Autor teksta moja drugarčina i realni velikan subkulturne scene:
Nikola Popević!
После текстова о томе како су настајали спотови за "Хунд" и "Акрохолију", време је да се пређе на озбиљније теме.
Мало је рећи да је Гвидо Обрадовић легенда. За такве људе реч није измишљена, а и када би била измишљена, била би недовољна да објасни сумануту количину енергије и преданости уложене у развој тзв. "сцене", а при томе радећи на свему томе са нециничном озбиљношћу. Тзв. "сцена" је једна недефинисана категорија људи окупљених (у овом случају, има и много других) око музике неспособне да дубље уђе у медије и самим тим допре до шире публике, али довољно потентне да споменуте људе окупи макар због зезања. И управо су људи који тзв. "сцену" вуку, мада остајали мало је рећи легенде, истовремено и остајали заправо несхваћени. Број анегдота, прича, гласина, лажне историје и још лажнијих сећања... све је на гомили. Али разумевање мотивације да се свему томе дода и неки озбиљан рад са конкретним резултатима, већини углавном измиче. Филмови у којима је главни актер Zivan Pujic, и поред дозе ироније, за то разумевање су значајни; остаје нада да ћемо једном имати и филм о Гвиду Обрадовићу.
Било како било, већ етаблиран као андерграунд аутор, са Гвидом сам се договорио да направимо спот у духу DIY естетике коју је његов бенд Brainstorm баштинио. Наравно, ту су одмах кренули и проблеми рада у штап-без-канапа условима. Можда неко технички поткованији од мене, а да није умро од старости јер говоримо о ОНОЈ техници и то аматерској, уме да објасни зашто на снимцима неких VHS камера при лошем осветљењу остају трагови за светлим површинама, и то када се камера помера брзо. Није ни важно, добијем ја брдо неког видео материјала, али технички комплетно неупотребљивог. Лажем, у ствари, да сам правио спот за неки ретро психоделични есид стоунер рок бенд, то би можда и имало смисла. За d-beat хардкор панк баш и не. После се испоставило да је камерман брзих руку био Вања Екстремиста, али ћутите о томе.
Можда неки не знају, али ране деведесете биле су турбулентне године, стално неке пиздарије, идеално окружење за политичка паролашења по песмама, како леве тако и десне оријентације. У овом споту налазе се, испоставиће се касније, врло ретки снимци са нереда из јуна (мислим да је био једанаести) 1993. године, кад је погинуо један полицајац (!) и после којих је брачни пар Драшковић попио лепе батине.
До снимака сам дошао тако што сам их искукао од једне колегинице из Информативе која ми је донела свега једну касету са сировим материјалима искоришћеним овде. Како се код нас слабо шта мења, и тад су владале извесне сумњичавости о намерама аутора коме требају снимци демонстрација (мада сам тражио било које), па је то све било урађено уз дозу непотребне конспирације коју чак и не памтим као нешто богзна како узбудљиво. Остали колажи, фотке и слична скоро па уметничка делца радио је Гвидо да би све имало тај красти-ди-бит шмек, уз неизбежно левичарење о патриотизму, устанцима клетих и сужњих, војсци и полицији.
Сад кад вратим филм, од те тзв. "сцене", преко букаџијског политичарења па до озбиљних догађаја овековечених као сведока времена како у овом споту, тако и у нашим непоузданим сећањима, емоције које према томе гајим сличне су као и према 9. марту и 5. октобру, догађајима у којима сам учествовао, али сам осећај да сам био део нечега што је подигло муљ којекаквих драшковића, ђинђића, чеда-чанака, тадића и осталих весника "златног доба", заправо је мучан. Али мучан је само површински, јер осећај који је стварала музика око које смо се врзмали, није емоција пер се. Вероватно је реч о неком менталном поремећају или можда презупчењу у одрастању, некада давно упаљеном пламену који све време шапуће "мрш сви у пизду материну, мрш сви у пизду материну, мрш сви у пизду материну..." чак и сада кад је притиснут свакодневницом средовечног човека сведен на тачку белог усијања. Криво ми је донекле што из свега није изрођено нешто громопуцачко и значајније, што бунт није био мудрије каналисан и што се све свело на лична ангажовања и на крају пливања или бар држања носа изнад воде, али опет, мрш сви у пизду материну. Није ни важно, реално.
Мало ми је криво и што је цео тај звук данас сведен на политички коректно испрђивање. Да се разумемо, и ономад је било исто, али је испрђивање у међувремену постало мејнстим, па је и хардкор панк тако згаснуо јер што би се сад неко трудио да провали "шта се дере овај" преко бучних гитара кад исто то може лепо да чује чим укључи телевизор.
0 comments:
Post a Comment