Retko dobro opisano lično iskustvo sa akutnom shizofrenijom, dakle momak je ušao u samu srž bolesti, tačno je naveo sve one skroz tipične simptome, tako da svako ko bude pročitao tekst moći će vrlo lako da prepozna čak i rane naznake oboljenja, pa samim tim i da pomogne prvenstveno sebi ako je u problemu, ali i ljudima u svojoj okolini kod kojih to primeti, jer te psihotične epizode su veoma uočljive jer su po običaju jako burne, i kako vreme prolazi užasi su sve veći i jači, klasično ono što kažu - tonjenje u ludilo sve dublje i dublje. Naravno, ogroman broj obolelih po pravilu odbija da poseti psihijatra, znači ne možeš da ih nagovoriš ni pod razno da potraže pomoć, što zbog predrasuda a što zbog same prirode shizofrenije koju ću pokušati što jednostavnije da objasnim. Inače, kod tih koji odbijaju da prvenstveno sebi priznaju da imaju problem (po našem zakonu ako nisi agresivan nikakva hitna pomoć pa ni policija ne može da te prisili da se lečiš), kod takvih bolest postaje hronična, i pre ili kasnije, hteli to ili ne, opet završavaju na psihijatriji. Znači tu nema ono kao loše ti pa te prođe, nego to obično ide do kraja, razbuca te skroz naskroz, pa na kraju il' solo vrištiš od užasa i moliš za pomoć il' napraviš neko sranje pa te murija privede. Dakle, skroz je logično da je bolje to saseći u startu nego se mučiti i po par godina, te tako sjebavati i sebe i svoje najbliže, ali nažalost to tako obično ne biva, a sad ćete da vidite i zašto.
Sticajem "okolnosti" 2007. godine delio sam osmokrevetnu sobu u jednoj psihijatrijskoj ustanovi sa osobama obolelim od shizofrenije, i to svih tipova, paranoidna, hronična, ova, ona, ma ne znam ni ja koliko ih ima a nisam ni psihijatar pa da sad tu mnogo kenjam. Preko 2 meseca sam se ja smarao ležeći u toj sobi, i pošto se tu al' bukvalno ništa ne dešava preko dana, nema nikakvih grupnih terapija i tako tih akcija koje gledamo po holivudskim fiilmovima o tim bolnicama, bio sam prinuđen da samo gledam ljude oko sebe, da slušam i upijam, pa tako mogu skroz opušteno da posvedočim koliko je to jedna zajebana i podla bolest, po meni gora od većine ovih fizičkih, jer ovde je strah skroz dominantan, i sve je u glavi, znači nisi jbga slomio nogu pa da ti stave gips. Druga bitna stvar je činjenica da tu nažalost još nema pravog leka, možeš samo da se zalečiš tim nekih sumnjivim anti-psihoticima i razni drugim "ludomilima", ali to je samo puko održavanje na površini, tako da moraš da "plivaš" do kraja života i to jako oprezno, jer kopna za sad na vidiku nema, a nikad ne znaš dal' će neka ajkula il' koja već neman da ti naleti.
Kako to zapravo izgleda? Neopisivo - jednom rečju, jer to prosečan, relativno zdrav čovek ne može ma ni da pojmi. Ako ste gledali odličan igrani film Shutter Island (2010) tu može da se vidi možda najbliži prikaz. Ono što glavni junak doživljava kroz te skroz žive, slikovite halucinacije, to je njemu zaista tako, on to živi, to postaje njegova realnost jer se ruši ta barijera, i čovek postaje ubeđen da je ta psihoza zapravo njegov stvaran život al' prepun nekih suludih, skroz apsurdnih dešavanja. Znači, ja sam razgovarao svakodnevno sa tim ljudima, jer nije mi bilo jasno o čemu to pričaju, šta im se dešava, pa sam upravo tako skontao da su oni zaista duboko uvereni u te svoje obmane, halucinacije i sve ostalo što ide uz tu shizofreniju, što je meni tad bilo skroz neverovatno, jer sam ja mislio da toga ima samo u istripovanim filmovima Dejvida Linča, i tako nekim malo zajebanijim hororima. A najviše ih naravno muči ta večita paranoja, tako da svuda vide (i osećaju) kamere, prislušne uređaje, antene usađene pod kožu, i bukvalno sve što ljudski mozak može da osmisli u tom smeru, a može vala u beskonačno jer mozak je čudo.
Toliko sam ja bio tu dokon i zbunjen da sam jednom liku koji je redovno komunicirao sa svojim kolegom sa posla preko pejdžera koji mu je bio ugrađen u stomak, pokušavao satima naivno da objasnim da je to samo posledica bolesti i da će sve prestati kad terapija bude počela da deluje, znači samo da redovno pije leklove i da bude strpljiv. Naravno da nisam imao šanse da ga u bilo šta ubedim. A dobar neki čovek, znači može skroz racionalno da se priča s njim na sve teme, al' jedino to ne dopušta da mu se dira jer mu rušiš čitav koncept. Uostalom, zamislite sad vama neko tako da dođe i kaže vam kao - e, slušaj, taj život koji sad živiš, taj posao, kuća, žena, deca, sve ti je to brate samo iluzija, istripovo si jer si bolestan i trenutno se zapravo nalaziš u bolničkom krevetu u ludnici a ne na poslu jbga. Zajebano, zar ne? Eto, toliko o tome za sad, mislim da je dovoljno kao neka osnova, a inače mogu ja sad o tim iskustvima do sutra da pričam i pišem, al' neću, jer koga zanima ima brdo i dokumentaraca i sajtova i svega, pa ko voli...zna se.
0 comments:
Post a Comment