Dopao ja pre jedno 2 godine pritvorske jedinice za neko da kažemo nebitno delo za celu ovu priču. Dakle, privelo me i zatvorilo na 48 sati u policijskoj stanici Majke Jevrosime. Iskreno svašta sam u svom kratkom životu video i doživeo ali ono još nisam. Prvo uvatili, normalno oduzeli mi pertle, mobilni i sve što imam sa sobom, imo sam neku tastaturu i miš, ključeve i tako te stvarčice i zatvorili me u nekakvu sobu 3 sa 1.5, kaže pub malo je mračno al' ništa se ti ne brini, tu gore je kamera pa ako ti se piša ili bilo šta ti lupaj na vrata a mi ćemo da te vidimo na monitoru pa će siđe kolega da te odvede to WC-a. Čim sam to čuo nazreo sam katastrofu u najavi, jer ako ja zavisim od tamo nekog puba na spratu, prašinara koga zabole kurac pa ja sam realno najebo.
Ali nije ni to najgore u celoj priči. Najgore je što su mi oduzeli i onu kutiju sa lekovima, ono što babe i dede imaju da rasporede po danima i satima, tako da sam se već tu usro jer ako ostanem bez lekova u dato vreme meni biva loše, kreće paranoja i depresija. Molio sam ih naravno da mi ostave to, da neću zloupotrebiti al su oni rekli JOK, to ne možeš da piješ bez potpisa lekara. Kakvog sad lekara da nađem u onom ćumezu da mi odobri to? Došla moja šveca pričala sa njima, pokušala da urgira da mi barem oni daju lekove, ali džaba kad ima taj jedan lek koji ja uzmimam samo po potrebi kad imam te napade paranoje i strahove. I jbga, ostane na tome da su mi davali litijum ako se sete, a nisu se baš setili preterano.
I sedim ja na onom drvetu a ko fol krevetu, i to je ubedljivo najgori rad, mozak kreće da radi 300 na sat, a nemaš ni knjige, ni TV-a, ni novina, ma ničega čim bi ga mogao obuzdati. I naravno, čim je pao mrak mene krene vata nelagodnost, a najviše zbog tog praznog hoda u glavi, svakake misli krenu da se roje i ja kud ću, šta ću krenem da lupam na ona vrata i da foliram napad panike, a oni pošto im je moja sestra donela moje otpusne liste i sranja, znali su da nisam baš čist, i ladno pali na foru, kaže šta oćeš, ja reko molim vas vozite me u Lazu da dobijem lek za napad panike, i oni me strpaju i vozi, i taman fino dobijem injekciju ja mislim haldola i smirim se i kad sam se vratio nekako odspavam jedno 2-3 sata.
Zapravo ja nisam više ni znao koliko je sati bilo al je pub uleteo i kao evo ti da jedeš. U onom masnom papiru okrajak leba i neka salama. Ja pojeo malo, reko zajebi i ostavim na nečemu što je ličilo na radijator. Kad eto ti muke, odjedared vidim ide ogromna bubašvaba lagano ka tom hlebu. Pogledam malo bolje kad izvalim iz svake jebene šupljine se pojaviše bubašvabe i ko na neki znak i uputiše ka plenu. Retko kad čovek ima priliku da vidi pravu bubašvabu ako živi u relativno zdravom prostoru, tako da je mene sam pogled na ove nemani zgrozio, i ja više nisam mogao ni da spavam nit bilo šta. U ćeliji je bilo neko jadno svetlo tako da nisam mogao jasno ni da vidim gde se bubašvabe sve nalaze, tako da sam uzeo jaknu stavio pod glavu i gledao u pravcu nihovog šteka, da me neka ne bi zaskočila.
I taman se ja primirio, postavio osmatračnice sa svih strana da mi se koja ne prišunja mučki s leđa kad čujem neko lupanje, neko psuje, otvaraju se vrata i ubacuju nekog gancija. Reko kako ćemo sad da spavamo, ako je krevet samo jedan, tj. to i nije krevet već daska. I šta da radim ovaj ganci psuje u vidno alkoholisanom stanju, pitam ga za šta si pao jarane, kaže ma potuko se na pijaci s rođakom. Znači napili se i potukli. Perhan se zvao lik. Reko jako zanimljivo ime. E onda je krenuo da me smara tako pijan, sav pun ljubavi za ljude, sa gomilom saveta za nas mlade, al' sam bar imao s kim da razgovaram. Onda se i njemu pripišalo, al' kurac, nisu odma došli da ga vode u WC, nego uopšte nisu došli tako da je nako pjan morao da piša u uglu ćelije tamo kod bubašvaba. Uglavnom pregurali smo tu prvu noć, ja nisam ni spavao, ovaj odma zakuntao, i ujutra ga odveli.
E onda je krenulo da bude pravo gadno jer sam imao čitav dan pred sobom, a u glavi keos i ludilo. Ufatio me neki proliv, boli stomak, krenem da lupam na vrata, dođe nekako pub, povede me gore do WC-a, ja reko imate tolet papir? Kaže, nije ti ovo hotel, i uzima neke stare novine, cepa ih i daje mi. Ja reko opušteno, mnogo gore stvari smo preživeli. I onda kreće razvlačenje tokom celog dana, ja mislim da mi je taj dan trajao ko tri dana kolko to može da te ubije u pojam, a posebno za nas koji smo navikli da neke informacije unosimo u sistem, dal putem interneta ili televizije, nije ni bitno, ovako je bio samo CRN ekran a misli nedobog, jer lepo kažu budistički i ostali sveštenici da je um čovekov najveći neprijatelj, i tačno da sam tad mogao nekako da ga ugasim na 24 sata ja bi to uradio, ali nažalost to navodno još nije izmišljeno, tj. takvi lekovi anti-psihotici mi nisu bili dostupni, pa sam morao da trpim tu stvarnost kakva god da je.
Uveče sam pokušao još jedanput da isfoliram napad panike al došo mi neki rogonja od puba, kaže kakav kurac napad panike, mrš nazad u ćeliju. Tako da sam i tu noć probdeo, šetajući gore dole tih 3 metra, ozarilo me tek kad sam izjutra čuo dečiju graju jer odma preko puta mog malog prozora je valjda neka osnovna škola, pa sam znao da je bar 8 sati i da će uskoro da me vade iz ove tamnice i vode kod tužioca. I bi tako, čim sam izašo otalen, vratili su mi sve stvari, jedino im se gistro ona tastatura sa mišom zagubila al' sam ja bio u fazonu ma samo što dalje od moje kuće. Posle me odvezli u palatu pravde, vezali me u lance i katance, znači i na nogama, pa sam jedva hodao, a onaj pub mi sve vreme govorio, aj brže, brže, a tačno da sam kreno brže pao bi i polomio bi se ko pička jer taj lanac između nogu je dugačak malo više od pola metra, to kao da niko ne bi bežo. I čim sam ušao kod tužioca ona mi ponudila sporazum o priznanju krivice u zamenu za uslovnu kaznu, te me pustiše kući, ja srećan ka malo dite. Ne ponovilo se, jer ta 2 dana su mi bila gora od mnogo više dana kolko sam ranije bio, bez zajebancije.
Ali nije ni to najgore u celoj priči. Najgore je što su mi oduzeli i onu kutiju sa lekovima, ono što babe i dede imaju da rasporede po danima i satima, tako da sam se već tu usro jer ako ostanem bez lekova u dato vreme meni biva loše, kreće paranoja i depresija. Molio sam ih naravno da mi ostave to, da neću zloupotrebiti al su oni rekli JOK, to ne možeš da piješ bez potpisa lekara. Kakvog sad lekara da nađem u onom ćumezu da mi odobri to? Došla moja šveca pričala sa njima, pokušala da urgira da mi barem oni daju lekove, ali džaba kad ima taj jedan lek koji ja uzmimam samo po potrebi kad imam te napade paranoje i strahove. I jbga, ostane na tome da su mi davali litijum ako se sete, a nisu se baš setili preterano.
I sedim ja na onom drvetu a ko fol krevetu, i to je ubedljivo najgori rad, mozak kreće da radi 300 na sat, a nemaš ni knjige, ni TV-a, ni novina, ma ničega čim bi ga mogao obuzdati. I naravno, čim je pao mrak mene krene vata nelagodnost, a najviše zbog tog praznog hoda u glavi, svakake misli krenu da se roje i ja kud ću, šta ću krenem da lupam na ona vrata i da foliram napad panike, a oni pošto im je moja sestra donela moje otpusne liste i sranja, znali su da nisam baš čist, i ladno pali na foru, kaže šta oćeš, ja reko molim vas vozite me u Lazu da dobijem lek za napad panike, i oni me strpaju i vozi, i taman fino dobijem injekciju ja mislim haldola i smirim se i kad sam se vratio nekako odspavam jedno 2-3 sata.
Zapravo ja nisam više ni znao koliko je sati bilo al je pub uleteo i kao evo ti da jedeš. U onom masnom papiru okrajak leba i neka salama. Ja pojeo malo, reko zajebi i ostavim na nečemu što je ličilo na radijator. Kad eto ti muke, odjedared vidim ide ogromna bubašvaba lagano ka tom hlebu. Pogledam malo bolje kad izvalim iz svake jebene šupljine se pojaviše bubašvabe i ko na neki znak i uputiše ka plenu. Retko kad čovek ima priliku da vidi pravu bubašvabu ako živi u relativno zdravom prostoru, tako da je mene sam pogled na ove nemani zgrozio, i ja više nisam mogao ni da spavam nit bilo šta. U ćeliji je bilo neko jadno svetlo tako da nisam mogao jasno ni da vidim gde se bubašvabe sve nalaze, tako da sam uzeo jaknu stavio pod glavu i gledao u pravcu nihovog šteka, da me neka ne bi zaskočila.
I taman se ja primirio, postavio osmatračnice sa svih strana da mi se koja ne prišunja mučki s leđa kad čujem neko lupanje, neko psuje, otvaraju se vrata i ubacuju nekog gancija. Reko kako ćemo sad da spavamo, ako je krevet samo jedan, tj. to i nije krevet već daska. I šta da radim ovaj ganci psuje u vidno alkoholisanom stanju, pitam ga za šta si pao jarane, kaže ma potuko se na pijaci s rođakom. Znači napili se i potukli. Perhan se zvao lik. Reko jako zanimljivo ime. E onda je krenuo da me smara tako pijan, sav pun ljubavi za ljude, sa gomilom saveta za nas mlade, al' sam bar imao s kim da razgovaram. Onda se i njemu pripišalo, al' kurac, nisu odma došli da ga vode u WC, nego uopšte nisu došli tako da je nako pjan morao da piša u uglu ćelije tamo kod bubašvaba. Uglavnom pregurali smo tu prvu noć, ja nisam ni spavao, ovaj odma zakuntao, i ujutra ga odveli.
E onda je krenulo da bude pravo gadno jer sam imao čitav dan pred sobom, a u glavi keos i ludilo. Ufatio me neki proliv, boli stomak, krenem da lupam na vrata, dođe nekako pub, povede me gore do WC-a, ja reko imate tolet papir? Kaže, nije ti ovo hotel, i uzima neke stare novine, cepa ih i daje mi. Ja reko opušteno, mnogo gore stvari smo preživeli. I onda kreće razvlačenje tokom celog dana, ja mislim da mi je taj dan trajao ko tri dana kolko to može da te ubije u pojam, a posebno za nas koji smo navikli da neke informacije unosimo u sistem, dal putem interneta ili televizije, nije ni bitno, ovako je bio samo CRN ekran a misli nedobog, jer lepo kažu budistički i ostali sveštenici da je um čovekov najveći neprijatelj, i tačno da sam tad mogao nekako da ga ugasim na 24 sata ja bi to uradio, ali nažalost to navodno još nije izmišljeno, tj. takvi lekovi anti-psihotici mi nisu bili dostupni, pa sam morao da trpim tu stvarnost kakva god da je.
Uveče sam pokušao još jedanput da isfoliram napad panike al došo mi neki rogonja od puba, kaže kakav kurac napad panike, mrš nazad u ćeliju. Tako da sam i tu noć probdeo, šetajući gore dole tih 3 metra, ozarilo me tek kad sam izjutra čuo dečiju graju jer odma preko puta mog malog prozora je valjda neka osnovna škola, pa sam znao da je bar 8 sati i da će uskoro da me vade iz ove tamnice i vode kod tužioca. I bi tako, čim sam izašo otalen, vratili su mi sve stvari, jedino im se gistro ona tastatura sa mišom zagubila al' sam ja bio u fazonu ma samo što dalje od moje kuće. Posle me odvezli u palatu pravde, vezali me u lance i katance, znači i na nogama, pa sam jedva hodao, a onaj pub mi sve vreme govorio, aj brže, brže, a tačno da sam kreno brže pao bi i polomio bi se ko pička jer taj lanac između nogu je dugačak malo više od pola metra, to kao da niko ne bi bežo. I čim sam ušao kod tužioca ona mi ponudila sporazum o priznanju krivice u zamenu za uslovnu kaznu, te me pustiše kući, ja srećan ka malo dite. Ne ponovilo se, jer ta 2 dana su mi bila gora od mnogo više dana kolko sam ranije bio, bez zajebancije.
