5. oktobar - 10 godina kasnije

Nisam planirao da obeležavam ovaj datum ali naleteh jutros na fejsu na ovu fotografiju, tako da jebiga. Naravno, ovaj sa huliganskim, anti-evropskim šalom preko lica i pendrekom sam ja, ha-ha. Inače, meni je bilo dobro bukvalno samo taj dan, a već sutradan sam se žešće smorio i to stanje me, verovali ili ne, drži i dan danas,  iz fazona Desanke Maksimović, "ne nemoj mi prići, 'oću iz daleka", jer čim je Sloba pao, a 'sloboda' prišla dovoljno blizu shvatio sam da to jebiga nije to, lepše je bilo dok smo samo očijukali iz daleka i redovno se šibali sa Slobinom murijom, a danas nema ni Slobe a ni sa murijom se bogme više ne može ko nekad, jebeš to. Doduše neki danas tvrde da je to zapravo i bio cilj 5. oktobra i svog onog haosa i paljevine, znači red, rad i disciplina, demokratija and shit, al' meni se to al' nikako ne sviđa, jer ja mislim da je život (šta god to značilo) konstantna borba, i 90-ih je zaista bilo te borbe, i to kakve borbe, i osećao sam se nekako živim zbog svih tih akcija, dok danas više nemaš ni protiv koga, tj. uvek imaš naravno, ali uslovi su se skroz promenili, te je jedina opcija bilo kakve pobune protiv bilo čega danas u Srbiji da se komotno naoružaš i da zapališ u šumu, ko naši preci, jer ovo po ulici je jad i beda, nismo mi Grčka pa da izađe 100 hiljada ljudi i slično, tako da se ja evo već tačno 10 godina osećam nekako skroz mrtvo, al' bez zajebancije, jednostavno nije više to to, nisam više živ ko nekad. No ko me jebe, pokoj mi duši.