Razmišljam ovih dana, dosta mojih drugara kojima su umirali najbliži su usled toga padali u žešći bedak, mada je taj izraz zapravo malo i smešan jer je preslab za opisivanje takvog jednog stanja totalne devastacije i potpunog sloma. To je trajalo nekad mesecima a kod nekih je i dan danas prisutan taj bol koji možda jedino vreme može da zaleči. Na drugu stranu neki su to vrlo brzo prihvatili, prevazišli ili bar odlično prikrili i nastavili najnormalnije sa svojim životima. Ja sam sve to posmatrao sa strane i nametala su mi se mnogobrojna pitanja jer nikako nisam mogao da shvatim gde se zapravo krije izvor tolikog bola, i to iz razloga koje ću upravo navesti.
Naime, meni su roditelji još živi, a nisam ni podložan sujeverju tako da mogu totalno otvoreno da govorim na tu temu, pa tako mogu da kažem a bez da koristim ono "daleko bilo" i slične hrišćansko-paganske umotvorine, da sam i te kako svestan da će i moji u sledećih 10-15 godina biti upokojeni, i da ja povodom toga ne mogu ama baš ništa da učinim, jer jbga, materijalno telo je potrošna roba i pre ili kasnije mora da otkaže, to je dakle neizbežno. E sad, šta se dešava posle smrti tog tela, ja mogu da kažem samo moja neka verovanja, tj. to nisu više ni verovanja, jer nije to nikakva religija i tripovanje, jer ja sa sigurnošću znam da smrt NAŽALOST nije kraj. A šta dalje biva? E, zaista ne bih o tome, uostalom videćete sami, znači ne treba žuriti jer svakoga od nas to čeka pre ili kasnije.
Naravno, neko će mi sad reći nisi doživeo smrt bližnjih tako da nemaš pojma o čemu pričaš, i biće u pravu, jer ja vidovit zaista nisam, tako da se u svakom slučaju treba dobro psihički pripremiti za nešto takvo, i biti skroz svestan da je to zakon prirode koji se jednostavno ne može eskivirati, ali i biti utemeljen u znanju da smrt nije obavezno loš trip kao što je uvreženo mišljenje. Naravno, jeste loš u smislu da ste izgubili blisku osobu, više je nećete videti, ali duboko u sebi treba da znate da nije ta osoba zaista umrla, no je umrlo telo, a telo je go kurac, telo umire pa umire, to je bre parče mesa, nije perpetum mobile pobogu.
Gledam bre ove hrišćane, muslimane ili koje već jevreje kako plaču na sahranama, raspadoše se bre od kuknjave, a navodno po njihovim verovanjima posle smrti banja. Pa čekaj, što onda plačeš rođače, o čemu se tu radi, ko tu koga laže i loži? Jel' to zapravo znači da vaša vera u trenutku smrti odlazi u kurac, pada u vodu, ili plačete jer je takva tradiciji, da kad pop krene da kenja svi plaču i nariču, ili možda plačete samo zato jer će vam ta osoba nedostajati, dakle plačete zbog sebe, nad svojom sudbinom kletom? I OK bre, ja mogu da razumem babu kojoj je umro deda, pa ostala sama pa plače jer će morati do kraja da se zlopati sama, to mi nekako i razumljivo, ali ovo sve ostalo me skroz zbunjuje. Sad će neko kaže, čekaj, čekaj, videćeš ti kako je to. Pa naravno bre da ću videti, svi ćemo mi to videti, jedino eventualno neće oni koji iskusno uteknu pre svojih starijih, al' to je već druga priča.
Jasno se sećam kad su mi onomad umrli jedan pa ubrzo i drugi deda, a ja bukvalno ništa osetio nisam, a da ne pričamo o suzama. Stojimo na onom groblju, meni i dalje ništa, a oko mene znači pogrom, i ja sad gledam šta se bre ovo dešava? Čak me posle ćale prozivo iz fazona kao svi su plakali ti jedini ništa, nisi voleo dedu, nisi ga ispoštovo, ovo, ono. Gledam, nije mi jasno, jer istog tog dedu za koga ovaj misli da ga više nema i da se nikad vratiti neće, ja osećam bukvalno kao deo sebe, kao da je prisutan bukvalno u svakom trenutku moga života, uostalom pola ovih izvala i forica su zapravo njegove misli i reči, pa bre evo i sad je tu sa mnom, znači moja velika inspiracija i taj jedinstveni osećaj sveprisutnosti u glavi, i dakle za mene on umro nije, možda za nekog i jeste al' za mene nikako, i zašto bi ga onda žalio?
OK, kapiram...možda ja zaista nisam normalan a da toga nisam ni svestan, a možda sam i sociopata pa su mi emocije ćao, zdravo, dakle skroz bezosećajna osoba, mesar iz Surčina fazon, a možda sam na drugu stranu samo svestan nekih činjenica kojih drugi ljudi nisu, a možda sam opet i sve utripovo pa će sva ova moja priča i lupetanje da padne u vodu kad mi umre neko baš baš blizak. E, aj baš da vidimo šta će da se desi, živo me zanima gde je moja pozicija u tom koordinatnom sistemu ludila, jer sve nas to čeka bez izuzetka, ali što se mene tiče prave smrti nema, jer smrt je iluzija kao što je i vreme iluzija, kao što je i ceo materijalni svet iluzija pa i sam ovozemaljski život. Aman.
