Realna patetika?!

Imam 35 godina - '77 sam. Živim sa roditeljima i nemam ali baš nikakvu nameru da menjam taj status dogod sam single i realno nesposoban za život. Već 10-ak godina uporno i veoma uspešno izbegavam sve vrste obaveza, tako da sad kad bi me turili u neki stančić u gradu ja realno ne bi mogao da preživim prvih mesec dana. Naravno, situacija bi se kasnije pod silom prilika promenila, jer dete kad baciš u vodu ono il' počne da pliva il' se udavi, nema treće. Znači, realno ja bih mogao sad da odem da živim solo ko i većina moje generacije pa i dosta mlađe ekipe, ali zaista, evo najiskrenije vam kažem, nemam tu želju ni u najluđim snovima, jer na prvom mestu ovde mi je komp sa hiljadu priključaka i sranja, ovde mi je gramofon, tu su mi tri obroka dnevno, veš mašina, i sve što ide uz to, I što je možda najbitnije, tu su mi roditelji. Ovde posebno mislim na majku, jer sam klasični onaj edipov kompleksaš i iskreno zaista nemam problem sa tim da se izjasnim tako, čak mislim da mi je majka najbolji prijatelj jer drugih baš nešto i nemam.

Naravno, kad kažem prijatelji mislim na one prave, a ne na ljude koje viđam jednom u mesec dana i manje, ili se čujemo svakog dana preko fejsa i sl. Dakle, to provereno nije to, ali za takvu situaciju sam isključivo ja jedini krivac, ali ne bih sad o tome jer ako bih bio potpuno iskren, sutra na ulici ljudi ne bi hteli ni da mi se jave a kamoli bilo šta drugo. Inače, moj stav je uvek bio hardline po tom pitanju, još iz osnovne škole, ali ko što rekoh, zaobiđimo tu temu barem ovaj put. Da ja nastavim sa izgovorima, znači, i da nađem neki stančić, ajmo realno, s kim bi živeo? Koja to osoba ženska ili muška bi pristala na takvo jedno psihičko samoubistvo u najavi, a na drugu stranu, sa kojom bi ja to osobom hteo takvo nešto uopšte, pa ja bre obožavam da budem sam, kad mi neko dođe u posetu ovde, OK smo jedno 3-4 sata max, ali posle toga već osećam zamor i želim samo da ostanem sam sa svojim kompjuterom, te da me niko ne dira. E, a sad zamislite situaciju gde bi mi neko sedeo na glavi 24 časa i ja njemu, i gde bi se znači sigurica otimali oko kompa. Pa nema znači šanse, barem ne u skorije vreme. E, sad, šta život nosi, ko to brate zna? Realno je da bi situacija mogla da se promeni očas posla, ali je sada takva kakva je, i nemam ideju ni u naznakama o bilo kakvoj promeni ovog agregatnog stanja.

Druga bitna stavka u ovoj mojoj odiseji je nemanje posla, a u poslednjih godinu dana i totalni odustanak od traženja istog. Doduše, povremeno prodam po neku knjigu ili prebacim filmove nekome na eksterni disk, ali je sve to isuviše retko da bi ja bilo šta mogao sa tim novcem, znači uglavnom taj keš završi u kućnom budžetu, jer mene baš i nema nešto po gradu, da bi ja sad tu kao nešto trošio, što znači da izađem jednom u 2 meseca u "noćni provod", a i tad se realno grebem o švecu i drugaricu, i iskreo se ne sećam kad sam sebi platio piće a ne da sam ja častio.

Ali zašto ja nemam posao, zapitaće se neko. Zdrav si, prav si, možeš na keca da se zaposliš, naravno to neće biti neki sad ko zna kakav posao, jer nemaš faks, ali moći ćeš da zaradiš bar 20.000. E, upravo tu leži kvaka i moja možda najjača vadilica kada je u pitanju regularan život i izbegavanja da učestvujem u njemu. Naime, dosta ljudi zna da sam ja 2007. hospitalizovan u Lazi zbog suicida u pokušaju na 2 meseca, da su me tamo rokali Haldolima i sličnim užasima, te da sam izašao bukvalno ispranog mozga, dakle nisam mogao da se sastavim jedno 6 meseci sigurno. E, od tad počinju moji onako malo ozbiljniji problemi, npr. problem sa besom, patološkom mržnjom prema dušmanima, zatim paranojama i strahovima, ekstremnim promenama raspoloženja, gde sam npr. mesec dana skroz OK na Prozaku i Litijumu, pišem dosta, osećam se ispunjeno, a onda bukvalno samo jedan dan sve to pukne tek tako, i završim u krevetu sa najcrnjim mislima i razmišljanjima o samoubistvu, ali pošto srećom već imam iskustva sa pokušajima suicida, nikad to ne ostvarim, jer u slučaju da ne bih uspeo znam tačno šta me čeka, povratak u Lazu, i uslovi gori nego u najgorim srpskim zatvorima. Nedobog nikom!

Dakle, ja mogu da radim, sposoban sam i mentalno i fizički, delujem OK ovako ko pojava, ali nikako te poslove gde može da mi se desi da popizdim, da nešto utripujem gadno, neku paranoju, tako da sam u poslednjih 5 godina uglavnom tražio poslove gde bi mogao da sedim za kompom, ali naravno za takve radove se ljudi danas bukvalno kolju, i teško da bi bilo ko mene primio ovakvog.

Naravno, uvek može da mi se prigovori da sam i previše razmažen, da bih sigurno našao posao da sam ga dovoljno tražio, i sve je to legitimna kritika, ali molim vas da me zaobiđete sa tim ovaj put, jer to slušam bukvalno od kad sam odustao od fakulteta, dakle preko 10 godina, iako sam bio zaposlen jedno 4-5 puta, i to sam jednom radio baš odgovoran posao u kladionici duže vreme, ali to je, razume se, bio posao preko veze, i iako znam super kako se to radi, niti jedna kladionica me ne bi primila opet. Da zaključim, glavni moj izgovor za trenutno nemanje plaćenog posla je bolest, i nameravam da guram ovako dogod budem mogao, a činjenica je da neću moći još dugo, jer krajnja su vremena došla, ekonomska kriza se i te kako odrazila na moju porodicu, no više o tome sledeći put, jer patetike zaista nikad dosta, doduše nekog ovakvi napisi jednostavno jako iznerviraju i verovatno bi me prebili kad bi mogli, ali ima i mnogo više onih koje ovo teši, jer eto, nisu oni najgori, te u to ime ću nastaviti sa ovakvim radovima, jer čega se pametan stidi, lud se time ponosi, a ja mu dođem tu negde između. Živeli?