Sunday, May 12, 2013

Kroz rajeve pakla urgentnog centra



Šta da vam pričam. Bruka i sramota. Naime, zbog mog učestalog eksperimentisanja sa raznoraznim medikamentima prestali da mi rade bubrezi, sreća pa je bilo akutno te sam završio u urgentnom centru na prvom spratu, ležo 10 dana, al' kao povratila mi se funkcija bubrega 100% i nikom ništa, jedino mora da pripazim na tako te kafetine i sranja koja su baš toksična. Uglavnom, moja poruka posle bravka tamo je jednostavna, i glasi NEMOJ NIKAD DA SE RAZBOLITE JER NEĆE VAS SJEBATI BOLEST NO USLOVI KOJI VLADAJU PO BOLNICAMA. Dakle, ono je ne daj bože. Turili me u neku urgentno-urgentnu sobu odma' preko puta tog pulta gde su sestre i priključili me na infuziju, a u sobi haos, em sto je nikad manja, em što je preko puta mene ležo čovek od 70 godina na samrti bukvalno a pritom još paraplegičar, Jovica se zove, a pored njega Sloba, godište moje keve, ugrađuju mu fistulu da bi mogao da ide na dijalizu. Dakle, usro sam se živ, jer ja jesam čuo za tu dijalizu al' nisam pojma imao šta je to zapravo, i kad su ova dvojica počeli da mi pričaju kakve su to muke Isusove ja se prepolovio jer sam mislio da će to i meni da rade. Znači te neki kateteri, pa onda te fistule gde ti spajaju krvni sud sa nekom aortom il' tako nečim, jbmliga, i onda bukvalno ti naprave ko utikač od krvnih sudova, da kad ideš na te dijalize 3 puta nedeljno da te samo priključe i 4 sata ti prečišćavaju krv jer bubreg logično ne radi, i što reče ovaj Sloba iz moje sobe, kaže blago Tomi Zdravković, njemu rikno bubreg, on pao u komu i komotno umro, nije ni bio svestan da je bacio kašiku. Znači muka živa, nije mi bilo dobro uopšte. Druga stvar koja me šokirala je to što je ovaj Sloba imo ugrađen neki kateter u stomak, pa mu nije uspela operacija tako da se svake noći useravao a još pritom je non stop imao proliv pa mu ni one pelene nisu pomagale, te je to bio haos, tako da sam morao da svedočim kako ga sestre i braća svako jutro presvlače onako usranog, ja reko đe ba nestalo ljudsko dostojanstvo, ali očigledno je bilo da kad tako zaglaviš sve to više nema nikakvo značenje, samo radiš šta ti kažu, nemaš izbora. Doduše ja sam sklanjao pogled da ne moram svaki put da gledam njegovo usrano međunožje. Mada ni ja nisam bolje prošao, dobijao sam po 8 infuzija dnevno jer su istripovali da odbijam hranu, i to je taj rad, od jutra pa do ponoći vezan za krevet. A i brate, kako ne bi odbijao onu njihovu hranu, to bre neslano, ne mož se jede, ko pomije, al' su mi zato moji donosili od kuće sendviče, al' ove doktore to nije zanimalo. I sad pošto sam logično moro i da pišam umesto da me skinu sa infuzije doneli mi nekakve boce te sam morao da pišam i to u sobi, ej bre. Mislim ja se okrenem od ovih ljudi, ali kad dođu posete, ovom žena, ovom sestra, a meni prigusti e to je bio realni užas, tako da sam se izvinjavo ljudima al’ šta ću, mora da se ispraznim, tako da je bilo jako neprijatno, ali s obzirom da je naše zdravstvo na nivou štapa i kanapa nisam mogo puno da se bunim. Jebiga, prihvatiš stanje takvo kakvo je i guraš, na kraju se i navikneš, jer to država plaća i to ti je što ti je, uostalom svi znamo kolko su privatne klinike skupe, tako da više ne mogu ni da se kurčim kako sam tamo neki anarhista kad me država zbrinula i navodno izlečila jer kad sam primljen imao sam kreatinin 1700 a treba da bude oko 100. Dalje, od tog svakodnevnog smrada govana koji se protezao tim sobičkom nije moglo se diše, a još kad se i ovaj nesrećni paraplegičar usere to bude stereo rad, pa sam u nedostatku kiseonika svašta halucinirao. Druga stvar, poslali mi nekog psihijatra, pošto sam bio na prozaku da me gistro proceni, i budala popriča sa mnom 2 minuta i utvrdi kako mora da prestanem da pijem prozak da bi navodno bubrezi bili skroz čisti od tih hemikalija, i ja kreten pristanem. Ajoj kako sam se tu zajebo, jer prozak ne sme naglo da se ukida, no o tom potom, duga je priča. Pošto su ova dva moja sapatnika spremali za te operacije imali su pored uveta vezano nešto što je meni ličilo na ono što imaju Snorkijevci, ono kao za ronjenje, te sam u magnovenju tog smrada tripovo da smo u selu Štrumpfova, al bukvalno, jer ovaj Jovica je imao neke svoje crvene jastuke, i ćebe mi bilo crveno te sam za njega mislio da je Veliki Štrumpf, a Sloba je imo naočare i bio pljunuti Kefalo, i te halicunacije su bile onako više kroz neki polusan, jer nam je nedostajalo kiseonika, a kad nema kiseonika mozak svašta tripuje. Tek kad sam malo ustao iz kreveta, kad sam uhdahnuo komad vazduha, bilo mi bolje, i čudom se čudio kako se odjedared sve promenilo. I tako, došla ta doktorka što beše zadužena za moj slučaj, i kao izvuko si se, bubrezi ti sad rade 20 posto, al’ kao ne možeš kući mora da isprobamo da vidimo dal' će skroz da se povrate, i kao da piješ što više vode da bubreg što više radi, i onda provere po onim bocama dal' sam dovoljno pišao, da vide dal’ sam izbacio svu vodu koju sam uneo, da se ne zadržava o organizmu. A meni iskreno bilo muka od one vode jer sam preko tih silnih infuzija dobijao sve što mi treba tako da mi se nikako nije dalo da pijem bilo šta. Tek tad sam skontao kako ovi štrajkači glađu kad ih prikače na infuziju mogu da izdrže baš dugo, jer tu ima bukvalno sve što ti treba za održavanje životnih funkcija. Uglavnom, svako jutro kad je bila vizita su me prozivali što ne pijem dovoljno vode, a tek kasnije se neka OK starija sestra setila da mi kaže da mogu i voćne sokove da pijem pa sam se tu popravio. Dalje, za tih 10 dana su mi izboli ruke najstrašnije, malo za infuziju, malo za vađenje krvi i tako, tako da mi je ruka bila nedajboze, sva u ranama, a još plus pola tih sestara znači pojma nema da bode, uglavnom ove mlađe jer za to radno mesto ti treba debela veza, a došle bez ikakvog iskustva, sve bre neka deca, tako da se nebrojeno puta dešavalo da su mi probijale venu, pa je to šikljalo na sve strane, a one onako u panici jurile starije sestre po drugim odeljenjima da ih spašavaju bruke. Jebiga, šteta što nisam uslikao tu levu ruku da vidite na šta je to ličilo, ma ko iz rata da sam doš'o, dalekobilo. I naravno, nisu mi dale da sam menjam infuzije kad se potroše, ko da je to neka teška nauka, nego sam svaki put onako vezan ko besan pas mora da urlam SESTROOO, SESTRO-O-O, a one sede u tamo nekoj njihovoj sobi i igraju igrice na kompu najopuštenije. Mada da ne grešim dušu ove starije sestre su bile skroz OK, ono, imaju iskustva jebiga, i lepo ti se osmehnu, a verujte da mi je osmeh tamo mnogo više značio od bilo čega jer je smrt vrebala bukvalno na svakom ugla, ili sam barem ja to tako istripovo zbog ljudi koje sam viđao da šetaju tu po spratu a i ovi moji jarani iz sobe, sve bre matori ljudi, ja bukvalno najmlađi, tako da sam se poistovećivao sa ovom dvojicom i tripovo da će i mene da ture na tu dijalizu. Ako sam za 10 dana spavao 2 noći, evo ovde me secite, dakle non stop budan, realna insomnija, a noć u urgentnom mož’ da zamislite kakva je. Još se potrefilo da je dan posle mene onaj nesrećnik pobio onolke ljude u Velikoj Ivanči pa je i on ležao u urgentnom, pa još posle onaj bombaški napad u Bostonu, i užas, ja poč’o paranoišem da to ima veze sa mnom, da će me optuže da sam podstrekivao ovog ubicu, i još da stvar bude gora nama su vrata sobe stalno bila otvorena, tako da sam jasno mogao da čujem sve što se dešavalo u hodniku, pa sam tako izvalio i zvuk nekih motorola, i policiju koja se tu muva, ma bre svi moji strahovi i paranoje izašli na videlo, a najviše zbog tog sranja sa prozakom. O WC-ima nema šta da vam pričam, ej bre na ceo sprat samo jedan WC, pa gde to ima, a kao klinički centar Srbije, ugledna ustanova, ma nedobog nikom. Posle krenuli da mi dolaze neki drugari u posetu, ja sve gledam, jebote došli ljudi da se oproste od mene jer neke nisam video brdo, i naravno noćni napadi panike zbog frke sa prozakom, al' baš znači ono, horor, vreme se skroz zakrivilo, krenulo da ide unazad, ma neka neopisiva ludila, voleo bih da mogu to da objasnim rečima al' nema šanse jer to je sve apsurd do apsurda, a sve vezano za Ajnštajnovu teoriju relativiteta, moju staru boljku. I tako sav u panici, puls preko 100 vazda, ko zna kolko, izlazim u hodnik, a hodnik skroz prazan, dakle mogo sam komotno da odšetam iz bolnice niko ne bi izvalio. Dežurne sestre naravno spavaju u svojoj sobi I zabole ih, ali na kraju kad mi bilo baš gadno, kad nisam mogo da izdržim taj neizreciv strah morao sam da ih budim te su negodovale, al’ ono, daju mi bromazepam od 3 mg I kao aj’ sad spavaj, a ja pre bolnice uzimao i po 60 mg u komadu. Smešno, tako da mi ništa nisu pomogle, jedino što mi je bilo lakše da ima bar neko budan na jebenom spratu. Ej bre, nije to bilo koja bolnica tamo, nego bre urgentni centar, al džaba.

I tako, kako su dani odmicali meni psihički bilo sve gore i gore jebiga. Inače ta urgentna nefrologija, pošto ja nikad pre nisam čuo za taj izraz, to mi zvučala ko neka nekrologija, dakle sve horor do horora. I dođe taj načelnik i kaže mi kao pustio bi te ja već u četvrtak, a primili me u ponedeljak, ali bi onda morao na svakih tri sata da piješ po šolju vode 2 dana, dakle i noću. I meni se naravno sloši krenem da padam u nesvest i krene najluđi trip ever. Istripovo sam da napuštam telo, da sam ovaj put stvarno gotov, I lepo vidim neke konce koji sijaju, na koje smo svi u sobi povezani, gistro to je veza sa nekim drugim svetom, i kako sam ja kreno da umirem tako se sjatila cela kamarila sestara, jer je i ovim mojim saborcima u sobi automatski bilo loše, i kao pošto smo mi venama povezani za taj glavni tok počele vene da izlaze, da paraju one pokrivače, ma ko žilet, I ja tačno osetim kako me nešto vuče, I ja krenem za tim venama a ovaj paraplegičar Jovica me još pita, šta je bilo, znači ideš Bojane, ko da me moli da povedem i njega u smrt. A ja ne mogu reč da progovorim, jer sam valjda osto bez kiseonika, pojma nemam, samo posmatram šta se dešava onako prestravljen, i što je najgore kako sam usto, oni krenu da mi presvlače krevet, a ja umislim da sam rikno i da spremaju krevet za novog pacijenta, da bezveze ne zvrji prazan. I stojim tako, tripujem da sam duh, i na kraju mi ona moja doktorka kaže aj sad vrati se u krevet. Ja onako zbunjen joj odgovorim, a kako kad sam mrtav? Mislim, kako mogu da hodam ako sam umro jebiga, zar ne? Ništa ja se vratim u krevet al’ mi ništa ne beše jasno. Vidim kroz vrata stoji neki čovek obučen skroz u crno sa nekom crnom kožnom tašnom, istripujem evo ga mrtvozornik il’ kako se to već zove, došo da potvrdi smrt pa da me spuste u podrum na patologiju. Još neka sestra mlada plačući prolazi kroz hodnik, I kaže, ja na ovo nikad neću moći da se naviknem, a ove druge je teše, iz fazona umro pacijent jebiga, nije joj svejedno. A ja u sobi počenjem da skontavam nove moment, kao, eto kako je smrt ipak “zarazna bolest” jer ja sam povuko ovu dvojicu sa mnom, jedva ih spasili, a pre par dana bilo i ovo u Velikoj Ivanči, i kao to je to, smrt kad krene da hara to samo nosi svakog ko je u blizini. Sve sam ja to do detalja povezo, i zaista neverovatno nešto šta mozak mož’ da ti priredi. I ništa, ležim ja u krevetu i sad gledam kako da napustim telo jebiga, ne ide mi se u mrtvačnicu al’ nikako. I dođe sestra I priključi me na infuziju pomešanu sa nekim lekom tako da bila žućkasto tamna, i kao kad ovo isteče do kraja onda sam konačno umro i to je to. Ko izvršenje smrtne kazne injekcijom. I ja se setim kako se duša obično skuplja u nosu, I tuda negde treba da ode jbmliga. Naravno, prvo sam istripovo da sam ja Đavo lično jer sam povuko tolke ljude u smrt, pa onda da sam Bog I tako redom, jer toj infuziji treba jedno sat i po da isteče, uglavnom umislio sam da sam neka zajebana faca, ko onaj kosač, dakle smrt glavom i bradom. A i brate zajebavao sam se u životu sa razno raznim užasima i to sam baš preterivao sa serijskim ubicama I tako tim akcijama, uostalom pogledajte ovaj blog na šta liči, i jednostavno to se odrazilo na moju dušu, plus sam još proširivao svest raznim halucinogenima i jebiga, što sam tražio to sam i dobio, znači ZLO I samo ZLO. I tako, ležim ja I gledam u onu infuziju, sve je manje I manje tečnosti, tripujem kad se potroši da ću početi da se gušim ili šta već ide dalje kad je u pitanju smrna kazna tog tipa, jebiga otkud znam, nisam imao tu čast da umrem ranije ili se bar ne sećam, ovo mi bio prvi put. Dakle, iscurela infuzija, I kreće nova frka pošto sam zarazio ceo sprat i dosta ih je riknulo, tako da su duše pravoslavaca stale u jedan red, katolika u drugi, muslimana u treći, i sad neko tamo proziva a ja gledam, alo bre a šta je sa nama ateistima i ostalima. Znači jako konfuzna situacija, ko pravi near death experience. Zanimljivo je bilo da u tim hodnicima nisu bili samo pacijenti koji su tad umrli nego još neke jako sumnjive duše koje su se tu muvale tako mi ništa nije bilo jasno. Pošto od straha nisam imao za šta da se uhvatim, setio sam se da na ruci imam urezanu indijsku svastiku, te sam da bi se smirio sve vreme gledao u nju a ona je počela da svetli nekim čudnim iskričavim sjajem. Na kraju svi ti ljudi koji su čekali u tom hodniku su i ostali tu, tako da sam zaključio da nema ničega posle smrti, da smo ostavljeni da tako bauljamo po tim hodnicima do kraja vremena sa nekim lažnim obećanjima o raju i paklu koja plasiraju crkve. Tek sutradan kad mi je keva donela uputstvo prozaka bilo mi je jasnije šta se desilo, jer tamo lepo piše da ako se naglo prekine uzimanje leka da dolazi do snažnih živih snova što se otprilike odnosi na ovo moje near death iskustvo. Al’ džaba, jer treba objasniti to ovim nadrilekarima, jebiga njima ovaj 2-minuta-psihijatar rek’o da se prozak akumulira i kraj priče, a što uopšte nije istina, pa ne bi ga ja pio svaki bogovetni dan da mož’ da se akumulira, a i meni je moj lični psihijatar lepo objasnio kako to sve deluje, dakle veze s vezom nema ova priča. I jeste, mož’ ti par dana da ne uzimaš prozak, ali već preko 5 dana to je realni horror. Ali ni to im nije bilo dovoljno. Pošto su tamo u mojim otpusnim listama iz raznih bolnica videli da sam zlorabio droge a izvalili da mi bubreg proradio i da je sve OK, brže bolje se načelnk setio da me pošalje u Drajzerovu, gistro na pregled a zapravo hteo me se otarasi a da me ne pusti kući jer kao navodno sam kritičan. I što je još gore ja utripovo da me vode u Lazu zbog tih mojih napada panike, i naravno prestravio se još više, baš mi nije bilo dobro. Odvezli me u Drajzerovu, ja seo pred onaj tim lekara ko na optuženičkoj klupi, I krenuli me ispituju kolko dugo uzimam heroin I slično, ja reko ne uzimam heroin, ja imam problem sa prozakom, heroin sam možda uzo 50-ak puta u životu, I oni gledaju nije im jasno, I kao aj da ti daš mokraću pa da vidimo. Dam mokraću, piše pozitivan na kanabis, I oni kao pa ti nisi naš pacijent koja budala te ovde poslala I slično, i tako se ja sav srećan vrnem u urgentni jer sam znao da sad mora da me puste kući, funkcija bubrega se vratila na 100% i nema šta tu dalje da se foliramo, samo im zauzimam krevet. Naravno, još jednu noć sam morao da “prespavam” na nefrologiji, opet sam imao te strahove, na kraju me jedna onako korpuletnija sestra pitala kao čega se plašiš. Ja reko svega se plašim, igala, bolnice, ludila, smrti, al’ najviše vas, pa me kao tešila, neke fore kao, nema čega da se plašiš ti si već veliki dečko, haha, ko da sam joj reko da se plašim kera, strašno znači. I ta njihova površnost, to jedno savršeno bolenje kurca za sve, to me vaistinu oduševilo, al’ baš ono oduševilo onako ljucki, humano, čast izuzecima.

I tako dođe nekako i taj dan da se ide kući, al’ ja to nisam znao. Krenula vizita, I ovi uvek kad je vizita presvlače nam krevete al’ sam se ja tako uplašio te vizite i svega, radila me paranoja 300 na sat kao i napetost, da kad su me smestili u krevet nije mi bilo jasno šta se dešava. I tako krenuli od jednog do drugog, a sve što je načelnik pričao, pola je bilo cenzurisano i to ono, ide priča i kad treba da kaže nešto bitno samo muk, znači MUTE, a vidim da mu se otvaraju usta, a takvu halucinaciju zaista nisam imao priliku da iskusim, blago je reći da sam bio šokiran, a onda od te paranoje sam počeo da tripujem da se nalazim u nekoj maloj drvenoj kutiji sa točkićima, i da zapravo nisam tu bio zbog bubrega, nego da kad sam se vraćao iz Banjaluke par nedelja ranije sa sestrom njenim dečkom i jaranicom, da smo se nešto posvađali i da smo se slupali najstrašnije, I da su svi poginuli jedino ja ost’o živ al kao saznalo se da sam ja odgovoran za tu nesreću. I sad kao ostao sam bez donjeg dela tela, ali moj mozak to nedeljama nije mogao da prihvati, kao postoji taj neki odbrambeni mehanizam koji te štiti da ne poludiš, i sve poriče, i zato sam ja bio tu da bi me opravili što se opraviti može, i sad sam u toj kutiji, džaba što sam ja sve vreme opipavao svoje noge koje su i dalje bile tu. Naravno, svi me se odrekli, jedino majka ostala uz mene, otac neće ni da čuje jer sam mu ubio ćerku i tako redom. Ludilima nikad kraja. I doš’o načelnik do mene, kaže evo kao što sam ti obećo, ideš kući, kao šta je tu je, bubreg se povratio i ćao, zdravo. I dođe sestra donese mi sve one papire silne, ja gledam još mi nije jasno, a na televizoru koji je dono ovaj Sloba ide neka emisija i tu bukvalno sve opišu, ja nisam mogao da vidim televizor al’ sam jasno čuo, kao jedna osoba (ime poznato redakciji) je platila skupe troškove tvog lečenja da ti se napravi novo telo na VMA, skroz zdravo, koje ćeš dobiti samo pod uslovom da nikad više ne vidiš tu osobu, znači ili to ili da ostaneš u toj kutiji a to tvoje novo telo ide na Kosovo da se bori tamo za svetu srpsku zemlju i slična lupetanja. Još gledam one izveštaje, I lepo piše VMA. Logično, ja izaberem prvu opciju, jer iskreno jebe mi se za Kosovo I te šuplje priče, i ovaj jedan medicinski brat se kao razočara jer je gistro veliki patriota & shit, i nešto opsuje. I tako, ostave me tu da neko dođe po mene jer nisam imao patike niti bilo šta. Al’ eto kurca opet, i to u niskom letu. Malo pre nego što će doći moj ćale, uvedu nekog čiču al bukvalno na samrti, žena mu u crnini, sin takođe, postave ga na krevet do mog, a smrdi ko zna kolko se nije kupao, i ja sklon tripovanju umislim da je to smrad smrti, da matori odbija da umre iako mu žena u crnini, ono maltretira ih jer ne mož’ da skonta da mu je došlo vreme, I tu se isečem i utripujem ponovo da sam mrtav i da mi nema izlaza iz urgentnog. Uvati me tu žešća panika, kako uzmem one papire za otpust tako u glavi tj. gistro sa televizora čujem ubrzane vesti, tipa umro Tito, počinje nacionalizam da se rabuktava, naravno usledi rat, i onda brže bolje spustim papire i ide skroz druga priča, kako nije ni bilo rata na ovim prostorima, ma idila jedna, i na kraju skontam da uz’o to telo ili ne meni nema mi izlaza, I da sam gotov, a u glavi mi odzvanja rečenica RAZLIČITO JE ISTO, a što se ticalo te dve verzije odvijanja događaja u ex-YU. Dakle, to me najviše podsetilo na Orvelovu 1984. Jer kako bih digao otpusnu listu krenuli bi užasi i strahote rata na ovim prostorima, a kako bi spustio sve bi bilo umirujuće spokojno, s tim da bi se sve na kraju svelo na to da nema šanse ja da izađem iz te bolnice I da sam obrni okreni umro, samo se to mozak zajebavao sa mnom. I došo ćale, krenuo da me pakuje, ja mu reko stani, kako ćeš da me vodiš ako sam mrtav, a on me ubeđuje logično da sam živ jer kako bi pričao sa njim, al’ džaba ja sam umislio da sam umro i kraj priče, nisam uopšte hteo da se obučem, reko mu evo pitaj ove ljude ako meni ne veruješ. Na kraju me ćale izvuko nekako iz bolnice onako u pidžami, još u prolazu čujem priča neka sestra, kao ah to je uvek tako, ne mogu da shvate da su mrtvi pa se hvataju za slamku. Izađemo napolje a ono bila neka vrućina nedajbože, ja reko au kako je gadno u materijalnom svetu, a još je gadnije kad se leš usmrdi, i krenem da se vraćam nazad ćale me strpa u kola, ja ga molim da ne vozi jer ćemo se slupati negde. I tako smo se natezali jer ja sam utripovo da je to neka greška u administraciji, da su pustili mrtvog čoveka, dakle mrtvo telo kući, i da će pre ili kasnije reagovati, da će zvati ćaleta da me vrati, i kad smo stigli na pola puta, ja krenuo da se čudim naglas kako smo im utekli, nije mi bilo jasno kako mogu da puste leš iz bolnice, još ćale da najebe zbog krađe tela preminulog. Stigli kući, ja opet krenuo sa mojom pričom da treba da me vrati, jer sam još osećao onaj upečatljivi miris “smrti” od onog dede, i pitao ga jel’ me se plaši, sve očekivajući da će ovi iz urgentnog da zovu da me vrati nazad. I zvoni telefon, ja tripujem evo ih, a ćale krene neku petu priču oko posla, a meni se sve činilo da je konačno shvatio šta se dešava i da se usro pošto sam mrtav a govorim, dakle hodajući leš, mislim ko se ne bi usro, ko zombi samo svestan jebiga. Užasno zar ne? I onda došla keva, zagrlila me al kako mi prišla ja utripovo da se uplašili onog mirisa smrti jer se brže bolje udaljila, ko struja da ju je udarila, pa je zvala našu rođaku koja je neuropsihijatar, dala mi neki anti-psihotik (leponex) i sve se to lagano smirilo, primirilo, ali evo i dan danas ja ne mogu da razlučim šta je od svega što mi se desilo za tih 10 dana bilo istina a šta plod halucinacija, kao da je ta tanka linija između stvarnosti i uobrazilje skroz nestala, što je još više produbilo moje nepoverenje prema ljudima i uopšte institucijama. Sad sam opet na prozaku i nadam se najiskrenije da više nikad neću završiti u bolnici, jer to je jedini spas za paranoike poput mene.

14 comments:

Anonymous said...

Kao da sam znao da ti se nešto desilo, čim nisi objavio obimni elaborat na temu masakra u Velikoj Ivanči, ali eto, ispostavilo se da si mu bio blizak na jedan potpuno neočekivan način.... Boli te kurac, bar si ležao sa polumrtvim matorcima na bubrežnoj, zamisli da su te stavili sa izbodenim, upucanim, štangliranim itd.

wellthatisgr8 said...

Brate, osećao sam da je neki ovakav rad, mnogo te dugo nema... No, dobro, sreća je što si se vratio, pa piči po starom.

Milos said...

Auu Bojane kako zajebana prica. Mislim da se dosta ljudi ovih dana pitalo sto te nema, dal si ziv. Super da si se vratio, ziv ali kljakav :) Mene je ovo podsetilo na skorasnje skidanje sa ksalola naglim prekidanjem, jer su mnogo gadni tripovi nesanica, mnogo mracne misli, strah, napadi panike. Jbg podcenio sam ih. Kazes da si pio mnogo bromazepama, sigurno si imao zikru i od njih.

Voja Paranoja said...

Jebi ga, žešći horor, i na nivou bolnice i na nivou tripovanja. Većinu toga sam i ja prošo pa dosta toga razumem. Sad sam na dijalizi, ali to nije uvek tako loše, zavisi dosta od čoveka, a ljudi po bolnicama mnogo kukaju i seru pa preuveličaju svoje muke. Kod nas u Novom Sadu situacija je izgleda ko preslikana. Smrad, crkavanje, zanemarivanje, ceo repertoar koji si naveo. Kad završim na Nekrologiji, skoro odma dobijem ideje za horor priče, a kako i ne bi.Uz to imam želju da jebem keve kojekome, pa u bolnaji više ne ležim bez mog vernog druga Xalola.

Nemoj tu da nam rikneš, vodi blog i nađi manje otrovne zezalice. Sori što ti pametujem,ja sam se otkidao tabletama apsolutno nenormalno, dipsomanski takoreći, i to je ubrzalo sjebavanje bubrega. O pratećem sjebavanju mozga da i ne pričam.

ambasada said...

mislim znači postojim :)
priča ti je trip ali sam se nasmijao od srca :) tuđoj nevolji.
nego,, nisi pisao na blogu kako je bilo u Banjaluci?

evo ti moj blog: http://banjaluka-dreaming.blogspot.com/

Vjeko said...

Au, lepo tebe safatalo...Putovanje malo žešće. Lijepo se ti sad odmaraj i pokušaj da se malo makneš od ovih tema ubojica, masovnih ubojica, ratova i slično...Odi malo u šetnje u prirodu,nađi nekog za prvo vreme da šeta s tobom...pij puno tekućine i jedi povrće,ali ne izbacuj meso...probaj nešto fizički da radiš...igraj se s djecom...sad ja tu nešto pametujem, ali želim ti sve najbolje! Drži se!
Vjeko

Anonymous said...

Drzi se Dzopane. Kolibri :)

Anonymous said...

Sta sve tebe jos nece snac', u pizdu materinu...

Vidi samo kolko ti je ljudi dnevno picilo na blog, i odma je lakse.

Dobrodosao. :)

Anonymous said...

Izdrzi!

Batleri Srbija

rados said...

drago mi je da vidim da pises ponovo i sto si uspeo da pregrmis to, mnogo si me zabrinuo!
svaka cast herojski si pretrpeo. to kad poludis to je da poludis :)

mir i ljubav

Anonymous said...

Zabrinuli se i mi iz susjedne drzave koji te ne poznamo, ali te citamo... Welcome back! Drzi se.

Anonymous said...

sunce ti jebem...

sd said...

povratak u velikom stilu drz se matori

Anonymous said...

ako pokusavas da prekratis muke procitaj prvo najopasniju
knjigu peaceful pill handbook philipha nitschkea
najveceg autsajdera danasnjice
a onda nabavi nembutal naravno ako mozes

Related Posts with Thumbnails