Došo mi u petak jaran iz Tuzle (nazovimo ga Amir) da malo ko fol obiđe nekada beli grad i da se zadojimo pivom kako i priliči staroj raji. A dogovarali se mi preko fejsa da on fino uvati bus iz Tuzle koji kreće u 11.15 a da ga ja nako domaćinski, uz trubače, sačekam na štajgi oko 15.30, ali pre nego što smo zaključili deal njemu iz meni skroz nepoznatog razloga pade na pamet opsesivno-kompulsivna ideja da mora što pre da se učlani u ds, navodno čuo čovek da su to neki mnogo fini brzi ljudi sa brzim i konkretnim rešenjima za ubrzani razvoj ne samo čitavog regiona nego i građana kao pojedinaca, i ladno navalio da to uradi što pre, na vrat na nos. Eh, džaba sam ja i preko po ure objašnjavao Amiru da demokratska stranka ordinira samo po Srbiji a i to svakim danom sve manje od kad su ih Grobar i Miljacka poterali u doživotnu opoziciju, te da u Bosni neće naći ni SDS a posebno ne u Tuzli, a kamoli ds, jer poslednji put kad je neko iz ds-a posle onog vola na Palama (ne, tad Tijanić još nije bio zreo za ražanj) išo u te krajeve to je bio Maneken kada je išo da se izvinjava rodbini žrtava onog pokolja u Srebrenici, i to iz fazona - prvo će vas malo ubijamo pa će se posle kajemo i izvinjavamo, jer ako već katolici to mogu da rade u svetoj ustanovi kao što je crkva, što mi Srbi ne bismo mogli da odradimo to na jednoj finoj livadi kraj Srebrenice, mislim, što mi moramo vazda da budemo gori od tijeh Hrvata? Naravno Maneken je na tom groblju prošo ko Ganciji u Solunu, prisutni narod ga je počastio ma bolje nego što bi prošo ko specijalan gost na mitingu SNS-a. No batalimo se mi Manekena, ionako je politički poodavno mrtav, a o mrtvima valja sve ponajbolje govoriti, jer ipak tako nam nalaže naša hrišćansko-paganska tradicija, a mi tradiciju i te kako poštujemo, a posebno onu vazda aktuelnu pored kazana za rakiju. I tako, Amir i pored mojih uveravanja da toga u Bosni nema ma ni u najavi najave, i da se strpi do dolaska u Beograd gde bi ga ja lično odveo žutima na vrata, ipak ode u potragu za kantonalnim odborom tuzlanskog ds-a, a sve uz obećanje da će čim se učlani tj. popuni pristupnicu, po'itati na onaj bus za Beograd, i ja reko sebi, evo opet sam džaba krečio kad je to izbosne tvrdoglavo by nature i tu boga znači nema al' ni na tarabi.
I tako vam kažem, kreno on po Tuzli okolo naokolo, a ja za to vreme vodio žestoku bitku inaćenja sa nekim omladincima iz SAD-a na fejsu, taman da ubijem vreme do dolaska busa na beogradsku štajgu. Zovnem ja štajgu za svaki slučaj, pitam kad dolazi bus iz Tuzle, ova mi veli u 15.30, i ja reko dojaja, znači mogu opušteno da krenem sat vremena ranije jer iako živim na Vidikovcu u najgrđem predgrađu, Slobin metroom stižem do štajge za tričavih čuku vremena. I bi tako, pojavih se ja na štajzi u pola 4, pitam na informacijama odma' jel' stigo bus iz Tuzle, a fina jedna gospoja mi odgovara, kaže, ma jok bre, samo što nije.
A udario neki vetar, neka ladnoća, tako da sam se vrlo brzo smrzo ko pička, al' šta ću, nema mi druge, mora sačekam čoveka. I prođe tako jedno 20-ak minuta i stiže mi poruka od Amira na mob, piše nešto iz fazona - e kao jbga, nisam uspeo da nađem ds, pa sam zakasnio na ovaj bus u 11.15 al' kao nema frke dolazim sledećim koji kreće u 16.45, i ja tu več snimim d se sprema propast širih razmera, jer čovek mi u 16h javlja da je zakasnio na bus u 11, i teši me time da vata prvi sledeći za koji sam ubrzo saznao da stiže na štajgu oko 20.15. Dakle morao bi da čekam još tričavih 4 sata na onoj ciči zimi, a beše tolko hladno da samo što sneg ne poče padati na behar na voće. Šta da radim sad koji kurac, šta mi je činiti - pitao sam sebe onako u panici, a bez i dinara u džepu da makar odem da se zagrejem u neku od okolnih kafanica. I setim se ja jedne cure sa kojom sam kasnije te večeri trebao da se nađem, navodno je neko muvanje trebalo da padne jer je ašik dobro prošo, pa bi nam ovo bio prvi dejt i tako to, i javlja se ona, ja joj objasnim da me ovaj jaran zakuco i kako ne znam ku' ću ni šta ću u sledeća 4 sata, te je zamolih da me primi u to njeno navodno ogromno društvo sa Mirijeva, da ne umrem bezveze ko vlak u snijegu. Ali avaj, odjeba me mala na keca, kaže - nema šanse, ja sad moram da idem kod ortaka na kafu, pa posle da se nađem sa ostatkom društva, a ti i ja ćemo se naći u 20h ispred ulaza u železničku stanicu, a tu smo dogovarali nalaženje jer smo trebali da idemo u neku kafanu kod Železničkog Mosta, i dodaje na kraju, ma jak si ti, izdržaćeš ti to, i ja slušam, znači ne mogu da verujem šta je riba upravo rekla?! Ladno me odjeba na keca jbotebogdatejebo, i što je još gore, čak se ni ne potrudi da zamaskira svoje potpuno bolenje kurca, i ja onako zbunjen, pa malo jer reći totano sjeban i ubiven u pojam, pomislih u trenutku, pa dobro, cura je barem skroz iskrena, udara odma' u glavu, ne folira se, ali se onda opet setih da imam još 4 sata praznog hoda tj. ničega u ničemu na ovoj vetrojebini te se moja panika samo još više produbila.
I taman kad sam već počeo ozbiljno da razmišljam da odjebem sve i da se fino vratim kući, dosetih se da moja jaranica još iz 90-ih, Olja, živi tu gore kod skupštine sa mužem i sitnom dečicom, pa sam je odma' okrenuo i konačno čuo jednu lepu vest u bujici nikakvih. Duša moja me pozvala da svratim do nje, dala mi adresu i to je bila ona topla ljudska reč koja mi je bila toliko neophodna, te bejah spašen u poslednji čas. Lagano sam se uputio na surovi uspon ka Terazijama, ali čak i pored toga što sam bio svestan da ću realno da umrem do gore, zatim dobijem hardkor plikove i upale sviju mišića, opet mi bilo izuzetno drago jer je Olja jedna od najpozitivnijih osoba koje znam, a tamo će biti i njena dečica pa ću imati i s kime da se poigram.
NASTAVIĆE SE...
P.S. Ko prvi otkrije o čemu se zapravo radi u ovom tekstu dobiva jednu specijalnu nagradicu primerenu skromnim uslovima ovog bloga! :)
