Thursday, October 30, 2014

Kenneth Anger: Film as Magical Ritual (1970)


Director:
Reinhold E. Thiel

"If you’re a Kenneth Anger fan, be prepared to be seriously blown away by this astonishing German television documentary from 1970 that shows the master at work on Lucifer Rising. It’s fun to ponder, as you watch, what the average German must have thought about this film, which doesn’t flinch from presenting some of the most outrageous ideas and imagery ever to be broadcast to an entire (unsuspecting) nation. It’s magnificently freaky stuff.

Not only would this have been the first look the world would get of Anger’s magnum opus (which he is seen shooting Méliès-style in a tiny space) there are substantial excerpts from Fireworks, Inauguration of the Pleasure Dome, Rabbit’s Moon, Puce Moment, and Invocation of My Demon Brother, which showed hash smoking (and cocks!) on TV. It’s impossible to imagine something like this ever getting on television in America 44 years ago, but I don’t think the BBC would have touched something this insane at the time, either.


As filmmaker Reinhold E. Thiel admits in his voiceover, it was Anger directing himself that they got on film. As he states, Anger really wasn’t that into allowing them to film him in the first place, but when he did relent it was on his terms. Anger’s interview segments were shot as he sat behind a makeshift altar, lit in magenta and inside of the magical “war gods” circle seen at the end of the film.

Of special note is we see Anger flipping through his “Puce Women” sketchbook (he’s an excellent illustrator) of his unmade tribute to the female archetypes of Hollywood’s golden era and the architecture of movie star homes (This notebook was on display at the Anger exhibit at MOCA in Los Angeles). Anger is also seen here shooting scenes with his Lucifer, Leslie Huggins (both interior shots in Anger’s makeshift studio and among the stones at Avebury) and with the adept in the war gods circle. Oddly, we can hear what the adept is saying (“Haven’t I seen you somewhere before?”) whereas in the final film he just seems to be muttering something mysterious when Lucifer appears.


Anger discusses his Aleister Crowley-inspired theories of art: How he views his camera like a wand and how he casts his films, preferring to consider his actors, not human beings but as elemental spirits. In fact, he reveals that he goes so far as to use astrology when making these choices.

This is as direct an explanation of Anger’s cinemagical modus operandi as I have ever heard him articulate anywhere. It’s a must see for anyone interested in his work and showcases the Magus of cinema at the very height of his artistic powers. Fascinating."


Monday, October 27, 2014

Radio emisija: Bivši "četvrtak" Milenko Vasojević skroz otvoreno o problemu narkomanije u Srba (must see)


Dakle, bivši pripadnik četvrtog odeljenja za borbu protiv narkotika, Milenko Vasojević, u ovoj radio emisiji od pre par dana, govori skroz otvoreno i nadasve brutalno o svojim iskustvima sa narkomanijom u Srba. Ja sam ovo slušao skoro 4 sata u live streamu i mogu samo da potvrdim da su priče skroz autentične ma koliko surovo i bizarno zvučale, dakle ovde se ne radi o tamo nekom kurčevitom prašinaru koji priča bajke, nego o pravom onom namazanom pubu, četvrtaku, koji je skroz bio u priči i to godinama pa i decenijama. Jako je zanimljivo za čuti čega je tu sve bilo i čega tek danas ima, znači jako edukativno i za mnoge će biti, uveren sam, jako šokantno. Dakle, obavezno poslušajte barem početak.

Saturday, October 25, 2014

Kako sam smarao sudove u CZ-u i o advokatima


Ovo je ko fol trebalo da izađe u mojoj zbirci kratkih istinitih pričica sad u septembru, al' pošto je danas izdati knjigu u Srbiji a bez da imaš bahatu podršku što pisanih što elektronskih medija poput b92 i studija b (nivo 23), ravno samoubistvu ili još gore totalnom psihičkom slomu i bankrotu, zabatalio sam akciju skroz, a i realno ionako se leba od te prodaje ne bi najeo, a lažne slave mi zaista prepun kurac. Pa bre rađe ću se zaposlim u Maxiju da sređujem rafove za 22.000 nego da se ponižavam i pišem tu kao neku knjigu, da hranim nezasite hipstere, jebeš mi sve.


Ladno perem sudove za celu sobu već mesec i jače dana a sad je došao ovaj mali nabildovani i žešće napaljeni novosađanin i umesto da me zameni, sobni starešina Babić mu kaže da on ne mora da pere, jer kao momak je na mestu, ima muda, nije pičkica ko svi mi ostali, a zapravo ovaj mu se svideo tako nabildovan, jer je istripovo da bi mu dobro došao u ekipi ako dođe do neke veće frke. A ovaj mamlaz, iz aviona se vidi, uzeo kreatin metar dana pre dolaska u tvorza, malo se nabucao u teretani da bi ljudi tripovali da je gistro fajter, i to je to, realni naduvani balon koji očas posla mož' da pukne (što se naravno i desilo par meseci kasnije).

A inače u našoj sobi, trojci, do tad je važilo pravilo da ko poslednji dođe, on pere sve sudove dok ne dođe neko nov, dakle po 7 tanjira i sve što ide uz to, i to je tako skroz OK funkcionisalo dok nije došao ovaj maneken. Dakle, posle svakog obroka moje je bilo da odnesem sudove u TV salu, prvu sobu do rešetke tj. izlaza sa bloka, i da ih išamaram. Meni to nije bio problem, jer sam kontao svi smo to prošli, i zašto bi se ja sad bunio, imao kompleks, ako je fer dogovor, mada su me ponekad podjebavali likovi iz petice koji bi se našli u "dnevnom boravku", i to u fazonu ide neka reklama za deterdžent na TV-u i ovaj jedan kurčeviti Bulidža dobacuje - PANDŽO, DA TI KUPIMO CEO KARTON, ZATREBAĆE TI DOK SI OVDE? - i onda naravno svi u smeh a ja mora ćutim i trpim jer druga opcija je jbga šibanje a stražar je na samo par metara dalje u kućici i nema šanse da ne čuje kad krene gaženje.

A onda kad te tako navataju na delu u tuči, prvo vas obojicu ili kolko ima učesnika postroje uza zid, raširenih nogu i ruku, ko kad te policija hapsi na ulici, i onda sad tu kao imaju neka "Pravila Službe" (čuveni P.S.) koja ja ne znam tačno, ali otprilike za taj i taj prekršaj ide toliko i toliko palica pa donjem delu leđa, dakle nije ni direktno po dupeti ni po leđim nego tu gde se spajaju, valjda tu ima taj neki specifična bol ili se možda smanjuje opasnost od težih povreda, jer te palice tzv. "slobodanke" to nije običan onaj pandurski pendrek, već naprava rađena baš isključivo i samo za ovu namenu, a stoji im ispred svakog bloka na toj stražarskoj kućici gore da im uvek bude pri ruci ako izbije incident pa mora se uleće na blok da se reaguje ekspresno. I to je znači ko interventa brigada, imaju i te štitove i zaštitnike za razbijanje pobune ali ja nisam video da je to ikad korišćeno dok sam ja bio, jer zatvorska pobuna je bila 2000-te posle promene vlasti 5. oktobra, kad su zapalili Zabelu, Mitrovicu, i valjda Niš, a u Centralnom Zatvoru su se ljudi kako sam ja čuo a verovatno nije baš najpouzdanja informacija, zabarakadirali u blokove na MERI, nagurali sve krevete na glavnu rešetku i kao nije bilo nasilja ali čisto u znak solidarnost sa ostalim zatvorenicima širom Srbije jer tu su išle informacije manje preko TV-a jer su im to lako presekli a više preko mobilnih telefona kojih ima na svakom bloku bahato. E sad, dal’ je sve to bilo baš tako i u CZ-u na ovom 3. spratu gde leže narkomani i alkoholičari, zaista ne mogu da tvrdim.

Inače, to što se zove MERA, tu zapravo imaju 3 mere, ima psihijatrija koja je zasebno na 4. spratu i gde su baš ove višestruke hardkor ubice, a ima i ova gde sam ja bio, kao mera lečenja od narkomanije mada naravno da to veze s lečenjem nema no jbga, napravili to forme radi. Kao mora zakon da se ispoštuje gistro. A i uopšte ceo taj 3. sprat je jako zanimljiv, jer tu su naravno i alkoholičari, pa onda ova opšta bolnica, interno KPD-omsko tj. mesto gde dovode bolesne i ostale povređene u tzv. šaberizacijama, štangliranjima, i svim ostalim vidovim nasilja koja se u srpskim zatvorima dešavaju uglavnom radi prevlasti nad prodajom droge i tako tih sitnih kompleksa, tipa što si me onako pogledao, šta me ovaj gleda, onaj te gleda misli da si peder mora da reaguješ, uglavnom ko je gledao čuvenog Rakca kod Milomira Marića u emisiji "Goli Život" taj zna realno stanje jer svi ostali vole da lažu, a tačno se videlo na tom snimku da je Rakac čovek koji je dobio nešto oko 20 godina robije i on je to prihvatio da odleži, bez foliranja, laži, sve je rekao kako jeste, i zato ga je većina robijaša poštovala u svim zatvorima u kojima je bio, i retko ko ga je dirao osim kad su onomad hteli da ga ubiju, ma ko je gledo emisiju seća se, ko nije ima valjda na jutjubu, uglavnom Marić je to pokidao ali ne bi on to mogao sam bez takvih jedinstenih faca koje pristanu da pričaju otvoreno bez lažnog morala, malograđanštine i one sramote od priče "ovaj je bio u zatvoru". Danas realno više toga nema jer je pola Srbije utamničilo onu drugu polovinu tako da su ljudi počeli da govore otvoreno o tome bez blama, i danas svaki građanin Srbije zna bar jednog čoveka koji je ležao robiju zbog nekih gluposti ili težih dela. A ranije u SFRJ npr. toga je isto bilo ali daleko manje, i ćutalo se o tome, krilo se, nisi mogo da se zaposliš sa dosijeom, ali javna tajna da se razumemo ne može da se sakrije tako da je stanje bilo još i gore, jer ovako bar znaš ko je šta radio, a pre si mogao imati lupam pedofila u dvorištu a da si sumnjao, da nisi bio siguran jer svi ćute, ko mafija se bre ponašaju te komšije majku im jebem seljačku onu namazanu, a na drugu stranu mogo si izaći iz zatvora za neko delo glupe krađe a da samo čuješ šuškanja, ogovaranja iza leđa i da te piči paranoja jer ne znaš dal’ pričaju istinu ili ti kaleme da si bio neki monstrum, uostalom i sam sam to doživeo, ima opisano, moji najbliži drugari tj. "drugar" iz kraja je pustio buvu da sam bio u zatvoru jer sam pretuko majku izdrogiran ili u krizi, ma ko zna koja priča zapravo, ja sam načuo samo deo, jer svi se plaše da ti kažu otvoreno a sve da ne bi došlo do još većeg sranja, da ga uvatiš koji je pa da mu se usereš u život jer nema gore stvari za ležanje robije od pedofilije pod jedan, pod dva nasilja nad majkom, pod tri uopšte nad ženama. To sam uživo video kako funkcioniše kad su maltretirali nekog klinca iz Smedereva valjda jer je tuko kevu, e sad dal je on stvarno tuko kevu, ili su ovi pustili priču da bi opravdali taj maltreat a zapravo je cinkario to ja nisam mogao da znam.

Nikom ja tamo nisam verovao, možda jednom čoveku do dva, ovo sve ostalo je sekta za sebe sa svojim sopstvenim interesima i čuvaš se tih priča, dakle zaboravite američke filmove i serije jer to je samo jedna od mnogobrojnih reflekcija stvarnog stanja, dakle to dok ne vidiš svojim očima ne znaš šta je, deluje ko neki dosadni spori film, možda i reality show, gde radnja traje 24/7 a jako realno može da se najebe ako nisi u gardu i uvek spreman za te akcije, jer čim ti zaboraviš gde si samo dobiješ šaber npr. u leđa jer je neko tamo nešto rekao, i ne mora to uopšte da bude tačno, ali ti si dopustio da se priča proširi, nisi demantovo i ekipa neka te sjebe, pa bre mi smo nosilima iz prizemlja dizali ljude u bolnicu izbodene. Dok ga nosiš na taj 3. sprat on ako oceni da nisi cinkaroš on ti kaže ili ne kaže šta je tačno bilo, i ja se sećam stanoviti R.M. koji se pojavio i u onom TV serijalu Dosije Zatvor kao jedan od zajebanijih likova koji kontroliše neku priču u jednom od paviljona u Zabeli, i gde je otvoreno pričao kako robijaši kontrološu zatvor a ne uprava i straža, cimer i ja smo ga nosili skroz izbušenog leta 2004. I tačno vidiš dečko se pati od bolova al' nema šanse da on to sad javno pokaže da ispadne pička pred nama i stražom, nego ćuti i trpi, samo mu vidiš u očima mnogo zajeban bol, ali je uspeo da nam kaže svoju verziju šta je bilo, neki navodno narkomani, kontrola neke gudre, pa je jedna ekipa dilera napala njegovu ekipu tipa na basket terenima, ovi igrali, nisu bili spremni, ovi ih skenjali preuzeli to, e sad kolko je to istina to određeni ljudi i mogu da provere, a ja nikad nisam znao niti me zanimalo jer sam shvatao da tu mož’ svako da priča šta oće, dakle ne veruješ mu, na jedno uvo ti uđe na drugo izađe jer šta ti imaš sa tim, bezveze se upleteš i najebeš, a nit luk jeo nit luk miriso. Takođe sam viđao i to da su ljudi stradavali jer je "mačku ubila radoznalost", ali to je stvar od osobe do osobe, kako se postaviš u startu ili što pre moguće, tako će ti i biti, mada na dosta stvari ni ne možeš da utičeš i onda ako ti tu uleti paranoja, ako si sklon tripovanju ulaziš u samo grotlo pakla, više ni ne znaš šta je stvarnost, svako ti priča svoju priču, svako te vozi za svoj interes a ne možeš da provališ odakle preti najveća opasnost, i zato je dobro biti u tim tzv. kolektivima , gde ima više ljudi, gde ovaj što sedi preko puta tebe gleda iza tvojih leđa, on čuva tebe ti paziš na njega, da se izrazim figurativno, ali i to nekada može da ima jako zajebanu cenu ako naletiš na loše ljude, znači mora da budeš i psiholog i sve živo još preko toga. Znači bukvalno PhD fazon.

Naravno, ja sam to naučio na teži način, jer kroz čitav život prolazim tako, ne gledam okolo, slabo učim na tuđim greškama, tek kad mene snađe sranje onda počnem da koristim mozak a svo ostalo vreme ja sam ti bukvalno ko zombi, doduše malo življi zombi, koji izgleda kao da je živ čovek, da je tu, prisutan, i da kao nešto radi a zapravo me nema ni u najavi, moje telo je samo ljuštura koja vrši neki rutinski posao svakodnevni a moj duh je ko zna gde na slobodi i onda ako te snime takvog ovi predatori stradaš na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije.

I evo, vidite kako to ide, kreneš od "slobodanke" a stigneš do "zombija", pa se ti sad vrati putićem po kom si posuo komadiće hleba a ptičice pozobale u međuvremenu. Dakle, kad te navataju da se šibaš, da tebe tuku il’ ti da nekog gaziš, ide ta slobodanka po Pe-Esu (P.S.), a to sam video da su radili liku koji je izašao na telefon, naime ugrađene su one govornice na karticu po spratovima nekoliko komada, i sad ti pričaš a stražar ti broji minute odokativno ili ako je u tripu onda i bukvalno u sekundu, e sad ne sećam se dal’ je bilo 15 minuta il’ koliko, uglavnom ovaj lik potroši svoju minutažu, stražar ga opomene, ovaj ga kulira i nastavi, ovaj mu opet vikne, po prezimenu ga pozove, Petroviću završavaj da te ja ne završim, ovaj mu odmahne rukom, ne jebe taj, stražar ustane sa svog mesta gde je gledo tekmu na malom tv-u, al’ kako je stigao na 3 metra od osuđenika ovaj umesto da ustukne ladno mu stao u gard. Pub tu stane, samo se okrene, jer nije mu cilj da ulazi u sukob za glupost, da sebe dovodi u opasnost, te se vrati do "kućice", pozove šefa smene, uzme "slobodanku", dođe još par kolega, ovaj lik i dalje stoji u gardu, jer je tako naučen od malena, jer je npr. navijač Partizana i tako bi uradio i na slobodi da neko krene na njega, ali ovo jbga nije sloboda, tako da mu stražar snažnim glasom pročita iz tih "pravila službe" koliko će palica dobiti za taj prekršaj. Zatim ga postave uza zid i udri, ali ravnomerno, ne divljački, nego svaki udarac istom snagom na isto mesto, a kontam da ih čak i jačini udarca uče na toj obuci da se kao ne bi preteralo. Kad završe ostave ga tu da stoji uza zid jedno pola sata npr. da se malo smiri i posle toga ga vrate na blok. E, al' za pravu tuču među osuđenicima se ne ide nazad na blok nego komotno 7 dana samice, što baš i nije prijatno kada znaš kako izgledaju te ćelije u prizemlju, na tzv. nuli. Dakle, nadam se da je sad jasno zašto u početku nisam imao nameru da ulazim u bilo kakav fizički sukob sa bilo kim, ali verujte na reč, nisam siguran šta je gore, dal' otrpeti poniženje i psihički biti sjeban ili dobiti te palice i samicu, a sad kad gledam sa vremenske distance shvatam da je možda bolja opcija bila da sam išao na palice, jer previše toga sam istrpeo za ta prva 2 meseca ćutke, živci su mi skroz otišli, neko to bolje trpi ja jbga jako loše, fitilj mi isuviše kratak. A na drugu stranu što ja zaista ne znam da se "bijem" po onim uličnim pravilima jer ja nisam iz te priče nikad bio, ali instikt kad se probudi mozak samo šalje poruku telu da se ide bukvalno na sve il' ništa, i tu onda nema nikakve fer tuče što je sad kao moderno, tu se ide po principu cilj opravdava sredstvo i everything goes što bi rekli preko, tako da su to obično neki kvarni udarci, ugrizi, čelom iz sve snage u nos, ali ja to nisam primenjivao nikad jer nisam imao potrebe, samo jednom sam ugrizo nekog boksera, jer aj' kako ću ja da se bijem sa bokserom, pa nije to ring pobogu? Fino ga ja oborim na zemlju jer sam krupniji (masa puta ubrzanje), sednem mu na grudi, spremim se da krenem da ga punim u glavu i svuda, ali njegovi drugari ulete i ladno me uhvate za ruke, i ja šta ću, a nisam imao puno vremena da razmišljam, samo instinktivno krenem zubima za vrat i krenem da stežem iz sve snage, al baš ono, dok ovaj nije počeo da skviči ko prase kad ga kolju. Čim je to uradio ja sam ga pustio jer da sam nastavio ko zna šta bi bilo, ipak su tu arterije, žile, i moglo je da bude baš krvavo, a to mi nikako nije u interesu jer neki “pošteni” građanin - law abiding, god fearing citizen, bi pozvao policiju, ja bi završio u 29. novembru sa dal' izazivanjem opšte opasnosti, dal’ teškim ili kojim telesnim povredama, zaista se ne razumem u taj krivični zakonik.

A inače, svi ti pravnici tj. advokati i tužioci su mi najljigavije osobe koje postoje i to otvoreno kažem ma kolko to meni ne išlo u prilog i snosio posledice nekad negde kad budem dalekobilo ponovo došao u sukob sa zakonom, jednostavno to je tako, stvari treba nazivati pravim imenima, a ovaj korumpirani ološ bez trunke morala, čast izuzecima, to je ono najgore ljudsko dno, scum of the earth, al’ su maskirani tim odelima i kravatama pa ne možeš da vidiš psihopatu u punom svom svetlu, nego te prevari, uzme mito, tebi kaže treba mu da plati sudiju i tužioca, a sve pare zadrži za sebe računajući ako prođe - prođe, ako ne vratiće ti pare ako baš budeš insistirao, a cifre su znači preko soma evra, i ti naivno pomisliš rešio si se muke, kad ono na kraju presuda i zatvorska i novčana. Tu automatski upadaš u šok, paniku, zoveš advokata, on ti saopštava jebiga okružni javni tužilac nije hteo da prihvati pare ili u mom slučaju ja sam prvo dobio uslovnu kaznu jer nikad ranije nisam osuđivan, imao sam skroz prazan dosije, čist ko suza, i ja mislio gotovo sve, sav srećan, zaposlio se bio na dobro plaćenom poslu sa mogućnošću brzog napredovanja, znači sve mi krenulo full u životu po prvi put, kad ono posle nekih 4-5 meseci stiže poštar (ima oštar), ladno se javni žalio vrhovnom, traži zatvorsku kaznu, ja u bedak, ali advokat mi kaže, ma nije to ništa strašno, njemu je gistro obaveza da se žali, biće to OK. Prolazi još tri meseca, ja šljakam, ušo skroz u posao, ali avaj opet evo poštara, moja sestra uzima kovertu jer sam ja spavao, čita, budi me u suzama, kaže Boki ideš u zatvor na godinu dana, a prvostepena presuda bila 8 meseci na 2 godine. Ja u haosu, ne znam šta mi je činiti, u očaju zovem advokata, ne javlja se, zvoni do kraja, okrenem ponovo, pozvani korisnik nije dostupan, bam, pali se lampa! Pošto konačno shvatamo da je bog-vrag odneo šalu moj stari uzima stvar u svoje ruke jer to je njegov trip. Zove uporno, ovaj se ne javlja, odlazi u kancelariju, pita šta je bilo mada je njemu prvom bilo jasno, jer jbga odrasto u Zemunu, poznaje to jajarsko foliranje. Advokat kaže kao nažalost se javni ipak žalio, nismo mogli ništa ali ako date još tipa 1500 evra možemo da sredimo žalbu vrhovnom pa da se tamo plati. Moj ćale reko ma važi, daj ti meni vrati moje pare. Ovaj ladno pokušo da eskivira, kao nešto se meškolji, ustaje iz stolice bez potrebe a za pojasom brate prangija, dakle čisto da ćale vidi da nema šanse da bude cimanja, ali ipak izvlači pare koje smo dali, ne odmah, nego neko foliranje na rate što je još i super jer je moglo da bude bukvalno ništa. Pita ćale dalje a šta ćemo za onaj viskiji što ste "morali" da počastite sudiju, ovaj kreno se folira kao pa nećemo se valjda spuštati na taj nivo, ćale reko jbga, možda je taj viski vama ništa al’ meni je to veliki novac, i ovaj tu padne. E, tako vam izgleda kada imate posla u Srbiji sa advokatima raznim. Dakle, da sam mogao, i imao čime, ubio bih ga tad bez trunke griže savesti, usro mi se u život, znači nije mi se sudija usro no advokat, moj branilac, čovek koji je trebao da zastupa moje interese, I zato kad vidim onog sedog proćelavog midžet bucka iz "čuvene i ugledne" advokatske familije kako talasa i kurči se po televizijama na temu kako je Milošević bio nevin i kako je sve to bila nepravda, zavera, dođe mi, ma jasno je tačno šta mi dođe, kad bi ga na ulici vido…eh, al’ taj ne hoda trotoarom nit prolazi ulicom no ga voze kolima, i tek posle ovog ličnog iskustva sam shvatio odakle takvima tolika bogatstva, pa taj bre dnevno može da uzme soma, o čemu dalje mi da pričamo?

No, da se vratim ja onoj mojoj priči sa početka teksta ako je to sad uopšte i moguće. Dakle, taj Bulidža što me prozivo i podjebavo za to pranje sudova je bio sin nekog visokog funkcionera DSS-a iz nekog grada tipa Jagodina il’ Svilajnac, a Koštunica tad tek bio došao na vlast tj. posto premijer pa ovaj bio baš u gasu. Inače taj DSS je bio sobni starešina u sobi broj 5 – petici, i tu su većinom bili Novosađani i jug Srbije, dok je trojka bila za Beograđane, s tim što je Babić koji je tad vodio blok tj. bio glavni na bloku (i u našoj sobi), dakle za sve se pitao, pustio ovog nabildovanog kod nas da bi imao što jaču ekipu. Dalje, kec je bio za ove što nit' smrde nit' mirišu, znači mešano meso, a četvorka za one na samom dnu lestvice, i to se obično zove "radna soba", jer uvek kad je imalo nešto da se šljaka cimali su likove iz te sobe, i verujte mi, uopšte im nije bilo prijatno, nikad nisu mogli da se opuste, stalno ih je neko maltretirao za nešto i ponižavao. Meni naravno to nije bilo pravo, ali koliko sam se nepravdi nagledao za ovih mesec i po dana, pogledi na svet su mi se okrenuli za 180 stepeni, i skontao sam da treba samo svoju robiju da gledam, znači samo sebe, da ne obraćam pažnju na patnje drugih jer bi mogao skroz realno da najebem.

Naravno, ničega ovoga ne bi ni bilo da sam se ja pravilno postavio u startu kad sam došao na blok, jer ja pojma nisam imao, a ništa se nisam raspitao šta i kako se treba ponašati, jer logično do tad nisam ni poznavao nekoga ko je bio u zatvoru, tako da realno nisam ni imao koga da pitam. Došao sam sa vizijom nekakve bolnice sa sve krevetima, sa medicinskim osobljem, a naišao na prave zatvorske uslove, sa tim što su nas kljukali lekovima, i to uglavnom bensedinima čisto radi reda, da kao budemo mirni, i to je bukvalno jedina stvar tu koja je imala veze sa bolnicom, sve ostalo je bio mardelj.

Čak i komandiri su retko ulazili u blok, samo kad su nas prebrojavali, tako da je tu vladala jedna vrsta jako ružne “anarhije”, gde se uspostavila hijerarhija po zakonu jačeg i namazanijeg. Ja sam bio ćutljiv, što je i logično jer sam se do dolaska u CZ, mesecima unazad ubijao svim i svačim samo da zaboravim na užas koji me čeka, a najviše sam cepao spid i efedrin, jer sam radio u kladionici pa sam mogao sebi da priuštim svakodnevni "tretman", tako da kad sam došao na blok nisam bio baš pri sebi, nisam mogao da govorim, jedva sam mucajući progovarao, depresija me samo tako sabila, po ceo dan sam ležao u krevetu, čitao Odiseju 2001, i naravno prao sudove. Nikad tako nisam bio ubijen u životu ko tih prvih dana tamo, bez zajebancije.

Što je još gora stvar bila, svi oko mene su imali neke smešne kazne, tipa 4 meseca, 6 meseci, a bilo ih je i sa po 2, i ladno su takvi likovi najviše kukali nad svojom sudbom kletom, a ja ih gledam i znači ne verujem, jer oni izlaze za koji mesec a ja gulim celu godinicu. I zaista ja sam imao ubedljivo najveću kaznu na bloku jer je to bio blok za kazne do godinu dana, i samo još taj Babić je imao malo veću kaznu ali je čekao na transport u Zabelu i nije bio siguran dal' će da ga puste posle 8 meseci ili pravac Zabela na još robije za druga dela.

I tako, ljuštim ja te sudove već mesec i po, očekujem logično smenu kad je došao ovaj novi i Babić me tek tako ispali. Kad sam izvalio da ću prati sudove još ko zna koliko počelo je lagano da mi se mrači u glavi, zle misli su me zaposele i nisam mogao da ih odagnam, nisam mogao da se pomirim sa sudbinom al' nikako.

Bila je sreda, 18. januar 2004. jasno se sećam datuma, a svake srede i nedelje se "radi" soba, znači džogerom se pređe cela soba, jedan čisti klonjaru, i tako, higijena gistro. I bio je fazon da svi učestvuju u tome, ali ovaj put ova trojica koji su slovili za navodno najjače na bloku su samo komotno izašli i otišli u TV salu. Steva Jarac, matori narkoman, je bio pošteđen jer im je na poseti pre nedelju dana uneo dop i to na baš surov način, ladno se ljubio u usta sa rođenom ćerkom koja je inače i sama narkomanka i prostitutka, i ne samo ona, nego cela porodica mu je bila džanki, i to baš ono, hardkor, na igli, 2 žene, 2 ćerke i on, jedino sin koji je bio baš dete nije cepao pajdo. S vremena na vreme Babić bi ga podjebavao iz fazona MATORA DRTINO, VI KUĆI KAD SE OKUPITE MORA ZAPALITE SLAVSKU SVEĆU I KUVATE NA KUTLAČU, ahahahaha! Surove šale na konto matorog Jarca su bile svakodnevne, al' je on iskusno naučio da ne reaguje, jer kad bi počeo da odgovara ovaj bi ga još više ubijao od zajebancije, i cela soba se smejala tim psihološkim maltretima jer je Babić baš umeo da ga zavuče. Izuzetno zao duhovit lik.

Da nastavim, svi zapalili iz sobe u fazonu tra-la-la-la, i ostalo nas troje da uradimo celu sobu, e tu sam DEFINITIVNO PUKO, to je bila ona granica preko koje nisam mogao da pređem, i svako ima tu granicu, uveren sam, samo je pitanje gde mu je postavljena. Samo sam reko ma neću da radim sobu, zabole me! Steva Jarac je to jedva dočekao da se ušlihta ovoj prvoj ekipi, i reče jednom potrčku da odma’ pozove ovu trojicu. Tad sam već bio skroz svestan da će doći do frke, ali ušao sam u to, i nazad nema, pukovnik il' pokojnik, do or die jbga.

Ulazi Babić sa ovima i ja mu odma' saopštim da ne želim više da delim sobu sa njima kad stalno ispaljuju, dakle menjam sobu. Seo je na krevet i rekao OK, te pozvao starešine četvorke i petice, a ja se već dogovarao ranije sa jednim likom i on mi rekao da ako hoću mogu da pređem u peticu, ali u petici bio sobni taj Bulidža, koji je naravno na pitanje dal' ima mesta u petici odgovorio ko po naredbi NEMA, a ja ga pitam kako bre nema kad mi ovaj reče da ima, tako da su odmah maltret prebacili i na tog klinca.

U četvorku su već hteli da me prime, doduše ionako je to bila radna soba u koju niko nije hteo, i ja šta ću, krenuo da se pakujem, tj. da vadim kutije ispod kreveta. U tom trenutku Babić mi je prišao i lupio šamar, u fazonu TI IZGLEDA NE ZNAŠ KAKO SE U CZ-u NAPUŠTA SOBA? SAMO U ĆEBETU! Ovo "u ćebetu" je značilo da te tolko odvale od batina da ne možeš ni da hodaš tako da moraju da te iznesu u ćebetu. Čim mi je lupio taj šamar meni je nešto kvrcnulo u glavi, proradilo je ono na šta sam čekao, jer verujte psihička tortura je daleko gora od malo batina, batine bole samo fizički a i ta bol brzo prođe, a konstantni psihički maltret i ponižavanje može da bukvalno uništi čoveka, da ga dovede do ludila, i nažalost bio sam svedok bar 2 slučaja gde su ljudi skroz popucali. I u zatvoru, ja sam ubeđen, nema ništa gore od toga, jer ko što reče Moša Pijade, parafraziram, NIJE TEŽAK ZATVOR, TEŠKI SU ZATVORENICI. I vaistinu sama robija ko robija nije teška kad se uđe u rutinu, uz dobre knjige i barem jednog OK cimera, ali ako ti se nakači neka budala na vrat, nema druge, il' ćeš da se pobiješ pa u samicu na 7 dana obojica, il' mora da trpiš.

Kako sam instinktivno ustao sa kreveta posle tog šamara Babić je malo ustuknuo jer sam viši od njega ali je uleteo ovaj novosađanin pulen i krenuo da premešta moje kutije da bi mi kao prišao da me zabode, ali od toga ništa nije bilo. Sklonili su se, ja sam pokupio kutije i prešao u četvorku znajući vrlo dobro šta se sprema. Seo sam na jedan krevet i rekao ovima koji su tu bili da će sad da bude frke, da će doći da me umlate, a usput sam skinuo i naočare i odložio ih na sigurno. A ovi počeli ladno da me teše, kao ma neće ti ništa opusti se, istripovo si, i slično.

Naravno, ko što sam pretpostavio, ulazi prvi onaj klinac koga su maksimalno izgasirali a za njim i Bulidža, Babić i svi likovi iz petice, i naravno ovaj novosadski kompleks. Klinac onako sav zajapuren, verovatno mu lupali šamare, kreće da me proziva, u fazonu - kad je on to meni rekao da mogu da pređem u peticu i slično. Naravno, sve ovo je radio da njega ne bi maltretirali više, i to je tako u zatvoru, il' jebeš il' bivaš jeban, izuzeci su zaista retki. I ladno mi i klinac lupi šamar, ja mu vratim pesnicom najkulturnije, a ovaj Bulidža koji je stajao iza odradi klasičnu foru kao ŠTA BRE UDARAŠ KLINCA? Znači, klasična ona ulična fora kad likovi oće nekog da prebiju, pa pošalju tako klinca da zabode ili isprovocira nekog starijeg, i kad mu stariji lupi šamar oni ulete kao što si nam dirao druga. Tu me i Bulidža nabode i krene "opšta tuča", a ja kako sam sedeo na krevetu naslonim se i nogama pokušavam da im ne dozvolim da mi priđu, ali kako je to bilo nemoguće jer ih je bilo previše, odlučio sam se da skočim na lika koji mi je sve to i namestio, dakle na Babića pa nek ide sve u kurac.

Uspeo sam nekako da ga dovatim, jer je stajao u drugom redu, valjda tripujući da komanduje i kvarno nabadao sa strane. No kad sam ga dovatio znači nisam ga pustio do kraja , ovi su me zabadali sa svih strana ali ja ništa nisam osećao, meni je bilo bitno samo da izudaram kolovođu. Ali nisam uspeo predugo da se održim na površini, sapleli su me i krenuli da me šutiraju, ali sam posle jednog baš onako poštenog šuta u glavu isfolirao da sam se onesvestio, ma ko mrtav, tako da su svi posrali i pobegli iz sobe. Čim su izašli, i razbežali se po sobama, ja sam skočio na noge, ovi likovi iz četvorke gledaju nije im jasno, kako me je cepao adrenalin ja ništa od bolova nisam osećao, predivan osećaj, kao na spidu. Prišao sam ogledalu da vidim na šta ličim, i video da su mi oplavili oko, čelo mi je bilo u masnicama, i ovaj što me šutno na kraju mi pocepao kožu ispod oka, tako da je malko krvarilo, ali i pored toga ja sam bio srećan da srećniji nisam mogao biti jer sam znao da su ovom akcijom sve moje muke završene, da nikad više neću morati da trpim ponižavanja od gorih od sebe na bloku.

I vaistinu, samo minut kasnije Babić ulazi u sobu i kao brate molim te vrati se nazad kod nas, jebiga istripovao sam da si pička jer si bio ćutljiv, znaš koliko mi sad žao što su te majmuni prebili...ma klasična ona priča, foliranje, manipulacija providna, ali sam ipak odlučio da iskoristim novonstalu situaciju. Dakle, vratio sam se u sobu ali ko što rekoh, od tog dana robija je bila banja, ništa nisam morao da radim ali sam ipak pomagao u čišćenju sobe, i tako, ljudi su me posmatrali drugim očima, klasično se istripovali, jer onaj koji skoči sam na desetoricu taj il' zna da se bije, ili zaista nije normalan a takvi su najopasniji. Ja nisam bio ni jedno ni drugo, da se ne lažemo, nit' sam znao da se bijem, nit' sam bio kamikaza, išao sam na BLEF i brate dobio, jer jbga, neko igra na masu a neko na definiciju, i masa možda zaista jeste mama ali se onda postavlja logično pitanje: a ko je tata?

Thursday, October 23, 2014

Marina Abramovic: The Artist Is Present (2012)


Directors:
Matthew Akers,
Jeff Dupre

"This feature-length documentary film follows the artist as she prepares for what may be the most important moment of her life: a major retrospective of her work at The Museum of Modern Art in New York. To be given a retrospective at one of the world's premiere museums is, for any living artist, the most exhilarating sort of milestone. For Marina, it is far more - it is the chance to finally silence the question she has been hearing over and over again for four decades: But why is this art?"

IMDB


Monday, October 20, 2014

Lične frustracije


Al' bez zajebancije, više zla u životu sam doživeo psihički od tzv. ekstremne levice nego što sam se nadobijao batina od raznih nacista, nacionalista i fašista. Sa ovima bar znaš na čemu si, izađeš na ulicu pa udri, neki put ih dobiješ al' u većini slučajeva te polome ko pičku, a ovi drugi to rade na mnogo podliji i namazaniji način, fino uvate pa te izetiketiraju onako perfidno da ti se bukvalno useru u život preko noći. I to nije samo jedan incident, to je bre ko neko pravilo, na početku su kao fini, oće i da se druže, a onda kada samo jedared iskoračiš iz tog kalupa ispravnosti onda si ga bukvalno najebo, jer u isto vreme postaješ i fašista i nacionalista i seksista i homofob i liberal i radiš za državu, ma sve redom protiv čega se oni kao bore, i svaki put čujem neku novu laž o sebi, da mrzim Hrvate, da mrzim ove, one, da sam četnik, seksista, ma sve po spisku. Znači, rađe sam u fazonu da dobijem flašu u glavu, da me gaze dok krv ne poteče, da me na urgentnom ušivaju, nego da me neko tako psihički ubije u pojam, jebeš mi sve kolko mi se to puta desilo, kolko sam samo puta napravio taj verbalni delikt zbog koga su me žigosali for life, pičkupolomim.

Sunday, October 19, 2014

U IME NARODA: Politička represija u Srbiji 1944-1953 (2014) - premijera 22. oktobra, Dom Sindikata


"Dokumentarni film U IME NARODA! ekranizuje prvu izložbu o žrtvama komunističkog režima u Srbiji neposredno posle Drugog svetskog rata i dugogodišnjim tabu temama: likvidaciji narodnih neprijatelja, političkim suđenjima, Golom otoku i drugim logorima, progonu kulaka u vreme prinudnog otkupa i kolektivizacije.

Izložba je izazvala veliku pažnju javnosti (zabeleženo je preko 36.000 posetilaca) sa brojnim kontroverzama; različite reakcije, tumčenja i diskusije, prerastajući formu muzejske postavke kroz tribine, projekcije filmova, gostovanja stranih delegacija u događaj za pamćenje.

Film obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima koji prate stručno vođenje autora dr Srđana Cvetkovića kroz postavku. Protkan je utiscima i kometarima o izložbi mnogih javnih ličnosti, istoričara i umetnika među kojima su Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Lazar Ristovski i drugi."



One of the top 3 European derby: Partizan - Red Star 18.10.2014.


photo M. Beatović








INCIDENTS:







Saturday, October 18, 2014

Shizofrenija, mentalni poremećaj



Retko dobro opisano lično iskustvo sa akutnom shizofrenijom, dakle momak je ušao u samu srž bolesti, tačno je naveo sve one skroz tipične simptome, tako da svako ko bude pročitao tekst moći će vrlo lako da prepozna čak i rane naznake oboljenja, pa samim tim i da pomogne prvenstveno sebi ako je u problemu, ali i ljudima u svojoj okolini kod kojih to primeti, jer te psihotične epizode su veoma uočljive jer su po običaju jako burne, i kako vreme prolazi užasi su sve veći i jači, klasično ono što kažu - tonjenje u ludilo sve dublje i dublje. Naravno, ogroman broj obolelih po pravilu odbija da poseti psihijatra, znači ne možeš da ih nagovoriš ni pod razno da potraže pomoć, što zbog predrasuda a što zbog same prirode shizofrenije koju ću pokušati što jednostavnije da objasnim. Inače, kod tih koji odbijaju da prvenstveno sebi priznaju da imaju problem (po našem zakonu ako nisi agresivan nikakva hitna pomoć pa ni policija ne može da te prisili da se lečiš), kod takvih bolest postaje hronična, i pre ili kasnije, hteli to ili ne, opet završavaju na psihijatriji. Znači tu nema ono kao loše ti pa te prođe, nego to obično ide do kraja, razbuca te skroz naskroz, pa na kraju il' solo vrištiš od užasa i moliš za pomoć il' napraviš neko sranje pa te murija privede. Dakle, skroz je logično da je bolje to saseći u startu nego se mučiti i po par godina, te tako sjebavati i sebe i svoje najbliže, ali nažalost to tako obično ne biva, a sad ćete da vidite i zašto.

Sticajem "okolnosti" 2007. godine delio sam osmokrevetnu sobu u jednoj psihijatrijskoj ustanovi sa osobama obolelim od shizofrenije, i to svih tipova, paranoidna, hronična, ova, ona, ma ne znam ni ja koliko ih ima a nisam ni psihijatar pa da sad tu mnogo kenjam. Preko 2 meseca sam se ja smarao ležeći u toj sobi, i pošto se tu al' bukvalno ništa ne dešava preko dana, nema nikakvih grupnih terapija i tako tih akcija koje gledamo po holivudskim fiilmovima o tim bolnicama, bio sam prinuđen da samo gledam ljude oko sebe, da slušam i upijam, pa tako mogu skroz opušteno da posvedočim koliko je to jedna zajebana i podla bolest, po meni gora od većine ovih fizičkih, jer ovde je strah skroz dominantan, i sve je u glavi, znači nisi jbga slomio nogu pa da ti stave gips. Druga bitna stvar je činjenica da tu nažalost još nema pravog leka, možeš samo da se zalečiš tim nekih sumnjivim anti-psihoticima i razni drugim "ludomilima", ali to je samo puko održavanje na površini, tako da moraš da "plivaš" do kraja života i to jako oprezno, jer kopna za sad na vidiku nema, a nikad ne znaš dal' će neka ajkula il' koja već neman da ti naleti.

Kako to zapravo izgleda? Neopisivo - jednom rečju, jer to prosečan, relativno zdrav čovek ne može ma ni da pojmi. Ako ste gledali odličan igrani film Shutter Island (2010) tu može da se vidi možda najbliži prikaz. Ono što glavni junak doživljava kroz te skroz žive, slikovite halucinacije, to je njemu zaista tako, on to živi, to postaje njegova realnost jer se ruši ta barijera, i čovek postaje ubeđen da je ta psihoza zapravo njegov stvaran život al' prepun nekih suludih, skroz apsurdnih dešavanja. Znači, ja sam razgovarao svakodnevno sa tim ljudima, jer nije mi bilo jasno o čemu to pričaju, šta im se dešava, pa sam upravo tako skontao da su oni zaista duboko uvereni u te svoje obmane, halucinacije i sve ostalo što ide uz tu shizofreniju, što je meni tad bilo skroz neverovatno, jer sam ja mislio da toga ima samo u istripovanim filmovima Dejvida Linča, i tako nekim malo zajebanijim hororima. A najviše ih naravno muči ta večita paranoja, tako da svuda vide (i osećaju) kamere, prislušne uređaje, antene usađene pod kožu, i bukvalno sve što ljudski mozak može da osmisli u tom smeru, a može vala u beskonačno jer mozak je čudo.

Toliko sam ja bio tu dokon i zbunjen da sam jednom liku koji je redovno komunicirao sa svojim kolegom sa posla preko pejdžera koji mu je bio ugrađen u stomak, pokušavao satima naivno da objasnim da je to samo posledica bolesti i da će sve prestati kad terapija bude počela da deluje, znači samo da redovno pije leklove i da bude strpljiv. Naravno da nisam imao šanse da ga u bilo šta ubedim. A dobar neki čovek, znači može skroz racionalno da se priča s njim na sve teme, al' jedino to ne dopušta da mu se dira jer mu rušiš čitav koncept. Uostalom, zamislite sad vama neko tako da dođe i kaže vam kao - e, slušaj, taj život koji sad živiš, taj posao, kuća, žena, deca, sve ti je to brate samo iluzija, istripovo si jer si bolestan i trenutno se zapravo nalaziš u bolničkom krevetu u ludnici a ne na poslu jbga. Zajebano, zar ne? Eto, toliko o tome za sad, mislim da je dovoljno kao neka osnova, a inače mogu ja sad o tim iskustvima do sutra da pričam i pišem, al' neću, jer koga zanima ima brdo i dokumentaraca i sajtova i svega, pa ko voli...zna se.


Thursday, October 16, 2014

Fuck football, love Serbia - must see :)


Football match SERBIA - ALBANIA, 14.10.2014. - INCIDENTS:




Typical Serb watch the game and his REACTION - MUST SEE :)

Wednesday, October 15, 2014

Prosečna doza svakodnevnog Srbende?


Ovo ladno zvuči ko da je maznuto sa DNEVNE DOZE PROSEČNOG SRBENDE, ali nije, znači ja svedok, ja doživeo...mada kad malo bolje razmislim to možda i jeste klasični onaj prosečni Srbenda bogtejebo?!?!

Onomad kad bila Đenova, dolazi ćale i krene da mi kenja, kaže a bre ovi tvoji drugari huligani, to sve kriminalci, ološ, treba ih sve umlatiti, vidi bre onog istetoviranog, sad se kurči, spaljuje albansku zastavu a posle će da kuka, sjebaše nam bre reprezentaciju, ej bre oni će da se kurče po Italiji a sve pičkice...

Dolazi sinoć - majku im jebem šiptarsku, pa to bre nije narod, vidi samo te face majmunske, treba ih sve pobiti, istrebiti, sav zapenio, sreća pa nije otišo na tekmu...


Druga situacija: 2005. zajedno otišli na Marakanu da gledamo repku protiv BIH. Pre toga pričao kako iskreno nema ništa protiv muslimana čak naprotiv dragi mu za razliku od ustaša, a i fino poslovo s njima u Banjaluci, veli žao mu što smo ih baš tolko sjebali u ratu.

Počela tekma i skandiranje "Nož, žica"...nadglasao pola juga

Tuesday, October 14, 2014

Bosanski minimalizam il' primitivizam?

- Fanatik 1989. -

Nešto sam razmišljo ovih dana pošto sam pod IZUZETNIM utiskom ove Neletove knjige (ajmo raja, fajronat) te mi se vrti po glavi onaj bre specifični "bosanski minimalizam" u izražavanju, ako smem tako da ga krstim, dakle oni izrazi tipa IĆU (ići ću), DOĆU (doći ću), STIĆU (stići ću) a koje sam ja prvobitno čuo od moje babe koja se iako daleke '54 doselila iz Banjaluke u Zemun, evo i dan danas nije odustala od svih tih prekodrinskih umotvorina, pa ni toga da se SMIJE, GRIJE, da SIJE, i tako redom, a što je meni još od malena bilo jako simpatično, jer mi nekako ta ijekavica vazda bila nekako toplija za čuti ali i pročitati, i to najviše verovatno zbog Branka Ćopića jer je on tu toplinu prvi nekako na pravi način definiso u svojim pesmama i pripovetkama za decu. Još od tih dečačkih dana meni je npr. uvek MLIJEKO bilo mnogo jači izraz za MLEKO, a posebno jer mi se odma vrate one divne scene iz legendarnog dečijeg filma VUK SAMOTNJAK iz '72 gde je Slavko Štimac ko dete odigro svoju prvu ulogu i naravno pokido, a posle taj film dobivo i neke nagrade preko, sinhronizovali ga Francuzi ladno, znači ko nije to vido obavezno da overi. Dakle, da ne bude zabune Nele je u knjizi bio sav po P.S-u, nije čak ni klasično guto slova ko što moj ćale npr. radi iako je odrasto u Beogradu (čudna sorta), znači trudio se da to bude pismeno sa sve apostrofima ako negde baš zapne. Znate na šta mislim, znači na one forice VIDO, DOŠO, ma sve živo gde ima taj "višak" u obliku slova "E" ili "A", a koji realno samo smeta i usporava komunikaciju. E, zato se to skine i onda dobiješ jedan baš nako fin flow, a što su možda...ma šta možda, to su sigurno širem auditorijumu ponajbolje objasnili momci iz Elvisa J. Kurtovića, Zabranjenog Pušenja, Bombaj Štampe i naravno Nadrealista, al mi je ubedljivo najslađe bilo kad je pokojni DRAŽEN RIČL PARA poznatiji i kao ZIJO na prvom albumu Crvene Jabuke u seča-pesmi "Sa tvojih usana" otpevo u strofi: "Ja SIĆU, SIĆU do bašče, šatro šljive da poberem". Ajme meni majko draga kolko je to bilo jako i kako iskusno urađeno, jer realno ta pesma drugačije i ne bi mogla biti otpevana. Uostalom zamislite da je on tu pevo "ja sići ću, sići ću do bašče", to bi kao i moglo da se uklopi nekako, ali DUŠA te pesme bi se zagubila jebiga.



E, čim sam se ja prvi put dovatio tastature još onomad, ja sam sve to odmah prihvatio i usvojio ko svoje maternje jer mi nekako izgledalo skroz logično, dakle ko neki sleng gde se sve pojednostavljuje, gde se te bespotrebno komplikovane reči i izrazi svode na suštinu. Naravno, bilo je tu i prigovora čitalaca jer sam i apostrofiranje skroz batalio, tipa napišem fino DOŠO, jer što ja moram da stavljam apostrof između Š i O kad je skroz jasno o čemu se radi, čovek je DOŠO pa je DOŠO, s apostrofom ili bez, pa zar nije tako? Ali da se ne lažemo, prvi put je auditorijum širom Jugoslavije za tako jake prijave u svom izvornom obliku čuo tek kad su se pojavili Nadrealisti i ljudi su se smejali tome možda po prvi put kao nečemu dojajnome...ili sam bar tako ja to istripovo jer sam bio klinac od 12 godina, jer ja sam tačno bio V razred osnovne kad je išla druga sezona Top Liste. A taman sam u to doba počo da slušam i muziku kao, a kako su kod nas na Vidikovcu u O.Š. "Branko Ćopić" glavne face iz starijih razreda bili sve metalci, naši idoli, Andrej Brukner, Slonče, Maslovarić, pa i legenda ne samo Vidikovca nego i Ceraka, pokojni Ćela, koji je bio s nama u razredu, a koji je šeto Slayer prišivač na leđima, logično je bilo da se i mi dečurlija priklonimo pre metalu nego panku, a da ne pričam o tome da su ovi metalci maltretirali sve ove šabane, čobane i ostale budale i tako nas kupili. Dakle, ko što su zeldiji početkom 90-ih cimali "padavičare", e 80-ih je bilo malo drugačije, da ne kažem obrnuto, ili je bar takav fazon na Vidikovcu bio, jer tako se ispostavilo jbga da je najjača faca u školi bio hardkor metalac. Uglavnom, brzo sam se ja tu navuko prvenstveno na Anthrax a onda i na Slayer i tako redom, ali ta Top Lista koja je bukvalno praznila ulice nekad belog grada, vrlo brzo me ponukala da poslušam i te razne domaće bendove, znači ceo taj novi primitivizam, ali logično, podrazumeva se i Šarlo i Disciplinu, pa normalno, bez toga jednostavno ne mere, a to čak i Nele u knjizi priznaje, sve, sve ali Šarlo je Šarlo jbga. No dobro, ja sam baš bio odlepio s tim, otišo u klasični manični fanatizam ko i u svemu, ali kasnije se to falabogu nivelisalo ko i kod svakog tinejdžera pa sam slušo što je moja ekipa tad volela da kaže "Sve od Džeja pa do Napalma". E, da, umalo zaboravih, ima i ona fora, u Srbiji se kaže npr. "Hajde da sednemo", a preko je i to minimalizovano, pa se veli "Ajmo sjesti", i sve tako u tom fazonu redom po spisku. U svakom slučaju jako, jako zanimljivo, a vala primilo se to i kod nas kroz ovu internet zajebanciju, pa tako eto na fejsbuku imate onu surovo jaku stranicu, meni omiljenu "Dnevna doza prosečnog Srbende" gde je to dovedeno ma do savršenstva, jer je čak i Vuk Karadžić skroz lepo reko "PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ - ČITAJ KO ŠTO JE NAPISANO". I vaistinu...bi svetlo bogtejebo!!!


Bombaj Štampa - Singlovi


1. Bombaj Štampa - Jogging kroz Alipasino polje (2:36) (1984)
2. Bombaj Štampa - Zeljo to je moj tim (2:44) (1985)
3. Bombaj Štampa - Moja zemlja (3:12) (1992)
4. Djuro Bombaj Štampa - Intervju (6:32) (2008)
5. Bombaj Štampa - Truba (3:39) (2009)
6. Bombaj Štampa - Vriska (4:28) (2009)



Saturday, October 11, 2014

Thursday, October 9, 2014

Social Anxiety Documentary: Afraid of People (2011)


Director:
Terri Randall

Evo, za sve koji još uvek ne znaju šta je to Social Anxiety Disorder, inače u Srbiji mnogo poznatiji kao "socijalna fobija", evo prilike za malo edukacije jer baš dosta ljudi ima taj problem a da toga nisu ni svesni jer se takvo stanje u većini slučajeva pripisuje preteranoj stidljivosti i čemu sve ne. Mislim, šta da vam pričam, okusio sam sve to i na sopstvenoj koži, te mogu da posvedočim da je to zapravo jedna večita strepnja od osude okoline, jedna paranoja, stid, strah od javnog nastupa i ljudi uopšte, koji ide čak dotle da se u školi bukvalno kriješ da te profesor ne prozove da pred celim razredom odgovaraš, iako si realno naučio za skroz solidnu ocenu. Dakle jedno konstantno skrivanje, izbegavanje, zaobilaženje i eskivaža svega što te dovodi u žižu, a što često rezultuje time da ti se školovanje pretvori u totalnu propast i besmisao, jer sve i da oćeš - ti ne možeš da pokažeš svo svoje znanje i vrline. Naravno, ovo se odnosi i na socijalne odnose, znači ta prva drugarstva, sklapanje prijateljstava, sve to ide jako, jako teško, jer se osećaš toliko bedno i u strahu da te okolina non-stop osuđuje za svaku tvoju akciju, da bi bukvalno rađe u startu utekao sa tih raznih druženja. A da ne pričamo o onim težim slučajevima, kad npr. izađeš na autobusku stanicu i tripuješ da te al' bukvalno svi posmatraju u negativnom kontekstu pa stoga prestaneš da izlaziš u grad ili na bilo koje drugo mesto gde ima ljudi. Nažalost, neretko se dešava da takve osobe počnu da praktikuju tzv. "samolečenje" tj. olako pribegavaju alkoholu i narkoticima ne bi li nekako smanjili tu surovu anksioznost a sve u cilju da bi mogli kolko tolko da funkcionišu, jer ipak je ovo jebiga društvo gde je ta socijalizacija jako bitna i bez nje možeš samo da se ili skroz osamiš ili da odeš u neki manastir u vukojebinu. Ali opet kažem, ko to nije iskusio znači pojam nema o čemu ja sad ovde pričam...a možda i lažem, te vam stoga najtoplije preporučujem ovaj dokumentarac, jer zaista ga je greota ne pogledati.

Tuesday, October 7, 2014

Dr Nele Karajlić - Fajront u Sarajevu


Čito FAJRONT U SARAJEVU. Odlična knjiga, doista vrh, a posebno za nas fanatične fanove Pušenja, Elvisa, TLN i novog primitivizma uopšte, koji smo doduše i ranije znali dosta tih detalja ali samo u naznakama, preko rekla-kazala varijanti. E, zato je ovde sve to do detalja pojašnjeno, alal mu vera. Jedino sam bio prinuđen da preskočim one delove gde Nele ko fol razgovara sa Sudbinom i nekakvim anđelima? To me baš smaralo jer ne volim tu fikciju al' nikako, al' kontam jbga zašto je to morao turiti u knjigu, gistro kao povod da ispriča tu svoju polu-autobiografsku priču te je kao opravdano, mada moglo je to i na drugi način da se uradi jer ti delovi baš ubivaju, al' se na drugu stranu zbog toga barem lepo videlo da je Nele lično pisao tu knjigu a ne ko što to rade druge poznate ličnosti na čelu s onim novinarkama i glumcima. To mi zapravo bilo i najdraže, kad sam izvalio po onom njegovom prepoznatljivom filozofiranju i suludim metaforama da je upravo on solo autor ovog dela a bez da mu je iko pomagao. Al' najjače mi bilo kad sam konačno saznao kako su Pušenje i Top Lista dobili imena, znači skroz liči na njih, ahahaha, nije me nimalo začudilo, spontanizam i renesansa bogihubio. Dakle, jedna izuzetna priča o Sarajevu 80-ih, svima je preporučujem jer ne znam dal je iko napisao išta slično ovome, i jedini bedak što knjiga nije na latinici da i ova omladina iz Sarajeva koja nije zadojena mržnjom prema Neletu može da je pročita. Mislim greota da ti novi klinci ne saznaju o tom po meni najlepšem periodu u istoriji Sarajeva samo zato jer im Emir Hadžihafizbegović, inače meni omiljeni bosanski glumac (pokido ulogu oca u "Arminu", svaka mu čast) reko da je Nele "mali smrad", zar ne?

Monday, October 6, 2014

Sinovi (1989)


Režija:
Zdravko Velimirović

Krvna osveta, ta prastara tradicija (poštujmo tradiciju!), na ovim našim prostorima kolko sam ja upoznat je opstala još samo međ Crnogorcima i Šiptarima. E, ovo vam je jedan klasičan crnogorski primer (Cetinje) jako surov i potresan, zapravo ovo vam je ujedno i najjači dokumentarac na ovu temu, a i vala režiro ga je majstor, poznati jugoslovenski dokumentarista, pokojni Zdravko Velimirović koji je i sam sa Cetinja tako da nažalost veoma dobro poznaje tematiku. Priča ide vako. Glavnom junaku, meni jako simpatičnom Nikoli Kaluđeroviću ubiše dušmani sina jedinca, a pošto u državni sud niko nikad nije imo poverenja, što reče njegova žena, života im nema, tako da je jbga hteo ne hteo moro da ubije, jednostavno mu nije bilo druge. Uglavnom, mnogo bre zajebana ta krvna osveta, krv ti jebem, ali zajeban i dokumentarac. Znači obavezno pogledajte jer mi je ovo uz Treptači svemira ili zapis o bolnici (1989) i onaj intervju Slavka Ćuruvije sa Vladom Dapčevićem u Zabeli najbolji dokumentaristički rad snimljen u bivšoj SFRJ. (54 min)

Sunday, October 5, 2014

Voices Within: The Lives of Truddi Chase (1990)


Director:
Lamont Johnson

Evo jednog zanimljivog TV filma koji skroz solidno pojašnjava duševni poremećaj tzv. podeljene ličnosti poznatiji i kao "multiple personality disorder" a po novom "dissociative identity disorder". Ovde je odlično prikazano gde leže koreni ovog veoma zajebanog poremećaja, a pošto je film rađen po istinitoj priči videćete i kolko je zapravo ponekad teško dijagnostikovati ga, jer ti prelazi iz ličnosti u ličnost nisu baš toliko očigledni kao što je to namerno pogrešno prikazano u Hičkokovom Psihu gde Norman Bejts uzima ulogu preminule majke te pritom oblači njenu haljinu i stavlja periku, dakle to veze s mozgom nema al' je naravno dobro za film i veoma funkcionalno jer ja evo već po ko zna koji put gledam Psiha i uvek mi iznova mnogo zanimljiv, te ga smatram za jedan od tri najjača horora ikad snimljena. Naravno ima još filmova koji su solidno prikazali ovaj poremećaj al' na jedan malo drugačiji, bombastičniji način, kao npr. Identity (2003), Secret Window (2004) i surovo genijalni Session 9 (2001). Ovaj film nije u tom fikcija-ludilo fazonu, ovde ćete moći da vidite kako to zapravo stvarno izgleda u realnom životu, a koga baš zanima ova tema tu je i odličan dokumentarac The Woman with 7 Personalities (2004) koji veoma slikovito objašnjava koren ovog kao i većine drugih poremećaja ličnosti (personality disorders), a koji naravno leži u zlostavljanju tokom ranog detinjstva. Opet ponavljam, znači pazite na tu decu jebiga ako je već pravite, bog vas ubio.


"The story of a woman with multiple personalities. Her abused childhood fragmented her psyche into her "army" of 22 separate personalities. By the time her therapy has finished it is revealed that 70 more are within her struggling to break free."

IMDB


Friday, October 3, 2014

Shelter (1996)


Kratki dokumentarac o meni omiljenom hare krišna hardcore bendu Shelter. Posmatramo njihov svakodnevni životu u bruklinskom hramu, koji se između ostalog sastoji od mantranja, molitvi, bađana, službi, prasadama i čega bre sve ne, ej. Na drugoj strani prikazan je i totalno drugačiji a opet u neku ruku skroz isti svet, gde prisustvujemo njihovim žestokim hardcore svirkama po andergraund klubovima na koje dolazi i dosta raje koja nije u hare krišna fazonu, pa tako ovi koncerti predstavljaju i neku vrstu propovedi tj. predstavljanja ovog njihovog zaista jedinstvenog načina života. Inače, iste te 1996. godine kada je sniman ovaj dokumentarac tamo negde preko bare, u Evropi, ah gle čuda baš u Srbiji, neki malo mlađi klinci su pokušali nešto slično sa beogradskim bendom Austerity. Ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što sam bio delić te priče, i što sam imao čast da 2 godine sviram sa tako velikim muzičarima i ljudima. Jay!


Related Posts with Thumbnails