Monday, August 20, 2018

Evil Genius: The True Story of America's Most Diabolical Bank Heist (2018)


Evo odličnog netflix dokumentarnog serijala od 4 epizode po 45 minuta. Sve počinje kao priča o liku koji 2003. uleti u banku sa bombom oko vrata i šat-ganom maskiranim u štap za hodanje, tražeći da mu predaju sav novac. Posle pokupljenog pazara policija ga navatava i iako su svi mislili da je bomba lažna ona na kraju ipak eksplodira ostavljajući snage zakona i reda u totalnom zbunu - ko stoji iza svega ovoga? Posebno potresni su delovi pre eksplodiranja bombe kad nesrećni čovek objašnjava pubovima otkud mu bomba oko vrata a sat samo otkucava. Šta se dalje dešavalo, tj. kako je izgledao lov na osobe koje su stajale iza ovakve zamisli, da jedan čovek, inače raznosač pica, obavi čak 5 oružanih pljački u komadu na ovakav skroz nerealan način, e to ćete imati prilike ovde da vidite. Must see!


"n the 28th August, 2003, Brian Wells, a 46-year-old pizza delivery driver, walked calmly into a branch of the PNC bank in Erie, Pennsylvania, carrying a shotgun disguised as a walking cane and with a bomb strapped round his neck. He passed a rambling note to the cashier explaining that the bomb would go off unless he was given $250,000.

The cashier handed over all the available money, only around $8,000, and Wells walked out of the bank as calmly as he had entered. Police found him nearby soon afterwards and handcuffed him. Footage from the time shows him sitting on the ground next to his car, explaining that he is a hostage and must keep following the instructions given to him by his assailants or he will be killed. With the bomb squad just moments away, the device went off, killing Wells instantly. "



Saturday, August 18, 2018

Princ poezije Branko Miljković (2007)


Pošto cenim samo pesnike i pisce koji su čestito izvršli samoubistvo ili bili ubijena na ovaj ili onaj način, Branko Miljković jedan od najvećih srpskih pesnika definitivno spada u tu grupu. Iskren da budem volim da pročitam i nešto od ovih prirodno upokojenih ali oni su mi na skali level 1, dok su ubijeni u borbi i poginuli u ratu level 3, da bi samoubice stvrstao u najviši level 7 kao prave istinske pesnike koji su svoj život po svojoj volji žrtvovali za ljubav. Mogu da pričaju šta god oće, da su Branka ubili ovi ili oni, ja sam ubeđen da je sam sebi presudio, jer taj način na koji se on obesio je najbezbolniji, al' ne bih o tome jer ovo čitaju i mladi. Imao je samo 27 godina. "Što za ljubav glavu gube, i umiru kada ljube."

"Kao gimnazijalac sam kod jedne svoje susetke video sliku njene umrle ćerke Ruže. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu svoju prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom i samu knjigu nazvao "Uzalud je budim". To je bila moja prva ljubav."






Friday, August 17, 2018

Konstantin Koča Popović (2015)


Director:
Goran Markovic

Ko je zapravo bio Koča Popović? Pesnik, nadrealista, filozof, genijalni vojskovođa, ministar inostranih poslova, hardkor komunista koji se podsmevao komunističkoj dogmi, potpredsednik Jugoslavije koji je na posao dolazio svojim "spačekom" i šta sve ne? Na sva ova pitanja u ovom biografskom dokumentarcu, jedan od najznačajnijih srpskih reditelja Goran Marković, pokušava da odgovori.



"Dokumentarni film “Konstantin Koča Popović” Gorana Markovića o visokom partijskom i državnom funkcioneru bivše Jugoslavije, koji je bio i publicista, književnik i jedan od osnivača beogradske nadrealističke grupe. Ko je zaista bio ostala je misterija, koju će bar donekle pokušati da odgonetne Markovićev film."



Wednesday, August 15, 2018

The Rape of Nanking (1999)


Strahote i užasi moderne civilizacije, sveži plodovi ljudskog nakota. Ne znam kako vas, al' mene ovo neodoljivo podseća na scene iz Jasenovca, ko da je tu neko od nekoga krao, mada ljudska mašta je čudo, nema šta tu puno da se izmišlja, sve je tu, zapisano u genima još od vajkada. Došla japanska imerijalna vojska decembra 1937. te zauzela tada glavni grad Republike Kine Nanking i za dva meseca pobili sve živo. I aj' što su pobili, to i nije neka novotarija u ratu, nego kako su ih pobili, al' to gledajte u dokumentarcu. Ovi Japanci se definitivno kolju s ustašama, tu su negde, doduše u maloj prednosti da ne budem baš skroz pristrasan. S tom razlikom što su ovi mislili da je njihov car BOG lično, a ovi da su im Srbi krivi za sve, mada mu to na kraju dođe na isto. Pogledajte dokumentarac svakako (svuda vidim ustaše jbga, "imagine the ustasha").


"The Nanking Massacre, commonly known as the Rape of Nanking, was an infamous genocidal war crime committed by the Japanese military in Nanjing, then capital of the Republic of China, after it fell to the Imperial Japanese Army on December 13, 1937. The duration of the massacre is not clearly defined, although the violence lasted well into the next six weeks, until early February 1938.

During the occupation of Nanjing, the Japanese army committed numerous atrocities, such as rape, looting, arson and the execution of prisoners of war and civilians. Although the executions began under the pretext of eliminating Chinese soldiers disguised as civilians, it is claimed that a large number of innocent men were intentionally identified as enemy combatants and executed—or simply killed outright—as the massacre gathered momentum. A large number of women and children were also killed, as rape and murder became more widespread."


Saturday, August 11, 2018

Fukushima nuclear disaster (2011)


Posle Fukishime Japan više nikad neće biti isti, al' će vam retko ko to otvoreno priznati. Japan je u žešćem kurcu.




Friday, August 10, 2018

Geneza moje familije u Bosanskoj Krajini po kazivanju baka Zdravke - deo drugi


Kao što sam već napomeno moja baba je imala petoro braće i sestara. Po starini: Stana, Zorka, Dosta, Ljuban i Vojislav. Naravno svi su poodavno mrtvi osim moje baba Zdravke koja ima 87 godina a seća se svega od pre 80 godina ko da je juče bilo. Tu sam valjda povuko na nju jer i ja sam "zlopamtilo", il' što bi reko Koja, jer zlopamtilo ja sam znaj, tarararara-rararara. Jedini interesantan lik za ovu priču je najmlađi brat Vojislav te odmah odbacujemo sve druge kao nezanimljive. Dakle, Vojislav se ko i svi tada jako mlad oženio za Pavu koja mu je rodila sina Zorana, ali je dete izgleda obolelo od neke genetske bolesti tako da se rodilo "sakato" i bilo skroz nesposobno za samostalan život, a pritom se i šlogiralo tako malešno. Jadni Vojsilav ga je vodio doktorima čak u Banjaluku ali nisu hteli ni da čuju da ga prime u bolnicu kad su videli u kom je stanju. E sad, mi možemo samo da zamišljamo šta se sve izdešavalo malom Zoranu još u prvoj godini života, ali otprilike ako ste gledali onaj dokumentarac o uticaju Agent Orange na decu Vijetnama to vam je u principu to. Pava je logično vrlo brzo odlepršala jer nije bila u stanju da se stara o takvom detetu, te je Voja oženio Draginju koja je na prvi pogled delovala OK. Ali avaj, Draginja je sve radila ne bi li se otarasila deteta, pa je tako na kraju, dok je bila zima, razbila led na jednoj bari i potopila dete do pola, držala ga malo tako a onda vratila u kuću praveći se luda. Naravno, mali Zoran je ubrzo umro a Draginja volšebno nestala, pa tako kad je policija došla zatekla je samo Voju te ga odmah uhapsila pod sumnjom da je ubio sopstveno dete. Da bi slučaj bio potkrepljen dokazima policajci su po selu ganjali svedoke koji bi svedočili protiv Voje al' se niko nije javio jer logično niko ni nije mogao da posvedoči da je Vojislav ubica. Ali naravno uvek, u svakom selu, ima dežurnih "svedoka" koji sve znaju o svakome. Pogađate, ozloglašena baba Đuja se prva javila iako veze s tim nije imala. Pored nje prijavio se i komšija Gavro al' tu nije baš najjasnije koji su bili njegovi porivi, mada bio im je komšija te tako svaka pa i najmanja svađa oko međe ili bilo čega mogla je da ga potakne da se sveti.

Počelo je suđenje u Banjaluci. Okrivljeni Kurija Vojislav optužen za ubistvo deteta, svedoci baba Đuja i komšija Gavro. Pošto je bilo samo dva svedoka, tu i nije imalo o čemu puno da se priča. Baba Đuja je prva svedočila, gde je otvoreno optužila Vojislava za smrt deteta, na kraju dodavši: "Ako lažem dabogda se spepelila". Gavro je samo potvrdio Đujine reči i to je bilo to. Vojsilav je osuđen na 15 godina zatvora u KP Domu Zenica.

Nepunih 2 meseca posle suđenja, komšija Gavro je prelazeći preko Vojislavove zemlje samo pao i umro, što bi rekla moja baba - skapao. Odmah zatim, baba Đuja je palila vatru na nekom brdu, i kako je sipala benzin da se rasplamsa, plamen joj je uvatio aljine a zatim i nju celu. Lokalni čobani su pokušali da je spasu ali ona je ustala i krenula da trči ko sumanuta da bi se na kraju saplela i tako goreći skotrljala skroz niz padinu u jedan šumarak. Niko je više nije ni tražio. Tek posle 15 godina kad je Voja konačno izdržao kaznu i vratio se u Slavićku, našao je međ šibljem sagorele ostatke baba Đuje. To je bio i konačni dokaz da je mrtva i jedan od najboljih primera kako prolaze drukare a posebno oni koji lažno svedoče na sudu. Moja baba kaže bog ih je kaznio, ja kažem stigla ih karma, no bilo kako bilo sve je došlo na svoje. Đuja je platila za sve svoje postupke, izgorela je kao prava veštica tj. kako je i sama rekla: "ako lažem dabogda se spepelila". E, tako vam je to bilo 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, ne ponovilo se nikom.


Thursday, August 9, 2018

Dnevnik uvreda 2018


- "Pandža što je prso od lekova?"

- "tabletoman što se loži na serijske ubice"

- "jadnik ladno tetoviro onog dečijeg pisca iz lektire"

- "zna samo da se urolja i naduva pa je posle nesnosno naporan i čemerno nepodnošljiv"

- "spuco 40 godina u dupe a nema ni kučeta ni mačeta"

- "droga i lekovi mu pojeli ono malo mozga što je imao"

- "ma pusti ga, egzibicionista bolesni, attention seeker"

- "nema život - non stop je na netu, nikad nema dinara u džepu, stalno se grebe"

- "može konju rep da iščupa a vamo žicka"

- "neostvareni jadnik, luzer, pisac u pokušaju"

- "pacijent, jadni njegovi roditelji"

- "tužno je kad vidiš jedno takvo poniranje u čisto ludilo, očigledno je da mu je višegodišnje bavljenje serijskim ubicama oštetilo mozak"

- "ma treba ga samo prepustiti njegovoj tužnoj sudbini"

- "ti ga krstiš a on prdi"

- "retko ko zna o koliko labilnoj i nekontrolisanoj osobi se radi, skroz nezreo"

- "nije mogao da se pojavi samo zato što ga je naprasno strefila depresija il' tako neko mentalno stanje"

- "Platio sam mu litar belog vina koje je sam samcit pošljokao naiskap"

- "halucinacije, infantilne koještarije, niđe veze brbljanja"

- "nagomilane frustracije i bes zbog svog promašenog (ne)života"

- "Smešno je i baviti se svim detinjarijama ovog borderlajnera"

- "on je jedan od onih što pola godine mrze same sebe, a pola godine ceo svet"

- "naišao je taj period kad su mu svi drugi krivi za promašen život"

- "inače se tom spodobom ne bavim ni u mislima"

- "BOJAN PANDŽA, kriminalni mastermajnd koji iz svoje sobice, kad sedne za kompjuter, na svoju tvrdu stolicu, postaje zastrašujući papet-master na čiju komandu skaču skinhedi, navijači, izbacivači i ostali, i kreću da biju i razbijaju za svog vođu!"

- "mislim na celokupan prtljag čemera i frustracije koji ovaj zrači oko sebe i zacrnjuje svako mesto i svako društvo u kojem se nađe"

- "čim mu malo padne samopouzdanje, čim se seti koliko mu je život promašen i beznadežan, čim mu se nagomila frustracija, a on se seti ko je za to sve kriv, naravno ja"

- "čega se pametan stidi time se budala hvali"

- "Među Pacijentovim „tezama“, izrečenim sa autoritetom stručnjaka-pivopije ispred dragstora (samo što Pacijent ne izlazi iz svoje sobice nigde, pa ni do dragstora; uostalom, odakle mu pare za pivo?)" 

- "Hej, pa taj Pacijent, budući da nema nikakav život (niti je za njega sposoban, sa svim lekovima koje mora da pije) živi za klikove i lajkove, za posete, statistike, krivulje..."

- "Kliknite kod ponosnog nosioca brojnih psihijatrijskih dijagnoza: vama je to samo jedan klik, ali njemu će to mnogo značiti"

- "Niti ima veze sa Pacijentom (Abraxasom) koji je ovde ostavljao, pa brisao neke svoje komentare, a povom najnovijeg naleta psiho-nestabilnosti i privatnih frustracija u njegovom ionako krhkom stanju"

- "nisu filmovi krivi! sjebalo ga višegodišnje drogiranje, opijanje nagorom (najjeftinijim) brljom, tabletomanija, osciliranje od hare krišne i strejt edža do navijača, nacionalista, satanista i kojekakvih ludaka - a sve to vreme odsustvo bilo kakvog priznanja (isterali ga iz benda, ostavila ga cura, ostavio ga svako ko je s njim proveo neko vreme), pa onda zatvor, ludara, i sad kad je postao troma gomila mrtvog sala koje ne mrda dupe iz stolice, nesposobno za život, posao, zaradu, brak, bilo šta - ostaje mu samo da neku vrstu priznanja traži preko interneta, od budala sebi sličnih, jer svako ko je tog mucavca ikad uživo trpeo kraj sebe zna da se radi o bolesnoj osobi čije reči ne treba uzimati za ozbiljno, nego samo u šali, kao oličenje jedne neslane šale kurve sudbine prema ovom rečitom, ali za drugo sem za brbljanje nesposobnom momku."

- "Kako postadoh samoživa džukela ja koji sam potpuno besplatno – bez honorara, bez ičega zauzvrat, niti tražeći niti očekujući ikakvu korist, iz čistog entuzijazma – napisao PREDGOVOR njegovoj prvoj i jedinoj knjizi i tako joj dao dodatni kredibilitet, povezujući svoje ime i ugled sa jednim bivšim osuđenikom i pacijentom zatvorske ludnice?"

- "To su halucinacije osobe koja pati od Borderline personality disordera i stoga njegove bolesne laži ne treba uzimati za ozbiljno. Mir i ljubav svima i neka vas dragi Gospod sakloni od ovakvih pacijenata i onih koji ih podržavaju u njihovim priviđenjima!"


Ovo je samo deo komentara koje sam iskopo po raznim blogovima, forumima i fejsu, i to je isti tip ljudi kao oni što su mi skidali ribe 90-ih pričama da imam polno prenosive bolesti, zatim da sam tukao rođenu majku pa zato robijao, da sam umro 2007. i tako redom. Tačno da čovek više ne zna kome da veruje osim samome sebi, a i taj mi je sumnjiv da vam iskreno kažem. Taj je zapravo i najzajebaniji, gori i od ovih što su ljubomorni na moj vasionski uspeh, na to što sam mlad, lep i zgodan, što sam uspešan u poslu kojim se bavim, što imam ekstra ribu i dobra kola kojima kruziramo gradom i klabingujemo, posećujemo izložbe i performanse, gledamo trash filmove uz ladan konjak, jednom rečju živimo život punim plućima a ne ko ovi humanoidi koji vamo kenjaju a kad treba na ulicu da izađu ne smeju. Ono kao GET A LIFE ili DON'T, jebe mi se baš, samo me se okanite akobogaznate bre, BAC DA FUC UP! Pa valjda ima još luzera poput mene na ovom svetu, nisam valjda ja jedini pobogu ljudi? :(



Monday, August 6, 2018

Ksenija Pajčin (1977-2010) - Moja sećanja


Ksenija Pajčin. Šta reći? Znam da se većina vas gnuša takve jedne "estradne" pojave pa i svega što je radila u muzičkom smislu, ali ja ne mislim baš tako, nisam tolko površan baš. Ja Ksendžu posmatram iz jedne drugačije perspektive, na isti način na koji posmatram i Čarlija, Helenu Blavatsky i još mnoge ljude koji na prvu loptu deluju kao sumanuti ludaci i šta sve ne. Kseniju sam prvi put sreo u prvom razredu osnovne škole "Filip Kljajić Fića" na Banovom Brdu jer smo vršnjaci ('77 godište) pa je to bilo nekako i logično. Posle prvog razreda preselio sam se u školu na Vidikovcu tako da nisam imao prilike bolje da je upoznam, ali se i dan danas sećam tih prelepih očiju.

Sledeći put sam čuo za nju tek tamo '95 dok je nastupala sa Duck-om. To je bila onako simpatična muzikica, skroz jednostavna, veseli neki pop fazon jbmliga, ali se Ksenija već tu skroz izdvajala, i svi su gledali u nju a ne u ovog lika koji je bio autor. Bilo je tu par hitova koji su se vrteli po televizijama a pošto sam ja pripadnik TV generacije, naravno da sam sve to overio i skapirao šta valja a šta ne. Posle toga 1997. je krenula u solo karijeru i moram priznati da mi se to baš svidelo, mnogo je bila bolja produkcija i ozbiljnije pesme. Ali i dalje sam više gledao njene oči nego što sam slušao muziku, jer to je bilo prosto neizbežno. Uostalom pola grada se tada ložilo na Ksendžu, nisam ja bio nikakav poseban slučaj. Onda sam 1998. sticajem suludih okolnosti (Predrag Radisavljević aka DJ Prema me pozvao) počeo da sviram bass u pratećem živom bendu 187, koji su tad bili baš popularni kod ovih splavarskih i zeldi nesretnika, bila je to tad baš masa ljudi, velika većina u Srbiji.

Zvali smo se onako zajebatski "Čamuge iz kraja" da se kao ispoštuje taj rep nigga fazon u fulu. Pored mene gitaru je svirao moj brat Aref Zaabi a bubanj Dario Janošević, dakle sve HCpunk pioniri koji su pre toga svirali u bendovima kao što je Austerity, Tripl Pipl, Voice of Minority, Stonewall i gde sve ne. Znači, vrlo smo se dobro poznavali i bili smo u opasnom treningu što se tiče svirke. Nastupali smo isključivo na živim nastupima 187 jer je tad naletela ta moda kod repera da imaju žive bendove pa je i kultna C-YA imala bend. Prvi koncert, sećam ga se jasno, je održan 11. decembra '98 u XL-u (ex-Prostoru) sa C-YA, WITB, ACME (Vračarci) i one nadrkane ribe 2 HOT. Sledeći je bio u onom fensi "CINEMA" klubu kod Palasa, već 16. decembra, mada je prostor više ličio na kafanu, znači gomila stolova, sve puno, sve zeldi-šaban kombinacija, i ispred njih mi kao sviramo, nit ima bine nit bilo šta, više mi ličilo na narodnjački trip gde se lepe pare na čelenku, al' jbga takvo vreme bilo. Svirali su LEE-MAN, ACME, posle njih mi i na kraju zvezda večeri, pogađate, niko drugi do Ksenija. I kako sam pakovao bass u fotrolu i krenuo da se guram kroz onu masu jer je bilo baš krcato, samo izvalim u daljini Ksendžu kako ide ka meni (prema "bini") i gleda me al' pravo u oči i ne odustaje. Znači nije mi bilo dobro al' uopšte, te sam na kraju morao da spustim pogled, jer sam kontao da nisam dostojan da tako očijukam sa boginjom a i brate zračila je, uostalom meni su njene oči bile glavni trip, nisam se ja nikad ložio na sise i dupeta. I to je bilo to, naš jedini "susret" gde nismo verbalno komunicirali nego isključivo očima.



Posle toga sam je još samo jednom video krajem decembra kod Mega Dekija u emisiji (se seća neko te pojave?), na PINK televiziji. Sećam se samo da im je studio u centru Zemuna tad bio baš malešan. I nastupimo tu mi uživo u live programu, ima DJ PREMA snimak toga na VHS-u al' ga mrzi da prebacuje, i posle nas Ksendža sa svojom dance grupom, između ko fol intervjui, i sećam se jasno da je Mega Deki, pošto mi nismo hteli da pričamo u programu, niti da nas snimaju, prokomentariso: "danas je izgleda glavna kletva dabogda te ortaci videli kod Mega Dekija". I vaistinu, to je bio tad ultra blam pojaviti se u takvoj jednoj nedobog emisiji, ali srećom po nas niko od normalne ekipe nije gledao PINK tako da smo prošli ispod radara. Pošto DJ Prema ne da taj snimak (mrzi ga hehe), srećom je neko snimio bar Ksendžin nastup, te evo jedne pesmice:



I to je u principu to. Ja sam tada obožavao njen look, još od Duck-a. Znači, kratka kosa, mršava, normalna devojka, girl next door fazon, al' već za godinu il' kolko dana vratila se iz Grčke skroz napucana, sise, dupe, ceo fazon, što se meni nikako nije svidelo, a i u muzici i tekstovima je postala skroz nadrkana, samo sex je bio primaran motiv, te sam već 2000-2001 skroz prestao da pratim njen rad. Tek deceniju kasnije kad sam čuo da je ubijena od strane onog odvratnog sadiste Milogorca što mu pop pevo na sarani za ogroman keš iako se ovaj upuco, jebomujamater seljačku onu nadobudnu, goatfucker klasičan. E, tek tad sam se ponovo setio svega i sve mi se vratilo.



Nažalost, Ksenija je danas već skroz zaboravljena i tu nema priče, surovo ali istinito. Jbga, mi Srbi smo valjda takva nacija, i još povrh svega skoro svaki dan se javljaju razni seljadini sa izjavama tipa "pa ja sam je karo još dok je bila klinka", "bila je kurva" itd. Ej bre, da se hvališ okolo kako si jebo mrtvu devojku, i još svima pričaš kako je bila kurva? Koji su to umovi ja ne kapiram. Ma samo metak u potiljak ko Rusi što su nekad radili.

Ksenija je bre bila POJAVA alo šabani, neko ko je mogao da stane na crtu najlepšim ženama sveta, i kao takva ne bi trebala biti zaboravljena jer je, posle Olivere Katarine, bila UBEDLJIVO NAJLEPšA ŽENA na ovim prostorima, i čik da neko to pobije, ajde da vas čujem baš!



Bila je SIMBOL, simbol srpske lepote na prvom mestu. A evo šta piše jedna cura koja je baš voli:

"Xendza je bila pojava i tek bi bila da je ostala ziva, jer je imala u planu 2 pesme na engleskom, dakle svetsku karijeru. Ona je privlacila paznju i bez pesama na egleskom, sudeci po tome sto je uvek kada je bila na americkom kontinetu bila gost na nekoj od tamosnjih najgledanijih emisija, a i mnoge svetske novine su pisale o njenoj tragicnoj smrti danima. Isto tako treba prihvatiti cinjenicu da jeste zaboravljena, recite mi samo kada ste poslednji put videli neki njen spot na TV-u?"




Ritam zločina (1981)


Director:
Zoran Tadic



"A single teacher allows a stranger to share his home with him before it is to be torn down by developers. The stranger has a fascination with statistics, and claims he can predict crimes based on statistical analyses. Intrigued by this talent, the teacher tells a married, female friend that the man seems to have done what he claims. Then the numbers show that there is a slip-up and a murder that was supposed to have occurred, did not. The stranger is adamant that a balance has to be achieved or the whole town will suffer - and he leaves."

Sunday, August 5, 2018

Reflexion by Lynette Fromme (2018)


Squeaky aka Red je 2009. godine puštena na uslovnu slobodu zbog pokušaja atentata na američkog predsednika Džeralda Forda 5. septembra 1975, pištoljem koji logično nije imao metak u cevi, da ne kažem da je bio neupotrebljiv jer Red je išla na to da padne po bilo koju cenu u znak solidarnosti sa Čarlijem i ATWA (AirTreesWaterAnimals).

"I stood up and waved a gun (at Ford) for a reason", said Fromme. "I was so relieved not to have to shoot it, but, in truth, I came to get life. Not just my life but clean air, healthy water, and respect for creatures and creation."

Na suđenju je odbila saradnju s odbranom a javnog tužioca je pogodila jabukom posred čelenke kad je krenuo da kenja kako je bla puna mržnje i nasilja pri pokušaju izvršenja dela. Red je moj omiljeni lik u celoj ovoj priči, nikad nije drukala nikoga, nikad nije izdala drugove svoje, ostala je što se kaže true till death, a po njoj sam čak nazvao i moje tada malešno mače Skviki, a evo i dan danas, posle tačno 10 godina odaziva se kad je zovem i priča mi koješta.


Inače, Red je bila osuđena na doživotnu robiju, al' je puštena posle odslužene 34 godine.


Zanimljivost: Pored čuvenog bekstva 1987. Red je izmeštena iz federalnog zatvora Dablina u Kaliforniji te prebačena u Zapadnu Virdžiniju 1979. zbog napada nazubljenim delom čekića na stanovitu zatvorenicu neobičnog prezimena Julienne Bušić. Inače, Julienne Eden Bušić je poznata i kao supruga radikalnog hrvatskog nacionaliste u prevodu člana ustaške emigracije, Zvonka Bušića, sa kojim je 1976. učestovala u terorističkoj akciji otmice američkog putničkog aviona i postavljanja bombe pored jednog hotela u Njujorku, od čije detonacije je ubijena jedna osoba. Sve to su odradili ne bi li promovisali neovisnost njihove kvazi države a sve pod uticajem ideologije osvedočenog ustaše Bruna Bušića koga su ubili naši u Parizu 1978. Za ovo terorističko delo ustaše su bile osuđene na doživotni zatvor.

Godine 1989. Julienne je uslovno puštena na slobodu, a nakon osnivanja NDH2 došla je u Hrvatsku gde se zaposlila u uredu predsednika Franje Tuđmana te postala nacionalni heroj zajedno sa svojim mužem. Znači skroz bonafajd akcija od strane Red - jer naša taktika je jednostavna: pucaj na ustaše, pucaj i pobedi. Bravo Skviki, osveta za decu Kozare, nikada nećemo ni zaboraviti ni stati. Inače, njen muž Zvonko Bušić je pušten tek 2009. na insistiranje tadašnje hrvatske vlasti a izvršio je samoubistvo u Zadru 2013. jer ga stigla karma burazeru, nije šala jbga.

Tokom godina na slobodi, i rečima i delom Red je ostala potpuno lojalna Čarliju. U novijoj verziji svoje debilne knjige Helter Skelter o Tate-LaBianca ubistvima iz 1994, bivši javni tužilac Vincent Bugliosi je napisao je da su Fromme (Red) i Sandra Good (Blue) bili jedini članovi tzv. Familije koji se nisu odrekli Mansona i slične pizdarije tog tipa.

- Sandra Good (Blue) -

Danas živi u gradiću pod imenom Marcy, država New York i napisala je opasnu knjigu. Pazi sad:

Reflexion: Lynette "Squeaky" Fromme's true memoir of her life with Charles Manson 1967 - 1969

"You likely heard about the murders. This book is what happened before and after them along California's beaches and bluffs, San Francisco's Haight-Ashbury, the redwoods, Topanga Canyon, Beverly Hills, the Santa Susana Mountains, and the outback of the Mojave Desert. It's about the Charles Manson I perceived, and a gathering of people preparing to survive either a revolution, or the static institutions that were systematically trading all of our vital necessities for money."
- Lynette Fromme, 2018

Saturday, August 4, 2018

Bašta sljezove boje Branka Ćopića (1972)


"BAŠTA SLJEZOVE BOJE - iz serije Znanje imanje. Književnik i akademik Branko Ćopić (Hašani, 1. januar 1915 – Beograd, 26. mart 1984) govori o najranijim sećanjima vezanim za detinjstvo i rodno selo Hašane. Njegova majka i sestra sećaju se Brankovog detinjstva, vragolija, prvih strahova i polaska u školu. A deca iz Osnovne škole u Hašanima govore šta znaju o svom slavnom sugrađaninu."


"Ono zbog čega se meni Branko Ćopić prvi put dopao kada sam kao dečak čitao njegove "Ukradene bajke", to je bila ona toplina pomešana sa humorom sa nekim toplim saosećanjem, sa nekom prijatnom tugom koja iz njegovog smeha proizilazi. Ćopić je živeo i poniko u kraju gde se ljudi rađaju sa jednim osećanjem za humor, gde se rađaju duhoviti, gde se rađaju šaldžije, i postavilo se pitanje kako taj autentični humor preneti u literaturu, kako izvršiti literarnu stilizaciju a da se ne primeti da je literarna stilizacija, i da ta literarna stilizacija nema nijedan elemenat vulgarnosti. Kada čitamo Ćopića mi imamo utisak da je to sve bilo krajnje jednostavno i krajnje obično. Jednom je neko rekao da su dobra ostvarena umetnička dela ona dela u koja se ulaže mnogo napora dok se stvaraju, ali da se taj napor ne vidi na njima onda kada su ona sazdana. Isto tako, u jednom trenutku kada sam hteo da ispitujem poreklo Ćopićevog humora ja nisam mogao da vidim njegove prave izvore dok se nisam suočio, po onoj staroj Geteovoj reči da pesnika treba upoznati onda kad upoznamo njegov zavičaj, i ako hoćemo da ga upoznamo da ga bez zavičaja ne možemo upoznati, onda kad sam se upoznao sa narodskim humorom Bosanske Krajine. To je bila ona ista vrsta humora, ona ista vrsta smeha, ona ista vrsta razumevanja i nerazumevanja, onaj prijatni blagi šeretluk koji je izbijao iz svakog junaka Branka Ćopića, i ja sam se pitao da li je Branko Ćopić izmislio Bosansku Krajinu, i uveo literaturu i napravio od nje nekakvu književnu realnost, ili je Bosanska Krajina izmislila Branka Ćopića i poslala ga u srpsku literaturu kao svog najboljeg i najautentičnijeg ambasadora u ovom trenutku. Posle Petra Kočića Branko Ćopić nastavlja tu tradiciju ne samo lepog bosanskog jezika, nego i isto tako jedno osećanje humora, jedno osećanje vere u život, u trijumf dobra nad zlim, i u pobedu onoga što čoveka kao svesno biće čini onim što jeste."


Friday, August 3, 2018

Geneza moje familije u Bosanskoj Krajini po kazivanju baka Zdravke - deo prvi


Moja baka Zdravka, devojačko Kurija, s kojom svaki dan duvanim i razmenjujem misli, rođena je u selu Slavićka 1931. godine, što znači da danas ima čak 87 godina. Slavićka se nalazi 20 km od Banjaluke prema Prijedoru, i pripada opštini Bronzani Majdan. Za one koji ne znaju taj kraj je najviše poznat po manastiru Gomionica gde je naš genijalni pesnik i pisac Petar Kočić ("Jazavac pred sudom") učio školu, a gde se održava i veoma značajna manifestacija za celu Bosansku Krajinu, čuveni "Kočićev Zbor". Inače, uoči prvog svetskog rata kod Kočića su primećeni znaci stanovitog duševnog rastrojstva što možda i nije neko čudo ako uzmemo u obzir da je stalno bio hapšen i krivično gonjen zbog svojih političkih stavova. Zbog svega toga je doveden u Beograd na lečenje gde je i umro 27. avgusta 1916. u 39. godini, u beogradskoj duševnoj bolnici Guberevac ("Dom za s uma sišavše") za vreme okupacije. Dakle, bio je lud tačno ko i njegov kolega i saborac Branko Ćopić, jer njih dvojica su, siguran sam, ponajbolji predstavnici one lepše strane Bosanske Krajine, te čiste, proste, duhovite duše, i bespoštedne borbe za pravdu malog čoveka, krajiškog seljaka iz prve polovine 20. veka. No, ko što često volim da kažem - bez bolesti nema prave umetnosti. I zaista je tako, svakim novim danom to se samo iznova potvrđuje.


Njen otac Ostoja i majka Stojna imali su šestoro dece i pored toga što su bili izuzetno siromašni. Bio sam u toj njihovoj kući svojevremeno, i to su bukvalno dve prostorije dva sa tri metra i to je bilo to. Kako su u takvim uslovima odgajali decu to sam bog zna, ali takvo je vreme bilo pa su se ljudi snalazili na sve moguće načine. Ostoja je pored toga bio i dobrovoljac na Solunskom frontu pa mi nikako nije bilo jasno kako su ljudi tada na volovskim kolima ili čak i peške išli čak od Banjaluke do Soluna i nazad, ali to je već druga priča. Dakle, imali su šestoro dece, najstarija je bila Stana pa onda Zorka, pa Dosta, sin Ljuban, baba Zdravka i na kraju Vojislav. Ostala deca su po običaju pomrla ubrzo nakon rođenja.


Deca su se bavila uglavnom čuvanjem krava i ostale stoke, retko ko je išao u školu, tako da je moja baba i dan danas nepismena i vala baš je briga, ništa joj ne fali. Priča koju ću ovde prezentovati tiče se upravo tih krava koje su deca čuvala. Jedared kad je izvela kravu na ispašu baba se zanela ko zna kojim mislima te je krava lagano ušla u komšijino kukuruzište i napravila haos. Kad je komšinica to izvalila uhvatila je kravu i povela je sa sobom kući, a mala Zdravka je trčala za njom plačući i kumivši je da joj vrati kravu jer ako bi otac za to saznao zna se šta bi joj sledilo. Na kraju je komšinica ipak popustila, valjda misleći da je naučila čobančicu pameti i vratila joj kravu tako da se sve završilo bez puno štete ako ne računamo pojedeni i pogaženi kukuruz.


Baba je posebno volela kravu skroz atipičnog imena Rumenka, bila je jako vezana za nju i volela da je čuva po seoskim brdima. Ali avaj, iz susednog sela Piskavica celim tim krajem je ordinirala luda baba Đuja, koja je bila poznata po tome što je opsesivno trovala krave i svu ostalu stoku na koju bi naišla. Naime, vazda je u šteku imala gips i kantu vode, pa bi time naranila i napojila nesretne životinje koje bi ubrzo uginule. Upravo to se desilo i jadnoj Rumenci, ostala je bez pažnje čobančića, baba Đuja je to iskusno snimila te iskoristila priliku da izvrši svoje zlodelo. Cela porodica Kurija je tugovala za Rumenkom a najviše jer je bila steona i falilo joj je samo pet dana da se oteli, a i pritom su imali samo dve krave, pa su je iz tog razloga sahranili kako i priliči, a i šta su drugo mogli da urade. Od tog dana počeo je otvoreni lov na baba Đuju, konačni obračun sa ovom seoskom vešticom. Ali nije se dala, imala je više štekova u oba sela, jer taj kraj je ceo bio prekriven šumarcima i dolinama, no o tome više u nastavku koji će nadam se da usledi čim pre.

Thursday, August 2, 2018

Stanley Kubrick: Eyes Wide Shut Tripovi



Svi smo pomno gledali genijalne filmove možda najvećeg svetskog reditelja Stenlija Kjubrika pa eto i ja, te sam mišljenja da većina njih poseduje dozu pritajenog, tek nagoveštenog užasa u sebi, počevši od Odiseje (najjači film ikad snimljen) koja je po meni i horror između ostalog (cimanje s Halom) jer svaki triler sadrži u sebi dozu horrora, a posebno kad je Kjubrik u pitanju. Znači, od Odiseje pa preko Clockwork Orange, The Shininga koji je openly horror, Full Metal Jacket (strava i užasi rata) pa sve do Eyes Wide Shut koji je tripčina samo takva i horror na više nivoa. Meni je trenutno u fokusu upravo Eyes Wide Shut, ne zato što je to njegov poslednji film, nego što sam na youtube-u naleteo na razne sumnjive ali zanimljive teorije šta je u filmu zapravo plasirano sirotinji raji (iluminati, satanizam, pizzagate, marina abramović, lady gaga), kakve subliminalne i ostale poruke se kriju u tom masterpisu, i naravno čija majka. Odma sam video da tu ima baš svega, od lupetanja raznih jutjubera i podkastera (ko njima veruje, čast izuzecima) do skroz ozbiljnih klipova, a pošto znamo kako je The Shining odlično obrađen u dokumentarcu Room 237, onda možemo da napravimo neku konekciju sa tom pričom šta zapravo Kjubrik oće da nam poruči svojim filmovima a što nikako nije očigledno i na prvu loptu, no se radi o najsitnijim detaljima koje izvaljuju samo fanatično posvećene osobe.


Nisam znao koji klip da izaberem iz mnoštva, te vam evo jedan random pa dalje cimajte sami ako vas zanima. U svakom slučaju nećete zažaliti jer tripovi su jako zanimljivi i kreativni. Najviše bih voleo da pogledam jedan pravi full lenght dokumentarac na ovu temu ali za sad ga nažalost još nema, no s vremenom će se pojaviti, ubeđen sam u to. Stenli Kjubrik je obožavao da tripuje ljude svojim filmovima i to je, moramo priznati, radio na najvišem, vrhunskom nivou.

Wednesday, August 1, 2018

Life with Murder (2010)


Director:
John Kastner

"Chatham, Ontario, 1998. Eighteen-year-old Jennifer Jenkins is brutally shot to death by multiple rifle rounds in her family home. The main suspect: her brother, Mason Jenkins, who fled the scene of the crime. After fabricating a story about what occurred, Jenkins was incarcerated. His parents, facing the loss of both their children, chose to support his claims of innocence, repressing the dark secret of their son's true intentions. Concurrently shocking and heartbreaking, John Kastner's finely crafted mystery slowly reveals the many layers of a family dynamic that becomes its own enigma, drawing from a decade's worth of coverage, including police interrogation videos, home movies, and incredible interviews with Jenkins, his family, and the case's investigators. With a skillful eye that eschews sensationalism, Kastner delves beyond the details of the murder to capture the pain of paternal devotion as Jenkins' parents struggle to hold onto the last shreds of their family."


Related Posts with Thumbnails