Poslednji LSD trip

Pre tačno 20 godina uzeo sam svoj poslednji LSD. Zašto poslednji? Pa zato jer mi se tad sve otvorilo, video sam šta sam trebao i skapirao da svako daljnje uzimanje nema nikakvog smisla, a posebno ne po žurkama i tako ta glupiranja, jer cilj svog tog upornog uzimanja LSD-a je zapravo bio isključivo to, spoznati istinu pa ma kakva ona bila. Beše to jesen 1998. i onaj čuveni zemljotres za koji smo svi mislili da je zapravo početak bombardovanja kolko smo bili isparanoisani. Seća li se iko toga osim mene? Imao sam 21. godinu al' sam bio ubeđen da sam jako mator i da mi se smrt bliži jer sam se tripovao da se raspadam od svega, posebno ekstazija, trodona, obedijala i svega što je tad bilo aktuelno. Najiskrenije sam tada mislio za sebe da sam najlošija osoba na svetu i najraspaliji narkoman, te da mi nema spasa.

I onda se desilo to. Svež Hofman komada jedan. Neki kažu što je babi milo to joj se i snilo, i možda zaista jeste tako ali ja sam tad sreo Višnua oči u oči, i to mi je najveće i najjače iskustvo koje sam doživeo za života. Samo sam nemo posmatrao ovu scenu gore koja je nastala, ma kao da je iznikla iz drveća, trave i svega što sam mogao da vidim po mraku u tom studentskom parkiću gde sam sedeo sa drugarom. Sve ostalo oko mene je i dalje bilo tu ali nije bilo važno. Dakle, praktično od stvarnosti koju mi nazivamo stvarnost stvorila se neka nova realnost, realnost iza ove zavese stvarnosti, prava slika onoga ko zapravo stoji iza svega, ko održava naš univerzum ovakvim kakav jeste. Drugar sa kojim sam sedeo je i dalje bio tu ali u nekom svom svetu iako je i on znao za Višnua, čak mnogo više nego ja. I tako sam samo ćutao i posmatrao šta se dalje dešava. Višnu se ljuljuškao na ovom okeanu večnosti i samo me posmatrao tim blagim očima. Gledao me i kao da mi je govorio: OK, zajebavaj se ti kolko god oćeš, reinkarniraj se milion puta ako treba, ali znaj - na kraju, kad tad, doći ćeš kod mene. I tu skontam u sekundi da vreme ne postoji, da je to najveća iluzija materijalnog sveta, i da su tih milion reinkarnacija zapravo samo jedan lagani udah i izdah Višnua. Jer Višnu je glavni igrač, a svi ovi ostali, prvenstveno Rama i Krišna za koje sam ranije mislio da su prvi, oni su sedma i osma inkarnacija Višnua na planeti Zemlji, i nema šta ja da se obraćam njima kada mogu direktno sa gazdom da pričam. Al' sam se istripovo, zar ne?

Naravno Krišna je uvek tu u srcu i maha-mantra nosi jasnu poruku. Pred smrt ko se seti maha-mantre taj je spašen samsare tj. karme i reinkarnacije, ponovnog rađanja iznova i iznova. Nešto slično kao i u budizmu, gde je takođe cilj da prekineš taj krug umiranja i rađanja, samo što u hinduizmu ideš direktno bogu a u budizmu nirvana, ali nisam ja ekspert za budizam pa ne bih da lupetam. Ali jbga, nije svako kadar da se seti maha-mantre kad treba, jer smrt je ljudima strašna stvar, svako se uplaši i skroz zaboravi na sve, samo se zaledi, kakva crna mantra i izgovaranje bilo čega, samo zanemiš i posmatraš ko oduzet. No, na stranu sad smrt, tada kada sam video Višnua, skontao sam da sam ovo oko gudre skroz istripovo i da to u večnosti ne postoji, da je smrt iluzija, samo prelazak iz jednog tela u drugo i da nema čega da se plašim. Zapravo najbitnija poruka je bila da nema čega da se plašim više, da je sve OK, da se život nastavlja jer duša (spiritual soul) je neuništiva i samo ide dalje i dalje, i samo od tvojih postupaka zavisi gde i kako. Kažu svi da je bog jedan, slažem se, ali moj bog nije kompleks, on se neće uvrediti ako mu ime napišem malim slovima, bog, jer on je sve ovo stvorio i šta njega zabole dal' će neko da mu se šlihta ili ne, šlihtare ga bre smaraju, al' šta da im radi, ne može da ih obuzda kad krenu da ga obožavaju i razne sulude akcije da prave.

Dakle, poenta je ova, ne treba ti ništa da bi stigao do boga, da bi ga dosegao, samo devocija i velika želja, jer ja sam već tamo s Višnuom, nema veze kolko ću se još puta reinkarnirati, kolko ću tela promeniti, ja sam već kod Višnua. Znam da zvuči ludo, ali svako ima svoga boga, znate ono kad neko kaže: "jebem li ti tvoga boga"? Ta psovka se danas slabije koristi jer su svi postali pravoslavci ali nekada, 80-ih, ja se sećam, to je bilo najnormalnije. No, druga su vremena došla, ljudi su se okrenuli kao bogu, al' neću sad da bilo koga kritikujem, to je njihova stvar u šta veruju i kako, meni je samo smešno kad neko dođe da mi kenja da sam sektaš i slično. Ali OK, ja verovatno i jesam sektaš u neku ruku, odvojio sam se od pravoslavlja, "klanjam" se nekim drugim, čudnim bogovima, "ancient ones" što bi rekli. A zapravo samo čekam da se konačno pojavi Šiva i uništi ceo univerzum, da nam pomrsi sve konce, pa da dođe Brahma i opet ga stvori, i tako u krug, zauvek. Al' teško je ljudskim umom skontati pojam večnosti, to može samo "realizacijom" tj. kad ti se desi nešto kao ovo što se meni desilo, da u sekundi skontaš sve, al' to se dešava samo jednom u životu a nekom i nikada. Jedini problem sa tim realizacijama je što čovek to vremenom zaboravlja, sećanje bledi i onda se nađeš u situaciji ko ja, da si opet u kanalu iako vrlo dobro znaš da kanal ne postoji, da je sve iluzija materijalnog sveta. I tako se vrtiš u krug a treba samo da se setiš te slike Višnua koji te mirno posmatra i čuva ni od čega zapravo, tj. samo te cima da se ne bi plašio materijalnog sveta, to je jedina poenta, za mene barem. Vishnu ki jay!