Apstinencija ili celibat?

U proteklih dosta vremena (preko godinu dana) od kad nemam kontakte sa ženskim osobama, doživeo sam neverovatnu trasformaciju. Znam, neko će sad reći da proverim da nisam peđer il' trandža, ali ja na to odma' odgovaram - eh da sam bar, barem bi konačno saznao ko sam i šta sam, da imam identitet pa bilo kakav. Jer bolje je biti išta nego ništa, zar ne? Ali avaj, moje jako čudne opsesivno-kompulsivne misli mi nameću viziju da ja sad ne mogu da zamislim sebe sa nekom curom, dakle onaj fazon, zagrljaj, nežnosti, poljubac a o seksualnom činu da ne pričamo. Sve mi se to nekako "gadi". Naravno, kad se napijem nemam taj problem ni u najavi, ili što jedan mladi pesnik reče - jebo bi Vendi a ne baba seru. Ali jbeš ti to ako moraš svaki put da se alkoholišeš da bi bio intiman s nekim. Sve ovo me neodoljivo podsetilo na slučaj Džefrija Dahmera koji nije mogao da ubije čoveka ako se ne odvali od alkohola. Jednostavno grizla ga savest iako je navodno bio hardkor psihopata. E tako i ja, vidim se sa curom i krene akcija a ja se osećam skroz neprijatno, osećam kao da ne pripadam tu, ma ne prija mi i kraj bre. I sad kad pogledam unazad, pa ja bre od 1996. nisam bio s curom strejt, dal' su to bili trodoni, spid ili alkohol, skroz je nebitno, jer isti je kurac.

Takođe, od kad sam se ugojio nemam više taj osećaj superiornosti ko što sam imao sa 70 kila. Sve me mrzi, sve me smara a i cure (logično) nisu baš u fazonu da se cimaju oko "ugojenih degenerika", i mogu ja da budem ko zna kakav bloger, pisac, pa čak i "urbana gradska faca" i štatijaznam, to u ovom slučaju zaista ne prolazi, a u to sam se i sam uverio kada sam izdao knjigu 2011. Jbga, ne možeš ti sa bojler stomakom i sisama da glumiš tu nekog zavodnika, zar ne? Takođe emocije su mi skroz otupele, zaplačem jednom godišnje i slično, a prema bliskim osobama imam odnos kao prema svojoj mački, znate onaj fazon - tepaš joj i maziš je al' to nema ama baš nikakve veze sa muško-ženskom odnosom, jer skroz je plitko. Baš iz tog razloga sam sa prijateljima i planirao da snimim onaj dokumentarac "Sociopata: ja, Bojan Pandža", jer sam skontao da postoji jasna razlika između psihopatije i sociopatije. Dakle, psihopata se navodno rađa a sociopata nastaje u ranom detinjstvu usled određenih spoljašnjih uticaja. Takođe psihopata ne oseća nikakav strah za razliku od sociopate, tako da psiho vrlo lako prolazi poligraf a socio pada na keca.

Zbog svega ovoga sam odlučio da skroz prestanem da se cimam oko tako tih akcija jer na kraju se uvek sjebem i osećam totalno prazno. A naravno da bi voleo da se zaljubim u nekoga ko što mi se to dešavalo dok sam bio tinejdžer. Dakle, iskreno to želim ali nažalost ne biva. Stoga se povlačim i čekam da me sudbina obraduje, da cura mene izabere, da mi ona prava bukvalno padne s neba. Ma tačno ko što mi je 1998. jedna Jelena tako pala, bukvalno sam je sreo na ulici i to je bilo to, što se kaže - ljubav na prvi pogled. Želim da verujem u to. Najiskrenije.