Abraxas u epizodi "Šupalj zub"

20. novembar

6 meseci se lečim ja o trošku države, 6 meseci ni dinara platio nisam a svake nedelje bar po jednom odem kod zubara i još su pritom ljubazni prema meni, te se ponekad, veoma često zapitam po kom to osnovu ja imam pravo na besplatno lečenje? Aj da mi ugrađuju ko onom reperu nove zube, al jok, samo 2 zuba su u pitanju. Šta to oni rade 6 meseci sa moja 2 zuba? Pošten, čestit, paranoični srpski domaćin bi pomislio da mu ugrađuju nekakve prislušne GPS uređaje, ili još gore, da ga na taj način drže skroz pod kontrolom jer tačno znaju gde će i kad u koje vreme obitavati. Bez zajebancije sad, ja zaista nemam pravo na to besplatno lečenje, nemam ni po kom osnovu, a ako je do invalidske penzije, ako sam je svojim radom zaslužio (a jesam) ta penzija će mi biti, ja se nadam, uručena posthumno kako i dolikuje, tako da molim nadležne organe da mi se ovo ukine jer se meni više al' zaista ne ide kod zubara. Ma ne ide mi se bre nigde, iz kuće mi se ne izlazi, oću da me nema alo, a oni meni sređuju zube ko da ću da živim još ovolko, pa o čemu se tu radi? Za šta to oni mene ZAPRAVO spremaju? Za neki regularan posao sigurno ne, za orasi da krcam...teško, da nije može biti neki black ops bogtejebo? Odo kod zubara...

...pola sata sam sedeo na ONOJ stolici, kaže pojavio se i stanoviti treći "kanal" koji nisu mogli da izvale ranije jer mu ulaz bio tik pored jednog od prvobitna dva, te mora sad i on da se obrađuje i "puni". Zakazali mi maltret opet za 10 dana. Ali ja ovde ništa nisam čekao na red, ovo bre ko privatna ordinacija, nema šta da se žalim, dođem ono prazno, ko da sam ja jedini pacijent i onda me lagano rade njih 3 a na radiju piči "Yesterday" od Bitlsa i još pritom ova što me buši pevuši "Why she had to go, I don't know, she wouldn't say", ladno.

1. decembar

Opet se vratio od zubara. Stavili mi cement i u poslednji zub i kaže gotov si, jes da je malo duže trajalo (6 meseci) al' bitno da smo završili. A ja taman hteo da ih pitam kolko ću još morati dolaziti, oćel' bit gotovo bar do svetog Jovana, jer malo mi se jbga smučilo, malo mi dokurčilo, da se tako izrazim. I jes da je sve to džaba, jes da nikad gužve nema, jes da je ljubazno osoblje, ali ja braćo nekako ne volim te bolnice, domove zdravlja i tako te ustanove zatvorenog i otvorenog tipa, jednostavno imam neku odbojnost...evo ni sam ne znam zašto. I reko sebi dok sam izlazio, a vid' sad slučajnosti, a ja baš pre 10-ak dana pisao kako ne želim više da idem besplatno kod zubara, jer aj' što je smor nego je i malo sumnjivo ići čitavih 6 meseci zbog samo 2 zuba, pa kreno i da paranoišem, te možda me prate, te ugrađuju mi GPS, te ovo, te ono, pa me ljudi tešili i objašnjavali mi da oni to zapravo samo tako odugovlače jer rade po učinku, a pošto ja ne plaćam, savršena sam žrtva za te mahinacije. Ali evo konačno i dokaza da nije po učinku, jer čim sam ja javno zakukao, čim sam tu bruku obnarodovao da svi vide, odma su morali akciju brzinski obustaviti. Odma im je sa vrha dojavljeno da me zakrpe kako znaju i umeju onim cementom i da me izbace napolje. Sreća moja pa u ordinaciji nisu imali mesta za mešalicu da mi malo lopatom i maltera nadodaju. Ma i živ kreč bi mi sipali, samo da su mogli, ali dobri Vučić je reko NE, ostavite dečka, znam o kakvom pacijentu se radi, čestit je i lojalan to momak, zatrebaće nam jedared, šifra "mandžurija" zlu ne trebalo. Tako da eto, dobro sam ja i prošo, razmišljam naglas napuštajući dom zdravlja na Labudovom Brdu, sa nadom da se nikada više vratiti neću, al' nažalost to ne biva, kad tad ću opet morati da dođem i to je ono što me jebe, jer noćna mora po pravilu nema kraja, a i ona fora "ponekad se vraćaju" zapravo treba da glasi "UVEK se vraćaju".

Sećam se kad sam ono poslednji put izlazio iz bolnice zbog bubrega, ono kao su mi skroz riknuli bubrezi i ovi me taman spremali za dijalizu, kad ono bubrezi odjedared oživeli, rade 200 na sat, ma ko novi, mogu bukvalno da prodam jedan kad bude zatrebalo. Znate onaj fazon, menjam bubreg za radno mesto i te akcije. Mada nije ni to sad neko ekstra čudo, dešava se to često, još od Isusa na ovamo, malo, malo pa neko vaskrsne, nije to ništa novo. Uglavnom, izlazim iz onog urgentnog centra i ćale mi govori nešto u fazonu, sine dajbože da se više nikada ne vratiš ovde, i ja tačno u tom trenutku spoznah strašnu tužnu istinu, da se zapravo naši životi u modernom društvu sastoje upravo samo i isključivo od tih izlazaka i povrataka u bolnice i ustanove tog tipa. Dakle, gledao sam kroz onaj hodnik urgentnog centra koji se protezao bukvalno do u beskraj, i tačno video i scenu kad sam se jadan rodio, i scenu kad su mi ugrađivali šinu jer sam sjebo nogu, i ono kad su mi u Rovinju ušivali bradu, i hiljade tih odlazaka kod raznih logopeda i psihologa, zubare ne računam, pa onda epi-napadi, pa razne tuče gde sam u većini slučajeva ja dobivao batine, uključujući i onu kad su me isekli flašama, pa razne ustanove, lečenja od ko zna čega, F117, F60.3, F19, nekakvi psihijatri gistro, pokušaji suicida, pa čak i ono kad me psić Raša ujeo te sam morao da primam tetanus, pa neka ultra seljačina koja mi vitlala katanom oko glave jer je tako video od turaskih navijača, i tako sve redom, ma ništa propustio nisam, kogod da sam hipohondar. Sve sam to jasno snimio, ali sam takođe i skontao da ni tzv. budućnost nije ništa bolja, jer tek tu kreće ona prava jurnjava po bolnicama, što zbog onemoćalih roditelja što zbog samoga sebe, pa eto i sam taj kraj, ta smrt, malobrojnima se osmehne sreća pa ispuste ono malo duše kod svojih kuća u krevetu, ali čak i oni na kraju moraju da završe kod patologa, tako da obrni okreni iz bolnice si došo u bolnicu se vraćaš, od bolnice pobeći ne možeš. Znači, to ti je tako od kolevke pa do groba, a sve ovo između, sve to je zapravo jedna velika, ogromna čekaonica, dugačka kilometrima, gde u redovima čekamo ko u onom filmu Pink Flojda da nas neko negde primi radi nečega, tako da je krug tu zatvoren. Die Ende das Ende ili Конец Конца, isto ti se vata.