Ako nešto trebam e ja baš ne trebam

Ne znam zaista šta se ovo dešava sa ljudima ovih dana, dal' je takvo vreme ili sam ja magnet za dokone budale, ali svakodnevno mi se bar po jedna osoba javi sa nekim gistro najdobronamernijim savetima, što na temu zdravlja što na temu šta i kako treba da pišem i da se ponašam, a nit znam te ljude lično, nit bilo šta, nego su eto osetili potrebu da mi pomognu i slično. Najjači su mi ovi što se javljaju pa se čak i zapute ovde čak na jbni Vidikovac da se vide sa mnom da kao porazgovaramo ko ljudi. Ko po pravilu takvi mi prosipaju onu čuvenu teoriju da je psihijatrija prevara, da treba da prestanem da pijem lekove, da sve to može da se sredi na prirodan način, da treba da se suočim sa samim sobom, a ne sebi da stalno povlađujem tako što ću uzimati antidepresive, ma bre to ko ona scena iz Trainspotinga, kad Franko Begbi dođe Rentonu u halucinaciju izazvanu zikrom i krene da mu preti kako treba da istera to sranje iz sebe inače će da ga prebije. Pa onda kao svi psihijatri su isti, oni te samo navlače na lekove, farmaceutska mafija, nek izleče prvo sebe kad su tako pametni, treba skroz da ukineš sve lekove, da izdržiš tu krizu na suvo, da doživiš katarzu, da izađeš na sunce da malo džogiraš, da treniraš, da se družiš sa živim ljudima a ne ovim virtuelnim, batali taj jbni komp and get a life, nađi curu to je najbitnije, živi život punim plućima, zajebi to smaranje na gajbi, dobar si dečko šteta da se skroz sjebeš, razmišljaj pozitivno, kaži sebi JA TO MOGU, bori se jer život je večita borba, život je lep a ti ga propuštaš, mnogo si razmažen pa se prepuštaš tom užasu, vidi kako ja mogu bez lekova a imam 10 dijagnoza i 100 puta sam hospitalizovana, sve je u stavu, samo treba da prelomiš, da budeš hrabar, jer ti lekovi te samo sjebavaju, vidi kako si debeo, znojiš se od tih lekova, to što se tako ponašaš to ti je sve od tih lekova, prestani da se vraćaš u prošlost, koga zanima da čita šta si radio '96, treba živeti u sadašnjosti, zajebi bedake iz prošlosti, okreni se budućnosti, ako se stalno budeš vraćao na ta sranja nikad nećeš moći da nastaviš dalje, piši za promenu o nečem lepom, think positive, smršaj, nađi poso, kreći se međ ljudima, živi taj život ako ti ga je već bog podario, imaš 40 godina - kad ćeš ako ne sad, batali te priče o ludnicama, zatvorima, drogama, nasilju i svim negativnim tripovima, vidi kako je napolju lep dan, izađi iz kuće, idi u Košutnjak da šetaš, hrani se zdravo, to nisi ti, to iz tebe govore lekovi koje piješ, vrati se sebi, budi ono što jesi, budi jak, spoznaj sebe i sav taj užas će nestati...i tako u nedogled, ma ko da su botovi a ne ljudi, svi pričaju jednu te istu priču ko da su svo znanje ovog sveta popili, ko da su skroz produhovljene osobe (indijski sanjasi) koje su sve to prošle pa sad mogu da propovedaju svoje učenje svima drugima koji su još na materijalnom nivou u iluziji (maji) Kali Yuge.

Ma bre stani bre, slušaj me sad, slušaj amo. Pod jedan moj trip nije život, ja se ne ložim na život, moj trip je smrt, kraj, okončanje ovozemaljskog postojanja, a ne tamo nekakav život, žurke, ludila, uspesi, napredovanje, žena, deca, gajba, biznis, letovanja, roštiljanja, okupljanja, prijatelji, ma gomila prijatelja, krediti, izbori, odlazak u inostranstvo, povratak u rodnu grudu, penzija, unuci, kurci palci. Ja definitivno nisam iz te priče, mene ne zanima buka gradskog asfalta, ja u grad idem samo kad baš moram, znači provereno ne znam ni tog i tog, ni tu i tu, kao ni ta mesta gde se sada skupljate po gradu, nit me zanima da pratim muzičku scenu, nit da idem na koncerte, performanse, izložbe, instalacije, bioskope, pozorišta i sve druge akcije. Mene nećeš videti na protestima bilo kog tipa, ni na bilo kakvim bitnim događanjima, nema me ni na tribinama, ni na promocijama, ne pohađam stadione, ma bre ne idem uopšte do grada alooo, ja živim na Vidikovcu care, znaš li ti gde je to? Pa bre pola sata od grada busom, pa kolko lud čovek treba da bude da se tolko iscima samo da bi popio pivo ili kafu s bilo kim pa da je i bogotac, a sve to već imam ovde u radijusu od 500 metara oko moje zgrade?

Super je to što vi volite vaš grad u kom ste rođeni, al' mene ama baš ništa ne vezuje za tu arhitekturu i kaldrmu, ja se bre ne sećam ni kako izgledaju Terazije a ne tamo nekakve Savamale, ciganmale i pizdematerine. Drago mi je što ste tolko urbani al' dozvolite i meni da budem suburban jbga. Okanite me se sa tim savetima, a ako vam se ne sviđaju moji tekstovi, ako vas nerviraju, pa jbte ne čitajte ih, ima gomila drugog sranja da se čita na netu, jer danas svako nešto piše, a i treba da bude tako, nismo svi isti pobogu. I ako si već navalio da dođeš čak na Vidikovac prihvati jbnu činjenicu da ovde više nisi u gradu. Ne znam kako ovo da nazovem al' grad definitivno nije, jer grad je Vračar, Dorćol, Voždovac a ne Vidikovac sve vas nabijem na kurac. Dakle odjebi od mene, bac da fuc up, jer nit sam cool nit sam mnogo cool, nit sam dobar, nit sam loš, uglavnom sam ološ jer za druženje nisam...sa vama bar ne, a u gradu nikako, znači nisam deo ni te ni one tamo ekipe, niti bilo koga bitnog tu poznajem. Ljudi me al' uopšte ne zanimaju, barem ne takvi ljudi iz vašeg grada, žešće zajebanog stada. Nemojte mi se ni šlihtati niti me hvaliti, a posebno ne tapšati po ramenu, jer ja od toga nemam apsolutno ništa. Niti sam za to plaćen, nit preplaćen. Sve što pišem pišem isključivo zbog sebe, da napucam svoj ego, da izbacim te misli što se roje, kad nadrkam se iza monitora da svi se mene boje. Volim Vidžastan, Bitolu i Trampa, mrzim selo zvano Rampa. End of story. Die ende das ende.