Moje školovanje, ludom radovanje

Jbga brate, tako vreme bilo, 1988. godina, 5. razred, OŠ Branko Ćopić na Vidikovcu. Sedimo Ćela i ja, on u prvoj klupi ja u drugoj, on po kazni a ja došo da mu pravim društvo. Matematiku nam predavala nastavnica pod imenom Smrda, niska, crne skroz kratke kose, po faci joj vidiš da je od ovaca došla pa joj preko veze neko sredio da radi u školi. I ništa jbga, bilo jako dosadno, prva klupa jbga štaš raditi, nema ništa. I sreća ortak se seti da ima lepak u tubi, te se odma iscimamo za neke jadne kese od halfinica iz zadnjih klupi i udri. Smrda gleda ne veruje al' ne sme ništa da poduzme jer ovaj Ćela bio baš problematičan, pa bez problema mogu da kažem najgori u školi. Duvamo tako duvamo, meni već krene onaj rasta trip, odzvanjanje zvukova, eho ko u dub pesmama, i gledam ispred sebe Ćela imao na leđima ogroman prišivač Slayera, South of Heaven, ona lubanja i svašta oko nje, neki pakao, taj rad, krene to da mi oživljava krv ti jbm, svi oni sitni demoni i ko zna još šta. i Ćela samo odjedared prevrnu svoju klupu, jer ga već uvatilo a vuče ga na agresiju svaki put. Smrda samo pobegla u ugao učionice i ćuti, usrala se. Ceo razred logično u smeh, a meni taj nji'ov smeh samo odzvanja u glavi ko u najužasnijem horroru al' ne filmu nego bad trip od bad tripa pa od hardcore bad tripa. Reko kako sad da se vadim iz ovoga, ubija me taj zvuk ko da će večno da trajeee-e-e-e-e-e, i ja onako u panici krenem da vičem, da vrištim bre, tišinaaaa, tišinaaaa-a-a-a-a-a, jer zaista mi nije bilo dobro, morao sam, ali u isto vreme nastavim da duvam onu kesu, a ovaj ne zna za sebe, krenuo da ruši sve pred sobom, sve klupe, đaci utekoše nazad, iz fazona Ćelo brate slobodno lomi, mi te podržavamo.

Inače dečko je sad pokojan nažalost, overio je 2001. (Zoran Petrović Ćela 1976-2001) a baš smo se družili i posle škole jer stanuje 2 zgrade od mene, znaju ga ovi sa Ceraka jako dobro, mnogo sam ga voleo bog ga ubio, al' bio jako problematičan jer odrasto na Štajgi u nekim barakama bez oca, samo majka i brat, keva u nadnicu oni zna se, ma socijala teška, tuga od boga. I tako, nema tu šta da se priča, svaki pošten čovek koji je vario pak zna kako to ide. Prvih 10-ak minuta tripuješ zvučne halucinacije i posle toga samo prekid filma, crn ekran. E sad, fora je u tome što se ti ne sećaš šta si radio a radiš neke jako bizarne stvari, ko kad preteraš sa artanom i tako tim lekovima na bazi tatule. Samo sam se osvestio u drugoj učionici, dve učionice od moje, prazno skroz, sedim u klupi i ne znam gde sam, otkud ja tu, kolko vremena je prošlo, gde je Ćela, gde su svi, propustiću nastavu, ma paranoja klasična samo pojačana jer si zaista uplašen, zaplašen, preplašen. Posle mi pričali drugari iz razreda šta je bilo dok smo bili van pameti, ja se zgrozio, bilo me sramota, ovaj se rasparčao skroz, kreno se skida go, stigo do pola, ovi ga zaustavili nekako, Smrda utekla iz učionice plačući, ja sedeo ispred table i pevo "Druže Tito mi ti se kunemo" iz sve snage, al' onu verziju od Zdravka Čolića, ono "godine su prošle pune muuuka, ginulo se za slobodu smelo, ali s pjesmom umjesto jaukaaa, druže Tito mi ti se kuneeemo, druže Tito mi se kunemo" i onaj deo "naše pjesme svi neka se plašeee" mi je najjači, ma idi, dojaja pesma, kupio ćale singlicu kad se pojavila 76-77 tako nešto, pa smo non stop vrteli na onom malom dečijem gramofonu, red toga pa red Branka Kockice pa Neven pa ćale uleti i kaže daj malo prave muzike i pusti Dugme il' Mišu Kovača, pa logično, zar ne? I onda ti ta muzika hteo ne hteo uđe u glavu, pa se tako ispoljilo jbga, nisam ja biro, ali i dan danas obožavam da čujem tu pesmu jer stvarno diže iz mrtvih, osim ako nisi iz četničke familije, onda definitivno imaš problem sa tim, hehe, al' to nije moj problem jarane, anderstend? :)