Friday, January 1, 2016

Novogodišnja doza patetike

O jebeni moj živote, ako išta više mrzim od nove godine to je repriza iste te nove. Pa dal' su oni normalni, kako im bre ne dosadi da svaki dan lumpuju i idu po tim žurkama? Pa kako to da se ama baš niko mene ne seti da me jednom bar pozove, da i ja jedared to doživim pa makar evo sutra umro? Pa bre nisam ja baš tolka stoka pa da ću sve da im popijem i pojedem, startujem sve ribe i pobijem se sa svima. Evo već 12 godina ja solo sedim gajbi za te proslave, već 12 godina ja čestitam novu godinu i ljubim se isključivo s kompjuterom, nazdravljam step sokom od jagode i žderem istu jebenu rusku salatu. Ko da je vreme stalo a samo se datumi na monitoru menjaju, ko da čitav život iz kuće nisam izišo, nego sam samo sedeo pred tastaturom i drkao tipke.

Ponekad se zapitam postoji li uopšte taj spoljašnji svet van kompa i TV-a, ili je to samo projekcija mog bolesnog uma zarobljenog u paklu ovog materijalnog sveta. I što je najgore, sve više mi se javlja da se ovo neće završiti tek tako s godinama, nego da će i bukvalno trajati zauvek. Ma ko perpetum mobile, jer telo stari al' duh se nimalo ne menja, pa sam tako ja ostao isti onaj od pre 20-30 godina. Sve oko mene se promenilo, sva ta scenografija i ljudi, al' zapravo je sve ostalo isto. Počeću da sumnjam da je sve ovo nekakva sprdnja i zajebancija iz koje nema izlaza.

Obećavaju nam od malena da je smrt konačan kraj i okončanje ovog ludila, ali sve više sumnjam u sam koncept takve smrti, jer sam upoznao jednog starca od 70 i kusur godina dok sam ležo na bubrežnom odeljenju u urgentom centru. Čiča se šlogirao još tamo početkom 80-ih i od tad je skroz nepokretan, ruke-noge, sve otišlo, samo leži i kulira, i ja sam logično na početku mislio da mora da je skroz prso s mozgom od takvog nesnosnog stanja, pa smo prvih dana samo ćutali. Reko sebi, ovaj sigurno ne mož' ni da govori, sve mu dokurčilo. Kad eto ti čiče trećeg dana poče da priča i ne staje, i ja gledam, znači ne verujem.

Prepriča mi tako Jovica čitav svoj život, i odakle su njegovi, gde se rodio, pa kako se oženio, kako je radio na građevini kao mlad momak, bio zdrav ko dren, jak ko bivo, ma ništa mu nije falilo, i samo ga jednog dana spucao šlog i evo već 30 godina on samo leži tako i posmatra. Opet sam reko sebi, ma nema šanse, ovaj mora da je neki psihijatrijski slučaj, nemoguće da čovek leži 30 godina i da je ostao duševno zdrav, ali sam se onda setio ovih robijaša što su i preko 40 godina po zatvorima, u samicama (da, da, ima i takvih, verovali ili ne), pa im je volja i dalje jača nego kod većine ljudi koji su navodno na slobodi.

I tako, malo po malo, provalim ja da je Jovica zapravo skroz mlad i veoma zdrav čovek, samo eto zarobljen u telu obogaljenog starca. I kad sam to spoznao, odma sam ustao iz kreveta, došao do njega, uhvatio ga za ruku, i sve mu rekao šta sam istripovao u vezi njega...a on me pogledao kao da odobrava, jer mu se to verovatno već nebrojeno puta dogodilo. Čak sam mu i rekao, pošto je on tu sa Belih Voda, da mi je jako žao što ne možemo da se sretnemo u šetnji kroz kraj, a u isto vreme sam imao jako čudan osećaj da ću ga ipak sresti, kao da ga telo uopšte ne sprečava ni u čemu, kao da je taj hendikep samo vizuelna iluzija, kao da on nije to telo, eeej bre! A pritom, pošto sam znao da ću se smarati u bolnici, poneo sam tamo moju omiljenu knjigu "Doživljaji Nikoletine Bursaća" da je još koji put pročitam, i ladno u knjizi glavni sporedni lik je onaj Nikoletinin komšija i saborac, legendarni Jovica Zec. JOVICA.

I posle mi još Slobodan Šijan, naš čuveni reditelj, rekao da ozbiljno razmišlja da snimi film o Nikoletini Bursaću kada je video da imam istetoviranog Ćopića na ruci. I aj sad da vas vidim, da mi neko kaže da sve ovo nije jedna golema zajebancija na više nivoa, da ovaj svet, ova stvarnost, nije samo plod moje iskrivljene percepcije, nastala isključivo iz mog bolesnog tripa. :)

0 comments:

Related Posts with Thumbnails