Director:
Lars von Trier
Runtime: 136 min
Uh bre, ova MELANCHOLIA bre mnogo jaka, opasno zajeban film, ko mene da su pitali, al' bez zajebancije, čak mogu da kažem da je ovo ujedno i najjači film ove godine do sad, jer svi elementi su tu, i depresija, i smak sveta, i ruganje tradicionalnim vrednostima, i još mnogo, mnogo toga, baš onako po meri nas suštinskih nihilista. I mora da priznam da je ovo prvi film Lars Von Trira koji mi se u potpunosti svideo, te vam ga stoga naj-naj-toplije preporučujem, bez imalo zadrške. Znači, čista 10-ka, a sad na pos'o, nemo' neko da nije gledo !
IMDB
"Two sisters find their already strained relationship challenged as a mysterious new planet threatens to collide into the Earth."
DOWNLOAD :
http://www.megaupload.com/?d=0BREILBG
http://www.megaupload.com/?d=E6LXQVOF
7 comments:
Samo toliko o Melahnoliji? Eh, nekako sam se radovala ideji da ćeš da se raspišeš.
Nedostaje nam jedna fina domaća recenzija ovog filma.
Jebiga, ne bavim se recenzijama igranih filmova jer nisam kompetentan, al bez zajebancije.
Filmic je tako prijatan da mi dodje da se bacim i ja u melanholiju bez zezanja , treba mi samo takvo okruzenje ,prava stvar...
Lars Von Trier nikad ne omane.
nije monotonija, to je melanhonija :p
Stigla sam prerano. Dok sam u umazanoj pekari pijuci losu kafu i jeduci neverovatno ukusnu buhtlu iz koje je curio divan domaci dzem, gledala u pancevacku rusticnu secesiju i provincijski bidermajer gradjevina, razmisljala sam o jednom filmu koji me je ovih dana potpuno dotukao. Melanholija Larsa Fon Trira, cije sam filmove Europu i Kroz talase nekad obozavala do ludila i suza...
Mislila sam o depresiji i melanholiji koje su me obuzimale sve cesce i kojima ni sjajne cipele nisu mogle da pomognu... Mislila sam o junakinjama filma koje na kraju, posto je otac porodice u nemogucnosti da zaustavi propast, izvrsio samoubistvo, ostaju same sa detetom, u suzama, pred sudar sa drugom planetom. I kako u tom filmu, koji je presao svaku granicu ljudskosti, u sustini, nema dalje.
I kako ni u zivotu, ponekad, nema dalje.
Srknula sam jos jedan gutljaj lose kafe, a bozanstveni dzem od nekih divnih bobica mi se slio iz usta na bradu. Polizala sam zalostivo isti. Bio je tako...Nostalgican, taj ukus, da mi je odmah bilo bolje.
Ma nije valjda susret sa odeljkom jednog univerziteta, ravan propasti sveta... Hrabrila sam i bodrila samu sebe, narucujuci i jednu buhtlu sa makom. I ovako je jos bilo, tek svitanje.
Izula sam i cipelu sa noge, koja me je zuljala.
hvala tebra, cekao sam vec neko vreme ovaj film
Post a Comment