Kao što sam već napomeno moja baba je imala petoro braće i sestara. Po starini: Stana, Zorka, Dosta, Ljuban i Vojislav. Naravno svi su poodavno mrtvi osim moje baba Zdravke koja ima 87 godina a seća se svega od pre 80 godina ko da je juče bilo. Tu sam valjda povuko na nju jer i ja sam "zlopamtilo", il' što bi reko Koja, jer zlopamtilo ja sam znaj, tarararara-rararara. Jedini interesantan lik za ovu priču je najmlađi brat Vojislav te odmah odbacujemo sve druge kao nezanimljive. Dakle, Vojislav se ko i svi tada jako mlad oženio za Pavu koja mu je rodila sina Zorana, ali je dete izgleda obolelo od neke genetske bolesti tako da se rodilo "sakato" i bilo skroz nesposobno za samostalan život, a pritom se i šlogiralo tako malešno. Jadni Vojsilav ga je vodio doktorima čak u Banjaluku ali nisu hteli ni da čuju da ga prime u bolnicu kad su videli u kom je stanju. E sad, mi možemo samo da zamišljamo šta se sve izdešavalo malom Zoranu još u prvoj godini života, ali otprilike ako ste gledali onaj dokumentarac o uticaju Agent Orange na decu Vijetnama to vam je u principu to. Pava je logično vrlo brzo odlepršala jer nije bila u stanju da se stara o takvom detetu, te je Voja oženio Draginju koja je na prvi pogled delovala OK. Ali avaj, Draginja je sve radila ne bi li se otarasila deteta, pa je tako na kraju, dok je bila zima, razbila led na jednoj bari i potopila dete do pola, držala ga malo tako a onda vratila u kuću praveći se luda. Naravno, mali Zoran je ubrzo umro a Draginja volšebno nestala, pa tako kad je policija došla zatekla je samo Voju te ga odmah uhapsila pod sumnjom da je ubio sopstveno dete. Da bi slučaj bio potkrepljen dokazima policajci su po selu ganjali svedoke koji bi svedočili protiv Voje al' se niko nije javio jer logično niko ni nije mogao da posvedoči da je Vojislav ubica. Ali naravno uvek, u svakom selu, ima dežurnih "svedoka" koji sve znaju o svakome. Pogađate, ozloglašena baba Đuja se prva javila iako veze s tim nije imala. Pored nje prijavio se i komšija Gavro al' tu nije baš najjasnije koji su bili njegovi porivi, mada bio im je komšija te tako svaka pa i najmanja svađa oko međe ili bilo čega mogla je da ga potakne da se sveti.
Počelo je suđenje u Banjaluci. Okrivljeni Kurija Vojislav optužen za ubistvo deteta, svedoci baba Đuja i komšija Gavro. Pošto je bilo samo dva svedoka, tu i nije imalo o čemu puno da se priča. Baba Đuja je prva svedočila, gde je otvoreno optužila Vojislava za smrt deteta, na kraju dodavši: "Ako lažem dabogda se spepelila". Gavro je samo potvrdio Đujine reči i to je bilo to. Vojsilav je osuđen na 15 godina zatvora u KP Domu Zenica.
Nepunih 2 meseca posle suđenja, komšija Gavro je prelazeći preko Vojislavove zemlje samo pao i umro, što bi rekla moja baba - skapao. Odmah zatim, baba Đuja je palila vatru na nekom brdu, i kako je sipala benzin da se rasplamsa, plamen joj je uvatio aljine a zatim i nju celu. Lokalni čobani su pokušali da je spasu ali ona je ustala i krenula da trči ko sumanuta da bi se na kraju saplela i tako goreći skotrljala skroz niz padinu u jedan šumarak. Niko je više nije ni tražio. Tek posle 15 godina kad je Voja konačno izdržao kaznu i vratio se u Slavićku, našao je međ šibljem sagorele ostatke baba Đuje. To je bio i konačni dokaz da je mrtva i jedan od najboljih primera kako prolaze drukare a posebno oni koji lažno svedoče na sudu. Moja baba kaže bog ih je kaznio, ja kažem stigla ih karma, no bilo kako bilo sve je došlo na svoje. Đuja je platila za sve svoje postupke, izgorela je kao prava veštica tj. kako je i sama rekla: "ako lažem dabogda se spepelila". E, tako vam je to bilo 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, ne ponovilo se nikom.
0 comments:
Post a Comment