Noću, kad nema nikoga, kad nema valjanog filma na TV-u, a po običaju san neće na oči, otuđen od sveta, vodim zamišljene razgovore u glavi sa poznatim i nepoznatim ljudima dok se vrtim po krevetu. Ustao bih da sve to zapišem al' mi se nekako ne da. Jbga, ko će da pali komp na ovu vrućinu, a da pišem ručno to nema šanse, jer jednom sam tako zapisivo, pa izjutra jedva da sam išta mogao da pročitam. Jebe me taj rukopis još od malih nogu, ruke se tresu, večna nesigurnost izbija iz mene. Ljudi mi zameraju što pišem samo i isključivo o sebi, a ja kompleks pa sve to primam k srcu. A o kome drugom da pišem kad jedino sebe poznajem a realno ni to. To je ujedno i glavni razlog zašto nikad neću napisati roman ili nešto slično tome. Izgovori, izgovori, sve znam. Saveti sa svih strana, kontam da su dobronamerni, al' me ipak vata paranoja, i u 5 izjutra u leponexu tražim spas od podivljalog, raspojasanog uma. Oću li ikad prestati da mislim, oću li ikad bilo šta?
Oćeš kad umreš - dobaci neko iz publike (Canetovim glasom)
Oćeš kad umreš - dobaci neko iz publike (Canetovim glasom)
6 comments:
Nabavi stari diktafon kasetaš i drži ga pored kreveta (bez zajebancije). Nemoj ove nove digitalne, skupi su, a i treba vremena da se "digne sistem" pa izgubiš nit. Ovako samo stisneš dugme i pričaš.
aj izbaci neki dokumentarac dobar da ti ne dolazim na taj tvoj usrani Vidikovac !!!
samo serendaš ;)
ne znam jel si zakacio ovaj. zanimljiv.
https://www.youtube.com/watch?time_continue=9&v=98RUUhVgLR0
Piso ne piso, na blog se klika svaki dan... :)
Samo ti klikći, daleko ćeš dogurati :)))
ova ti je dobra, pandžo! piši, piši, piši.
Post a Comment