Ko ne zna Brankovu životnu priču i njegovu večitu borbu ova autobiografija će mu biti jako dosadna sa nabrajanjem dela i nagrada koje je dobio za života. Jedino što je baš ubo je Brankovo detinjstvo ali i to je maznuto iz knjiga koje se bave tim periodom, od "Bašte sljezove boje" preko "Orlovi rano lete" pa do "Bosonogog djetinjstva". Naravno i školovanje spada pod taj period sa "Magarećim godinama". Ja svakako volim i taj partizanski ciklus na čelu sa "Doživljajima Nikoletine Bursaća" za koju smatram da je najbolja, najduhovitija i najveselija Brankova knjiga, jer ostale koje se bave time su jako mračne, poput "Gluvi barut" i "Prolom". To ono kad oćete da se ubijete pa pročitate jednu od ove dve knjige i eto vas kako visite na lusteru. A najgore od svega je to što ova dva dela tačno proriču dešavanja iz 90-ih.
Posle Nikoletine drage su mi i ove tzv. dođoške knjige o naseljavanju Krajšnika u Vojvodinu jer sam i sam potomak takvih baraba, koji su me uvek veselili svojim prijavama, ma ko Branka da sam uživo slušo. Kad Krajišnik krene u štetu pa veli "Ženo bogteubio, idem s ljudima" i uglavnom sve one Torbicine prijave, varenika, klis, međed i tako to. Tu spadaju knjige poput genijalne "Ne tuguj bronzana stražo" (za koju je dobio NIN-ovu nagradu 1958.) i "Osma ofanziva". Naravno, ne treba zaboraviti ni pesme poput "Ježeva kućica" jer Branko je pored proze pisao i baš dosta poezije, i to kakve. Setimo se samo "Mala moja iz Bosanske Krupe" koja je meni na nivou jednog Šantića, al' bez zajebancije. Prava ona naivna dečija ljubavna, ma ko Emina.
Toplo preporučujem i igrani film Nikoletina Bursać (1964) gde Dragomir Pujić savršeno igra Nikoletinu i bukvalno on postaje taj Nikolet'na, pa kad zamišljam Nikoletinu ja odma njega vidim. Ma to je nešto neverovatno. Takođe Jovica Jež je Milan Srdoč i nema drugog Jovice do Srdoča. pa zato i izbegavam da gledam predstave jer ne mogu da prepoznam likove u ovim novim glumcima. Jedini koji je znao da stvori Nikoletinu u pozorištu je bio veliki Brankov jaran Toma Kuruzović poznatiji i kao Misirac, ali njega nažalost više nema. Velika faca je bio, i kad plače i kad se smeje.
Da se vratim knjizi. Sve je to fino Popović nabrojao, čak je dobar deo knjige posvetio i "Jeretičkoj priči" pa i drugim napadima na Branka, ali je izostavio ono što je barem meni najbitnije, a to je Brankova bolest i smrt. Kao da se uplašio tog dela Brankovog života ili nije hteo da ga se ljudi sećaju po tome, ali džaba jer ljudi Branka najviše i znaju po samoubistvu pa tek onda "Ježevoj Kućici" i "Orlovi rano lete". Znači tu je skroz omano, ispalo je da više ja znam o Brankovim problemima pred suicid od pisca biografa. Samo je napisao da je išao mostom ka NBGD strani i od jednom nestao, a po svedočenju tog klinca s kojim je bio blizak. A đe ba zapela psihijatrijska dijagnoza (manija gonjenja?), đe ba zapeo hardkor alkoholizam? To je ovde sve preskočeno, kao iz fazona da se ružne stvari ne saznaju, ali brate mili, ako pišeš biografiju ti si dužan da pored tolke hvale staviš i onu drugu stranu, pa nek narod sudi, jer što bi se neko ljutio kad bi saznao da je Branko pred kraj života završavao mortus pijan u Palmotićevoj, gde su ga u hardkor delirijumu vezanog za krevet treznili do jutra? Pa i on je čovek pobogu, i sigurno nije cirkao jer mu bilo veselo nego iz čiste muke, da pobegne od te paranoje koja ga je gonila godinama, gde nije mogao da provali dal' su to policajci u civilu ili samo njegova bolest. Sa te strane ova knjiga kurcu ne vredi, a i ostatak je smor osim za nas koji malo više poznajemo Brankovo delo. Znam da su se neki meni bliski ljudi smorili čitajući pa zbog toga ovako reagujem.
"Zbogom lijepi i strašni živote!
Mart mjesec, 1984. godine!
Branko Ćopić"
0 comments:
Post a Comment