Organizovala moja osnovna škola "Branko Ćopić" zimovanje za đake viših razreda u Čehoslovačkoj 1990. Ja sam tad bio 7. razred i dosta ljudi iz mog odeljenja je išlo, ali i iz ostalih, tako da je bilo i klinaca koji su bili 5-6. razred. Išlo se na neku planinu ja sam zaista ne mogu da se setim, ali uglavnom nalazila se u slovačkom delu i u podnožju je bio šljakerski gradić na fazon Užica (Zlatibor-Užice). Celu tu eksurziju je predvodio nastavnik geografije Mladen Šarčević zvani Šarac koji je, ah gle čuda, trenutno ministar prosvete u Vučićevoj vladi. Šarac je bio najomiljeniji lik u našoj školi jer je uvek bio maksimalno korektan i što je najbitnije nije psihički maltretirao učenike kako je to radila većina ostalih nazovi nastavnika. Zbog toga su ga svi poštovali i za veliko čudo niko nije bežao sa njegovih časova, jednostavno umeo je sa decom. Baš iz tog razloga kontam da je on trenutno jedini ozbiljan ministar u ovoj vladi jer sam ga gledao pre neki dan na televiziji, i tačno sam prepoznao čoveka i po imenu i po ponašanju.
Ne mogu sad da se setim tačno, ali na dalek put smo krenuli ja mislim sa dva autobusa, kroz Mađarsku pa u Češku. Samo da podsetim mlađe čitaoce, istočni blok se tada tek raspao, berlinski zid je probijen godinu dana ranije, ali beda u tim zemljama je bila i dalje i te kako vidljiva, a to se dalo primetiti odma' kad smo prešli granicu s Mađarskom. Znači gledali smo kroz one prozore ko da smo na safariju, nismo mogli da verujemo koji raspad je vladao i koje siromaštvo. Jbte, pa mi smo 1990. prema njima bili bukvalno ko Nemačka, a oni tamo neki Uzbekistan, al' bez zajebancije. Još gora situacija je bila kad smo ušli u Češku, to je bilo ko da putuješ kroz Jugoslaviju 50-ih godina pa još gore. Mislim, ne može to sad da se opiše, to je jednostavno trebalo videti. No dobro, šta smo mi klinci tad znali, jedino što smo znali je bilo da je Jugoslavija (Srbija) najbolja i najjača zemlja na svetu, a ovo sve ostalo otpad.
I tako, stignemo mi na tu planinčinu, hotel valjda B kategorije, s tim da treba uzeti u obzir da oni tu decenijama nisu imali nikakve goste sa zapada, no samo iz zemalja istočnog bloka, tako da smo tamo zatekli neke klince Mađare, isto nekakva eksurzija, koji su se rasporedili po bungalovima a nama kao ostavili hotel. Naravno da to tako nije moglo da prođe jer mi smo tad bili hardkor Srbi, jer setite se da se ipak radi o 1990. godini kada je to srbovanje bilo na najjače. Pošto smo odmah razmenili novac, ja sam nosio 100 maraka, ovi neki i po više, odma se krenulo u kupovinu svega i svačega, jer je sve bilo surovo jeftino, znači ko sad kad bi neko iz USA ili EU došao u Srbiju pa puta 10. Znači te cene, to je bilo smešno, a mi prepuni onih kruna, i sad sve i da hoćeš ti nemaš na šta da potrošiš tolki novac, jer nema šta da se kupi, rafovi prazni. Jedino što su odmah bukvalno svi kupili su bili nekakvi štapovi za hokej, e sad dal' su to bili pravi štapovi ili neke replike ja nemam pojma, uglavnom svako je imao bar po jedan. Vrlo brzo se organizovala ta ekipa glavnih siledžija i školskih delikvenata pa su otišli u one bungalove i izlomili jadne Mađare. Sećam se da je Bucko s Vidikovca koji je išao u 7-3 bukvalno polomio taj jedan štap o nesrećnog Mađara polmivši mu ruku, tako da su ovi bili primorani da napuste bungalove, jer logično oni su Mađari a Srbi su tad posebno mrzeli Mađare, zar ne? Naravno, Šarac (ministar prosvete) je tu u startu doživeo nervni slom, jer tek smo došli a već tuča. O lomljenju inventara u objektima neću da pišem jer to se podrazumevalo, jedino se sećam da sam i sam mogao da nastradam jer u jednoj internoj tuči između nas Srba jedan me gurno i ja sam udario o neka staklena vrata koja su se slomila ko ništa, pa nas posle Šarac ganjao danima da utvrdi ko je slomio to staklo da se kao plati odšteta. Naravno da niko nije reč rekao, tako da je ostalo da ta soba gde se to desilo plati štetu, što se opet nije desilo i pored toga što smo imali toliko para da smo realno mogli da platimo sva stakla na tom spratu.
Ja nisam išao u te bungalove no sam se stacionario u hotelskoj sobu sa Bocom Bruknerom i Softijem koje možda znaju oni koji su 90-ih slušali rep sastav Belgrade Ghetto. Oni su bili mlađi od mene godinu il' dve dana pa su bili klasični metalci u Slayer i Iron Maiden majicama, dok je mene to već prošlo, tj. već sam počeo da slušam i domaći rok i svašta, ali fora je u tome što je Softi poneo kasetaš tako da je od jutra do mraka pičila Metallica i dosta ljudi je blejalo kod nas u sobi, začudo niko nije išao na sneg da skija i slično, tako da su skroz sjebali sobu. Uglavnom to je bilo kao zimovanje a ja zimske radosti video nisam za tih 7-8 dana. Jedina zanimacija je bila kad su nas vodili u taj grad u podnožju planine kao u shoping. E al' kurac shoping kad nema ničega, jedino je neki sajam radio koji je realno više ličio na buvlju pijacu. Tu je zaista bilo svega i svačega, i tu sam prvi put video one češke piratske kasete koje su se kasnije pojavile kod SKC-a, tako da sam ih kupio na kilo. Sve sam uzeo, Iron Maiden prva 3 albuma, Deep Purple, Pink Floyd, ma bukvalno sve od svega je bilo da se kupi, pa evo i dan danas čuvam sve te kasete i šljakaju. To je tad bila revolucija, jer kad bi mi došli do svih tih naslova da se pametni Česi nisu setili i piratizovali sve? Nisi više morao da presnimavaš od 3. ruke pa da ti grozno šušti zvuk, nego bukvalno ko original.
I tako, dok smo bahato kupovali sve i svja, oni nesrećni sirotani su nas gledali u čudu, nije im bilo jasno odakle nam lova. Na kraju kad više nije imalo šta da se kupi upali smo u neku prodavnicu sa maketama, i pokupovali sve makete brodova, ali meni je i dalje ostalo dosta novca koji nisam uspeo da potrošim, tako da i sad čuvam par 100-tina kruna. Još da dodam na kraju da su se svi masovno alkoholisali svaki dan i noć i mislim da možda jedini ja nisam pio alkohol. E, tako vam je to izgledalo iza gvozdene zavese pre 26 godina, a vidi gde su sada Slovaci i Česi a gde smo mi.
