Svaki dan mi penzioneri porodično gledamo našu omiljenu seriju "Lud, zbunjen, normalan", i to nam je što se kaže hajlajt dana. Svi se masovno budimo u 15 do 7 posle popodnevne dremke i entizijastično sedamo pred male ekrane. Šta reći osim alal vera, i falabogu da su se Sarajlije konačno setile da snimaju humor u kom su realno vazda bili najjači a ne tamo nekakve drame i patetična sranja o ratu. Naravno, i ovde ima dosta jeftinog humora i provaljenih fora al' sve to tako fino upakovano uz taj specifičan sleng i genijalnog Mustafu Nadarevića je i te kako zabavno i smešno za razliku od svih ostalih serija iz tzv. regiona, a posebno od kad je i Državni Posao počeo da se ponavlja i smara. Ali da budem iskren, da nisam naleteo na Izeta Fazlinovića ja te druge glumce osim Samira ne bih ni prepoznao pa se ne bi ni zainteresovao. Dakle pun pogodak.
I tako, pita mene ćale, kaže što Faruka zovu Rukfaš, a ja mu odgovorim da je to čist šatrovački koji se u Sarajevu još 70-ih godina možda i bolje primio nego u Beogradu, al' to ne zna baš svako sa strane nego samo onaj koji je pažljivo slušo Elvisa J. Kurtovića i Zabranjeno Pušenje i gledao Nadrealiste. I vaistinu, u seriji ima baš dosta šatrovačkog i tako tih forica da su mi i svi ostali glumci postali jako prepoznatljivi i dragi, ma ko da ih lično znam srodio sam se sa tim likovima a posebno sa Dinom jer smo iste građe. Jedan od njih je i sada već pokojni glumac koji igra doktora Điđimilovića, inače Izetovog najboljeg druga i saborca. Taj matori je samo takva faca, a kad on i Izet zasednu da piju maksuziju, tu čarobnu rakiju iz Hercegovine, znajte da je ludnica zagarantovana. I tako, smejemo se mi tim njihovim suludim akcijama, kad pita mene mater, veli kako su se samo setili takvog blesavog prezimena Điđimilović, i ja krenem da razmišljam i na keca se setim. E sad dal' sam ga ubo vi procenite, eno pesmice dole. Inače ako ste provalili svaki put kad ide scena u kafiću kreće jedna druga pesma od Bombaj Štampe, al' šta zapravo u slengu znači ovo "điđi miđi" ja to još nisam izvalio te se nadam da će mi neko od (ex)Sarajlija to pojasniti, jer kako bi to reko Taško Načić u Davitelju - "čovek se uči dok je živ, gospođice Dobrila" - zar ne?
