Thursday, July 11, 2013

Fragmenti sećanja 1993: Kako sam sistematski zamrzeo policiju vol.1


Evo još jedne istinite pričice koja nas ovaj put vraća u meni ne tako davnu, a po zlu čuvenu 1993. godinu. I doista, nekome su te 90-e već poodavno zaboravljena prošlost koje se nerado prisećaju, a meni bukvalno ko da sam sinoć sve to proživeo, i u besanim noćima me redovno pohode svi ti duhovi prošlosti, te se često zapitam iz kojih razloga. Zašto se ja, i za čije babe zdravlje, do detalja sećam tako nekih doživljaja od pre 20-ak godina, i to uglavnom jako burnih i nemilih, umesto da gledam smelo, visoko podignutog čela u budućnost ko sav normalan svet? Kakvo je to prokletstvo, kakve su to mađije bačene na me, da se ja zaista slabo čega lepog sećam no sve bre nešto bre zlo i naopako, jer većina raje se trude da upamte samo lepe stvari a ružne da zaborave, i uspeva im, a kod mene je to skroz obrnuto. Čim krenem da razmišljam eto mojih dušmana da mi zagorčaju noć, da oka ne sklopim, dušicom da ne danem, i aj' da jednom dođu, nego se ta plejada likova samo vrti u krug, iznova i iznova. Toliko su uporni da čak i kad pustim neki film, ne bi li smeo misli, oni me i tu pobede, pa i po 15 minuta ne znam šta sam gled'o, samo džaba struju trošim. I znam, neki će reći - to ti je zato što si negativan, previše živiš u prošlosti, bolje se okreni budućnosti, il' kako već to ide, a ja ih pitam, alo bre, kojoj budućnosti, pa nisam ja vidovit? Doduše, vremenom sam skrpio kao neki odgovor na ovo pitanje. Naime, očigledno postoji neka, jebemliga, greška u mom mozgu, a šta bi drugo bilo, pa mi se tako te turbulentne akcije sa pregršt negativnih emocija, ko onaj žig za stoku, zarivaju u psihu, sprže mi koru mozga, i to onda ostane tako, što se kaže foreva', do smrti žigosano, i vremenom onda isplivavaju, ko leševi dalekobilo. Ja ih gurnem dole u podsvest, al' eto njih opet na površini 100 metara nizvodno, i tako u nedogled. Kontam da jedino alchajmer mož' da me spasi ovog prokletstva jer demencija definitivno neće. I evo gledam moju babu, žena je odrobijala 8 banki hardkor života i tek sad joj krenula demencija, i naravno, počinje da zaboravlja blisku prošlost. Te jeste popila lekove, te nije, pa kako se ono beše pali šporet, pa šta je to kredit za mobilni, i tako redom, al' zato kad je pitaš šta je radila u Višegradu '39, to ko iz rukava, ma samo veze, tako da sam ja istripovo da imam tu neku pritajenu mladalačku demenciju il' kako već to može da se krsti, jer zaista sve je iz tog fazona, sve se bolje sećam daleke prošlosti a nemam pojma npr. o nekim dešavanjima pre mesec dana i slično. Evo, nije me bilo mesec dana na internetu, gde sam bio, šta sam radio, pojma nemam. Poj'o vuk magarca, što bi rekli anglo-saksonci.    

Dakle, šta? Jesen '93, sweet 16 godinica, poš'o u 2. razred IV BGD gimnazije, i to su kao neke lafo činjenice da bi se vi koji čitate pozicionirali, jer i ja obavezno kad čitam neko štivo gde se pominje tako neka godina, skoro pa opsesivno-kompulsivno gledam gde sam ja u to vreme bio i šta sam radio, a ako se nisam rodio onda gde su moji roditelji ili preci bili i tako redom, a i inače godine i sve te brojke su mi jako bitne al' ne u horoskopskom smislu nego ovako, jebiga, nešto me goni, ima to sve svoje zašto, numerologija & shit & ko zna šta. Nadam se da ne mora da vas podsećam kakva je bila ta 1993. godina, znači ubedljivo najgora godina u novijoj srpskoj istoriji, možda gora čak i od notorious '99, ali to je kontam sve do percepcije. Znači, sankcije, ratovi, haos na ulicama, bezakonje, inflacija, redovi, da ne nabrajam sve, samo ću da smorim, a realno sve i da nabrojim nema šanse to kvalitetno da opišem, dakle to je jednostavno trebalo doživeti, mada moja generacija to i nije tol'ko osetila jer smo realno bili klinci, ali su zato naši roditelji najebali žestoko, i jedino što eto nije bilo tog konkretnog rata u Beogradu, al' je zato samo par 100-tina kilometara zapadno bila surova klanica, pa se taj rat u neku ruku preneo i na ulice prestonice, od "nevinog" skidanja patika pa sve do sačekuša i ubistava. Mislim, šta reći kad su nas još u osnovnoj školi pretresali na ulazu jer su klinci ladno unosili kašikare koje su mogle da se kupe za po 10-ak maraka na Vidikovačkoj pijaci preko puta škole. I tako, beše to "veselo" vreme, što neko reče - barem nam nikad nije bilo dosadno.

E, u to neko doba, kraj osnovne, početak srednje ('91-'92) počela je i ona čuvena podela na "padavičare" i "dizelaše". I dan danas se jasno sećam tog ludila, tih ekskurzija, gde su nas naravno dizelaši pojeli samo tako, tako da se na 90% žurki puštao Dino Dvornik, Viktorija (njen "Rat i mir" mi na nos izašao) , naravno Džej ("Mrak, mrak" na AC/DC melodiju, sunce ti jebem), i sve što je išlo uz taj prvi talas seljane, dok još turbo-folk nije totalno prevladao, tako da smo mi metalci, pankeri i ostali morali da zbijamo redove, i tu su počela ta prva ozbiljnija druženja po kraju, sećam se, okupljali smo se kod Tehnogasa (zgrada u staklu na sred Vidikovca), tačno tamo na onim stepenicama gde je danas ulaz u policijsku stanicu. Tu se povazdan vozio bajs, roleri i skejt, a čuvar nas je u početku terao al' je ubrzo skontao da mu je džaba. Dosta ljudi je tu dolazilo, i to ne samo sa Vidikovca, npr. sa Labudovog Brda su dolazili Stole (kasnije vokal u Unison, Stonewall), pa Drulović, onda sa Ceraka, iz Skojevskog naselja, pa neke ribe metalke iz Rakovice, i naravno mi tu iz kraja, Peđa, Spale (originalni bubnjar Unisona), Klinko (vokal u Rejected) i još dosta njih kojima nažalost nisam popamtio imena, jebiga to mi je isto žešći problem, imena i nadimke skroz slabo pamtim, pa tako ispadnem dojaja loš kad sretnem tako neke ljude u gradu, užas, al' šta ću, nazad u pamćenje ne mogu. I tako, to je sve bilo jako zatvoreno, jer je bilo poglavito na nivou kraja, i tek kad smo se dokopali grada tj. kad smo krenuli u srednje škole počeli su lagano da nam se šire vidici, po prvi put smo krenuli da svakodnevno putujemo do grada, jer ipak je Vidikovac i okolina u to doba bio al' baš žešće-najgrđe predgrađe. Spale je išao u Drvnu na Dorćol, Peđa i Klinko u Teslu, Stole u Grafičku na NBG, a ja vamo na Dedinje. Novo okruženje je baš dosta uticalo na sve nas, jer to ti je tad bilo ko da si sa sela došao u grad, odma' i sve u glavu: koncerti, nove ekipe, hardkor, straight edge, ma hiljadu ludila u jednom. I tu smo već počeli svi da slušamo Suicidal Tendencies, Bad Religion, Judge, Y.O.T. ali i Biohazard, Body Count i te komercijalne akcije koje su bile aktuelne petkom u KST-u, i naravno na proleće '93, Spale, Stole, Klinko i ja, oformili smo i svoj sopstveni straight edge bend - Stop It! od koga je godinu dana kasnije nastao Unison, ali to je već neka druga priča, da se ne ponavljam, smorio sam i boga i narod.

Nadam se da sam uspeo da vam kol'ko tol'ko uspešno dočaram, što bi Timothy Leary rekao, SET, znači još vam dođem SETTING, tj. ono zbog čega smo se i okupili, zar ne? Dakle, beše to jesen '93, ja sam tad već imao svoju prvu dužu "ozbiljnu" vezu, devojka se zvala (i zove se, falabogu) Staša, išla je u V BGD gimnaziju i živela na Miljakovcu. Inače cura je bila i ostala pravi laf, što se kaže, umetnica raznih domena, tad je ubijala kako je crtala, a ja onako neozbiljan i smešan, realno, nisam je bio dostojan da budem skroz iskren, al' jebiga, bili smo klinci od po 15-16 godinica pa nam se kao i oprašta. Znači, dan pre tog kobnog moj ćale je otputovao sa firmom u Beč, i sećam se da sam mu rek'o ako naleti da mi kupi majicu, pa sam mu napisao spisak bendova, al' je uspeo da nađe samo Biohazard i pride vunenu kapu Public Enemy, al' me posle bio blam da nosim majicu pa sam je utrapio Lesi, koji je to uvaljao nekoj svojoj ribi, mislim, nebitno skroz, ne znam zašto ovo uopšte pišem, valjda me opet goni ono opsesivno-kompulsivno, da sve bude popisano, sve do detalja. I tako, to veče došla Staša kod mene, bili tu malo po kući, i kao ja fin, ne znam šta mi je bilo, inače to nikad nisam radio (lenjost i nekultura bolest najteža), kao aj' da je ispratim, i prolazimo pored Tehnogasa, tamo bili Spale i Peđa koji je izveo kera, i kao aj' i oni s nama do stanice. Prolazimo pored apoteke, Spale im'o neki auto-lak, i ja fino lakom na apoteci napišem STOP IT! i ispod XXX, jer to nam bio vrh tad, kao napisati ime svog benda u svom kraju. I bogami stajao je taj grafit (žvrljotina realno) tu jedno 10-ak godina, oho-ho. I prođemo tu pored C-marketa i tadašnjeg restorana Kijevo i izađemo pravo na onu glavnu stanicu na Vidikovcu da sa Stašom sačekamo 59-ku. Ali avaj, iz restorana Kijevo nas valjda snimila skupina dizelaša koji su tu valjda visili na onim poker aparatima. Vidim prilazi nam njih jedno 7-orica i prepoznam dvojicu, išli su sa Spaletom u razred, ove ostale nikad vid'o. Priđe mi ovaj jedan koji je slovio za opaku facu još u školi, ne mogu imena da mu se setim, znam samo da mu je ćale bio pandur, i kaže mi nešto tipa - Pandžo, dođi vamo nešto da te pitam - ja prilazim a već mi jasno šta će da bude, što reče Ćume u dokumentarcu - Upalila se lampa! I normalno krenu da me mlate sa svih strana, a meni to bila, iskreno, prva tuča u životu, da ne računam ona smešna valjanja po prašini i travi na fudbalu, i ja sam se zaista mnogo plašio tih tuča jer sam mislio da je to nešto najstrašnije što mož' da ti se desi u tim godinama, ali pošto nisam imao ranijih iskustva, skroz sam zanemario jako bitnu stavku, adrenalin. Ja sam mislio ima da padnem mrtav dole, i da će da me izgaze najstrašnije, ono, već sam video krv, jer u strahu su velike oči, ali nije bilo tako, jer srećom nisu imali nikakve palice niti boksere i ostala sranja, nego me tukli samo rukama, a realno i to su bili samo obični klinci od 15-16 godina, i ma kolko važili za opasne u kraju, ne mogu mnogo jako da udare, tako da pod naletom adrenalina skoro ništa nisam osetio. A ova dvojica, Spale i Peđa, moji najbolji ortaci, umesto da ulete, oni se odsekli, samo stajali i gledali, bukvalno se više usrali od mene, i to sam im prvo jako zamerio, ali posle kad sam razmislio, da je bila obrnuta situacija, bogme ni ja se ne bi bolje poneo, jer mi smo bili bre fina deca, niko tu nije imao takva iskustva ranije, jer fora je da tek kad se prvi put aktivno pobiješ sa nekim onda skontaš da to nije tako strašno, a dok sa strane to posmatraš strah se samo gomila, i zato su se oni mnogo više uplašili nego ja, a Staša, jadna devojka se rasplakala, a kako i ne bi. I tako, udaraju me ovi mamlazi, al' kako sam se okuražio jer mi bilo smešno da su to ti opaki dizelaši kojih smo se tol'ko plašili, ja do'vatim ovog kolovođu, ono crno pandursko dete, i fino ga zabodem par puta ljucki, i tako, kako sam bio povisočiji od sviju njih, a držeći se za ovog što ga jebo otac, na moju pogolemu sreću, i pored njihovog upornog nastojanja, nisu uspeli da me obore na zemlju, pa su stali, valjda se i oni umorili, imaju i oni dušu iako su dizeli, zar ne? Sagnem se, podignem kapu sa zemlje koja mi je pala, i ništa, ovi zapale nazad u Kijevo, a mi jebiga na stanicu da konačno sačekamo Stašin bus. Verovali ili ne, nikad nisam saznao zašto su me napali, ali s obzirom kakvi su to bili mentalni sklopovi ni ne čudi me. Znači, skroz nebitno za ovu priču.

Ode Staša gajbi, a nas i dalje cepa adrenalin najstrašnije, i logično šta drugo nego odma' osveta da se izorganizuje, kratak fitilj, nema vrdanja. I ku' ćemo, šta ćemo, Peđa predloži da odemo do njegove zgrade i da pozovemo danas pokojnog Ćelu, koji je godinama slovio za najjačeg u kraju, a išao je i sa mnom u razred, bili smo baš dobri, a i Peđin je komšija. Pre nego što smo krenuli, Spale je skoknuo do kuće i uzeo hokejašku palicu i neku motkicu, čisto ono, da ne čuje zlo. Da bi došli do Peđine zgrade koja je odma' do Tehnogasa, morali smo da ponovo prođemo pored Kijeva, a da slutili nismo da je u restoranu pored dizela visila i patrola policije. Inače, u to doba policajci su nosili one maskirne uniforme i beretke, i izgledali realno ko vojska, a ponašali se bahato, znači nedobog nikom. Prošli smo pored apoteke, sišli niz stepenice kod Tehnogasa, kada smo 20-ak metara iza nas začuli repetiranje pištolja uz povik - policija, ne mrdaj!

NASTAVIĆE SE...

11 comments:

Dejan Ognjanovic said...

prokletniče, gde baš sad prekinu?!
ko fol digresije, priča bezveze, ne zna šta mu je, a zapravo sve iskusno pripoveda, gradi atmosferu, saspens, akciju - i lukavo prekida baš na klifhengeru!
lepo sam ja govorio, i ponavljam: ti si bre rođeni pisac, al samo za ove autobiografske stvari!
ajde, cepaj dalje!!!

SvarogTattoo said...

Surovo, nema shta.

Ivan Milke said...

De si bre choveche!

Dobra pricha, jak je suspense

Ajde sad (pred drugi deo ubaci) i nekog sponzora
pruzi prilike nekom skejt shopu il nekom mladom hokejashkom klubu da se izreklamira
onaj kako se zove target marketing

Prisecanje na ova vremena su omogucili... shalim se of kors :)

ozbiljan deo tj neka moja dizel secanja :

Isao sam u razred sa Goxy-em Bombashem (legenda iz bloka 64 kako mu je nastao nadimak - bacio ribarski dinamit na NBGD zurku gde nisu 'teli da ga puste da udje + vredjali kroz zatvorena vrata...

Znaci (osnovna shkola) prvo smo se gotivili - 7 razred muzika i sve to zezanje po kraju Pa se smarali tokom 8og i posle po gradu, tad je postao zajebani Ultras i stalno neka gostovanja i tuce itd

ja picio metal/HC band puno muzike koncerti pa mi nije toliko bilo sve to njegovo Redstar Ultras fascinantno a i znao sam i neke druge i PFC i razne navijace po gradu pa se nisam sekao kao ekipa iz razreda koja ga je gledala kao da je Bog

al pred smrt kad je imao tu normalnu ribu s kojom je poginuo (52 ispaljena metka i troje ranjeno jos zena i dalje invalid http://www.vreme.com/cms/view.php?id=862946)postao je potpuno "normalan" sretao sam ga po bioskopima i ono sve kul javljanje na ulici

Zakljucak da sirim i da vidim gde ces odvesti dalje pricu - cudni su ti ciklusi kod dizelasa i generalno ludaka

Anonymous said...

što bi rekli anglo-saksonci...

wellthatisgr8 said...

Braaate, koja neizvesnost; BOJANE ŠALJI NAM NASTAVAK BRE!!!!!!!!11jedanjedanjedan

Anonymous said...

samo da vec docekamo nastavak :)

Harvester said...

Sine, ti baš tizuješ. Daj taj nastavak!

Anonymous said...

hoce li taj nastavak uskoro, ba?

Gavran Kopitović said...

'Oćemo još!

Anonymous said...

Daj sikvel, ljubim te u kurac.

Smrad said...

Vidim zadnji komentar i stvarno daj ljubim te i ja.

Related Posts with Thumbnails