"In the center of the story is the life of the indigenous people of the village Bakhtia at the river Yenisei in the Siberian Taiga. The camera follows the protagonists in the village over a period of a year. The natives, whose daily routines have barely changed over the last centuries, keep living their lives according to their own cultural traditions. The expressive pictures are accompanied by original sound bites quoting the villagers."
"Priča o kultnoj muzičkoj grupi "Limunovo drvo" koju su 1977. godine osnovali u Beogradu Milan Mladenović, Milan Stefanović i Dragomir Mihailović, a koja se raspala 1980. godine. Dvojica danas živih osnivača benda i njihovi prijatelji sa kojima su sarađivali, prisećaju se tog kreativnog razdoblja. Iako nisu objavili nijedan album, kroz svedočenja mnogobrojnih poznatih novinara, ličnosti iz sveta rok muzike i umetnosti, razotkriva se zbog čega je "Limunovo drvo" jedan od najvažnijih srpskih muzičkih sastava. Sve to, potkrepljeno je i unikatnim snimcima sa njihova dva koncerta (jedan je iz 1978. godine, a drugi iz 1979. godine) na kojima se jasno čuje neponovljiva energija i originalni autorski pečat."
Malo (više) kasnim jbga ali to me naravno neće sprečiti u mojim nastojanjima da se isprati ovakva jedna zaista prejaka tema kao što je dokumentarac o Limunovom Drvetu. Inače film je već hit po festivalima diljem ex-YU, tako da nam ostaje jedino da se nadamo DVD izdanju ili nekoj BGD projekciji:
"Poznati autor nezavisnih filmova, multimedijalni umetnik i roker Branko Radaković koji od decembra 2013. snima dugometražni dokumentarac o kultnoj grupi "Limunovo drvo", ovih dana, objavio je da će taj film definitivno biti izmontiran do kraja juna.
"Cela stvar se malo odužila zbog toga što sam želeo delo za večnost, a ne samo projekat oko koga će trenutno da se digne prašina, što se u savremenom svetu često praktikuje. Mnogi mladi bi na prevaru i na tren da se proslave, a ne razmišljaju šta zaista ostavljaju iza sebe." - rekao je Radaković.
Film koji je dobio veliki publicitet u ex-YU regionu već na samom početku snimanja i na koji već dugo sa nestrpljenjem isčekuje publka, uskoro će izaći.
"Od početka rada na filmu, pa do sada, dobio sam dosta ponuda za razna učešća. Videćemo gde će se sve naći film Limunovo drvo. Za sada još uvek ništa ne bih da otkrivam jer sam obazriv i prema tome kako da plasiram film jer u svim porama zaudara neka neozbiljnost." - dodao je za kraj Branko Radaković.
Ovih dana objavljen je i drugi spektakularni trejler u kome se, sa izjavama o ovom bendu, pojavljuje, u svega 2 minuta, dvadeset i dve poznate ličnosti iz sveta novinarstva, rok muzike i umetnosti."
Ovim tekstom bih hteo da ukažem tj. više da podsetim na jedan, pa nazovimo ga za sad incident, a vezan za kultnu pesmu Zabranjenog Pušenja - Nedelja kad je otišo Hase. Naime, svi smo voleli tu pesmu, slušalo se to i na ekskurzijama i otprilike svi znamo kako ide i tekst i muzika i ceo fazon. E, al' onda je došao rat i podelio članove Pušenja ali i celog new primitives pokreta, na "pravu raju" tj. na ove koji su ostali u Sarajevu, i na "papke" ili kako su ih već nazivali, a zapravo Srbe koji su izbegli iz Sarajeva iako ih po ovim prvima navodno niko nije oterao niti bilo šta slično. Dakle, sami su otišli za Beograd i tako izdali, prodali i kako to već ide. Naravno, tu postoji i treća strana koja je da kažemo neutralno zapalila u Sloveniju poput Đure iz Bombaj Štampe, dok su u Sarajevu od viđenijih ostali Sejo Sexon aka Davor Sučić, Zenit Đozić aka Zena i Mirko Srdić poznatiji i kao Elvis, a za Beograd su utekli dr Nele Karajlić, zatim Rizo, vokalni solista Elvisa J. Kutovića, pa Daksha aka Ogi - basista Pušenja i legendarni producent Malkolm Muharem. Dakle, da ne bi bilo zabune ovde sam naveo samo široj publici kolko tolko prepoznatljive face a i realno za ove druge ni ne znam gde su i šta rade.
E sad, dakle bio rat, prošo rat, i već tamo '97 u Beograd su počeli da stižu novi albumi ovog novog sarajevskog Pušenja, dok je Nele nešto slično radio ovde sa albumom "Ja nisam odavle". Doduše Nele je na koncertima uvek napominjao da se radi o "krnjem Zabranjenom Pušenju", dok je Sejo kao gitarista i autor sarajevske verzije to malo drukčije skontao. E, sad dolazimo do poente. Kako je on to zapravo skontao možda može ponajbolje da se vidi na kompilacijama Pušenja koje su nam stizale iz Sarajeva i to upravo na samom kraju gorepomenute "Nedelja kad je otišo Hase" gde je Sejo najopuštenije isekao tj. bacio u fade out da se ne čuje ono skandiranje "Jugoslavija, Jugoslavija, Jugoslavija...". Naravno, kontam da je svima jasno zašto je to uradio, ali za onih 2% koji to ne znaju evo objašnjenja, znači njima je tamo po BIH Jugoslavija predstavljala svo ono najgrđe zlo, a i u to doba se Srbija (sa Crnom Gorom) i dalje nazivala Jugoslavijom, pa je bilo jednostavno nezamislivo da se to skandiranje čuje po sarajevskim kafićima i svuda. Što se mene tiče za sad fer.
Inače, ja sam tada iskreno više gotivio tu Sejinu verziju Pušenja nego ovu Neletovu jer na tom jednom jedinom albumu "Ja nisam odavle" ima možda 2 pesme koje mi se onako baš iskreno sviđaju, dok na Sejinim albumima i pored gomile ultra ratno-patetičnih pesama bilo je i dosta kvalitetne glazbe poput "Možeš imat moje tijelo", "Jugo 45", "Poso, kuća, birtija", "Karabaja", "Džana" itd.etc.
E, a onda je došla 2003. i Jugoslavija je konačno ukinuta i na papiru, tako da sam kontao da sad neće bit problema, pa sam tako 2006. otišao u SKC da pogledam i tu Sejinu verziju Pušenja uživo. I zaista, pun SKC, sve na nivou, hitovi se ređaju, omladina singalonguje sa Sejom za vokalom, ma sve u fulu, i bukvalno je samo falio Nele pa da to bude ko nekad.
Ali avaj, stiglo se i do "Nedelje kad je otišo Hase" i ja baš uvatio da pomno ispratim sa strane, nepristrasno kolko se može, šta će se dešavati na kraju pesme na bini ali i u publici. I tako, ide na kraju nekoliko puta ono ponavljanje kad se peva "Svi u napad, svi u napad, svi u napad, jedan je Hase" i sad svi očekujemo finiš sa Jugoslavijom kad Sejo prekide pesmu. I ja gledam, znači ne verujem, ali je beogradska publika tu srećom izvadila stvar i nastavi sa skandiranjem Jugoslavija jedno 2-3 minuta, a ovi na bini se svo to vreme pravili ludi, iz fazona - jel' čujete kako nešto cvili?
Alo bre Davore Sučiću aka Sejo Seksone, đe ti je ba zapeo kraj pesme care? Pa ne može se pobogu tek tako prekrajati istorija, ne može se cenzurisati rokenrol, koji te to kompleks puca - jebo li te on? Šta je bre ovo, neki kao revizionizam bogtejebo? Pa dal' ima igde na svetu da je neko tako skratio pesmu da bi se dodvorio jednom delu publike? To je bre jedna genijalna pesma nastala u datom trenutku istorije, dakle 1985. kada se volela ta zemlja Jugoslavija, i sad ovaj uvatio da je menja. Pa šta to znači, jel' sad treba svaki rokenrol bend koji je svirao dok je bila SFRJ, da uvati pa da prepravlja tako delove gde se pominju imena i nazivi onih protiv kojih su kasnije ratovali? Evo ja ne znam ni za jedan drugi primer, a ako neko zna nek kaže, jer meni je ovo sramota od blamove sramote. Uostalom, ako Seji tekst pesme nije bio po volji mogao je i da je izostavi na beogradskom koncertu, i meni bi to bilo skroz prihvatljivo, ali jok, on je morao da je odsvira, jer gistro raja traže veselo, ko će slušat tuđu muku?
Da zaključim. Iako zaista poštujem Seju kao autora ne mislim ama baš ništa dobro o njemu ko čoveku, tako da više nikad nisam pohodio koncert SA Pušenja, iako svake godine barem po jednom sviraju u Beogradu i naravno uvek je puno jer dolaze novi klinci koji veze nemaju sa životom, jer ta omladina je prvo čula ove najnovije pesme pa su onda uzeli da kopaju po originalnim albumima Pušenja. Mada iskreno i mi stariji smo tako radili, i ja sam prvo video spot na televiziji "Ja sam MANIJAK iz gimnazijskog parka" pa sam onda gledo Nadrealiste pa me jbga povuklo.
Ma bre ne bi ja ovo ni pisao da pre neki dan nisam slušao neki svoj mix Pušenja i izvalio da mi je "Nedelja" cenzurisana. Znači odma' sam onako u šoku i neverici po'itao na "Roknostalgiju" i skinuo kvalitetan mp3 rip sa vinila da smirim živce. I evo, sad mi je već mnogo bolje, a prilažem vam dole i cenzurisanu verziju pesme za one koji i dalje ne veruju da neko ima obraza to da uradi. Znači bolje grob da mi je oskrnavio nego svetu NEĐELJU!
Kali Juga burazeru. Žešće zajebano doba. Samo true crime prolazi.
"Jonah Hill plays Michael Finkel, a recently terminated New York Times journalist who's struggling for work after a story gone wrong. One day, he receives a phone call from a man regarding an FBI Most Wanted individual named Christian Longo, who's been captured and claimed to be living as Finkel. Longo and Finkel meet and form a potentially marriage shattering bond while Longo is in prison awaiting his trial. Finkel exchanges journalism tips for the real events behind Longo's alleged heinous acts of murdering his family. Through the twists and turns in the movie, only at the end will Finkel uncover the True Story."
Za sve one koje zanima kako izgleda hronična shizofrenija, evo jedan onako baš ekstreman primer. Naravno nisu svi shizofreničari hardkor kao glavni junak ove priče, većinu nikada nećete izvaliti, većina uopšte nije nasilna prema okolini pa čak ni prema sebi, dakle žive naizgled normalne živote i bore se sa tim raznim vrstama halucinacija na ovaj ili onaj način, a najviše lekovima jer su najdelotvorniji, jer ipak nismo svi pokojni genijalac Džon Neš koji je uspeo da ih iskulira na suvo, u prevodu da sluša i gleda te halucinacije al' da ih ignoriše. Takođe većina ljudi koja ima neki oblik shizofrenije jednostavno nikad sebi neće priznati da je to bolest jer je rad toliko intezivan a halucinacije toliko opipljive i stvarne da nema šanse da ti dođe sad tu neko sa strane i krene da ti kenja kako si ti to samo umislio i istripovao, i da pokuša da te ubedi kako je čitav taj tvoj svet zapravo lažan. Automatski se čovek pobuni. Uostalom zamisite da vama tako neko dođe jednog dana i saopšti vam priču da to što živite tu i tu, što imate ženu i decu, prijatelje, da je sve to iluzija, da je i čitava vaša prošlost samo plod pogrešne percepcije koja dolazi iz obolelog uma. Naravno da će se svako na to pobuniti, jer živi isuviše dugo u takvom svetu da bi prihvatio da je sve bila samo laž. E, zato ovi naši psihijatri po bolnicama tog tipa kad uoče shizofreniju nema tu puno priče i ubeđivanja, nego samo injekcija nekog anti-psihotika u bulju i tek onda kad se spustiš na zemlju, kad se u neku ruku probudiš iz tog sna, onda ti objasne gde si bio i šta si radio. Naravno ni tada većina to ne prihvata, jer taj ovozemaljski svet je isuviše dosadan i besmislen u odnosu na onaj koji smo živeli pa makar ga živeli i u paklu. Dakle, lep je ovaj vaš "raj" gde smo svi normalni, al' ja bi da vi mene ipak vratite u moj pakao. I onda kreće borba ali na kraju ti sam biraš u kojoj percepciji ćeš da živiš, jer po zakonu niko nema pravo da te kljuka tim lekovima ako nisi nasilan prema okolini.
Shizofrenija na drugu stranu je možda najbolji dokaz da nema nikakvog boga i kreatora do nas samih, i da samo mi solo kreiramo svet oko sebe, pa ako nam je u umu pakao cela stvarnost će biti pakao. Na ulici možete sresti dve osobe kako sede jedna pored druge, a koje žive u skroz različitim svetovima. Neki ljudi to ne mogu da shvate jer i oni su žrtve al' malo drugačije, globalne shizofrenije, gde se svi mi slažemo šta je bolesno a šta OK. To je najverovatnije i najopasniji oblik, jer tu jedni drugima svakodnevno potvrđujujemo priču da je sve OK, da je sve to tako i samo tako. A dal' je zapravo baš tako? Čim ti niti jednom u svom životu nisi doveo u pitanje istinitost stvarnosti oko sebe tu nešto nije u redu. I jeste, ova priča dojaja zvuči kao neki "Matriks" ali je problem u tome što je i sam taj matriks nastao iz ove priče. Pa šta je onda zapravo prava stvarnost? Pa nema je, tj. ima je al' je svako kreira sam za sebe i ne postoje dva identična sveta, dve istovetne percepcije. Mi se možemo složiti da je onaj tamo zid zelen, ali možda ja to zeleno zapravo vidim kao crveno ili plavo, pa kad na zeleno svetlo prelazimo pešački prelaz, mi svi ispoštujemo pravilo, ali ne vidimo isto. Sinestezija je isto još jedan super pokazatelj da stvari nisu iste ali to je već malo kompleksnija priča.
Paranoja igra takođe jednu od glavnih uloga u shizofreniji, pa se zato i dešavaju ta ubistva, jer neće čovek ubiti što eto voli da ubija, znači nije on psihopata, nego će ubiti iz straha, u borbi za svoj život, što je sasvim opravdano, pa zato shizofreničare i ne šalju u obične zatvore jer logično nisu oni krivi što su bolesni. Ja ako sam video da me juri međed da me pojede, ja sam uzeo lovačku pušku i pucao na njega, i tako bi svako od nas uradio, samo što nisu svi tu videli međeda nego je to možda bio komšija Rade. Takođe ovi glasovi u glavi su toliko stvarni da ako ja ne uspem da shvatim da su samo plod greške u mom sistemu ja ću ih na kraju kad tad poslušati, jer oni su uvek uz mene, stalno mi nešto govore, obično jako neprijatne stvari. Aj' ti izdrži da ti neko non-stop govori kako si ništavan, bezvredan i ko zna još kakav. To ti je skroz isto ko i ono u sportu kad trener bodri igrače pa im govori, ajmo, ajde, najjači smo, razbićemo ih, nepobedivi smo, pa onda tim pobedi. Al' tim nikako neće pobediti ako bi neko došao da im kenja kako su jadni i kako nisu ni za kurac. Daj mi npr. Novaka Đokovića na jedno par meseci, da ga podvrgnem uslovima poput onih kakvi su bili na Golom Otoku pa da vidiš kako će da se raspadne. Tim eksperata bi mu trebao kasnije da ga resetuje, da ga vrati na staro, ali nikad više ne bi bio onaj isti, dakle mogao bi da se povrati, pobeđivao bi, ali trauma bi zauvek ostala. To su pokušali i u ovom filmu da prikažu, kao neki uzrok nastanka shizofrenije, što ja nisam baš siguran da treba da postoji neki jak okidač, ne mora da proživiš baš toliko intenzivnu traumu da bi se javila shizofrenija. Ma ima tu još dosta toga, pisao sam ja o tome čim sam izvalio da znam da pišem. Znači bolje pogledajte film, jer nisam ja učio te knjige pa da sad smem da tvrdim, ja samo govorim iz svog ličnog iskustva, iz onog što sam ja video po tim ustanovama, šta su ljudi sve pričali, i šta sam video "na slobodi" šta ljudi pričaju, a nisu svesni kolko su u kanalu. Ali najgori su oni koji su skroz samouvereni, sa njima nema komunikacije. I čim vidiš da je neko preterano samouveren to ti je prvi znak da ga nešto vozi ka psihozi. Jer ako svakoga dana ne preispituješ sebe i svoju percepciju, ako se prepustiš tom stavu da si uvek i skroz u pravu, proveri glavu druže, proveri glavu.
"A reclusive American composer with an online following has a tentative romance with a beautiful social worker. This offers a glimmer of hope, but his mind fractures as the voices in his head grow louder and more destructive."
