Director:
Werner Herzog
Runtime: 107 min
Herzog, na svom rediteljskom hodočašću, gde je za 3 godine izbacio više filmova, igranih i dokumentarnih, nego što drugi autori snime i za 10 godina pa i jače, uspeo je konačno da napravi ono na šta sam čekao sve ove godine, ono zbog čega sam i počeo da gledam dokumentarce, dakle tvrdim da imamo pobednički rad, najbolji svoje vrste ikada snimljen, gde je sažeo, ja mislim, sve ono što je do sada radio, dakle svih ovih 40 i kusur godina fanatične posvećenosti filmskoj umetnosti, gde je do kraja objasnio i CRIME dokumentarac, i emocije svih vrsta, a posebno one najteže, one koje jako, najjače bole, a zatim uspeo i da totalno humanizuje sve ove naizgled jako grešne ljude involvirane u slučaj, osobe prikazane u priči kakvoj samo realni život može da napiše scenario, znači tvrdim da nema tog scenariste koji bi nešto ovakvo umeo da osmisli, i verujte mi na reč, ovo je kraj, ali ujedno i novi početak, jer posle ovakvog filma više ništa neće biti isto, tako da nije ni čudo što su ga neki filmski kritičari već prozivali po moralnoj osnovi zbog ovog dela, jer verujem da ni njima nije dobro kao što ni meni nije dobro posle sve siline svih vrsta emocija koje sam preživeo gledajući ovaj rad.
Neću vam ništa reći o zapletu ove surove a ujedno i jako dirljive priče, kakvu samo istančana slovenska duša poput Stipetića (Herzogovo prvobitno prezime), može da ispriča na ovakav jedan način, gde je, pa slobodno mogu da kažem, pregazio čak i Paradise Lost, i naravno sve ostale dokumentarne filmove iza njega, i to tvrdim bez imalo pristrasnosti, iako sam doista veliki fan ovog možda poslednjeg zaista velikog reditelja koji još uvek smelo korača Planetom Zemljom, i poseduje tu hrabrost da siđe i u najdublje ponore ljudske psihe, gde najrazdraganiji smeh i najbolniji plač duše, stoje rame uz rame najopuštenije, gde se bukvalno briše ta granica između žrtve i krivca, jer nikad je nije ni bilo, gde su sve osobe koje govore u ovom filmu, a ima ih zaista mnogo, žešće najebale uplevši se u ovu priču, koju neki zovu i smrtna kazna a ja je zovem brutalni teror države nad svojim građanima, gde se opušteno vrši osveta, i to one najgore vrste, a sve navodno regularno i po zakonu, po PS-u što bi se reklo, i stoga uvek uporno i neopozivo zahtevam da država prvo sama sebe ubije ne bi li time dala kakav takav legitimitet, ako je to uopšte moguće, svim ovim ubistvima, koja se dešavaju ne samo po death row zatvorskim jedinicama, nego i u rovovima, na ratištima širom sveta, gde mladi ljudi ginu skroz uludo, u totalnoj zabludi, napujdani od iste te države da se bore za nekakav imaginarni nacionalni interes, za nekakvo bedno parče teritorije, ili još gore, za naftu. Ali opet, sve i da napišem još 10 puta ovoliko na zadatu temu, ja zaista neću moći da vam dočaram šta je ovaj čovek uradio, kakav film je snimio, te ga jednostavno morate pogledati bez ikakvog oklevanja, jer ovo je možda jedini dokumentarac kome bih na imdb-u bez ikakvog razmišljanja dao ocenu 11/10 kada bi to bilo moguće. Znači, svaka čast majstore za ovaj masterpis, izdigao si se, i u igri koja nikako nije takmičenje, POBEDIO, stoga All Glories to His Divine Grace Werner Herzog, jer ovakvo nešto doista još nismo imali prilike da vidimo, a pogledali smo zaista brdo dokumentaraca tokom ove 3 i po godine očajničke potrage za tim Svetim Gralom dokumentarnog filma. Dakle, ne zajebavaj nego bre GLEDAJ!
"In his fascinating exploration of a triple homicide case in Conroe, Texas, master filmmaker Werner Herzog (Cave of Forgotten Dreams, Grizzly Man) probes the human psyche to explore why people kill and why a state kills. Through intimate conversations with those involved, including 28-year-old death row inmate Michael Perry (scheduled to die within eight days of appearing on-screen), Herzog achieves what he describes as a gaze into the abyss of the human soul. Herzog s inquiries also extend to the families of the victims and perpetrators as well as a state executioner and pastor who ve been with death row prisoners as they ve taken their final breaths. As he s so often done before, Herzog s investigation unveils layers of humanity, making an enlightening trip out of ominous territory."
7 comments:
sta ti bi kad si pisao ovaj rivju? jer... nije mi ni blizu toliko jak ko Aileen Life And Death Of A Serial Killer, em Herzog je cesto paternalistickog tona, a muzika mu klizi u patetiku. razocaranje.
Bio sam drogiran, na krokodilu. Kakva su ti to pitanja pobogu?! No dobro, slažem se da je priča o Aileen doista jaka i prepuna emocija, gde sam ono, totalno saosećao sa njom gledajući film, uostalom ne bi je ni stavio na moju 69 listu da ne valja, ali ovde se ipak radi o nečemu drugom, jer meni je ceo Herzogov rad vrhunski, i baš sve što si navela kao mane ovog filma, meni se upravo to najviše i dopalo, uostalom šta fali paternalističkom tonu i patetici ako se koristi u ispravne svrhe, što ovde zaista jeste slučaj, uostalom Herzog je oduvek i bio u paternalističkom fazonu kada je pravio dokumentarce, jer takav je ko čovek, piči ga ta empatija i za svakoga ima razumevanja, što meni jako znači pošto sam sličnih svetonazora, dakle cilj definitivno jeste razumeti ili bar pokušati da razumeš svakoga pa i onog koji je počinio najteže zločine, jer najlakše je sve redom osuđivati tek tako olako, i tu su slučajevi "ubica" Brisa Tatona i "pokušaj ubistva" policajca od strane Uroša Mišića možda i najbolji primeri kako se čovek lako zajebe i povede za masom, a najteže je zapravo shvatiti počinioca i u neku ruku ga zaštiti od tog surovog linča države i javnosti. Jebiga, ne znam dal' si bila u takvoj situaciji, ali ja jesam, i znam kako je to kad si osuđen od skoro pa čitavog društva i stavljen na stub srama, te zaista saosećam sa ovim momcima na veoma sličan način kao i Herzog, iako su ti ljudi počinili najteže zločine, ali moramo uzeti u obzir to da se ovde radilo o klincima sociopatama, sirotinji iz totalno beznadežnog bekgraunda, bez ikakve perspektive, dok na drugoj strani imamo klasične buržuje koji pored nadrkanih kola imaju i ONAKVE kuće, da ne kažem omanje dvorce, i koji, ja sam ubeđen, nisu ni malo manje grešni, jer koja je razlika? Ovaj nema jer nema pa nema, nikad nije ni imao šansu da bilo šta stekne, a ovaj drugi ima jer je navodno pošteno zaradio, i aj' sad, gde to ima da onoliko imanje može pošteno da se zaradi?! Znači, mnogi su i pod njima stradali ne bi li se ovi dokopali bogatstva, i možda nisu morali da bilo koga konkretno ubijaju jer kapitalizam je i stvoren na tom principu da ti lično ne okrvaviš ruke, ali da zato opušteno i nemilosrdno izgaziš sve te leševe na putu do vrha. I jedini u ovoj priči koga mi je zaista žao sa te victims strane, je onaj dečko iz istog miljea kao i ubice, kome su ubili brata, dok me ovi ostali al' uopšte ne zanimaju. E sad, možda ja zaista nisam čist, ali to je moj stav. A na drugu stranu ide činjenica da ja doista obožavam da se naježim i da me prolaze žmarci dok gledam filmove, tako da je pravilno upotrebljena patetika više nego poželjna, a posebno ako je muzika u pitanju, jer aj' šta predstavlja Metalikin "Sanitarium" u genijalnom Paradise Lostu, ako ne čistu patetiku? Naravno, nije da Herzog nema svojih mana, možda ih je najbolje prikazao u svom "Cave of Forgotten Dreams" koji me baš smorio, ali to ovde nikako nije slučaj, i zaista se ne sećam kad me je poslednji put neki dokumentarac ovako ispomerao. Jebiga, ja to volim, neko možda ne, ali ja definitivno da, jer se samo o mojoj percepciji i radi, a koja uvek može biti pogrešna, ali je bar moja...
Herzog je zakon, a bome si i ti jer si nam omogucio da ovo gledamo, i blog ti je fenomenalan, dakle, hvala, hvala.
Sto se tice terminologije: paternalizam, po meni, nema veze s empatijom, nego da gleda s visoka, ko iz neke privilegirane uloge. NAravno da je odlicno sto prikazuje te ljude ko zrtve sistema, i da su djecaci ustvari, i u nekom trenutku oslo sve k vragu. Tu sam skroz za.
No smetalo me kad na vec pocetku filma prica s malim, ovaj s druge strane stakla, a HErzog mu "I don't like you, but you are a human being" and trallala. Cemu to? Meni se to cinilo grubim i ustvari vise opravdavanje upuceno gledateljima filma.
Ono naj, naj, je tip sto pljuca svako malo dok ga intervjuira, autentika cista. I jos tata sta je u zatvoru, uopce nije toliko njegov diskurs, jer rijeci odu u vjetar, a jos vise tih preobracenika, novih krscana, vec govor njegovog tijela, umor, me dojmio.
Ono sto si mislim, zasto Herzgoa fascinira toliko "white trash". jer i mene, ruku na srce. Al ko sto su rekli JEan Rouchu, pa ne moras ici u AFriku da radis dokumentarci, imas doma posla. I mislim si sta je to HErzogu "doma", i koliko ustvari moze zaista uci u kulturu koju prikazuje.
hvala, hvala, na blogu, trudu, radu, misljenjima, zapisima njihovim jer su uzivancija.
Pazi, Herzog već dugi niz godina živi u Sjedinjenim Državama tj. L.A-u, ali po njegovim dokumemntarcima možemo da zaključimo da je on, kao i svaki veliki umetnik, zapravo stanovnik sveta, dakle za njega ne postoje granice i zaista , a ja sam to rekao i ranije, gde Herzog nije snimao film tu se ni nije imalo šta snimiti, jer stvarno je obišao čitavu planetu. A paternalizam mu dođe više ko neka očinska briga za sve te ljude kojima zaista treba pomoć, jer jasno je da ne znaju gde udaraju, i ako si gledala ranije njegove dokumentarce kao što i jesi, u svakom koji se tiče malo težih tema on se tako postavlja, ali ne sad iz neke nadmenosti, nego jednostavno je takav čovek, posmatra sve te ljude kao decu što ona baš u ovom slučaju i jesu, a posebno ovi klinci koji su počinili zločin.
Što se tiče početka konverzacije sa klincem iza stakla, nisi dobro čula šta je rekao, jer znam da se on tako nikad ne bi postavio prema bilo kom čoveku pa i najvećem monstrumu, jer Herzog poštuje sve ljude ma kakvi oni bili, dakle poslušaj još jednom i jasno ćeš čuti: "And when I talked to you, it doesn't NECESSARILY mean that I HAVE to like you, but I respect you, and you're a human being, and I think human being should not been executed, as simply as that..."
najavljen prevod na titlovi.com
izasao prevod
Herzog je veliki filantrop. Mene samo zanima kako on sve te ljude u svojim dokumentarcima iscima da pričaju svoje najintimnije stvari. Mislim, razumem ja da neki ljudi hoće da prodaju sve od svoje intime da bi se pojavili na tv, ali kod Herzoga to često nije slučaj
Post a Comment