Znam da ga mnogi ovde ne vole ali Đoković je realno nadišao Srbiju, a kad bi bili skroz do kraja iskreni priznali bi da mi kao narod svojim izrazito debilnim ponašanjem u poslednjih 25 godina nismo zaslužili da imamo takvog jednog predstavnika kome se ceo svet divi. Daleko je ispred svega onoga što ova zemlja predstavlja, ali i dalje ga prepoznaju po tome, svaki Kinez i Arapin jbga diže ta tri prsta iako pojma nema šta je to koj kurac, i to je bolja reklama za Srbe i Srbiju nego bilo šta što je ikada ranije urađeno, jer realno nema prepoznatljivijeg Srbina na svetu...naravno ako ne računamo Nikolu Teslu ali njemu ionako ne priznaju da je to što jeste a i zabole ljude što je neko tamo pokrenuo čitavu današnju civilizaciju snagom isključivo svog uma. Ljudi bre vole sport, ko će čitat te knjige i smarati se, daj bolan hleba i igara.
A i ta tri prsta, to verovatno (sigurno) smeta ljudima iz okruženja, ali moram ipak da napomenem da tri prsta više nemaju isto značenje kao što su imali ranije. Jer taj smisao se menjao tokom godina, sećam se kad je to počelo tamo početkom 90-ih to nije bio simbol srbovanja nego simbol otpora prema režimu Slobodana Miloševića, simbol 9. marta 1991, zar ne? Onda se to kasnije primilo kao neki nacionalistički trip po ratovima, pa se sećam kad smo '96 išli na eSkurziju sa gimnazijom u Atinu, gde god bi stali, gde god su tako ti hramovi, Delfi, Meteori, samo vidiš gomila stranih turista, i mi klinci od 18 godina naravno odma tri prsta svima i kurčenje bahato, ovi nas gledaju iz fazona vidi ove pijano-drogirane budale, kakvi su ovo nemušti znakovi, a nama dojaja, jer taj notorajeti ima mnogo veći značaj (impakt) kad si tako klinac, dakle bolje da si ozloglašen u svetu nego da te niko ne primećuje ili da te gledaju ko pičku. I još plus na trafici gde se prodaju suveniri i novine piše na perfektnom srpskom: SRBI, MOLIM VAS NE KRADITE, pa našoj sreći znači nije bilo kraja, iz fazona ako ne možemo da budemo najbolji daj bar da budemo najgori, idukurac. :)
Tako da i pored toga što dosta ljudi i u samoj Srbiji i u okruženju smatra taj znak za nešto što predstavlja oličenje tog "velikosrbskog ZLA" i promociju svih tih zločina, uvek postoji i ta druga strana, dakle ne diže svako ta tri prsta iz istog razloga. Meni je npr. to uvek bio dojaja trip, ali samo kad odem preko, kad odem u Grčku, u Rusiju, il bilo gde van zemlje (jbga nisam baš putovao), e onda srbovanje u fulu, jer šta se koji kurac kurčiš time u Srbiji? To isto ko ovi što im je najveći uspeh da zavijore srpsku zastavu na sred trga u Čačku, pokupili bre sve najgore od Amerikanaca a kao prozivaju iste te Amerikance. Jer i ti Ameri imaju taj isti trip sa zastavama koje su okačene po svuda, kao da im treba nešto da ih podseti da su u SAD, i ja zaista ne kapiram taj kompleks, a takođe mi cvile jaja i što Francuzi vrte svoje trobojke gde god nađu zgodno mesto kad su pičke. Al' onda dođeš u Srbiju i vidiš isto to. Pa brate lako je kurčiti se u sred Šumadije s tim, idi fino tamo gde ne gledaju svi dobronamerno na Srbe pa tamo srbuj, pokaži ta muda, ako me kapirate šta oću da kažem. Stari pjesnik je to možda najbolje opisao ovim svojim stihovima:
"Let this be the last time that I have to say: put down that flag, put it away, whatever it says, no matter the color - you will always be used by another"
Vaistinu. :)
2 comments:
O čemu li se ovde radi? Da li o tome što neko ko realno nema skoro nikakve veze sa Srbijom izvodi neke kerefeke u vezi sa Srbijom?
Na veselom Zapadu je neuporedivo luđe mazati svoju zemlju nego biti ponosan na nju. Svako ko je makar malo putovao vrlo lako može da se uveri u to. Jednostavno, tamo većinu ljudi ne interesuju neke stvari: njihov narod je najbolji, vera najispravnija, jezik najlepši, istorija najslavnija... Nažalost, nacionalizam je svuda u ''razvijenom'' svetu i dalje najnormalnija pojava. Da ne pominjemo stvari tipa da npr. Italijani ili Španci ne šljive engleski jezik 2% jer smatraju da su ravni Englezima ili bolji od njih.
Dakle, Đokovićevi sportski uspesi su nešto vredno poštovanja, a kerefeke vezane za Srbiju su čist šou, iznuđeni potezi. S druge strane, sportski uspesi se u normalnom svetu posmatraju kao nešto ne mnogo važno, za Srbiju bi bilo mnogo korisnije da ima istaknute naučnike i umetnike, to je nešto što ima trajniju vrednost. Na kraju krajeva, kakav god da je Đoković genije, to ništa ne menja u pojedinačnim životima ljudi u Srbiji. Jednostavno, svako mora LIČNO da nešto uradi i tek tada se smatra da je nešto uradio. Ovako, sve manje ili više spada u kategoriju frustracija, kompleksa, strahova, anksioznosti, sadizma i mazohizma. Mi smo ovde uvučeni u jednu vrlo zanimljivu fantazmagoriju, koja se pre svega zasniva na razlikovanju bitnog od nebitnog, ali i na konstantnom interesovanju za nebitno. Tako da dok mi ovde ponovo budemo u šoku ili frapaciji, Đoković samo može da nam poželi sve najbolje iz Monte Karla i to nam je to.
Natons on fire jebu kevu.
Post a Comment