Old school BBC-jev dokumentarac o maničnoj depresija aka bipolarnom poremećaju, zapravo bipolarni poremećaj je noviji, legitiman naziv za ovu bolest, jer ipak ovo "manično" zvuči malo preterano, iako po meni mnogo bolje oslikava neverovatna stanja u koja vodi ova bolest. Dakle radi se o 2 stanja svesti, manično u kojem ste previše srećni i aktivni, gde vam je sve HIGH, sve super, i depresivno koje je sušta suprotnost ovom prvom. Mada i bipolarni naziv dosta objašnjava, jer radi se o dva pola, dva ekstrema, iz krajnosti u krajnost, nema sredine, il' pukovnik il' pokojnik. E sad, pošto sam već dosta pisao o ovom poremećaju u rivjuima drugih dokumentaraca, sad ću malo da izbacim neka lična iskustva i frustracije.
Iako nemam dijagnozu bipolarnog poremećaja, nit' bilo šta slično, imao sam priliku da preživim jedno slično manično HIGH stanje. Prvi put je to bilo potaknuto ovim našim fejk Prozakom (koji inače nije ni za qrac u poređenju sa američkim) pod imenom Flunirin i Fluksilan koji sam tad pio po receptu, i posle nekih 3-4 nedelje redovne terapije samo me puklo u glavu i dobih klasičan izliv serotonina u mozak. Beše to u februaru 2006. i potrajalo je jedno mesec dana, a drugi put se desilo ničim izazvano u septembru 2008. godine, znači tek tako, samo od sebe, nikakve lekove nisam pio, nit bilo šta. A to su zaista neverovatna stanja, u ovom dokumentarcu jedna žena opisuje taj rad kao sličan spidu, e sad ko je probao spid (meta-amfetamin) taj zna kako to može da izgleda, i kuda može da odvede, e ovo ima jako slično dejstvo samo što te drži daleko duži vremenski period, ne samo 2-3 dana ko spid, a i prirodno je, dakle neka greška u mozgu potakne lučenje serotonina i mozak vam radi 200 na sat, ma šta 200, 300 bre. To je možda i najbitnija odlika tih maničnih stanja, tzv. PLUSEVA, da mozak proradi i kreću da vam padaju svakake stvari na pamet, imate utisak da sve što poželite da uradite da sve možete, sposobni ste gde ste nekad bili nesposobni, maksimalno samopouzdani, ma sve u super-superlativu, dakle neverovatno jedno iskustvo. I naravno da bolesnici obožavaju takvo stanje, kratko traje al' je nezaboravno, dok na drugu stranu psihijatri ako vas izvale da ste u PLUSU, odma' gledaju da vas spuste lekovima, jer zna se, ko previše visoko leti logično je da jako nisko pada, čak bi reko da propada, jer realno nema kraja tom padu u ponor bezdana. A taj bezdan je depresija jedna neviđena, jer ako si HIGH danima i onda se strovališ, pa logično da ti al' uopšte nije dobro, jer pitaš se gde nestade onaj predivan osećaj da je ceo svet tvoj. Ali ono što je takođe zanimljivo, je da te PLUS faze mogu i da se iskoriste za nešto pozitivno, i evo sad ako odete na moje postove koje sam pisao krajem septembra i početkom oktobra prošle godine videćete jedno sveprisutno lud'lo, raspomamljeni fazon gde nema ni pravopisa nit' bilo čega ali je meni to mnogo jače od bilo čega što sam pisao kasnije. I tačno može da se vidi taj prelaz iz PLUSA u minus, npr. one pobešnjele tirade o dokumentarcima su skoro skroz nestale, samo ponekad izbije poneka, a isplivali neki bedni tekstovi, nešto pisano očigledno preko qrca, ono jedva par rečenica mukom skrpljenih, jad i beda. I zaista, nije da ja imam problem sad dal' će neko ko čita da izvali to ko jad i bedu, nego se ja tako osećam kada to pročitam. Jer ipak je meni ovaj blog jedna vrsta terapije, da napišem nesto u tom mom, što reče jedan drugar, autističnom fazonu, i da se osećam OK kad to uradim, kad se ispraznim, a ne da to vrednujem prema reakcijama ljudi koji posećuju blog, jer realno retko ko ovde komentariše bilo šta, 90% ljudi dolazi isključivo radi skidanja dokumentaraca, i većina nema živaca da čita moje maliciozne tekstove o crkvi, državi i šta već još pišem, tako da jedino ja mogu da sudim dal' tekstovi valjaju il' JOK, i da se osećam dobro zbog toga ili kontra. Naravno uvek mi drago kad vidim pozitivan komentar, ali u biti samo ja se tu pitam. No, da nastavim, stao sam kod toga kada me polovinom oktobra pustio taj HIGH.
I vaistinu, kad me pustio taj HIGH u oktobru ja sam se samo zakopo u krevet i bilo me sramota od svega što sam napisao, čak sam hteo da obrišem blog kolko me bila sramota, sreća pa me mrzelo da ustanem iz kreveta jer bi inače to sigurno uradio. Dakle pao sam u taj ponor depresije i to me držalo sve do proleća, naravno i dalje sam ja pisao po blogu, al' jednostavno više to nije bilo to, osećao sam se prevarenim, pitao sam se gde nestade ta božansko-đavolska inspiracija, šta sam to pogrešno uradio da me snađe takav užas, i evo vam odličnog poređenja kako sam se osećao : zamislite da stignete u raj, i da tamo provedete neko vreme, ono, sve VR', a onda vas tek tako jednog dana, bez nekog konkretnog razloga izbace i poteraju direktno u najdublji deo pakla. E tako mi je bilo i tek sad shvatam kako je bilo Luciferu onomad. Dakle običnom "zdravom" čoveku to je nepojmljivi užas. E sad jbga, ja zaista nisam taj slučaj manične depresije, ja sam imao ta dva ispada i to je to, ali ljudi koji zaista boluju od manične depresije prolaze stalno kroz te faze, čak ima raznih varijacija, pa tako ide PLUS faza, pa normalna faza, pa MINUS faza, pa opet u krug, a može da ide i samo PLUS, MINUS, PLUS, MINUS, s'tim što kolko sam ja skontao MINUS faze traju mnogo duže, nek me ispravi neko ako grešim, al' tako je meni delovalo, znači mesec dana raja, pa onda 5 metara pakla. Isto je pravilo da što je veći PLUS veći je i MINUS, što je donekle i logično. Dalje, u PLUS fazama nema spavanja, tj. ako ga ima to je 2-3 sata dnevno, a svo ostalo vreme pacijenti su hiperaktivni, ne može ih se obuzdati, tako da su ih nekada dok nije bilo lekova vezivali za krevete da bi se smirili. Mozak radi perfektno, sve vam je kristalno jasno, misli samo nadiru, ali samo pozitivne misli, i ovde je pomenut slučaj jednog poznatog fizičara koji je te PLUS faze koristio da razvija svoje teorije do neslućenih visina, a posle kad bi pao u MINUS onda ih je dovodio u red, skresao bi ta preterivanja i našao neku zlatnu sredinu, koja u principu i jeste jedina realna. U mom slučaju, ja nisam ni jeo, samo sam cepao zdenka sir i pio sokove, jer to mi bilo taman tu uz komp. E sad, zašto se ne jede ? Jbga, zato što se nema vremena, gde ćeš ti bre u svom tom naletu inspiracije gde stvaraš dela od epohalnog značaja za ljudski nakot da stigneš da se baviš tako nekim nebitnim akcijama kao što je ishrana, pa logično zar ne, jedva i u WC stigneš da odeš a da ne pominjem neke druge stvari. Kažem vam, nema ništa, samo akcija i akcija, 24 časa dnevno, a ja sam tih dana sedeo po 21 sat za kompom i samo pisao, pisao i pisao, ej bre kolko sam ja tu sranja izasrao, blog to nije mogo da podnese, tako da sam se prebacio i na neke forume, čak i televiziju sam prestao da gledam, pa i filmove na kompu, jer jednostavno ne možeš da sediš i ništa ne radiš. Filmovi i dokumentarci jesu zanimljivi ali šta da radim ja sa rukama, pa onda mozak takođe 'oće veću zaokupljenost od pukog razmišljanja o radnji filma. Ko što rekoh, nešto te goni da teraš dalje, i dalje, i dalje, i na kraju naravno presisaš, potroše se te zalihe serotonina, isprazne se ti depoi, i počinješ da usporavaš, polagano, polagano, do totalnog zaustavljanja, do stanja sličnog mrtvilu koga neki ga zovu i melanholija. Pu, pu, daleko bilo, neponovilo se. E tako vam je to otprilike. Sad još da preporučim neki rad na ovu temu, možda najslikovitiji dokumentarac je
A Summer in the Cage (2007), a možete da pogledate i
Stephen Fry: The Secret Life of the Manic Depressive (2006). E da, zaboravih da napomenem detalj da te MINUS faze i pored pravilnog lečenja često završavaju pokušajima suicida, gde je procenat uspešnosti nažalost (il' na sreću, zavisi sa koje pozicije gledano) veoma veliki. (50 min)
"Manic depression is now a common subject to feature on television, especially since high profile sufferers like Robbie Williams and Stephen Fry have come forward. But it was a relatively rare topic when Horizon made this film. At the time, research into the illness was indicating a strong genetic component that affected over one per cent of humanity. This programme interviews various individuals who suffer from the condition and finds out how they live with it. It begins with the question, why is artistic achievement so often linked in the popular imagination with manic behaviour?"
Download :
http://rapidshare.com/files/307102638/HoriPlayMadness.part1.rar
http://rapidshare.com/files/307116146/HoriPlayMadness.part2.rar
http://rapidshare.com/files/307130362/HoriPlayMadness.part3.rar
Novembra 1970. u pregrađu Los Anđelesa pronađena je 14-ogodišnja devojčica koja je 10 godina provela zatvorena u jednom sobičku od strane svojih roditelja koji su tvrdili da je retardirana i da je na taj način štite od spoljnog sveta. Pošto je detinjstvo provela u socijalnoj izolaciji, Džini nije znala da govori, i dalje je nosila pelena i jedva je hodala. Socijalna služba je preuzela Džini i naučnici su iskoristili ovu jedinstvenu priliku da konačno istraže fenomen "divljeg deteta", i naravno da pokušaju da je rehabilituju. Uz pomoć terapeuta Džini je polako počela da uči reči, a o tome šta se dalje dešavalo svedoče ljudi koji su joj tada pomagali, i gomila arhivskog video materijala, jer to je bio prvi put u istoriji da je takva pojava zabeležena kamerom. Surovo tužna priča jer nažalost takvih slučajeva ima i danas, svuda po svetu, pa i kod nas. BBC Horizon produkcija. (48 min)
"This Emmy Award-winning documentary is the story of a girl who spent her childhood locked in a bedroom. The study of a young girl who for the early part of her life was reared in a severly deprived environment. She became a test case for an important and controversial theory of language development - a biologically determined critical period for language acquisition. Genie was discovered at the age of 14, and had spent her life being tied to a chair since the age of 20 months. Nobody ever spoke to her, and her blind mother would feed her hurriedly and punish her if she made a sound. After her discovery psychologists and linguists attempted to teach Genie language. Although she learnt to use many words and combined them into simple phrases, she never became proficient at syntax. It appears that the crucial factor behind her lack of language development was the relatively late age that she learnt language. Genie was reared in extreme isolation, and was deprived of any social exposure to language. In the care of scientists she became an extrodinary case study in language development - does language have a critical period for language development?"
Download :
.jpg)
.jpg)
.jpg)
