Enter the Dangerous Mind (2013)

Directors:
Youssef Delara,
Victor Teran

Za sve one koje zanima kako izgleda hronična shizofrenija, evo jedan onako baš ekstreman primer. Naravno nisu svi shizofreničari hardkor kao glavni junak ove priče, većinu nikada nećete izvaliti, većina uopšte nije nasilna prema okolini pa čak ni prema sebi, dakle žive naizgled normalne živote i bore se sa tim raznim vrstama halucinacija na ovaj ili onaj način, a najviše lekovima jer su najdelotvorniji, jer ipak nismo svi pokojni genijalac Džon Neš koji je uspeo da ih iskulira na suvo, u prevodu da sluša i gleda te halucinacije al' da ih ignoriše. Takođe većina ljudi koja ima neki oblik shizofrenije jednostavno nikad sebi neće priznati da je to bolest jer je rad toliko intezivan a halucinacije toliko opipljive i stvarne da nema šanse da ti dođe sad tu neko sa strane i krene da ti kenja kako si ti to samo umislio i istripovao, i da pokuša da te ubedi kako je čitav taj tvoj svet zapravo lažan. Automatski se čovek pobuni. Uostalom zamisite da vama tako neko dođe jednog dana i saopšti vam priču da to što živite tu i tu, što imate ženu i decu, prijatelje, da je sve to iluzija, da je i čitava vaša prošlost samo plod pogrešne percepcije koja dolazi iz obolelog uma. Naravno da će se svako na to pobuniti, jer živi isuviše dugo u takvom svetu da bi prihvatio da je sve bila samo laž. E, zato ovi naši psihijatri po bolnicama tog tipa kad uoče shizofreniju nema tu puno priče i ubeđivanja, nego samo injekcija nekog anti-psihotika u bulju i tek onda kad se spustiš na zemlju, kad se u neku ruku probudiš iz tog sna, onda ti objasne gde si bio i šta si radio. Naravno ni tada većina to ne prihvata, jer taj ovozemaljski svet je isuviše dosadan i besmislen u odnosu na onaj koji smo živeli pa makar ga živeli i u paklu. Dakle, lep je ovaj vaš "raj" gde smo svi normalni, al' ja bi da vi mene ipak vratite u moj pakao. I onda kreće borba ali na kraju ti sam biraš u kojoj percepciji ćeš da živiš, jer po zakonu niko nema pravo da te kljuka tim lekovima ako nisi nasilan prema okolini.

Shizofrenija na drugu stranu je možda najbolji dokaz da nema nikakvog boga i kreatora do nas samih, i da samo mi solo kreiramo svet oko sebe, pa ako nam je u umu pakao cela stvarnost će biti pakao. Na ulici možete sresti dve osobe kako sede jedna pored druge, a koje žive u skroz različitim svetovima. Neki ljudi to ne mogu da shvate jer i oni su žrtve al' malo drugačije, globalne shizofrenije, gde se svi mi slažemo šta je bolesno a šta OK. To je najverovatnije i najopasniji oblik, jer tu jedni drugima svakodnevno potvrđujujemo priču da je sve OK, da je sve to tako i samo tako. A dal' je zapravo baš tako? Čim ti niti jednom u svom životu nisi doveo u pitanje istinitost stvarnosti oko sebe tu nešto nije u redu. I jeste, ova priča dojaja zvuči kao neki "Matriks" ali je problem u tome što je i sam taj matriks nastao iz ove priče. Pa šta je onda zapravo prava stvarnost? Pa nema je, tj. ima je al' je svako kreira sam za sebe i ne postoje dva identična sveta, dve istovetne percepcije. Mi se možemo složiti da je onaj tamo zid zelen, ali možda ja to zeleno zapravo vidim kao crveno ili plavo, pa kad na zeleno svetlo prelazimo pešački prelaz, mi svi ispoštujemo pravilo, ali ne vidimo isto. Sinestezija je isto još jedan super pokazatelj da stvari nisu iste ali to je već malo kompleksnija priča.

Paranoja igra takođe jednu od glavnih uloga u shizofreniji, pa se zato i dešavaju ta ubistva, jer neće čovek ubiti što eto voli da ubija, znači nije on psihopata, nego će ubiti iz straha, u borbi za svoj život, što je sasvim opravdano, pa zato shizofreničare i ne šalju u obične zatvore jer logično nisu oni krivi što su bolesni. Ja ako sam video da me juri međed da me pojede, ja sam uzeo lovačku pušku i pucao na njega, i tako bi svako od nas uradio, samo što nisu svi tu videli međeda nego je to možda bio komšija Rade. Takođe ovi glasovi u glavi su toliko stvarni da ako ja ne uspem da shvatim da su samo plod greške u mom sistemu ja ću ih na kraju kad tad poslušati, jer oni su uvek uz mene, stalno mi nešto govore, obično jako neprijatne stvari. Aj' ti izdrži da ti neko non-stop govori kako si ništavan, bezvredan i ko zna još kakav. To ti je skroz isto ko i ono u sportu kad trener bodri igrače pa im govori, ajmo, ajde, najjači smo, razbićemo ih, nepobedivi smo, pa onda tim pobedi. Al' tim nikako neće pobediti ako bi neko došao da im kenja kako su jadni i kako nisu ni za kurac. Daj mi npr. Novaka Đokovića na jedno par meseci, da ga podvrgnem uslovima poput onih kakvi su bili na Golom Otoku pa da vidiš kako će da se raspadne. Tim eksperata bi mu trebao kasnije da ga resetuje, da ga vrati na staro, ali nikad više ne bi bio onaj isti, dakle mogao bi da se povrati, pobeđivao bi, ali trauma bi zauvek ostala. To su pokušali i u ovom filmu da prikažu, kao neki uzrok nastanka shizofrenije, što ja nisam baš siguran da treba da postoji neki jak okidač, ne mora da proživiš baš toliko intenzivnu traumu da bi se javila shizofrenija. Ma ima tu još dosta toga, pisao sam ja o tome čim sam izvalio da znam da pišem. Znači bolje pogledajte film, jer nisam ja učio te knjige pa da sad smem da tvrdim, ja samo govorim iz svog ličnog iskustva, iz onog što sam ja video po tim ustanovama, šta su ljudi sve pričali, i šta sam video "na slobodi" šta ljudi pričaju, a nisu svesni kolko su u kanalu. Ali najgori su oni koji su skroz samouvereni, sa njima nema komunikacije. I čim vidiš da je neko preterano samouveren to ti je prvi znak da ga nešto vozi ka psihozi. Jer ako svakoga dana ne preispituješ sebe i svoju percepciju, ako se prepustiš tom stavu da si uvek i skroz u pravu, proveri glavu druže, proveri glavu.

"A reclusive American composer with an online following has a tentative romance with a beautiful social worker. This offers a glimmer of hope, but his mind fractures as the voices in his head grow louder and more destructive."

DOWNLOAD TORRENT