Jama Ravni Dolac kod Livanjskog Polja

Dugo sam, dugo, odbijao da pogledam ovaj snimak, jer sam se jasno sećao kolko sam se loše osećao posle dokumentarca o jami Golubinka kod Međugorja u režiji Zdravka Šotre. Baba je odma izvalila da nešto nije u redu sa mnom dok smo pili jutarnju kafu na terasi. Morao sam da joj priznam šta sam gledao, nisam mogao da lažem. Posle toga me je uporno savetovala da teram to kraju i da više nikad ne pogledam ništa slično, jer se i ona svačega nagledala za vreme tog rata iako je bila samo devojčica od 10-ak godina. Prođe od tad jedno dva meseca, i kao ja se primirio, mada su mi drugari iz Hrvatske uporno govorili da i dalje svuda vidim ustaše i da to po njima nikako ne valja. I zaista, nisu bili daleko od istine iako je to njima možda smetalo iz nekih drugih razloga, počeo sam u skoro svakom tekstu da pominjem ustaše, jer stalno me je svašta vraćalo na to, a pošto se bavim uglavnom ljudskim užasima u svojim tekstovima mene sve to jako podesća na te zločine i odma vučem paralelu ka Jasenovcu, Jadovnu i naravno jamama koje su mi mnogo veći užas nego sami logori. E sad, dal' sam ja oboleo i zreo za jedno "resetovanje" u Lazi, to će daljnja istraga utvrditi. Ja iskreno mislim da nisam, mislim čak da sam skroz zdrav uz to malo poremećaja ličnosti koji veze nemaju sa bolestima, jer to nosim sa sobom od malena, deo su moje ličnosti tako da ne mogu nikako biti bolest. Baš sinoć sam razmenjivao komentare sa jednom devojkom iz Beograda koja živi u Norveškoj, i koja je rekla da nije čula za te dve jame, i da će obavezno morati to da pogleda iako sam joj ja govorio da je svako ko je gledao imao posledice, neko veće, neko manje. Posebno sam je upozorio jer sam video da ima ćerkicu od 5-6 godina da se ne zajebava sa tim, i da tera to kraju, što bi rekla moja baba. Naravno da me nije poslušala, uvatila je da odgleda oba dokumentarca. E onda ja reko, ako može ona e moćiću vala i ja pa makar me vezivali u Lazi dva meseca, jebe mi se. I uvatim, pustim snimak.

Dinara. Šuma neka, jako strmo, 40-ak ljudi oko jame, speleolog veli: "U narodu se zna, jame su za druge vrste kostiju, a ne za ovakve kosti, za ljudske kosti, i za ljude uopšte." Lagano počinju pripreme za spuštanje u jamu ne bi li se prikupile sve kosti stradalih i sahranili ih kako i dolikuje. Ivan Goran Kovačić je inspiraciju za svoju poemu "Jama" našao upravo kod ove jame iznad Livanjskog polja. Inače, u Livanjskom polju najbitnije jame gde su se desili i najveći zločini, su Bikuša i jama Ravni Dolac. Za razliku od Bikuše, jama Ravni Dolac (Donji Rujani) je mnogo dublja (46 metara). Ustaše su na isti način prikupljali Srbe, jer narod je obavljao seoske radove po poljima i nije bio svestan šta se sprema. Po pričama četrnaestoro preživelih, ustaše su sve zarobljene stavili u jednu pećinu u neposrednoj blizini jame odakle su ih po spisku prozivale i redom bacale u jamu. Ova jama je specifična jer su u nju gotovo svi koji su bačeni bili žene i deca. Jamu niko od potomaka žrtava nije obilazio 50 godina, sve do 8. juna 1991. kada su uz velike muke, po pričama preživelih, Srbi iz Livna i okolnih sela uspeli da pronađu jamu i iz nje izvade kosti žrtava a što je prikazano u ovom filmu. Posmrtni ostaci su preneti u spomen-kosturnicu koja je sagrađena ispred pravoslavne crkve u Livnu.

30. jula 1941. godine u jamu je bačeno 218 žena, devojaka i dece. Zanimljiv podatak je da je sam pad u jamu sa čak 46 metara preživelo dosta žena. Kako je to moguće pitaju se mnogi? Pa samo dno jame nije ravno nego ide ukoso na dole, tako da je to jedan od razloga zašto su ljudi preživeli, drugi se odnosi na to što je jama u dubokoj šumi i svo ono lišće se godinama taložilo na dnu jame te ublažilo pad mnogima. Međutim ustaše su to vrlo dobro znale tako da su patrole danima proveravali ima li preživelih u jami i nastavili da bacaju bombe i kamenje sa ciljem da ubiju i ono malo preživelih na dnu. Naravno, nisu sasvim uspeli u tome jer jama je ko pećina tj. jama i jeste jedna vrsta pećine, gde čovek može fino da se sakrije da ga ne pogodi šrapnel ili kamenčuga. Nažalost većinu koji su preživeli nisu dotukle ustaše nego glad a najviše žeđ ali o tome više u dokumentarcu da ne otkrivam baš sve. Posle 42 dana, iz jame je izvađeno živo četrnaestoro žena i dece. Kako su preživeli tih 42 dana to sam bog zna, a možda ni on, ali o tome pogledajte svedočenja preživelih u okviru emisije "Kvadratura kruga" čiji video sam takođe postavio. Inače, Budo Simonović je napisao knjigu "Ognjena Marija Livanjska" u kojoj je na osnovu iskaza preživelih i malobrojnih svedoka slikovito opisao muke žrtava. O zločinima se nakon rata ćutalo, zbog političke situacije i zarad bratstva i jedinstva.

Zaključak: Za razliku od dokumentarca "Evo naše dece" o stradanjima u jami Golubinka kod Međugorja, ovaj snimak o jami Ravni Dolac bi svakome preporučio da pogleda, jer nije baš tolko jeziv, a i tamo kod Mostara to je sve kamenjar, dok je ovde šuma, pada neka kišica, pa je mnogo lakše podneti te prizore, ili sam barem ja tako istripovo, nemojte mi šta zameriti jbga.

Glen Taylor Helzer: Children of Thunder (2011)

"Glen Taylor Helzer was a self-appointed ‘prophet of God’ who formed the religious cult ‘Children of Thunder‘ with two disciples (his brother Justin and fellow Mormon, Dawn Goodman) and would eventually lead them on 5 day murder spree that would take the lives of 5 innocent victims."

The Peyote Road (1994)

Director:
Phil Cousineau

"The Peyote Road addresses the United States Supreme Court 'Smith' decision, which denied protection of 1st Amendment religious liberty to the sacramental use of Peyote for Indigenous people, one of the oldest tribal religions in the Western Hemisphere. Examining the European tradition of religious intolerance & documenting the centuries old sacramental use of the cactus Peyote, The Peyote Road explains how the Smith decision put religious freedom in jeopardy for all Americans."

DOWNLOAD

Mi djeca s kolodvora YU: U zemlji čobana, budala, na brdovitom Balkanu

Pričam o najljepšem dragulju Hrvatske 80-ih, sportašici i glumici, prelepoj Anamariji Petričević, koja je iako nikad u profesionalnim glumačkim vodama, maestralno odigrala mladu curu Lelu, purgerku u Beogradu, a mnogi će se složiti ako malo bolje razmisle, u zasigurno najboljem igranom filmu ikada snimljenom na temu problema narkomanije, i to ne u Evropi nego po mom neskromnom mišljenju u celom svetu, od prvog onog većeg filma Al Paćina, The Panic in Needle Park (1971), pa preko adaptacije čuvenog romana Kai Hermann, uz koji je dosta nas odrastalo u staroj Jugoslaviji, dakle Christiane F. (1981), u nas poznatog isključivo po kultnom hrvatskom prevodu "Mi djeca s kolodvora Zoo" a koji, kolko sam ja informisan (a očigledno nisam), nikad i nije ozbiljnije prevođen (jeste prevođen) na druge jezike naroda i narodnosti jer to bi bila besmislica, i ja sam ubeđen da kad bi neko danas skroz uklonio originalni, i u biblioteke poslao nekakav srpski il' bosanski prevod, da bi to ne samo bila sprdanja i smejurija, nego bi narod masovno, složno, svi kao jedan, izašao na trgove, na ulice, te spaljivao na spontanim lomačama te skrnave verzije, te parodije, te nekakve STANICE ZOO, ma ja nemam ideju kako bi se to uopšte i moglo drugačije prevesti osim jednostavno KOLODVOR, jer ta reč je duboko urezana u podsvest na stotine hiljada mladih ljudi koji su stasali u zlatno doba stare Jugoslavije, zatim na ruševinama sa kraja 80-ih i tokom klanice 90-ih, ali i u novim, samostalnim, da ne kažem razdruženim republikama, a novim državama, da ih ne imenujem, jer samo nabrajanje me u startu ubije u pojam, te bi tu povukao paralelu sa Sjedinjenim Državama koja bi nekima mogla zazvučati i skroz bizarno, ali zapravo Laibach su to najbolje pojasnili u dokumentarcu "Divided States of America" gde mnogima i dan danas nije jasno šta se time htelo reći, ali evo samo tog površnog, zajebantskog tumačenja. Dakle, zamislite frku između Vašingtona i Kalifornije, podelu Viskonsina i Ilinoisa, rata Nju Jorka i Masačusetsa, razlaza Severne Karoline i meni omiljene, najsimpatičnije države, Zapadne Virdžinije. Znači nonsens totalni, koji je eto, nekim čudom, samo u Jugoslaviji i eventualno nekim Afričkim državama, skroz opušteno prošao kao nekakav bizarni eksperiment, na temu "šta bi bilo kad bi bilo", tj. ajd' da kažemo ovima da ih ovi drugi čitav vek eksploatišu, i tu onda idu sve one priče o srpskom voću u slovenačkim fabrikama, nepravednoj dominaciji Beograda nad Zagrebom i Ljubljanom, prevlašću Srba u hrvatskoj policiji, parazitskom ponašanja kosovskih Šiptara ali bogami i Crne Gore i Makedonije u odnosu na Srbiju, zatim organizovanom, planskom naseljavanju Albanaca iz Albanije na uštrb Srba i Crnogoraca sa Kosova, pokušaj izdvajanja Vojvodine iz Srbije, koja je realno bila jedina zdrava multietnička sredina u Jugoslaviji, i takva, falabogu, i dan danas ostala.

Pa onda dominacija muslimana-Bošnjaka po svim većim bosanskim gradovima a zlopaćenje prvenstveno Srba pa onda i Hrvata po okolnim selima, i to na relaciji - ovi su kao gradska raja a ovi drugi prigradske seljačine, i onda ovi ove gledaju ko uljeze i niže oblike a ove cepaju kompleksi, znači klasičan onaj sukob na relaciji selo-grad. Pa onda što baš Hrvati imaju skoro celo primorje osim ono malo po meni nebitnog kamenjara u Crnoj Gori, i kako su se i na kakav to kvaran način proširili skroz dole do juga, jer gledano na mapama zaista deluje nelogično, kao da su se zavukli, bukvalno podvukli pod Bosnu i Hercegovinu, i to na onaj prepreden, ljigav način verovatno samo njima svojstven, a što je svako za ovog drugog zapravo mislio, pa onda ona priča kako su Srbi samo dođoši u Hrvatskoj, izbegli sa prostora pod turskom okupacijom, dok su starosedeoci Hrvati tu bili skroz oštećeni i prinuđeni da se povuku ka zapadu, došli divlji pa oterali pitome, a naravno sve je to trajalo vekovima, nisu to bile nikakve blitz operacije, sve su to bile dugogodišnje smišljene zavere. Ali možda najzanimljivija je bila ta frka Slovenaca od Beograda, i drska želja za otcepljenjem, "a mi im bukvalno državu poklonili", a gde su eto, i Laibach odigrali jako bitnu ulogu, koja naravno nikako nije bila ratno-huškačka, već više ova duhovna da se tako izrazim, mada ima i drugih aspekata, uglavnom provokativnih, ali više na art način, što se dosta odrazilo na celokupnu situaciju, jer u Jugoslaviji umetnost nikad nije kapirana kako treba, nego se na sve gledalo ko na nedajbože, a umetnost je i tokom perioda tzv. komunizma bila rak rana partijskim funkcionerima i rukovodiocima, što je najbolje objašnjeno u prvom i sigurno najboljem dokumentarcu na tu temu, debitantskom radu danas velikog reditelja Gorana Gajića iz 1988. o fenomenu grupe Laibach, pod nazivom "Pobeda pod suncem", gde je do tančina opisano kako su Laibahovci zapravo manipulacijom i zajebancijama vozali jugoslovensko javno mnjenje i razne članove partije diljem tadašnje države, od Vardara pa do Triglava, sve od zvaničnog nastanka 1980. godine pa do vremena kad je sniman dokumentarac 1988. a Jugoslavija već krenula da se puni vodom ko Titanik. I stvarno je zapanjujuće da ama baš niko nije ostao imun na to, svi su pali na foru, retko ko je shvatio da Laibach nije nikakva fašistička ili radikalno komunistička skupina, što je samo pokazalo koji stepen neznanja, najgore one zatucanosti, je bio zastupljen u vladajućim strukturama a da ne pričamo o prostom narodu u ovoj zemlji čobana, budala i seljaka na brdovitom Balkanu.

Meni je ipak pored svega najsimptomatičniji bio stav Slovenije i uopšte Slovenaca, dakle običnog naroda, jer sećam se kad sam ko dete bio sa roditeljima u Pregarju početkom 80-ih kod rodbine, da kad su lokalni domoroci videli beogradske tablice na našem Zastavinom stojadinu, gledali su nas ko što npr. Srbi gledaju Rome-Cigane vamo, znači nadrkano i sa očiglednom netrpeljivošću, iz fazona šta ovi (smrdljivi) uljezi traže u našem dvorištu, ali to se kao pripisivalo mentalitetu tog naroda tu, jer navodno nisu oni rasisti no su jednostavno hladni ko komšije im Austrijanci, ali onda pogledaš odnos Srba prema Ciganima, i ništa ti nije jasno, stekneš utisak da se radi o istom slučaju, ali Srbi bogme ne slove za hladan narod, nego baš naprotiv, a vidiš skoro pa identičan odnos, doduše sa tom razlikom da Slovenci to čine u rukavicama (hladno) a Srbi otvoreno (toplo), i znači Slovenac te gleda, gadi se, jebo bi ti mamu al' kulira, dakle neće na keca reagovati nego će odraditi to lagano, namazano, a Srbin kratkog fitilja jbga lako plane, bahato uzme kuvanu motku i udri, uostalom tako je rađeno i na Kosovu pa je sve ošlo u kurac, dok su Slovenci na drugoj strani išli filozofijom "tiha voda breg roni" i lagano se otcepili uz minimalne žrtve, a ako ćemo iskreno, da je JNA zaista reagovala kako je mogla bilo bi realno zlo, tj. možda i ne toliko fizičko zlo kolko mentalno. Okupirali bi Sloveniju, skinuli separatiste sa vlasti, i kraj priče, ali onda bi došlo do još većeg nezadovoljstva i sigurnog mešanja stranih sila, tako da bi u svakom slučaju stvar na kraju došla na isto a mi opet najebali. Uglavnom, ovakvim ponašanjem Slovenci su nekome sa strane delovali ko kulturni (prepredeni) a Srbi ko rasisti (bahati), dok su Hrvati bili ko neki miks ova dva ekstrema, nešto između, crossover, znači ponekad su išli tom pričom o "kulturi" dok su im se ispod tepiha jasno nazirali kosturi iz Jasenovca, a ponekad su išli po srpski, bahato, sa izgovorom tipa - jbga Srbi su takvi pa moramo i mi, i onda shvatiš da ta priča o mentalitetu i "kulturi" ipak ima nekog uticaja. Miroslav Krleža je to lepo objasnio: "Sačuvaj me, bože, srpskog junaštva i hrvatske kulture", i dok je Andrić samo "misteriozno" ćutao (cava), Branko Ćopić je još bolje izvalio suštinu onim njegovim: "Znam ja nas, jebo ti nas" jer je čovek očigledno video da to ne može na dobro da izađe, jer ne može se sa stokom i folirantima živeti doveka al' nikako, pre ili kasnije će se zakačiti i ode kuća u tri pičke materine! E sad, zaista nemam ideju dal' bi, kako neki kažu, demokratija al' ona prava spasla tu državu? Možda i bi, al' kako sa sigurnošću znati kad mi nikad nismo ni imali pravu demokratiju? U kraljevini su se jebiga upucavali u parlamentu, 90-ih je to bilo gore od Titovog nazovi komunizma, dok se sa promenama zapravo ništa suštinski promenilo nije, samo su se malo upeglali, i nisu se više tolko drali i napušavali, ali sistem je ostao isti i žurka se evo najkomotnije nastavila. I zaista nemam pojma, ili još bolje što bi reko moj stari "nisam pametan" i ćao, zdravo!

A znaš ono kad neko prospe ograđivanje od svake priče rečenicom tipa: "Meni zaista nije bitno ko je odakle, meni su svi ljudi isti" ili "ja ne pripadam nijednoj nacionalnosti, niti mi je bitno ko je iz kog kraja", e baš sam pre neki dan pričao o tome sa svojim redovnim dopisnikom aka jaranom iz Kragujevca, i zaključili smo da to možda tamo negde u svetu i važi, ali brate u Srbiji JOK vala, a o bivšoj Jugoslaviji da ne pričamo, a ja npr. znam i primer Grčke al' nije sad tema. Znači, baš naprotiv, ovde, međ' ovim brdima i horrorima JAKO je bitno odakle si, kakve gene nosiš, gde si odrastao itd. etc. Možda, ko zna, u Evropskoj Uniji to polako prestaje da bude dominantno (gistro) ali ovde se zna, a izuzeci samo potvrđuju pravilo, kako se to popularno kaže. Navešću samo par primera a jedan dobar deo ljudi će reći da imam predrasude. Dakle, ponavljam, jako je bitno dal' si sa severa ili juga Srbije, jako je bitno dal' si iz Beograda ili si odrastao u unutrašnjosti, onda iz kog si grada, pa čak i gradskog kraja. Jedno bre selo može da bude podeljeno a ne grad veličine Kragujevca ili Beograda. I zna se vrlo dobro da nije isto živeti na Karaburmi i Dedinju, Vidikovcu i Vračaru, pa onda dal' si išao u ovu ili onu gimnaziju, u ovu ili onu osnovnu školu, a kao trebao bi da postoji neki standard, jer što bi dete sa Senjaka imalo bolje uslove u startu od deteta sa lupam Banjice? I baš tu na tom lokalu svaka priča o demokratiji pada u vodu, a druga stvar to kao da prosta većina odlučuje na izborima, pa to je ko da si se namerno zakuco jugom pod punim gasom u betonski zid, iz fazona da vidiš kolka će šteta da bude, kao možda mu i ne bude ništa, jer zna se kakva je prosta većina, ma bre zna se vrlo dobro i kakva je ogromna većina, i zato se i dešava sve ovo što se desilo i dešavaće se. Kako ti u zemlji seljačina možeš da daš većini da vlada? Šta, da nećeš da ideš u ustanovu za mentalno retardirane pa da tamo sprovedeš demokratiju čisto da vidiš šta će se desi? Pa alo bre, što bi to radio kad se zna tačno šta će da se desi, znaš ti, znam ja, a trebali bi i svi da znamo, jer je skroz logično da je većina svuda zatucana, takav je čitav ljudski rod a ne sad ovaj ili onaj narod, jer ako pustiš majmuna u tenak dobiješ tačno onu klanicu koju smo mi doživeli i koju još preživljavamo, i ko zna još koliko godina treba da prođe, mada ja kontam da to ludilo nikad neće stati, jer ne radi se tu o demokratiji i promeni svesti no o evoluciji, a ona je spora da sporija ne može biti, spora je u pičku materinu, a mi nemamo vremena za to. I reci mi otvoreno, mojne da me foliraš, jebiga ode mi život, jel' se mi sad samo malo zajebavamo ili stvaramo pravednije društvo? Meni se čini da većina nije ma ni delić svesna koliko se vladajuća manjina zapravo zajebava i manipuliše tom većinom, ali niko to otvoreno neće reći, o tome se neće pričati po medijima, jer ako bi rekli jednostavnu istinu došlo bi do sranja, sjebali bi sebi povlastice i lagodan život, a aj' što bi to radili, radi nekakve tamo demokratije, a šta je to očiju ti, čemu to služi a pritom još i ne radi? I stoga demokratija zdraaavo, u Švedskoj nemiri zdraaavo!

Baka Zdravka o svojoj mački Boriki (25.08.2018)

- 1948 -

Pre istine (1968)

Director:
Vojislav 'Kokan' Rakonjac

Još jedan genijalan film Kokana Rakonjca koji prethodi okultnom filmu Zazidani (1969). Branko Pleša sreće Ljubu Tadića, prepoznaje ga "odnekle" i tu otpočinje priča. Mnogo jaka scena kafanske tuče, jedna od najboljih koje sam gledo. Odličan "soundtrack", mora da primetim, u jednom trenutku se čak čuje i "Konjuh Planinom". Ovo mi je još CRNJI film od Zazidanih. Iz nepoznatog razloga fali poslednjih 4 minuta filma ali to ne kvari ugođaj. Ako ko ima film u celini celosti nek se javi. Hvala.

"Two men, who have been fighting on the enemy sides in WWII, meet in the jazz club twenty years after. Mladen, who was a partisan at the time, recognizes a familiar face of a man whom he was supposed to shot, but missed on purpose."

DOWNLOAD

Journey Into Evil (2000)

Survivalism gone terribly wrong, ako se u jednoj rečenici može opisati ovaj slučaj. Radi se o najjezivijem slučaju u istoriji Sjedinjenih Država. "Operation Miranda" kako je ovaj projekat krstio Leonard Lake, sastojao se od građenja podzemnog bunkera ispod jedne zabačene kuće u Wilseyville, u podnožju Sijera Nevade, 120 milja istočno od San Franciska. On i njegov saučesnik Charles Ng otimali su ljude, muškarce odmah ubijali, decu takođe, a žene zadržavali radi daljnje obrade. Mučili su ih na sve moguće načine, psihički zlostavljali, sistematski silovali da bi ih na kraju ubijali a njihova tela spaljivali. Leonard Lake je posebno imao potrebu da uspostavi totalnu kontrolu nad žrtvom dok je Charles Ng više bio momak za prljave poslove. Naravno sve su to snimali video kamerom tako da ih je to najviše i ukanalilo. Kako to obično biva Leonard Lake prvobitno uopšte nije uhapšen zbog ovih dela no su ga navatali tokom običnog shopliftinga, jer su mu u kolima našli pištolj sa prigušivačem koji je logično zabranjen. Odma su izvalili da je i auto koji je vozio prijavljen kao ukraden, a vlasnik se vodio kao nestao. Ubrzo je postalo jasno da je čovek koga su držali u pritvoru zapravo bivši marinac i zatvorenik Leonard Lake. Inače, Lake je dva puta služio u Vijetnamu al' je na kraju otpušten zbog shizofrenije, navodno je tripovao da je on jedini čovek koji će preživeti nadolazeću apokalipsu. Pošto je znao šta mu sleduje kada se otkrije prava istina sa bunkerom i ubistvima, progutao je već pripremljenu pilulu cijanida i umro ko Praljak. Policija je odmah reagovala jer im nije bilo logično da čovek koji je ranije ležao u zatvoru zbog bedne krađe motornog vozila pa čak i da je imao sa sobom prigušivač, izvrši samoubstvona taj način. Bili su sigurni da su naleteli na nešto mnogo ozbiljnije, i tako preko elektronskog računa iskopali adresu u Wilseyville, California. Prekopavajući ranč pronašli su bunker ali i ostatke 12 tela dok se pretpostavlja da je ovaj dvojac ubio minimum 25 ljudi. Šta je dalje bilo sa njegovim saborcem Charles Ng pogledajte u dokumentarcu, valjda sam vas dovoljno zainteresovao, ma čak i previše.

"This is the true story of one of the most grisly crime scene investigations in the history of the United States. The grueling case - that began with a simple shoplifting arrest - unfolded clue by clue, until a shocking discovery rocked the nation: more than forty pounds of bones and five intact bodies buried on Charles Ng and Leonard Lakes' property. Each gruesome excavation confirmed that Ng and Lake were no ordinary serial killers. They were manipulative, sadistic, and had no mercy for their innocent victims. Walk alongside law enforcement, step by step, as they work to get justice for the slain."

ACTUAL FOOTAGES:

Evil Genius: The True Story of America's Most Diabolical Bank Heist (2018)

Evo odličnog netflix dokumentarnog serijala od 4 epizode po 45 minuta. Sve počinje kao priča o liku koji 2003. uleti u banku sa bombom oko vrata i šat-ganom maskiranim u štap za hodanje, tražeći da mu predaju sav novac. Posle pokupljenog pazara policija ga navatava i iako su svi mislili da je bomba lažna ona na kraju ipak eksplodira ostavljajući snage zakona i reda u totalnom zbunu - ko stoji iza svega ovoga? Posebno potresni su delovi pre eksplodiranja bombe kad nesrećni čovek objašnjava pubovima otkud mu bomba oko vrata a sat samo otkucava. Šta se dalje dešavalo, tj. kako je izgledao lov na osobe koje su stajale iza ovakve zamisli, da jedan čovek, inače raznosač pica, obavi čak 5 oružanih pljački u komadu na ovakav skroz nerealan način, e to ćete imati prilike ovde da vidite. Must see!

"n the 28th August, 2003, Brian Wells, a 46-year-old pizza delivery driver, walked calmly into a branch of the PNC bank in Erie, Pennsylvania, carrying a shotgun disguised as a walking cane and with a bomb strapped round his neck. He passed a rambling note to the cashier explaining that the bomb would go off unless he was given $250,000.

The cashier handed over all the available money, only around $8,000, and Wells walked out of the bank as calmly as he had entered. Police found him nearby soon afterwards and handcuffed him. Footage from the time shows him sitting on the ground next to his car, explaining that he is a hostage and must keep following the instructions given to him by his assailants or he will be killed. With the bomb squad just moments away, the device went off, killing Wells instantly. "

DOWNLOAD

Princ poezije Branko Miljković (2007)

Pošto cenim samo pesnike i pisce koji su čestito izvršli samoubistvo ili bili ubijena na ovaj ili onaj način, Branko Miljković jedan od najvećih srpskih pesnika definitivno spada u tu grupu. Iskren da budem volim da pročitam i nešto od ovih prirodno upokojenih ali oni su mi na skali level 1, dok su ubijeni u borbi i poginuli u ratu level 3, da bi samoubice stvrstao u najviši level 7 kao prave istinske pesnike koji su svoj život po svojoj volji žrtvovali za ljubav. Mogu da pričaju šta god oće, da su Branka ubili ovi ili oni, ja sam ubeđen da je sam sebi presudio, jer taj način na koji se on obesio je najbezbolniji, al' ne bih o tome jer ovo čitaju i mladi. Imao je samo 27 godina. "Što za ljubav glavu gube, i umiru kada ljube."

"Kao gimnazijalac sam kod jedne svoje susetke video sliku njene umrle ćerke Ruže. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu svoju prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom i samu knjigu nazvao "Uzalud je budim". To je bila moja prva ljubav."

Konstantin Koča Popović (2015)

Director:
Goran Markovic

Ko je zapravo bio Koča Popović? Pesnik, nadrealista, filozof, genijalni vojskovođa, ministar inostranih poslova, hardkor komunista koji se podsmevao komunističkoj dogmi, potpredsednik Jugoslavije koji je na posao dolazio svojim "spačekom" i šta sve ne? Na sva ova pitanja u ovom biografskom dokumentarcu, jedan od najznačajnijih srpskih reditelja Goran Marković, pokušava da odgovori.

"Dokumentarni film “Konstantin Koča Popović” Gorana Markovića o visokom partijskom i državnom funkcioneru bivše Jugoslavije, koji je bio i publicista, književnik i jedan od osnivača beogradske nadrealističke grupe. Ko je zaista bio ostala je misterija, koju će bar donekle pokušati da odgonetne Markovićev film."

DOWNLOAD

The Rape of Nanking (1999)

Strahote i užasi moderne civilizacije, sveži plodovi ljudskog nakota. Ne znam kako vas, al' mene ovo neodoljivo podseća na scene iz Jasenovca, ko da je tu neko od nekoga krao, mada ljudska mašta je čudo, nema šta tu puno da se izmišlja, sve je tu, zapisano u genima još od vajkada. Došla japanska imerijalna vojska decembra 1937. te zauzela tada glavni grad Republike Kine Nanking i za dva meseca pobili sve živo. I aj' što su pobili, to i nije neka novotarija u ratu, nego kako su ih pobili, al' to gledajte u dokumentarcu. Ovi Japanci se definitivno kolju s ustašama, tu su negde, doduše u maloj prednosti da ne budem baš skroz pristrasan. S tom razlikom što su ovi mislili da je njihov car BOG lično, a ovi da su im Srbi krivi za sve, mada mu to na kraju dođe na isto. Pogledajte dokumentarac svakako (svuda vidim ustaše jbga, "imagine the ustasha").

"The Nanking Massacre, commonly known as the Rape of Nanking, was an infamous genocidal war crime committed by the Japanese military in Nanjing, then capital of the Republic of China, after it fell to the Imperial Japanese Army on December 13, 1937. The duration of the massacre is not clearly defined, although the violence lasted well into the next six weeks, until early February 1938.

During the occupation of Nanjing, the Japanese army committed numerous atrocities, such as rape, looting, arson and the execution of prisoners of war and civilians. Although the executions began under the pretext of eliminating Chinese soldiers disguised as civilians, it is claimed that a large number of innocent men were intentionally identified as enemy combatants and executed—or simply killed outright—as the massacre gathered momentum. A large number of women and children were also killed, as rape and murder became more widespread."

Fukushima nuclear disaster (2011)

Posle Fukishime Japan više nikad neće biti isti, al' će vam retko ko to otvoreno priznati. Japan je u žešćem kurcu.

Geneza moje familije u Bosanskoj Krajini po kazivanju baka Zdravke - deo drugi

Kao što sam već napomeno moja baba je imala petoro braće i sestara. Po starini: Stana, Zorka, Dosta, Ljuban i Vojislav. Naravno svi su poodavno mrtvi osim moje baba Zdravke koja ima 87 godina a seća se svega od pre 80 godina ko da je juče bilo. Tu sam valjda povuko na nju jer i ja sam "zlopamtilo", il' što bi reko Koja, jer zlopamtilo ja sam znaj, tarararara-rararara. Jedini interesantan lik za ovu priču je najmlađi brat Vojislav te odmah odbacujemo sve druge kao nezanimljive. Dakle, Vojislav se ko i svi tada jako mlad oženio za Pavu koja mu je rodila sina Zorana, ali je dete izgleda obolelo od neke genetske bolesti tako da se rodilo "sakato" i bilo skroz nesposobno za samostalan život, a pritom se i šlogiralo tako malešno. Jadni Vojsilav ga je vodio doktorima čak u Banjaluku ali nisu hteli ni da čuju da ga prime u bolnicu kad su videli u kom je stanju. E sad, mi možemo samo da zamišljamo šta se sve izdešavalo malom Zoranu još u prvoj godini života, ali otprilike ako ste gledali onaj dokumentarac o uticaju Agent Orange na decu Vijetnama to vam je u principu to. Pava je logično vrlo brzo odlepršala jer nije bila u stanju da se stara o takvom detetu, te je Voja oženio Draginju koja je na prvi pogled delovala OK. Ali avaj, Draginja je sve radila ne bi li se otarasila deteta, pa je tako na kraju, dok je bila zima, razbila led na jednoj bari i potopila dete do pola, držala ga malo tako a onda vratila u kuću praveći se luda. Naravno, mali Zoran je ubrzo umro a Draginja volšebno nestala, pa tako kad je policija došla zatekla je samo Voju te ga odmah uhapsila pod sumnjom da je ubio sopstveno dete. Da bi slučaj bio potkrepljen dokazima policajci su po selu ganjali svedoke koji bi svedočili protiv Voje al' se niko nije javio jer logično niko ni nije mogao da posvedoči da je Vojislav ubica. Ali naravno uvek, u svakom selu, ima dežurnih "svedoka" koji sve znaju o svakome. Pogađate, ozloglašena baba Đuja se prva javila iako veze s tim nije imala. Pored nje prijavio se i komšija Gavro al' tu nije baš najjasnije koji su bili njegovi porivi, mada bio im je komšija te tako svaka pa i najmanja svađa oko međe ili bilo čega mogla je da ga potakne da se sveti.

Počelo je suđenje u Banjaluci. Okrivljeni Kurija Vojislav optužen za ubistvo deteta, svedoci baba Đuja i komšija Gavro. Pošto je bilo samo dva svedoka, tu i nije imalo o čemu puno da se priča. Baba Đuja je prva svedočila, gde je otvoreno optužila Vojislava za smrt deteta, na kraju dodavši: "Ako lažem dabogda se spepelila". Gavro je samo potvrdio Đujine reči i to je bilo to. Vojsilav je osuđen na 15 godina zatvora u KP Domu Zenica.

Nepunih 2 meseca posle suđenja, komšija Gavro je prelazeći preko Vojislavove zemlje samo pao i umro, što bi rekla moja baba - skapao. Odmah zatim, baba Đuja je palila vatru na nekom brdu, i kako je sipala benzin da se rasplamsa, plamen joj je uvatio aljine a zatim i nju celu. Lokalni čobani su pokušali da je spasu ali ona je ustala i krenula da trči ko sumanuta da bi se na kraju saplela i tako goreći skotrljala skroz niz padinu u jedan šumarak. Niko je više nije ni tražio. Tek posle 15 godina kad je Voja konačno izdržao kaznu i vratio se u Slavićku, našao je međ šibljem sagorele ostatke baba Đuje. To je bio i konačni dokaz da je mrtva i jedan od najboljih primera kako prolaze drukare a posebno oni koji lažno svedoče na sudu. Moja baba kaže bog ih je kaznio, ja kažem stigla ih karma, no bilo kako bilo sve je došlo na svoje. Đuja je platila za sve svoje postupke, izgorela je kao prava veštica tj. kako je i sama rekla: "ako lažem dabogda se spepelila". E, tako vam je to bilo 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, ne ponovilo se nikom.

Dnevnik uvreda 2018

- "Pandža što je prso od lekova?"

- "tabletoman što se loži na serijske ubice"

- "jadnik ladno tetoviro onog dečijeg pisca iz lektire"

- "zna samo da se urolja i naduva pa je posle nesnosno naporan i čemerno nepodnošljiv"

- "spuco 40 godina u dupe a nema ni kučeta ni mačeta"

- "droga i lekovi mu pojeli ono malo mozga što je imao"

- "ma pusti ga, egzibicionista bolesni, attention seeker"

- "nema život - non stop je na netu, nikad nema dinara u džepu, stalno se grebe"

- "može konju rep da iščupa a vamo žicka"

- "neostvareni jadnik, luzer, pisac u pokušaju"

- "pacijent, jadni njegovi roditelji"

- "tužno je kad vidiš jedno takvo poniranje u čisto ludilo, očigledno je da mu je višegodišnje bavljenje serijskim ubicama oštetilo mozak"

- "ma treba ga samo prepustiti njegovoj tužnoj sudbini"

- "ti ga krstiš a on prdi"

- "retko ko zna o koliko labilnoj i nekontrolisanoj osobi se radi, skroz nezreo"

- "nije mogao da se pojavi samo zato što ga je naprasno strefila depresija il' tako neko mentalno stanje"

- "Platio sam mu litar belog vina koje je sam samcit pošljokao naiskap"

- "halucinacije, infantilne koještarije, niđe veze brbljanja"

- "nagomilane frustracije i bes zbog svog promašenog (ne)života"

- "Smešno je i baviti se svim detinjarijama ovog borderlajnera"

- "on je jedan od onih što pola godine mrze same sebe, a pola godine ceo svet"

- "naišao je taj period kad su mu svi drugi krivi za promašen život"

- "inače se tom spodobom ne bavim ni u mislima"

- "BOJAN PANDŽA, kriminalni mastermajnd koji iz svoje sobice, kad sedne za kompjuter, na svoju tvrdu stolicu, postaje zastrašujući papet-master na čiju komandu skaču skinhedi, navijači, izbacivači i ostali, i kreću da biju i razbijaju za svog vođu!"

- "mislim na celokupan prtljag čemera i frustracije koji ovaj zrači oko sebe i zacrnjuje svako mesto i svako društvo u kojem se nađe"

- "čim mu malo padne samopouzdanje, čim se seti koliko mu je život promašen i beznadežan, čim mu se nagomila frustracija, a on se seti ko je za to sve kriv, naravno ja"

- "čega se pametan stidi time se budala hvali"

- "Među Pacijentovim „tezama“, izrečenim sa autoritetom stručnjaka-pivopije ispred dragstora (samo što Pacijent ne izlazi iz svoje sobice nigde, pa ni do dragstora; uostalom, odakle mu pare za pivo?)" 

- "Hej, pa taj Pacijent, budući da nema nikakav život (niti je za njega sposoban, sa svim lekovima koje mora da pije) živi za klikove i lajkove, za posete, statistike, krivulje..."

- "Kliknite kod ponosnog nosioca brojnih psihijatrijskih dijagnoza: vama je to samo jedan klik, ali njemu će to mnogo značiti"

- "Niti ima veze sa Pacijentom (Abraxasom) koji je ovde ostavljao, pa brisao neke svoje komentare, a povom najnovijeg naleta psiho-nestabilnosti i privatnih frustracija u njegovom ionako krhkom stanju"

- "nisu filmovi krivi! sjebalo ga višegodišnje drogiranje, opijanje nagorom (najjeftinijim) brljom, tabletomanija, osciliranje od hare krišne i strejt edža do navijača, nacionalista, satanista i kojekakvih ludaka - a sve to vreme odsustvo bilo kakvog priznanja (isterali ga iz benda, ostavila ga cura, ostavio ga svako ko je s njim proveo neko vreme), pa onda zatvor, ludara, i sad kad je postao troma gomila mrtvog sala koje ne mrda dupe iz stolice, nesposobno za život, posao, zaradu, brak, bilo šta - ostaje mu samo da neku vrstu priznanja traži preko interneta, od budala sebi sličnih, jer svako ko je tog mucavca ikad uživo trpeo kraj sebe zna da se radi o bolesnoj osobi čije reči ne treba uzimati za ozbiljno, nego samo u šali, kao oličenje jedne neslane šale kurve sudbine prema ovom rečitom, ali za drugo sem za brbljanje nesposobnom momku."

- "Kako postadoh samoživa džukela ja koji sam potpuno besplatno – bez honorara, bez ičega zauzvrat, niti tražeći niti očekujući ikakvu korist, iz čistog entuzijazma – napisao PREDGOVOR njegovoj prvoj i jedinoj knjizi i tako joj dao dodatni kredibilitet, povezujući svoje ime i ugled sa jednim bivšim osuđenikom i pacijentom zatvorske ludnice?"

- "To su halucinacije osobe koja pati od Borderline personality disordera i stoga njegove bolesne laži ne treba uzimati za ozbiljno. Mir i ljubav svima i neka vas dragi Gospod sakloni od ovakvih pacijenata i onih koji ih podržavaju u njihovim priviđenjima!"

Ovo je samo deo komentara koje sam iskopo po raznim blogovima, forumima i fejsu, i to je isti tip ljudi kao oni što su mi skidali ribe 90-ih pričama da imam polno prenosive bolesti, zatim da sam tukao rođenu majku pa zato robijao, da sam umro 2007. i tako redom. Tačno da čovek više ne zna kome da veruje osim samome sebi, a i taj mi je sumnjiv da vam iskreno kažem. Taj je zapravo i najzajebaniji, gori i od ovih što su ljubomorni na moj vasionski uspeh, na to što sam mlad, lep i zgodan, što sam uspešan u poslu kojim se bavim, što imam ekstra ribu i dobra kola kojima kruziramo gradom i klabingujemo, posećujemo izložbe i performanse, gledamo trash filmove uz ladan konjak, jednom rečju živimo život punim plućima a ne ko ovi humanoidi koji vamo kenjaju a kad treba na ulicu da izađu ne smeju. Ono kao GET A LIFE ili DON'T, jebe mi se baš, samo me se okanite akobogaznate bre, BAC DA FUC UP! Pa valjda ima još luzera poput mene na ovom svetu, nisam valjda ja jedini pobogu ljudi? :(

Ksenija Pajčin (1977-2010) - Moja sećanja

Ksenija Pajčin. Šta reći? Znam da se većina vas gnuša takve jedne "estradne" pojave pa i svega što je radila u muzičkom smislu, ali ja ne mislim baš tako, nisam tolko površan baš. Ja Ksendžu posmatram iz jedne drugačije perspektive, na isti način na koji posmatram i Čarlija, Helenu Blavatsky i još mnoge ljude koji na prvu loptu deluju kao sumanuti ludaci i šta sve ne. Kseniju sam prvi put sreo u prvom razredu osnovne škole "Filip Kljajić Fića" na Banovom Brdu jer smo vršnjaci ('77 godište) pa je to bilo nekako i logično. Posle prvog razreda preselio sam se u školu na Vidikovcu tako da nisam imao prilike bolje da je upoznam, ali se i dan danas sećam tih prelepih očiju.

Sledeći put sam čuo za nju tek tamo '95 dok je nastupala sa Duck-om. To je bila onako simpatična muzikica, skroz jednostavna, veseli neki pop fazon jbmliga, ali se Ksenija već tu skroz izdvajala, i svi su gledali u nju a ne u ovog lika koji je bio autor. Bilo je tu par hitova koji su se vrteli po televizijama a pošto sam ja pripadnik TV generacije, naravno da sam sve to overio i skapirao šta valja a šta ne. Posle toga 1997. je krenula u solo karijeru i moram priznati da mi se to baš svidelo, mnogo je bila bolja produkcija i ozbiljnije pesme. Ali i dalje sam više gledao njene oči nego što sam slušao muziku, jer to je bilo prosto neizbežno. Uostalom pola grada se tada ložilo na Ksendžu, nisam ja bio nikakav poseban slučaj. Onda sam 1998. sticajem suludih okolnosti (Predrag Radisavljević aka DJ Prema me pozvao) počeo da sviram bass u pratećem živom bendu 187, koji su tad bili baš popularni kod ovih splavarskih i zeldi nesretnika, bila je to tad baš masa ljudi, velika većina u Srbiji.

Zvali smo se onako zajebatski "Čamuge iz kraja" da se kao ispoštuje taj rep nigga fazon u fulu. Pored mene gitaru je svirao moj brat Aref Zaabi a bubanj Dario Janošević, dakle sve HCpunk pioniri koji su pre toga svirali u bendovima kao što je Austerity, Tripl Pipl, Voice of Minority, Stonewall i gde sve ne. Znači, vrlo smo se dobro poznavali i bili smo u opasnom treningu što se tiče svirke. Nastupali smo isključivo na živim nastupima 187 jer je tad naletela ta moda kod repera da imaju žive bendove pa je i kultna C-YA imala bend. Prvi koncert, sećam ga se jasno, je održan 11. decembra '98 u XL-u (ex-Prostoru) sa C-YA, WITB, ACME (Vračarci) i one nadrkane ribe 2 HOT. Sledeći je bio u onom fensi "CINEMA" klubu kod Palasa, već 16. decembra, mada je prostor više ličio na kafanu, znači gomila stolova, sve puno, sve zeldi-šaban kombinacija, i ispred njih mi kao sviramo, nit ima bine nit bilo šta, više mi ličilo na narodnjački trip gde se lepe pare na čelenku, al' jbga takvo vreme bilo. Svirali su LEE-MAN, ACME, posle njih mi i na kraju zvezda večeri, pogađate, niko drugi do Ksenija. I kako sam pakovao bass u fotrolu i krenuo da se guram kroz onu masu jer je bilo baš krcato, samo izvalim u daljini Ksendžu kako ide ka meni (prema "bini") i gleda me al' pravo u oči i ne odustaje. Znači nije mi bilo dobro al' uopšte, te sam na kraju morao da spustim pogled, jer sam kontao da nisam dostojan da tako očijukam sa boginjom a i brate zračila je, uostalom meni su njene oči bile glavni trip, nisam se ja nikad ložio na sise i dupeta. I to je bilo to, naš jedini "susret" gde nismo verbalno komunicirali nego isključivo očima.

Posle toga sam je još samo jednom video krajem decembra kod Mega Dekija u emisiji (se seća neko te pojave?), na PINK televiziji. Sećam se samo da im je studio u centru Zemuna tad bio baš malešan. I nastupimo tu mi uživo u live programu, ima DJ PREMA snimak toga na VHS-u al' ga mrzi da prebacuje, i posle nas Ksendža sa svojom dance grupom, između ko fol intervjui, i sećam se jasno da je Mega Deki, pošto mi nismo hteli da pričamo u programu, niti da nas snimaju, prokomentariso: "danas je izgleda glavna kletva dabogda te ortaci videli kod Mega Dekija". I vaistinu, to je bio tad ultra blam pojaviti se u takvoj jednoj nedobog emisiji, ali srećom po nas niko od normalne ekipe nije gledao PINK tako da smo prošli ispod radara. Pošto DJ Prema ne da taj snimak (mrzi ga hehe), srećom je neko snimio bar Ksendžin nastup, te evo jedne pesmice:

I to je u principu to. Ja sam tada obožavao njen look, još od Duck-a. Znači, kratka kosa, mršava, normalna devojka, girl next door fazon, al' već za godinu il' kolko dana vratila se iz Grčke skroz napucana, sise, dupe, ceo fazon, što se meni nikako nije svidelo, a i u muzici i tekstovima je postala skroz nadrkana, samo sex je bio primaran motiv, te sam već 2000-2001 skroz prestao da pratim njen rad. Tek deceniju kasnije kad sam čuo da je ubijena od strane onog odvratnog sadiste Milogorca što mu pop pevo na sarani za ogroman keš iako se ovaj upuco, jebomujamater seljačku onu nadobudnu, goatfucker klasičan. E, tek tad sam se ponovo setio svega i sve mi se vratilo.

Nažalost, Ksenija je danas već skroz zaboravljena i tu nema priče, surovo ali istinito. Jbga, mi Srbi smo valjda takva nacija, i još povrh svega skoro svaki dan se javljaju razni seljadini sa izjavama tipa "pa ja sam je karo još dok je bila klinka", "bila je kurva" itd. Ej bre, da se hvališ okolo kako si jebo mrtvu devojku, i još svima pričaš kako je bila kurva? Koji su to umovi ja ne kapiram. Ma samo metak u potiljak ko Rusi što su nekad radili.

Ksenija je bre bila POJAVA alo šabani, neko ko je mogao da stane na crtu najlepšim ženama sveta, i kao takva ne bi trebala biti zaboravljena jer je, posle Olivere Katarine, bila UBEDLJIVO NAJLEPšA ŽENA na ovim prostorima, i čik da neko to pobije, ajde da vas čujem baš!

Bila je SIMBOL, simbol srpske lepote na prvom mestu. A evo šta piše jedna cura koja je baš voli:

"Xendza je bila pojava i tek bi bila da je ostala ziva, jer je imala u planu 2 pesme na engleskom, dakle svetsku karijeru. Ona je privlacila paznju i bez pesama na egleskom, sudeci po tome sto je uvek kada je bila na americkom kontinetu bila gost na nekoj od tamosnjih najgledanijih emisija, a i mnoge svetske novine su pisale o njenoj tragicnoj smrti danima. Isto tako treba prihvatiti cinjenicu da jeste zaboravljena, recite mi samo kada ste poslednji put videli neki njen spot na TV-u?"

Ritam zločina (1981)

Director:
Zoran Tadic

"A single teacher allows a stranger to share his home with him before it is to be torn down by developers. The stranger has a fascination with statistics, and claims he can predict crimes based on statistical analyses. Intrigued by this talent, the teacher tells a married, female friend that the man seems to have done what he claims. Then the numbers show that there is a slip-up and a murder that was supposed to have occurred, did not. The stranger is adamant that a balance has to be achieved or the whole town will suffer - and he leaves."

DOWNLOAD

Reflexion by Lynette Fromme (2018)

Squeaky aka Red je 2009. godine puštena na uslovnu slobodu zbog pokušaja atentata na američkog predsednika Džeralda Forda 5. septembra 1975, pištoljem koji logično nije imao metak u cevi, da ne kažem da je bio neupotrebljiv jer Red je išla na to da padne po bilo koju cenu u znak solidarnosti sa Čarlijem i ATWA (AirTreesWaterAnimals).

"I stood up and waved a gun (at Ford) for a reason", said Fromme. "I was so relieved not to have to shoot it, but, in truth, I came to get life. Not just my life but clean air, healthy water, and respect for creatures and creation."

Na suđenju je odbila saradnju s odbranom a javnog tužioca je pogodila jabukom posred čelenke kad je krenuo da kenja kako je bla puna mržnje i nasilja pri pokušaju izvršenja dela. Red je moj omiljeni lik u celoj ovoj priči, nikad nije drukala nikoga, nikad nije izdala drugove svoje, ostala je što se kaže true till death, a po njoj sam čak nazvao i moje tada malešno mače Skviki, a evo i dan danas, posle tačno 10 godina odaziva se kad je zovem i priča mi koješta.

Inače, Red je bila osuđena na doživotnu robiju, al' je puštena posle odslužene 34 godine.

Zanimljivost: Pored čuvenog bekstva 1987. Red je izmeštena iz federalnog zatvora Dablina u Kaliforniji te prebačena u Zapadnu Virdžiniju 1979. zbog napada nazubljenim delom čekića na stanovitu zatvorenicu neobičnog prezimena Julienne Bušić. Inače, Julienne Eden Bušić je poznata i kao supruga radikalnog hrvatskog nacionaliste u prevodu člana ustaške emigracije, Zvonka Bušića, sa kojim je 1976. učestovala u terorističkoj akciji otmice američkog putničkog aviona i postavljanja bombe pored jednog hotela u Njujorku, od čije detonacije je ubijena jedna osoba. Sve to su odradili ne bi li promovisali neovisnost njihove kvazi države a sve pod uticajem ideologije osvedočenog ustaše Bruna Bušića koga su ubili naši u Parizu 1978. Za ovo terorističko delo ustaše su bile osuđene na doživotni zatvor.

Godine 1989. Julienne je uslovno puštena na slobodu, a nakon osnivanja NDH2 došla je u Hrvatsku gde se zaposlila u uredu predsednika Franje Tuđmana te postala nacionalni heroj zajedno sa svojim mužem. Znači skroz bonafajd akcija od strane Red - jer naša taktika je jednostavna: pucaj na ustaše, pucaj i pobedi. Bravo Skviki, osveta za decu Kozare, nikada nećemo ni zaboraviti ni stati. Inače, njen muž Zvonko Bušić je pušten tek 2009. na insistiranje tadašnje hrvatske vlasti a izvršio je samoubistvo u Zadru 2013. jer ga stigla karma burazeru, nije šala jbga.

Tokom godina na slobodi, i rečima i delom Red je ostala potpuno lojalna Čarliju. U novijoj verziji svoje debilne knjige Helter Skelter o Tate-LaBianca ubistvima iz 1994, bivši javni tužilac Vincent Bugliosi je napisao je da su Fromme (Red) i Sandra Good (Blue) bili jedini članovi tzv. Familije koji se nisu odrekli Mansona i slične pizdarije tog tipa.

- Sandra Good (Blue) -

Danas živi u gradiću pod imenom Marcy, država New York i napisala je opasnu knjigu. Pazi sad:

Reflexion: Lynette "Squeaky" Fromme's true memoir of her life with Charles Manson 1967 - 1969

"You likely heard about the murders. This book is what happened before and after them along California's beaches and bluffs, San Francisco's Haight-Ashbury, the redwoods, Topanga Canyon, Beverly Hills, the Santa Susana Mountains, and the outback of the Mojave Desert. It's about the Charles Manson I perceived, and a gathering of people preparing to survive either a revolution, or the static institutions that were systematically trading all of our vital necessities for money."

- Lynette Fromme, 2018

ORDER HERE