Friday, December 21, 2012

Neki deo nečega, fragmenti sečenja...


Odma’ na početku se pronela informacija od studenata sa filozofskog koji su bili tu prvog dana protesta, jer logično, plato im ispred fakulteta, da je protest pokrenula Demokratska stranka, navodno izašli neki likovi ispred faksa sa zastavama DS-a i počeli da bune narod, što je i pored sve euforije bio težak faul jer je protest gistro trebao da bude spontan i vođen od strane isključivo studenata. Da, da, verovali ili ne, jasno se sećam da je i pored današnje neverice to bilo jako, jako važno u datom trenutku. A već tada sam se deklarisao kao anarhista, iako realno pojma nisam imao o tome, možda sam jednu knjigu pročito u vr’ glave, Kropotkina nekog, il’ tako nešto, tako da smo tu odmah na licu mesta napravili naš anarhistički kružok, u kom su pored mene bili Jovana i Vladimir, brucoši ko i ja, ali sam Jovanu znao i od ranije, a Vladimir joj je bio drugar iz gimnazije, tako da smo se skontali na keca i od možda već drugog, trećeg dana, krenuli da idemo zajedno u te šetnje. Mora da napomenem da je te ’96 u Beogradu bilo možda u vr’ glave 20-ak anarhista i onih koji su se tako nazivali, sa sve Trivom Inđićem u paketu, ali većinom su to bili anarho-pankeri, dakle ljudi koje si mogao na ulici da prepoznaš po načinu odevanja, po dugoj kosi i dredovima, ali i po jako čudnoj muzici koju su slušali. Naravno, svi znamo za eventualno Crass, ali ovi ostali bendovi, pa to niko drugi osim njih nije slušao, a valjda je u tome I bila poenta, jer sećam se po sebi, ja sam pre toga bio fanatični strejter (straight edge), nisam pio, pušio, niti se drogirao od rođenja, još plus postao i vegetarijanac, ali je nas, strejtera, opet u celom gradu bilo možda jedva 10-ak, a i to je diskutabilno, i fazon nam je bio da budemo jebiga posebni, da se izdvojimo iz te sive mase dizelaša i ostalih šabana, da bend koji obožavamo sluša možda 5 ljudi u Srbiji, što je tad bilo i te kako realno, jer retko ko da je imao vinile, tako da smo uglavnom presnimavali jedni od drugih sa kaseta. I onda kad odemo petkom u KST, kad na jedvite jade namolimo DJ-a da nam pusti Crippled Youth pesmicu od 30-ak sekundi, tu nije bilo veće ekstaze, jer ceo KST gleda belo i nije im uopšte jasno o čemu se radi, a nas 5 divljamo, i automatski smo bar tih 30-ak sekundi bili u centru pažnje, što je logično imalo svoj jako poseban rad za nas, tada klince, tinejdžere. I bukvalno smo išli u taj KST samo da bi tu jednu pesmu čuli, jer ništa drugo od muzike koju smo mi kao slušali nije prolazilo. Slušao se Rage, Body Count, Ministry i uglavnom muzika sa onog soundtracka Judgement Night. I to se tako vrtelo i po više puta, pa si tako npr. mogao da čuješ za veče i po četiri pesme Rage-a, i ceo KST bi opušteno skakao i pevao, a čega smo se mi naravno i te kako gnušali, jer bukvalno svakog petka je bila ista jebena muzika. Znači, DJ ko da je imao winamp u doba kad još nije izmišljen, jer čovek ladno pusti listu i ne menja je godinu dana, i to bez ikakvog blama. Takvo vreme bilo, nije šala.


Nego gde sam ja ono stao? Da bre, anarhisti i strejteri. To ti je bilo jako blisko u to doba, jer logično je bilo da sa strejt edž stavovima možeš vrlo lako da se podvedeš pod anarhistu, ali je bilo malo teže da kao anarho-panker budeš i strejter, jer su anarhisti npr. pušili marihuanu, što je nama tada bio smrtni greh. Ali opet smo se družili, jer Beograd je malo selo bio i ostao, svako je tu svakoga znao i smešno je bilo deliti se. Kad pomenuh anarhiste-strejtere, zaboravio sam da napomenem da je zapravo egzistirala jedna takva ekipa u Kraljevu, vezana za kultni bend Hoću?Neću!, ali znaš gde je tad bilo Kraljevo? Bukvalno ko sad preko bare, i viđali smo se svake prestupne, a komunicirali isključivo pismima. I dan danas čuvam Popova pisma, i to ne četr’ pisma, nego brdo pisama, mada sam i sa Sićkom bio jako dobar, izuzetno sam ga cenio, jer taj dečko je stvarno imao muda, ko retko ko na tadašnjoj sceni. Dakle, masovna korešpodencija tu beše u pitanju. Inače, Pop je tad pravio čuveni fanzin Kontrapunkt koji sam ja jako obožavao, jer anarhističkih knjiga logično nije bilo. Bile su možda 3-4 knjige, 2 Kropotkina, jedan Bakunjin, a sve u prevodu, verovali ili ne, Zorana Đinđića. To sad kad pokažem nekim ljudima oni se čudom čude, nije im jasno, a sve članovi i simpatizeri DS-a. I eto koliko takvi znaju o Đinđiću a kunu se u njega, pa bre Zoki bio bre šmeker kad je bio mlad, po Nemačkoj diz’o bune, ovde prevodio, i da nije bilo njega pa kurac bi imali bilo kakvu ozbiljniju literaturu na tu temu 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Doduše kasnije je istripovao da Srbija može da se menja iz korena, da ima nade za ovaj čemer, ovu rđu, pa otiš’o u politiku, al’ zaista ne bih sad o tome, ima ko je zadužen za tu priču.


Vratimo se ovom našem kružoku. Vladimir je bio, pa i ostao, jedna vrlo posebna persona, onako u onom svom đubretarcu koji nije skidao čitavo vreme protesta, znači mogao si da ga opušteno prepoznaš u najgušćoj masi, sav živahan i po mojim procenama skoro pa maničan, i uvek sam se pitao odakle mu tol’ka energija. A beše načitan u pizdu materinu, jer taj je samo čito i čito. Što on pročita za jedan dan, ja za godinu dana, jebeš mi sve, a sve stručna literatura, u fazonu npr. Marksovog Kapitala, što složićeš se nije nimalo naivno štivo, nije za usputno čitanje pred spavanje, na klonji i slično, nego brate sa razumevanjem, znači nema zajebancije, tako da sam mu se oduvek divio, što na fanatizmu, što na neiscrpnoj energiji, jer ja sam morao da se dopingujem da bi bio ko on, a njemu to bilo ko dobar dan, doduše danas se malo konsolidovo te ne skače više okolo naokolo, ali tačno vidiš da mu se oči I dalje sijaju, i da je to taj isti čovek, samo je eto energiju usmerio na mnogo ozbiljnije stvari.


Za razliku od Vladimira, Jovana je više bila anarho-panker, ili se bar tako odevala, i naravno feministkinja, a već je poodavno bila uključena u rad mnogih nevladinih organizacija, koje tad uopšte nisu bile na lošem glasu, nego čak naprotiv, jer su svi ganjali Miloševića, i niko se nije bavio “izdajnicima srpstva” I sranjima. Npr. Žene u crnom su tad bile udarna grupa, i ja sam uz neke moje jarane sa HCpunk scene bio redovan na tim protestima, a posebno onima protiv vojne obaveze, ali to je već druga priča. Uglavnom, Jovana je mene iscimala da se malo pokrenem, svuda smo išli i svašta pohodili, a ko je upoznat sa Beogradom 90-ih sigurno zna tu ekipicu, znači Romca, Bangavog, Acu Destilatora, i tako redom. To je bilo malo društvo ali odabrano, doduše lenjo za bilo kakvo akcijanje, ali valjda takvo vreme bilo, jer naci-skinsi su tad cvetali i nije bilo baš poželjno talasati previše, jer su se vrlo lako dobijale batine, a nisu svi baš bili raspoloženi za batine. Danas kad šetaš gradom u bilo koje doba vidiš million policajaca na svakom uglu, a tad si mogao opušteno da popaseš dobrane batine od 10-ak takvih jarana u sred Knez Mihajlove, i nikom ništa, ti u urgentni a oni nazad na Akademiju. Šta je bilo? Ništa. I sutra opet Jovo nanovo. I to je tako trajalo dok ja nisam izvalio da su to bre iste pičketine ko i mi samo što se kreću jajarski u čoporima pa su logično jači, i tad sam rešio da nema više bežanja ili kako navijači vole to da kažu, strateškog povlačenja. Dakle, staneš na crtu, najkrupniji te nabode, ti eventualno padneš ako je jači, ali ustaneš istog momenta, ovi klinci njihovi krenu da oklevaju jer su navikli samo da šutiraju, i kraj priče. Doduše bilo je tu svega, i razbijanja flaša o glavu, i krvi do kolena, ali poenta je bila da više nije bilo bežanja i to po cenu al’ bukvalno bilo čega, ili sam barem ja takav fanatik bio, mazohista jebiga, mene je taj adrenalin samo dizao i budio onaj praiskonski inat u meni, isti onaj inat što se prenosi genetski, sa kolena na koleno. Mada i oni su dobijali svoje. Samo nek se sete Doma omladine i noćnih autobusa za Vidikovac-Cerak. Ma bre, cimao bi ja njih i više samo da sam imao s kim, ali cela ekipa beše smorena, i sve što je iole vredelo batalilo je priču još ’96, tako da su ostali samo pojedinci iz mase. A i murija je taj naci ološ bukvalno rasformirala ’97, posle ubistva onog deteta u Beogradskoj ulici, tako da nisi više mogao da vidiš klasičnog skinsa bilo gde u gradu, tako da su se samo presvukli u ono što se danas zove casual moda, dakle barberi, fred peri, huligan, stoun ajlend, i sve ono što u principu danas šetaju ponajviše navijači, i nastavili sa svojim kurčenjem, ali više to nije bilo to, jer cokula je ipak cokula a patika realno kurac...

5 comments:

Milos said...

Kapiram da imas maste i da mozes da pises o necemu sto se naslanja na ovo ali da nije iz licnog iskustva, da bi napisao jebeno dobru knjigu. Ali maste nema, zar ne?

son of man said...

U pravu si skroz, mašta i fikcija definitivno nisu opcije, bar ne za sad. Mislim, mog'o bi ja da krenem da "lažem" tu i tamo, ali reallity trip mi je mnogo zanimljiviji, možda baš zato što takvo nešto ne bi mogao da izmaštam, da izmislim ni u ludilu. Al' zato mi bar svaka priča drži vodu 108% dok ovima što pišu fikciju teško, al' baš teško. I zaista, u Srbiji ima bre mnogo loših pisaca, stoga kome trebaju novi Vidojkovići i slični, meni je to dosadno, skroz bre fejk priče. Al' kao ljudi vole romane jbga. OK, nek' ih vole, ja ih ne volim, i čitam uglavnom true-crime, što znači da ne čitam skoro pa ništa jer naručim knjigu preko amazona jednom u pola godine, a ko slabo čita bilo šta na srpskom nema realne šanse ni da postane romanopisac a kamoli dobar. No, hvala ti na podršci, znam tačno na šta si mislio.

Milos said...

Naravno da je reallity trip zanimljivi zato ima toliko ludi koji te prate ovde, jer znaju da je sve real i treba imati muda da ogolis sebe skroz i da kazes evo to sam ja. A upravo zbog gomile trasha u nasoj "knjizevnosti" sam ti i rekao jer pises bolje od dosta izvikanih "pisaca". Pozdrav

MarkoB said...

Jel devojka iz Kids-a?

son of man said...

Hehe, ja gledam šta me pitaš. Da bre, Chloe Sevigny.

Related Posts with Thumbnails