(A)sexual (2011)

Director:
Angela Tucker

"Facing a sex obsessed culture, a mountain of stereotypes and misconceptions, and a lack of social or scientific research, asexuals - people who experience no sexual attraction - struggle to claim their identity."

IMDB

DOWNLOAD

Koncert: Yutel za mir - Sarajevo (Zetra) 28.07.1991.

Skoro ceo snimak ovog kultnog koncerta kojim se apelovalo na mir u Jugoslaviji, nedostaje samo početak. Nastupali su EKV, Crvena Jabuka, Rade Serbedžija, Istok Iza, Haris Džinović, Goran Bregović, Plavi Orkestar, Dr. Nele Karajlić, Hari Mata Hari, Merlin, Indexi, Bajaga, Regina.

Sve je kao nekad, pjevaju slavuji, samo tebe, draga, na Bikavcu nema...

Plakao sam na babinoj sahrani, plakao ko kiša. A mislio sam nema šanse, jer ovi anti-depresivi što ih pijem navodno blokiraju sve jače emocije, pa se pretvoriš u pravog malog sociopatu i sve posmatraš nekako sa strane, kao da nemaš veze s tim. Još ja i govor spremio pošto nas je baka zavetovala da nikako ne dovodimo popa na sahranu, i kao aj neko da drži govor i ja spremio omanji, i sve to prošlo na nivou, te smo za kraj pustili i bakinu omiljenu pesmicu "U lijepome starom gradu Višegradu" jer je ona čitavo svoje detinjstvo provela u Višegradu, i uvek ju je ta pesma podsećala na rodni kraj. I ja kuliram, kuliram, ko u kamen da sam se pretvorio, i taman je išao onaj poslednji deo pesme gde Himzo Polovina peva:

"Evo sam ti doš'o, sjedim na Bikavcu

slušam Drina huči, novi dan se sprema

sve je kao nekad, pjevaju slavuji

samo tebe, draga, na Bikavcu nema"

I kako Himzo reče: "samo tebe, draga, na Bikavcu nema", tetka me stisnula za ruku, i cela moja filozofija o neplakanju na sahranama ode niz vodu, niz Drinu najverovatnije. I plačem ja tako, plačem, a nisam plakao pre toga pa ima sigurno 6 godina pa se valjda nakupilo. Naravno nisam ja tolko plakao za babom kolko za sobom, jer čitavo moje detinjstvo je bilo vezano za nju. I u tih 10-ak minuta kolko je to trajalo, video sam sahrane svih meni dragih osoba, i kako ću na kraju ostati skroz sam ukoliko ih ne preteknem. Od tog trenutka ja osećam nekakvu do tad nepoznatu praznina u sebi, mada su mi i tetka i majka rekle da je to normalno kad ti umre neko tako blizak da sa njim umire i deo tebe.

I još pritom par dana posle sahrane je umrla i Jadranka Stojaković, i tu sam se opet rasplakao, jer to je možda jedina javna ličnost zbog koje bi pustio suzu, ovi svi ostali mi ne bude ama baš nikakve emocije. Uostalom, njen koncert iz 2008. u septembru se odlično poklopio sa pokretanjem ovog bloga, jer sam se ja sa koncerta vratio ko ponovo rođen i mogu slobodno da kažem da mi je to najdraži koncert na kome sam bio u životu, jer emocije su ipak emocije, i retko koji muzičar i uopšte umetnik to može da izazove kod mene na taj način. Samo Branko Ćopić i Werner Herzog su mi na toj liniji, možda još poneko, ne mogu sad da se setim.

Znači, sve je izgubilo smisao pa i ovaj blog, i nisam ga obrisao samo iz razloga jer je to jedino što će ostati iza mene kada napustim telo. Osim ako ceo ovaj svet nije samo plod moje bolesne percepcije koji će se urušiti mojim nestankom. Ali za svaki slučaj treba se pripremiti za sve moguće scenarije, tako da sam ja svoju sahranu pooodavno osmislio do tančina, da svako ko bude došao može da kaže, alal vera, odlična sahrana je bila, davno nismo pohodili jednu takvu. Dakle, smatram da taj poslednji "performans" mora da bude do tančina izrežiran, jer ipak je poslednji jbga. Naravno, ne bi ja to tako radio da država Srbija nije zabranila iznošenje pepela, jer da smo mi sad u Indiji, gde nema nikakvih pravila o mestu sahranjivanja, gde država nema tapiju na telo pokojnika, ostatke moga tela bi poodavno razvukli lokalni kerovi sa lomače pored reke, a ostatak pojele ribe. Ali jbga, hrišćanstvo nameće nekakva suluda pravila a navodno živimo u sekularnoj državi. Mislim aj' ko voli da ide na ono odvratno groblje Orlovača pored magistrale? Pa bolje da si me uzidao u Ćele Kulu no u onaj beton tamo.

Al' da neko ne bi pogrešno shvatio, ne nameravam ja još da umrem, imam još par akcija da odradim, pa tek kad to sve završim onda lagano, jer život je muka a ne smrt, i ne plašim se smrti no ovoga što će da usledi. Naravno, nema svako ovakve poglede na život, većina ljudi voli život, ali bilo bi jako lepo kada bi ta većina prihvatila da postojimo i mi koji nismo ljubitelji života, i to ne kao sad nas uvatila kriza srednjih godina pa kukamo, nego od malih nogu. Ja se sećam da sam još od svoje 12. godine otprilike razmišljao kako da se izvučem iz ovog sranja što bezbolnije. Jer uvučeni smo u nešto što nismo sami birali i odma' nam je u startu rečeno da mora da se ide do kraja, da je samoubistvo NO, NO, što u prevodu znači da smo osuđeni da dočekamo sve te užase starosti i bolesti. E ja to vala jok, i nema autoriteta koji će da me ubedi u suprotno, jer sam 14 meseci bio svedok kolko se mučila moja baka onako nepokretna, svaki dan prizivajući smrt.

Dakle, svako treba da ima pravo da sam odlučuje o svojoj sudbini, jer hteo to neko da prizna ili ne, svi smo mi sebi najpreči. I te priče kao, jao samoživ si, uništićeš živote svojih najmilijih i slično, to sve pada u vodu, jer šta ja sad treba? Da živim 100 godina u paklu da nekog ne bi povredio? Nema šanse. Ljudi jednostavno moraju da shvate da je to moja lična odluka, dakle po svojoj volji ja biram taj put, i šta tu ima sporno? Prihvatite me takvog kakav jesam il' nemojte. Kraj priče. Ende das ende.

In Memoriam - Jadranka Stojaković (1950 - 2016)

Biografski TV dokumentarac o Jadranki Stojaković u BHT produkciji.

Ko o čemu Beograđani o protestima

Ne bih da širim defetizam ali kolko vidim moraću. Dakle, protesti, svakodnevni protesti? Nerealno, jer nit je ovo 96-97 i studentski protest nit je ovo ista ona Srbija koja je kisnula celu zimu na ulicama i smrzavala se u mokrim čarapama. Ključne reči: INTERNET, fejsbuk. Dakle dogod imaš Vučića na vlasti uz podršku EU i NATO pakta mož da protestuješ kolko god ti duša ište, ne možeš mu ništa. Ko u to ne veruje evo nek sačeka da vidi kolko će ovi protesti potrajati. Nadam se da grešim...al' nažalost ne grešim, jer '96 se zaista teško živelo, a danas nam mediji i internet, krediti i ostala sranja daju iluziju da je sve OK, i svako od nas ima taj moderni telefon, svako od nas po ceo dan bleji na fejsu i ostalim tviterima i instagramima, dok 1996. nisi imao drugu opciju osim da izađeš na ulicu i lično se uveriš šta se dešava, a danas ionako sve već imaš na netu.

Znači ako zaista, iskreno hoćeš da sprečiš projekat "beograd na vodi" to se ne radi šetnjama i parolama nego zna se kako, samo što ovde niko nije spreman na nešto takvo jer mu očigledno nije dovoljno loše, što da se cima kad ima finu svotu novca da sedne u kafić, ima da kupi sebi najmoderniju garderobu, ima za put do Amsterdama, ima za letovanje, ima za restoran, ima sve ono što mi nismo imali 1996. i tu je kraj svake priče. Dogod Vučić bude uspevao da vam obezbedi ta osnovna konzumerska zadovoljstva niko se ovde neće leba najesti od tih protesta. Mark my words.

Još si pritom 1996. imao skroz realan razlog za protest, dakle očiglednu krađu izbora, pa ni to nije pomoglo, nego smo 7 meseci bili na ulicama ne bi li prisilili međunarodnu zajednicu da ona pritisne Slobu da izda onaj lex-specijalis. A šta sad imaš? Nemaš ništa, došli ljudi i grade, i aj, ko je taj iz EU koji će sad da pritisne Vučića za bilo šta? Zabole ih baš. Dakle, ako nisi spreman da otkopaš taj zastavin kalaš iz dvorišta bolje sedi kući i ćuti...osim ako nije ona fora "da se narod malo šeta". Ako je ta fora onda podržavam, jer em je lepo em nikakvu štetu ne praviš ni sebi ni drugima, čak naprotiv te šetnje su jako zdrave, pa bre mi smo umeli i po 10-20 km dnevno da pređemo onomad pa puta 7 meseci, izračunaj. Nije mala stvar jbga, zar ne?

Dosije Ghoul

MOŠA!!!

Najbolje da ću bilo kome ovde da pravim reklamu.

Dobrovoljno umro (2009)

Director:
Branko Lazić

"Dokumentarni film "Dobrovoljno umro" u produkciji RTRS-a je priča o Radi Radivojcu koji je kao dijete preživio stradanja u ustaškom logoru Јasenovac. Јula 1942. godine po završetku ofanzive na Kozari, u ovoj logor zatočeno je 12.236 djece, otete od roditelja, bez ikakvih uslova za život. Samo nekolicina djece preživjela je strahote ovog pakla. Među njima bio je i i Rade Radivojac."

I was just a child (2010)

Director:
Branko Lazić

"During the World War II in bereaved Europe there were hundreds of camps for liquidation of undesirable nations. But only in the quislingian Independent State of Croatia were founded camps for children of Serbs, Gypsies and Jews. Camps: Sisak, Jastrebarsko, Gornja Rijeka...Through this camps have passed 20 000 children. Only few survived. Good and brave people has helped them.

Documentary film "I was just a child" is a story about the man, who has rescued 30 children from certain death from the concentration camp Gornja Rijeka during the World War II, risking his own life. 14 years old Miloš Stanišljević was 1942 on his way to find his brothers, who have been taken to a concentration camp. He has not found his brothers but he has succeeded to rescue other children, sentenced to death. Some of those children are still alive. And they remember...

Most of us remember our childhood friends of our childhood games. For those camp-children a game was an escape from death."

Jadranka Stojaković - Koncert u beogradskom SKC-u 12.09.2008.

Bootleg snimak koncerta u beogradskom SKC-u 12. septembra 2008. Inače to je prvi koncert koji je Jadranka održala u Beogradu još od odlaska u Japan krajem 80-ih.

Jadranka Stojaković, poznata bosanskohercegovačka i jugoslovenska kantautorica, juče je u Banjoj Luci sahranjena sa gitarom dok su grobljem u banjalučkom naselju Vrbanja odzvanjale melodije njenih pesama. Jadranku su na večni put ispratili mnogobrojni prijatelji, rodbina, kolege i poštovaoci.

Brojni muzičari i pozorišni radnici na komemoraciji u Narodnom pozorištu u Sarajevu oprostili su se od Jadranke.

U organizaciji Asocijacije kompozitora i muzičkih stvaralaca (AMUS), njene kolege muzičari i pozorišni radnici odali su joj počast minutom ćutanja uz stihove poznate pesme "Sve smo mogli mi".

Salu Narodnog pozorišta u Sarajevu, uz prigušena svetla, ispunila je tišina, uz pokoji jecaj. Na platnu su se smenjivale fotografije iz života Jadranke Stojaković, a pozorišne daske, uz postavljenu gitaru, bile su prekrivene laticama belih ruža.

Njena prijateljica iz tinejdžerskih dana Ismeta Dervoz, muzička urednica i producentica, podsetila je na mladalačke dane i druženje sa preminulom Stojaković. Istakla je kako je Jadranka Stojaković bila nadaleko poznata po svome osmehu, koji je krasio i u najtežim životnim situacijama.

"Jaca je moja životna drugarica, ona bi rekla: jaranica. Da vidi i čuje sve ovo, mi bismo čuli kako kaže: boničko, ne pretjeruj. Ona je osoba koja je u moj život došla kada je meni bilo 14, a njoj 17 godina. Upoznale smo se na sceni Doma 'Vaso Pelagić' u Sarajevu. Na jednoj takvoj fotografiji ovih dana, koju sam vidjela, Jaca i ja se gledamo i smijemo se. I uvijek smo se smijale, i onda kada je bilo teško i meni i njoj, kad bismo se pronašle, to bi završavalo smijehom. Ona je osoba koja uvijek vidi samo dobro u ljudima, samo dobro u budućnosti, koja svima želi dobro", rekla je Dervoz suzdržavajući suze.

Podsetila je kako Stojaković nikada neće i ne sme biti zaboravljena te kako će njene pesme ostati kao trajna uspomena na jedno vreme.

"Pamtim njene kasnonoćne pozive iz Japana, zvala je samo da pita kako je raja, ima li sudžuke koju ona voli i da kaže da su procvjetale trešnje u Japanu. Ona je neodvojivi dio života cijele jedne generacije. Draga Jadranka, sad si tamo gdje ćeš s anđelima pisati neke nove pjesme. Naučila si nas kako se voli život, kako se uvijek čuva osmijeh na licu, uprkos svemu. Ne pozdravljam se, ne opraštam se, samo kažem: doviđenja", rekla je Dervoz.

Jadranka Stojaković je preminula u 66. godini u Banjoj Luci nakon duže bolesti u noći sa 3. na 4. maj ove godine. Duže vreme je bolovala od amniotrofične lateralne skleroze, a preminula je banjalučkom Specijalnom centru "Ivan Pavao II" Dom za starije osobe."

Chetnixploitation revolution: Back on the map (2016)

Dok ste se vi ovde zajebavali i dangubili, prodavali Kosovo, drkali te telefone ko nenormalni, glasali za Vučića, igrali se demokratskih izbora gde demoktratije nikad bilo nije niti će, putovali po Evropama sa naglaskom na Amsterdam, mi smo braćo krvarili gaće za majčicu Srbiju još od 2010. E, sad smo napravili i FB stranicu i ništa više neće biti isto. Stop holivudskoj satanizaciji Srba, stop Branđelini, stop filmovima u kojima su Srbi prikazani kao natural born zlotvori a svi ostali kao nevine i naivne žrtve, jer ništa na svetu nije crno belo, ima nešto i sivo. Nećemo stati dok i poslednji šiptarski film finansiran američkim novcem ne prikoljemo ovim našim četničkim nožem kojeg svaki pravi Srbin ima barem po jedan u takvoj vrsti filmova.

Jer Srbi vole da kolju, to nam je nekako u tradiciji, i čim vidimo slobodan vrat mi se nesvesno vatamo za isti taj nož i vršimo radnju. E sad dal' je u pitanju svinja, kokoš, čovek ili međed nama je to totalno svejedno, bitno je samo da krv lipti, da sve pršti. Koljem dakle postojim - definicija je svakog čestitog Srbina patriote, a scena gde Srbin (koljač) nema flašu rakije u drugoj ruci je scena koja u realnom (filmskom) životu ne može da opstane po zakonima fizike, jer kao što ona jabuka pod uticajem gravitacije padne Njutnu na glavu, tako Srbin kad vidi žene, decu i starce on automatski kolje i siluje. I aj' sad dal' je ona jabuka sama kriva što je pala na zemlju ili je za to ipak odgovorna gravitacija? Prosudite sami jbga. Ne može se protiv zakona prirode, ne mere nikako, i nema šanse da ubediš lava da ne treba da pojede gazelu jer to navodno nije moralno ili nije fer, jer lav ne poznaje moral, takvo nešto jednostavno ne postoji u njegovom svetu, on samo radi ono što i svaki drugi lav radi. E tako i Srbin kolje a svet ga osuđuje. Svet ne razume Srbina i samim tim Srbin strada ni kriv ni dužan. To je vazda tako bilo kroz istoriju, od kad je sveta i veka.

Al' Srbina neš promeniti tako što ćeš da ga kazniš, Srbina mora da ubiješ da bi ga zaustavio, ali to pučina ne kapira, ne poznaje Srbina ko što ne poznaje ni Šiptara koji je daleko zajebaniji i prepredeniji igrač, zato nisu ni svesni kako će to da im se obije o glavu, jer budimo realni, ko najbolje poznaje Šiptara? Pa samo Srbin...i eventuano Makedonac i Grk, a svi ovi ostali će da ga upoznaju tek kad bude isuviše kasno, tek kad im uđe u svaku njihovu državicu, u svaki grad i ulicu, u svako školsko dvorištance, u svako pozorištance "Puž", u svaki dom i postelju, da podeli dečici paketiće iako nije Božić. Al' ne možeš ni tog Šiptara osuditi zato što su ovi debili, Šiptar samo radi ono što su i njegovi preci radili ko zna kolko vekova unazad. On krene pa ako ga niko ne zaustavi prođe tamo gde je najuže i nastavi dalje, jer Šiptar ti je ko perpetum mobile, ko oni najnoviji roboti što ako naiđu na prepreku na svom putu udaraće okolo ko muva bez glave sve dok je nekako ne zobiđu i tako u nedogled.

E baš iz tog razloga je Srbin jedini lek za Šiptara, i ako ovi sa zapada to uskoro ne skontaju ode im Evropa dođavola, jer Šiptar je već tamo na svim pozicijama, i samo čeka na znak matičnog mravinjaka pa da krene u finalnu akciju. I dok Amer vamo maltretira i ponižava Srbina, u isto to vreme Šiptar ulazi u svaki njihov topli dom i ljudima spušta zavese, tačno ko onaj Pklat iz pesme Zabranjenog Pušenja. Uostalom poslušajte tu pesmu ako meni ne verujete. Malo sam skreno s teme, al' kao da nisam, jer to je ista ta tema koju vrtimo u krug već vekovima. Dakle, samo gledajte šta će dalje da se dešava, sve karte su odavno podeljene. Kranja vremena su došla. Mark my words.

CHETNIXPLOITATION

Jadranka Stojaković 1950-2016

Otišla i naša Jaca bogjeneubio, sad definitivno niko više vredan ostao nije na ovim ubogim prostorima u zemlji seljaka. Danas slušam samo pesmicu "Čarobnjaci", ta joj je bila omiljena, i uvek se radovala da je svira, a pošto većina ljudi nije čula za tu pesmu svaki put kad bi bio bis, ja sam na kvarno vikao ko manijak "Čarobnjaci, Čarobnjaci" i ona bi me naravno čula u onoj graji i samo bi se osmehnula i počela da svira. Bilo kako bilo, nikad više na ovim prostorima nećemo imati tako jaku ženu, tople duše, koja tolko dobro svira gitaru i komponuje. Činjenica. A bukvalno svi su je cenili, svi od Vardara do Triglava pa sve do Japana. I to se najbolje pokazalo kolko je ljudi vole u ovih par poslednjih godina kad je bolest uzela maha i onemogućila joj kretanje bez invalidskih kolica. Znači svi živi su došli da je posete u Banjaluku u taj dom za stare, nema ko nije bio, možda samo onaj koji se rodio mnogo posle tog vremena kada je ona bila popularna u Jugi te stoga ni nije imao priliku gde da čuje njene pesme.

Inače, bio sam na svim njenim beogradskim koncertima od kad se vratila iz Japana 2008. Imam čak i par ploča, i smatram je za našu najbolju kantautorku i izvođačicu sevdalinki. Izdala je i autobiografiju pre jedno pola godine. To je poslednje što nam je poklonila nažalost.

HAIL JACA!

"Rođena je 24. jula 1950. godine u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, studirala je Akademiju likovnih umetnosti u Sarajevu, a muzikom je počela da se bavi obradom sevdalinki i izvođenjem pesama Alekse Šantića i Desanke Maksomović.

Učestvovala je na brojnim muzičkim festivalima bivše Jugoslavije i bila je velika zvezda jugoslovenske šansone. Njene pesme poput "Sve smo mogli mi", "Što te nema" i "Ima neka tajna veza" spadaju u najveće muzičke hitove na ovim prostorima.

Stojaković je radila i muziku za dečje televizijske emisije, napisala je uvodnu temu 14. Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Od 1988. godine živela je u Japanu, do 2012. godine, kada se preselila u Banjaluku.

Bolovala je od multiple skleroze. Posljednje dve godine provela je u Domu za starije osobe "Ivan Pavao Drugi" u Banjaluci. Datum i mjesto sahrane biće saopšteni naknadno."

...otišla je ali samo da bi se iznova vratila, kao sunce što zađe naveče pa se kad zora zarudi ponovo rodi...