O mojoj babi i Višegradu: Kako sam zamrzeo popove

Višegrad, Kraljevina Jugoslavija, tridesete godine prošlog veka. Familija moje babe po majčinoj strani, dakle notorious Šunderići i selo Bosanska Jagodina, koje gle čuda, ili barem kako mi baba veli, uopšte i nije bilo u Bosni, već je 'amo, s ove strane duge aka Drine. Dakle, kolko sam ja to skonto, iz Užica kad idete ka Višegradu, Bosanska Jagodina vam dođe taman tu negde između, možda ne baš na drumu, ali tu je, na 5 kilometara od Višegrada, a dalje ide Dobrun, pa i najluđa rečica ever - Rzav, čije samo ime dovoljno govori kakva joj je priroda i kako izgleda kupati se u njoj. I vaistinu, bejah dete, možda 5-6 godina, al' se jasno sećam tih brzaka i ladne ledene vode, al' opet se skupilo naroda na kupanju. Inače, Rzav vam se kod Višegarada uliva u Drinu, tako da je to u principu ta ista divlja priča. Al' dobro, da baš ne preterujem sa istorijskim detaljima, jer ipak mi je izvor jedino i isključivo moja baba Radosava od 82. godine, tako da bi' se osvrno samo na taj čuveni fenomen "grada i sela" u to doba, ali i mnogo kasnije, pa skoro sve do ovog poslednjeg rata kada se sve izmenilo. Dakle, kao što je većini poznato, ili se ja bar nadam da vam je poznato, Srbi pravoslavne veroispovesti pa i ovi drugi pagani, živeli su po selima oko grada, dok su muslimani dominirali u samom Višegradu, mada je naravno, ko i uvek, bilo izuzetaka na obe strane.

Da bi došla do svoje osnovne škole u gradu, baba je vatala voz, pa onda lagano peške preko čuvene ćuprije. To beše neke 1938. godina, kada je i krenula u prvi razdred, naime, u školi je veronauku za srpsku ali i muslimansku nejač, držo jedan jako zajebat i bradat pop, naravno preke naravi, tako da baba od sve te izuzetne ljubavi prema Hristu i bližnjem svome pamti jedino incident koji se dogodio evo baš ovako:

Znači, zamislite samo na tren to suludo vreme. Deca od 7-8 godina, ko zna kakva osnovna škola, i ovo bradato čudovište ko bog i batina. Pa to je tempirana bomba u najavi, zar ne? Zaboravih da napomenem, razredi su bili skroz izmešani tako da je tu bilo svih ljudskih vrsta i rasa, možda samo crnaca nije bilo eventualno. I moja baba se posvađa sa nekom jaranicom, inače Begovom ćerkom koja je sedela tačno ispred nje i zajebavala je što je sa sela, i tako u tom klasnom podjebavanju ova mala valjda izrekla neku zajebanu uvredu, al' očigledno toliko gadnu da je baba na keca dovatila ono novo penkalo i duboko joj ga zarila u leđa, iz sve snage naravno, gde je jaranica logično krenula da vrišti, znači orila se škola. Kako je to izvalio ovaj pop pa logično da je skroz popizdeo, jer em se radilo o Begovoj ćeri, em međunacionalni sukobi, i đubre bradato zaključa malo dete u školi posle časova, i to tako da se do kasnih noćnih sati nije znalo šta je sa malom Radosavom, te je njen otac Mihajlo u sred noći osedlao konja i pravac Višegrad, ne bi li je oslobodio iz ove iknvizicijske tamnice.

Al' nije ni to, posle kad su se deca prebacila u seosku školu, i tamo beše jedan most sadistic pop koji je terao decu da kleče na kukuruzu, i to bukvalno za najmanji prekršaj. E, tu je baba ali skroz zamrzela popove i sve vezano za hriščanstvo, jer je bila jedna od problematičnijih, tako da je bila baš redovna na tim kuruzima, a to se nikad ne zaboravlja, a kamoli oprašta...

No, ubrzo je došla i '41 sa sve Švabovima i ostalima, tako da je krenulo masovno drukanje i cinkanje po selu, te je jedan musliman odruko ove moje kako navodno sarađuju sa partizanima i četnicima, što naravno nije bilo tačno ni pod razno, jer ljudi su imali strugaru i boleo ih kurac za rat. Znači sa majčine strane ja mogu da potvrdim sa sigurnošću da nije bilo tako tih ratobornih u familiji ko npr. ovih sa očeve strane koji skoro svi izgiboše. Al' ne lezi vraže, jedan drugi musliman, mlad dječko, je sve tačno čuo kako je ova jajara drukala, te brže bolje potrča uz brdo prema kući Šunderića ne bi li ih upozorio da ovi dolaze i da se sprema zlo. I jadan, kako je to onako zadihan preneo mom pradedi Mihajlu, krenuo je da se vraća nizbrdo prema centru sela, al' ga dušmani očigledno izvalili, te sačekali i skenjali tu na licu mesta. Al' moji su ipak uspeli nekako da pobegnu, te se nastanili kod Zaovine na Tari, gde nemačka čizma teško da je kročila ikada i tu zablejali sve do kraja rata, da bi već '45 došli u Zemun, i evo baba i dan danas živi u istom tom Zemunu.

- moj pradeda Mihajlo u Zaovini tokom rata -

E, sad ide glavni deo priče, dakle od kad znam za sebe prve babine priče su bile o tom odrastanju u Višegradu i okolini, a posebno o toj njenoj praiskonskoj mržnji prema popovima, te nas je zavetovala da kad bude umrla da joj ni u kom slučaju ne dovodimo popa na sa'ranu, što smo mi naravno prihvatili, a ja kasnije bio čak i jako ponosan što imam tako hrabru babu koja ima svoje ja, i ne jebe tu masovnu histeriju oko pravoslavlja, koja se pokrenula tamo krajem 80-ih. Ali ni tu nije kraj, baba je tad imala ipak jedva 60-ak godina, a danas ima 82, tako da ju je pored 300 bolesti pre nekoliko godina u'vatila i žešća paranoja od umiranja, i uz to strah od "onog sveta", tako da je čak i ona, tako jaka celoga života, potpala pog uticaj Gebelsovske propagande SPC, a koju gledamo bukvalno svaki dan po svim medijima, te je rešila da ipak dovedemo popa na sahranu.

- ajd' u vodu Sotono! -

Pogađate, bio sam blago je reći šokiran, a onda se to pretvorilo u mržnju prema popovima i svemu onom što predstavlja SPC, tako da sam babi sad zabranio da umre dok ne raskrsti sa ovim zlikovcima (ko Radovan III), i šta me briga, ima vala da živi sad ako treba i preko 100 godina al' ja popa na sa'rani nema šanse da gledam, eventualno bi ga pustio da priđe kada bi prihvatio da baje i nariče za DŽ, ali pošto isuviše dobro znamo naše popove, to je u praksi al' totalno nemoguće, tako da ima BAN do daljnjeg. U svakom slučaju, ako baba ipak ostane pri svom stavu, pustiću ovu jareću bradicu da isere svoju priču do kraja, a onda mu komotno izotimati sve te evre i lagano ga dotući lopatom. E, tako, čisto da se zna, da upozorim na vreme, da ne bude da nisam rek'o, molim lepo! Hvala.

P.S. "Ovu je pesmu napisao Dragiša Nedović, iz Kragujevca. Napisao je i "Kad si bila mala Mare", "Stani, stani, Ibar vodo", "Prođoh Bosnom kroz gradove" i mnoge druge pesme koje su vremenom postale "narodne". Čovek je voleo ljude i nije pitao da li je neko Srbin, musliman ili Hrvat, samo je želeo da drugi uživaju u njegovoj muzici. Zbog svoje ljudskosti je valjda i zaboravljen danas, kada se slave samo bukači i nacionalisti."