, kamo, kamo sad da bježim?
Zadrhtah: pjesma krvnikova ori.
Daleko. Našim mukama se ruga.
I mržnja planu. Ostavi me tuga.

X.

Odjednom k meni miris paljevine
Vjetar donese s garišta mog sela;
Miris iz kog se sve sjećanje vine:
Sve svadbe, berbe, kola i sijela,
Svi pogrebi, naricaljke, opijela;
Sve što je život sijo i smrt žela.

Gdje je mala sreća, bljesak stakla,
Lastavičje gnijezdo, iz vrtića dah;
Gdje je kucaj zipke, što se makla,
I na traku sunca zlatni kućni prah?

Gdje je vretena zuj, miris hljeba,
Što s domaćim šturkom slavi život blag;
Gdje su okna s komadićkom neba,
Tiha šrkipa vrata, sveti kućni prag?

Gdje je zvonce goveda iz štale,
Što, ko s daljine, zvuk mu kroz star pod
U san kapne; dok zvijezde pale
Stoljeća mira nad sela nam i rod.

Nigdje plača. Smijeha. Kletve. Pjesme.
Mjesec, putujući, na garišta sja:
Ugasnuo s dola dalek jecaj česme,
Crni se na putu lešina od psa...

Zar ima mjesto bolesti i muka,
Gdje trpi, pati, strada čovjek živ?
Zar ima mjesto, gdje udara ruka,
I živiš s onim koji ti je kriv?

Zar ima mjesto, gdje još vrište djeca,
Gdje ima otac kćerku, majku sin?
Zar ima mjesto, gdje ti sestra jeca,
I brat joj stavlja mrtvoj na grudi krin?

Zar ima mjesto, gdje prozorsko cvijeće
Rubi još radost i taži još bol?
Zar ima većeg bogatstva i sreće,
Nego što su škrinja i klupa i stol?

Iz šume, s rikom gora, prasak muko
Zatutnji. Za njim tanad raspršeno
Ciknu, ko djeca njegova. Pijuko
Nada mnom zvuk visoko, izgubljeno.
Bitka se bije. Osvetnik se javlja!
Osvijetli me radost snažna poput zdravlja.

Planu u srcu sva ognjišta rodna,
Osvetom buknu krvi prolivene
Svaka mi žila, i ko usred podna
Sunca Slobode razbi sve mi sjene.
Držeć se smjera garišnoga dima,
Jurnuh, poletjeh k vašim pucnjevima.

Tu ste me našli ležati na strani,
Braćo rođena, neznani junaci;
Pjevali ste, i ko kad se dani,
Široka svjetlost, kao božji znaci,
Okupala me. Rekoh: zar su snovi?
Tko je to pjevo? Tko mi rane povi?

Oćutjeh na čelu meku ruku žene;
Sladak glas začuh: "Partizani, druže!
Počivaj! Muke su ti osvećene!"
Ruke se moje prema glasu pruže,
Bez riječi, i dosegnuh nježno lice,
Kosu i pušku, bombu vidarice.

Zajecao sam i još i sad plačem
Jedino grlom, jer očiju nemam,
Jedino srcem, jer su suze mačem
Krvničkim tekle zadnji puta. Nemam
Zjenice da vas vidim i nemam moći,
A htio bih, tugo! - s vama u boj poći.

Tko ste? Odakle? Ne znam, al se grijem
Na vašem svjetlu. Pjevajte. Jer ćutim,
Da sad tek živim, makar možda mrijem.
Svetu Slobodu i Osvetu slutim...
Vaša mi pjesma vraća svjetlo oka,
Ko narod silna, ko sunce visoka.

Related Posts with Thumbnails