Od Vidikovca preko Igmana do oslobođene Foče...

Na Vidikovcu igmanski marš u toku. Ljudi, žene, deca i starci leže smrznuti u snegu pokraj "puteva", nisam im mogao pomoći jer su već bili teži svaki za po jedno 100 kila leda, ostatak stanovništva pogubljenog u vejavici halucinira da su zaista na Igmanu, trećima seku prste na nogama ALI bez ikak'e rakije pa čak ni vodke ni cipura (eto kakva su nam braća Rusi i Grci, ni alkohola nisu dali), dakle nedobog nikom, a kada sam propao u jarak pun snega, jedna žena sa zlatnom petokrakom na čelu (ili je to bio pentagram?!) mi prilazi i izgovara onu okultnu: "Jel teška rana, druže?". U tom trenu ja se prenu, a iz petokrake krenu da isijava svetlost jača no stotinu sunaca, no ubrzo taj predivan prizor pokvari svojom crnom senkom strogi drug Jovo Kapa, veli ostavite ga, taj je gotov, no u tom trenu dolete niotkuda Vlado Dapčević, ko sam Abraksas da ga je poslao, te me bez ijedne reči ufati pod rame, jer taj nikad nije jebo naređenja, i tako me spasi sigurne bele smrti, te nastavismo dalje kroz usku prtinu ka oslobođenoj Foči.

Dalje se ničega ne sećam, osim što sad nemam prstiju na nogama i ležim u nekakvoj baraci natrpanoj krevetima i ranjenim drugovima, sreća pa sam se onesvestio na vreme, jebešmisve. Prilazi mi moj drug Vlado, donosi cigare da ne vidi sestra, ja mu velim: "Hvala ti druže Vlado, da ne beše tebe onaj kurčeviti Jovo Kapa bi me ostavio u snegu, jadna je ova naša borba ako takvi budu bilo kakav faktor kad pobedimo fašiste", na šta mi uvek veseo i za šalu spreman Vlado odgovori: "Ne brini ti ništa druže, njega ćemo prvog streljati, znam ga još od kad smo đeca bili, uvek je bio teška ulizica i jajara, samo se ti opusti i vidaj rane"..."Hvala ti druže Vlado na rečima utehe, ali znaš i sam kakav je tvoj Peko, ovaj mu se već ušlihto, a kako čujem čak i do druga Tita je već stigo, moramo dejstvovati brzo i u potaji, daj pozovi ga u lov kao iz fazona da se podsetite detinjstva kad ste lovili živuljke po vukojebinama oko Cetinja. Vlado mi tu ništa ne odgovori, samo mi namignu i ode. Više ga nikad nisam video ali evo Kapu i dan danas viđam, slika se po televizijama, novinama, ajme meni šta doživesmo, pa jel' su za te ideale tolki hrabri drugovi poginuli a o nevinom narodu da ne pričam, da nam se takva hulja naoružana šeta 70 godina kasnije glavnim gradom? Ajme meni, kuku lele, majko draga...