Šta je to ljubav a nije feferon

Šta je to ljubav? Ljubav je kad dvoje ne baš tako mladih a situiranih ljudi odluče da se uzmu, da podele taj životni užas na pola, da budu sapatnici. Jer uvek je lakše udvoje. Jedan vodi dete kod lekara, drugi završava papire u opštini, jedan kuva, drugi usisava itd. Neki bi rekli da to nije ljubav no čisto koristoljublje a ja baš tvrdim suprotno. To jeste prava ljubav, jer podeliti patnju sa nekim nije nimalo lako, i to ne možeš baš sa svakim jbga, jer logično neće svako da te trpi. I tako se ljudi udružuju u te bračne zajednice ne bi li im bilo bar malo lakše u životu, jer najgore je kad si sam pa ostariš, pa nema ko te pazi, a ovako možda izrodite i neku decu pa ta deca posle brinu o tebi kada ti partner rikne. Jbga, treba sve to iskalkulisati, jer život nije zajebancija, no jedna jako zajebana rabota. Mora da se planira godinama unapred, i nema tu nikakve spontanosti ko što maštamo. E sad, očigledno je da nismo svi rođeni da živimo u paru, pa tako veliki broj ljudi skroz solira, s tim da ti za takvu opciju ipak treba dobra novčana podloga, jer jedna plata nije isto ko dve, tako da ako si u tom fazonu mora ili da radiš dva posla, ili da ti je plata na zadovoljavajućem nivou, ne bi li ispunio sve te zajebane uslove da budeš skroz nezavisan i svoj.

Nikad u životu nisam živeo u takvim zajednicama, nekako ne mogu da zamislim da mi neko po ceo dan sedi u sobi ili da delimo prostor. Ajde OK, kapiram ono kad imate dva kompa pa kad imaš potrebu da se osamiš a ti fino na net i bukvalno ko da nisi više tu. Al' nije oduvek bilo tako, sećam se kada sam imao jednu curu tamo početkom 2000-tih, i po tri dana bi boravila kod mene, tako da sam imao izuzetno jaku potrebu da budem malo sam, svoj na svome, da me ostavi malko na miru, jer ja jedino mogu da se pravo opustim kada sam skroz solo, a svako duže druženje me čini jako nervoznim i napetim. Ma bukvalno samo što se nisam razdrao: ama bre ženo božija, idi malo svojoj kući bogteubio, teraj me u kurac, imam i ja dušu pobogu - ali njoj to nije smetalo, ona je valjda od malena navikla na te razne zajednice, na konstantnu gužvu jer je još sa 15 godina došla u Beograd da uči škole. Tako da sam bio prinuđen da većinu vremena provedem na netu. I tako, dok je ona šila nekakve haljine na krevetu (studirala je primenjenu) ja sam divljao po raznim forimima te smo se baš lepo sporazumeli, nit je ona mene cimala, nit ja nju, a i nije bila neka brbljiva smaračica sa šupljim pričama. Dakle, svako je radio svoje i svima je bilo potaman.

Druga stvar što se tiče tih odnosa su nežnost i pažnja, i to me oduvek zbunjivalo. Npr. ležite u krevetu i ona hoće da je zagrliš, i ja je zagrlim a ona topla ma ko kaljava peć, baš ono zrači tom nekom energijom, a meni naravno to jako smeta jer ne volim da me neko greje bezveze, i ovako se non stop znojim. A sa druge strane pa kako ću pobogu tako zagrljen spavati, em što me sve žulja, em što se okrećem u krevetu ko na ražnju. Dakle, ja i dan danas tripujem da su one scene iz filmova kad se dvoje bude idilično zagrljeni čista fikcija holivudskog sranja, ali opet kontam da ima i takvih ludi koji to vole i koji se ne cimaju toliko u snu, ali ipak mislim da su u velikoj manjini. Takođe, još od malih nogu nisam podnosio da me bilo ko grli i gnjavi, sećam se samo keve i ćaleta, bukvalno sam bežao od njih kad hoće da me zagrle, a o drugoj rodbini da ne pričam. Šta me koji kurac pritiskaš, ajde OK ono kad se dugo nismo videli pa zagrliš nekog od srca, ali to konstantno gnjavljenje je meni žešći užas. Pa tako kad mi cura sva raspilavljena kaže - zagrli me, ja je odradim al' iskreno preko kurca, jer to nije moja priča. Imao sam dve ozbiljne veze u životu, prvu od 1998. do 2000. a drugu 2000-2006, i sa obe cure sam u startu napravio dil da ako budemo ikada živeli zajedno u svom stanu, da kreveti mooooraju da budu razdvojeni, jer te fore kao bračni krevet, to me zajebi, jer pamtim kako je to izgledalo čak i na ovom mom kolosalnom, znači morao sam da se zgrbim u ćošku i da ne mrdam, jer kako bi malo odskočio naleteo bi na ovu furunu. Čak sam se i istrenirao tokom godina da sam bukvalno spavao u toj jednoj jedinoj pozi a bez da se pomeram, dok se ova bahato širila, jebe se njoj što ja ne mogu da se opustim u svom rođenom krevetu. E, baš zato smo se i dogovarali da kupimo dva i da fino svako kulira u svom miru i spokoju, a da se tucaš falabogu možeš i na frižideru ili veš mašini, koji će ti mrtvi bračni krevet, jebo te on da te jebo?

Znam, ovo sad zvuči ko da ja kenjam i izvoljevam, da sam samoživ i slično, al' brate oću tih svojih 3-4 metra kvadratna privatnosti i to ne dam ma ni za šta na svetu. Pa jbte, čak i po srpskim zatvorima imaš pravo na svoja 2 metra, i što onda ne bi imao takvu privilegiju i na slobodi, zar ne? Ne cimam te, ne cimaj me, i ja mislim da je to fer, da je to poštovanje, tolerancija i razumevanje, ljubav jednom rečju...