Odrastanje na Vidikovcu 80-ih - deo prvi

Na Vidikovac sam se doselio iz Skojevskog naselja 1982. dakle ne u onom prvom naletu'79 ili koje već godine već u ovom tzv. drugom talasu. Ja sam tad imao jedva 5 godina i moram priznati da me je ona betonska džungla dobrano naplašila, jer tada su od zgrada bile samo ove crvene centralne i eventualno zelene mada to nisam baš siguran, dok je sve ostalo bilo u izgradnji, dakle ko da sam došao na gradilište da živim, al' bukvalno. Čak sam te prve godine imao i jedan gadan košmar koga se za čudo i dan danas jasno sećam. Naime, sanjao sam da sam se izgubio u svojoj zgradi i da nikako ne mogu da nađem naš stan, i naravno odma' krenula da me vata panika. Trčao sam peške gore dole po spratovima al' džaba. Na kraju sam ipak nekako uspeo da prepoznam sprat, ali kad sam se približio vratima jasno se čuo iznutra neki meni nepoznati glas. Čuo sam neki grub muški glas kako priča nešto na šiptarskom i to me ubacilo u baš žešću paranoju jer to je značilo da su me roditelji ostavili i odselili se i ko zna šta još. Naravno, radi se o 1982. godini a samo godinu dana ranije su Šiptari pravili one čuvene demonstracije te se šibli sa murijom, tako da sam tek kasnije skroz skontao zašto sam baš to sanjao i na taj način. A i inače još od malih nogu iz nekog razloga sam pratio sve Dnevnike i Vesti na TV-u te sam tako zakačio i tu politiku koja je brutalno forsirala strah i prezir prema Šiptarima. Uostalom najbolji dokaz kolko je to uticalo na moj krhki um je ovaj ultra bizaran san.

Uglavnom, tih prvih godinu dana sam se jako plašio tih građevinskih radova, armatura, rupčaga, visokih zgradurina a posebno liftova, tako da sam jako retko izlazio napolje da se socijalizujem sa drugom decom. Tek sa šest godina postao sam redovan prvenstveno na fuci a onda i drugim igrama. Doduše ja sam i ovako bio jako stidljiv ko dete, plus sam zamuckivao tako da mi je bilo jako neprijatno pred decom ako bi me šta pitali, te sam gledao da se držim po strani pa ako prođe - prođe. No svako čudo za tri dana, tako da me klinci nisu previše zajebavali, a i bio je još jedan dečko iz 13-ice koji je baš mucao hardkor ali ni njega nisu cimali. Na to jednostavno niko nije obraćao pažnju. A mogu da zamislim kako sve to danas izgleda, jadna ta deca zaista.

Gde sam stao. Da bre. Vidikovac je podeljen na više skupova zgrada koje su poređane u krug pa puta sedam takvih krugova. Mi smo npr. bili drugi krug. Znači šest zgrada od broja 13 do 23, i mi deca smo retko kad zalazili u druge krugove iako su nam najbliži bili na 100 metara, tako da pojma nisam imao ko još živi tu u komšiluku dok nisam krenuo u osnovnu. Takođe, tad belih zgrada nije bilo ni u najavi a na mestu gde je bio Tehnogas (zgrada u staklu) a sad je pandurska stanica, tu je bila jedna ogromna livada gde je starija raja igrala fudbal. Mi klinci se tu nismo mešali jer smo imali opuštenu fucu odma' tu blizu u našem krugu na "platou". Naime, u centru tog kruga zgrada i dan danas se nalazi taj "plato". U prevodu to jedan ogroman prostor podeljen na više prostorija i tu je kod nas npr. bila prodavnica dugi niz godina. E, pa na krovu te prodavnice je sagrađen taj plato sa klupicama od betona, idealan za svakakve dečije ludorije a ponajviše za fucu.

Igrale su se tu bome svakojake igre. Janjine, klikeri, tapke, poklapke, rat duvaljkama i praćkama, jurnjava po podzemnim tunelima ispod zgrada, i naravno kultna i meni najzabavnija igra "lozinke". Al' tad smo imali foru i zaista ne znam ko se toga setio da ne igramo sve igre odjednom nego po sezonama. Npr. dve nedelje je trajao rat duvaljkama, pa bi onda prešli na klikere i tako redom pa u krug. Jasno se sećam kad su neki mlađi klinci došli da igraju klikere a mi ih oterali iz fazona - alo bre sad je sezona duvaljki! Inače ja sam jako bio loš sa duvljkama, jer našao bi ja na gradilištu plastičnu šuplju cev, al' nikako mi nije išlo ono savijanje fišeka, bio sam jaaako smotan. O klikerima da ne pričam, jer ta koordinacija ruke mi nikad nije bila jača strana, tako da sam uglavnom gledao kako drugi to rade, jer da sam nastavio da igram sad ne bi imao sačuvanu kolekciju od 50-ak opakoizgledajućih klikera koje mi je ćale donosio iz Trsta svakog vikenda. Bilo je tu baš jakih igrača, npr. Ivče iz prizemlja i Peđa sa petog sprata moje zgrade, oni su prosto razbijali, ma jeli su te klikere. Dalje, janjine je takođe bila rado viđena igra sa dubokim sadističkim nabojem jer se išlo na to da se protivniku slomi kičma. Sreća pa smo tad bili deca i niko nije imao dovoljno kila da nanese bilo kakvo zlo bližnjem svome. E da, zaboravio sam za fucu da vam kažem. Oduvek sam bio protivnik fudbala i ta igra me jako smarala, a na drugu stranu što nisam pojma imao da driblam, jer ko što rekoh: bio sam smotan samo tako, te bi se vazda prijavio za golmana i kulirao. Ali jbga, golmani uvek na kraju najebu. Ako primiš gol svi te iznapušavaju a ako odbraniš nikom ništa. Ali ipak sam voleo da branim, par godina kasnije sam bio golman u rukometnom timu mog razreda i razbili smo VI-2 u finalu sa nekim suludim rezultatom 30:2 il' tako nešto, uglavnom se sećam ko sad da gledam kako sam primio samo dva gola iako su mi njihovi navijači sve vreme pevali "Golman nema pišu".

No dosta kurčenja, idemo dalje. Znači "lozinke", e to vam je bila jedna posebna i mome srcu draga igra. Podelimo se nas 15-ak iz kruga u dve grupe. I sad jedni smišljaju lozinku i beže diljem Vidikovca jer je bilo pravilo da se ne izlazi van tih granica jer bi ih kurac našli. Dakle, ta prva grupa ima nekih 15-ak minuta da zapali gde god na Vidikovcu a mi onda krećemo da ih ganjamo. Meni je to bilo jako zanimljivo, ko avantura neka. I onda krenemo za njima al' mi sad pojma nemamo gde su oni otišli jer ipak 15 minuta nije malo. Mogli su realno za to vreme do Ceraka da se stignu jbga. A bila je neka fora pošto se često dešavalo da se tako pogubimo po kraju, da mi vičemo a oni moraju da se odazovu da bi ipak znali gde da ih lovimo, da se ne smorimo. I tako, kad ih navatamo većina uspe da utekne ali zato uvek pretekne neki debeljuca koga ulovimo i bacimo na muke sviju vrsta, jer cilj je bio da nam oda lozinku da bi pobedili. E, tu opet dolazimo do urođenog sadizma kod dece od 6-7 godina. Prvo mučenje je bilo golicanje dok ovaj ne crkne od smeha da mu nije dobro, ali je bilo i mnogo surovijih akcija koje ja sad baš i ne bi da navodim, jer ipak ovo čitaju i deca. Uglavnom, subjekat bi na kraju po pravilu sve priznao i odao nam šifru pa smo onda uzvikivali tu reč iz sve snage da ovi njegovi čuju te da se svi predaju i pobeda je naša. Inače u toj mojoj raji je bila ekipa od '76 do npr. 80-og godišta ali je postojala i starija ekipa 75-72 ali sa njima se nismo družili, ipak su bili dosta stariji i imali neki svoj trip. Mi igramo fucu oni dođu, dovate loptu i deganžiraju je u pizdu materinu dole prema Kneževcu, i mi šta ćemo, sklonimo se a oni preuzmu teren i slično. Klasika.

Za ove koji znaju o kom krugu zgrada se radi navešću samo da su mi najbolji jarani bili Peđa i Deki iz moje zgrade i Popa iz 13-ice. Zapravo Popa je ujedno bio i kolovođa svih tih naših akcija, što se kaže bio je nekako predodređen za lidera, i uglavnom je on odlučivao sa još jednim koja sezona igara će da usledi, a i mnogo dobro je igrao fudbal i kasnije ganjao skejt kad se izgradio Tehnogas pa smo tamo vozili rolere i sranja. Inače baš sa Popom sam išao na onaj čuvenu derbi ako se ne varam 1991. na Marakani kad su Grobari izlomili daske i bahatili se, pa nas murija otkinula od batina a onda upali i cigani na jug da nas dovrše. Da se vratim na temu, uglavnom najviše klinaca je živelo u 13-ici i 15-ici al' jbga kad sam im zaboravio imena i nadimke...ili možda nisam?

Nastaviće se...