Sudbina pokretne mete
Jesenas se na Venecijanskom festivalu pojavio sa tri nova filma – dva igrana i jednim dokumentarnim. Potom je na 50. Solunskom festivalu imao veliku retrospektivu, primio „Zlatnog Aleksandra” za životno delo i otvorio izložbu svojih slika, a na predstojećem 60. Berlinskom festivalu naći će se u ulozi predsednika zvaničnog žirija.
Ovako intenzivan, energičan i dinamičan filmski život možda bi značio previše za nekog drugog, ali ne i za legendarnog nemačkog filmskog, pozorišnog i operskog reditelja, scenaristu i glumca Vernera Hercoga Stipetića (rođen u Minhenu 1942. godine, od oca Ditriha Hercoga i majke Elizabete Stipetić), koji je sa 16 godina režirao svoj prvi film, još 1962. osnovao i sopstvenu producentsku kuću, snimio do sada više od 60 filmova i ženio se tri puta.
U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Hercog – koji je svetsku filmsku kinematografiju zadužio delima „Tajna Kaspera Hauzera”, „Vojcek”, „Fickaraldo”, „Nosferatu”, „Krik kamena”... – govori na koji bi način mogao da dođe u Beograd i Srbiju, otkriva zašto ima privilegiju da snima filmove onakve kakve želi, zagovara „film razmišljanja”, razotkriva mit „poslednjeg reza” i priznaje da je za njegovu omađijanost filmom kriv – Fred Aster...
Dobar dan, na srpskom jeziku, sigurno razumete, s obzirom na to da ste i Stipetić? Evo, da vam na to odgovorim ovako. Često se nosim mišlju da dođem u Beograd sa nekoliko svojih filmova. Potpuno nezvanično, bez poziva neke institucije. Ta pomisao da dođem u Beograd, baš ovako, dolazi otuda što imam osećaj da je Evropa tretirala Srbiju na pogrešan način. Vi pripadate nama, a mi pripadamo vama. To je, jednostavno, tako i to je razlog što ću se tamo pojaviti jednog dana.
Mnogi ljubitelji Vaših filmova priželjkuju da taj dan bude što pre.
Mi treba tamo da dođemo kao gosti i stavimo vam do znanja da vas vidimo, da vas čujemo, da znamo za vaše prisustvo i da vi treba da budete deo onoga što konstituiše Zapad. To treba da bude tako. I sve ovo nema nikakve veze što su moji koreni iz Hrvatske ili što ste vi iz Srbije. Koga je briga za to! Vi pripadate nama. Evropi.
Ali, Vi ste Evropu napustili! Živite u Los Anđelesu?
Oženio sam se u Los Anđelesu i zato tamo živim. Da ne bude zablude, ne živim u Holivudu i nemam gotovo nikakve veze niti ozbiljnije kontakte sa Holivudom.
Nekada ste bili poznati po tome što niste imali neko naročito mišljenje o Americi niti o američkim filmovima koji su bili sve suprotno od onoga što ste Vi radili. Iz Amerike su Vas svojevremeno i „izbacili”; kakav je sada odnos na relaciji SAD–Hercog?Zapravo, nisam nikada odande bio izbačen već „ekspedovan” na nekoliko dana, jer nisam imao rešen status vize niti status radnog boravka. U to vreme bilo je opasno prelaziti granicu preko Meksika, a imao sam i to nezaboravno iskustvo. U SAD živim sada već dugo, ali sam konstantno svestan svojih bavarskih korena. U Minhenu još uvek imam svoj stan i povremeno i tamo živim, ali najčešće se moj život odvija na lokacijama na kojima snimam. Zato se može za mene reći i da sam „pokretna meta”.
Razmišljam o Vašim poslednjim filmovima, onim koji su nastali u SAD. Da li su finansirani američkim novcem i da li to znači da ste konačno izgubili ono što Vam je uvek bilo najvažnije – stvaralačku, umetničku slobodu i pravo na „poslednji rez”?Nikada ne bih mogao da radim ukoliko ne odlučujem o poslednjem rezu, bez glumaca koje zaista želim u svom filmu ili ako bi me Holivud kulturološki sputavao. S druge strane, poznato je da preuzimam odgovornost koju poznati reditelji gotovo nikada ne bi preuzeli. U ugovorima koje potpisujem sa velikim kompanijama, pristajem da snosim odgovornost i za budžet i racionalno trošenje novca. U slučaju mog poslednjeg filma, rimejka „Lošeg poručnika”, pošlo mi je za rukom da ga završim dva dana pre roka i da uštedim 2,6 miliona dolara iz budžeta. To se do sada nikada nikom u istoriji filma nije desilo! Sada producent hoće da me oženi! Toliko je srećan! S druge strane, ono što vi sada gledate na velikom platnu je moja, rediteljska verzija, rediteljski rez, dakle privilegija koju niko nema u filmskoj industriji, a naročito ne u Holivudu.
Mislila sam da je mogućnost „rediteljskog reza” odavno postao samo mit?
Slažem se sa vama. U filmskoj industriji to je odavno postao mit jer čak i Spilberg, koji je i reditelj i producent, ne pribegava insistiranju na „poslednjem rezu” po svaku cenu. To kakva će verzija filma na kraju ugledati svetlost dana, odavno već ne odlučuju ni reditelji, ni producenti, ni distributeri, već publika. Sistem kontrolnih projekcija sa test-publikom različitog profila obrazovanja i godišta, odavno je razvijen. Posle pažljivog čitanja njihovih komentara i ocena, datih posle zatvorene projekcije, donosi se odluka o konačnoj verziji filma i odlazi se pravo za montažni sto, na finalni rez. Sve ovo, naravno, odnosi se, kao što rekoh, na filmsku industriju. U mom slučaju, dakle u slučaju art-filma, stvari stoje drugačije. Blagosloven sam mogućnošću da radim filmove kakve želim, jer publika od mene i očekuje svu moju iskrenost i sav moj entuzijazam. Ništa drugo, ni drugačije.
Vi ste jedan od retkih reditelja koji istrajno podjednaku pažnju posvećuje dokumentarnom filmu. S obzirom na Vaše ogromno iskustvo sa dokumentarcima da li možete da kažete da oni zaista odražavaju realnost, istinu?
Bilo bi divno kada bi filmski autori mogli da budu nevidljivi ljudi ili poput muve na zidu koja posmatra sve oko sebe, a da nju niko ne primećuje. Međutim, to je nemoguće. Čak i ako je filmski reditelj sam, bez ekipe ili pomagača, ma koliko se trudio da bude diskretan, njegovo prisustvo i prisustvo njegove kamere u sredini koju snima vidljivo je i samim tim ne bez uticaja na realnost i istinu datog trenutka u datom okruženju.
Vi i ne želite da budete „nevidljivi”?Ne želim! Ja sam kreator, ja hoću da budem stršljen koji juri i ubada, ja hoću da postavljam scenu, ja sam reditelj a ne osmatračka kamera!
Niste, dakle, poklonik „sinema verite”?Zatvorske kamere koje beleže kretanje i ponašanje zatvorenika, to je „sinema verite”. Kao filmski stvaralac smatram da treba da budem uključen, da treba da se mešam, da prodirem u najdublje slojeve istine što ne znači uvek i potpuno zasnivanje na činjenicama. Jer, greška je smatrati da činjenice uvek znače i apsolutnu istinu. Istina je slojevita.
Sličan princip vodi Vas i u igranim filmovima. I u njima na ovakav način tragate za istinom?
To je princip „filma razmišljanja”, ali vas podsećam da se igrani filmovi rađaju iz predivne iluzije. Neki od najboljih filmova sveta upravo su se rodili iz takve iluzije, poput filmova Freda Astera koje obožavam zato što su fascinantno jednostavni. Priznajem da su oni imali najvećeg uticaja na mene i da su najzaslužniji što sam pre više od četiri decenije počeo da se bavim filmom. Fred Aster koji pleše sa sopstvenom „živom” senkom u filmu „Vreme svinga”, gledao sam kao momčić i još tada bio fasciniran sledećim: u ovom jednostavnom kadru, pred statičnom kamerom, gledate senku kojoj je udahnut život i jasno sagledavate suštinu filma i svu njegovu magiju.
Predivne iluzije, magija filma, a meni se čini da ste Vi za ove četiri decenije koliko ste u filmu i sa filmom često bili u poziciji Don Kihota?Borio sam se sa vetrenjačama, ali nikada sebe nisam video kao Don Kihota. Njegova sudbina je tragična, a ja sam još među vama.
Za sve ovo stvaralačko vreme otkrili ste gotovo sve filmske tajne, proputovali planetu, stigli do vasione. Šta li Vas još to tako čvrsto drži vezanim za film?
To što razumem moju sudbinu i što je prihvatam, a film jeste moja sudbina. Sa njim sam od dečačkih dana i od tada, pa do danas, nisam uspeo da pronađem bolji način da se potpuno izrazim. Mnogi veruju da sam samo melanholični nemački reditelj, ali to nije istina. Možda nisam Edi Marfi, ali imam smisao za humor. Više ličim na Bastera Kitona koji je koristio humor da prevaziđe surovost sveta.
Dubravka Lakić
Maznuto sa
Politike
Ogromne table upozoravaju na veoma toksične gasove koji se lagano kotrljaju niz planine, ali Herzog ni to ne jebe, prolazi neopaženo jednim seoskim drumom koji vojska nije pokrila i prilazi skroz blizu vulkanu, ugrožavajući tako ne samo svoj život nego i živote svog kamermana i tonca, koji su se ni krivi ni dužni našli u blizini ovog potencijalnog grotla.
Ne bih baš sad da prepričavam šta je dalje bilo, uglavnom, tek kad je izvalio ogroman oblak nečega kako se spušta prema mestu gde je bila njegova ekipa seli su u kola i dali se u beg. Dakle, klasičan manijak. I uopšte me ne čudi sada ona stara filmadžijska dosetka, kaže : gde Herzog nije snimao tamo provereno ni nema šta da se snimi. I vaistinu je tako, gde je ovaj čovek sve bio, koja je mesta pohodio, ja mislim da nijedan živi, a verovatno ni mrtvi (jer je mrtav) reditelj ne mož' tu da ga isprati. Nek me neko demantuje, al' tako mi se nešto javlja.
Ostavljaju kola i kreću peške kroz zabranjenu zonu, nailaze na čoveka koji i pored zloslutnog huka koji dolazi iz planine opušteno drema sa svojim mačkom pored drveta, čoveka koji je očigledno odbio da se evakuiše, jako čudnovata scena. Ko susret sa smrću. Čovek započinje svoju priču o razlozima zašto je ostao iza svih - hajlajt! 
