Thursday, July 7, 2011

Banja Vrujci - gistropis vol.1


Se sećate one banje Vrujci o kojoj sam pisao povodom genijalnog dokumentarca The Wild and Wonderful Whites of West Virginia (2009), znate ono, četnički kraj, zapušten bio za vreme Tita, posle procvetao, danas ludnica, e tamo sam bio poslednja 3 dana i svakojaka čuda mi se izdešavaše, mal nisam progledao ko slepi Vukov otac u seriji Vuk Karadžić. No dobro. Pošto sam ovo hteo da koncipiram ko neki gistro putopis, krenimo od samog početka.

Tog jutra ustao sam rano (kako jaka rečenica). Bus za Banju kreće iz Inđije slash Stare Pazove oko cirka isto tako, ali mu treba vremena da siđe na Ibarsku, a pošto ima nas baš dosta vikendaša (pozera?) iz Žarkova, Vidikovca, Skojevskog i okoline onda su kao turili i tu stanicu, tamo kod one pijace u centru Žarkovu. I ja izašo komotno, sve regularno, pono samo pare za kajmak i mesni narezak i kul. Čekam ja, čekam, kad eto kurca, leti, leti, a ne vidiš ga jer leti visoko, i pravo pikira na tebe tako da ni ne primetiš a već si sjeban. I vaistinu, sjebah se straobalno. Ladno sam čeko sat vremena na toj mrtvoj stanici i autobusa nema, svi drugi prošli jedino nema ove Laste za Vrujce, a ide samo jednom dnevno, i ja reko gde sasd da se vraćam u pičku materinu, nemam ja živaca za to. Uvatim pitam ljudi koji su još naivno čekali, kad ono jedan čiča reče uh pa taj ti nije ni pošo, mi sad čekamo ovaj za Ljig pa otalen presedamo. Ja reko dojaja, čekamo bilo koji bus niz Ibarsku i full. Al' eto opet kurca, ovaj put leti nisko pa ga vidiš, al' je tolko brz da nema bežanja, svaki manevar je uzaludan, tako da sam čeko taj "bilo koji" bus još jedno pola sata, popizdeo sam. Konačno stigo neki za Čačak i uletamo. Naravno, maltret putnika standardan, dranje, egzibicionizam, niko nije ost'o da nije dobio svoju porciju. Al' jebiga šta da se radi, ne idem ja svakog meseca u Banju no jednom godišnje i mora da se zna kad je Sinot Božji tuda prošo. Meni i mojoj pratnji je to super odgovaralo jer smo padali od smeha, uvatilo me to jutarnje ludilo i ne pušta, ali putnici se baš i nisu oduševili da im neko kenja 300 na sat a da ne kontaju foru. Mada ako ćemo iskreno ni pratnji se nije baš ekstremno svidelo ali jebiga, ja sam gazda, brvnara je moje babe, tj. sad je na moju tetku i mora se poštuje gazda pa makar bio i totalni kreten. Mada i tu ima jedan zajeb, ono, ljudi kontaju sad će on tu da se iživi i kao umoriće se, a pojma nemaju da ja kad dođem u one šume, ona brda, na onaj banjski vazduh da me to totalno udari u glavu, ubaci u spid, i radi me ko gudra. Dakle, little did he/she know da ću takav i još gori biti kako vreme bude odmicalo.


Stigli u Ljig, frka panika da se izađe jer sam se zavalio na zadnja sedišta, i teglio sam neku ciradu za babu, tako da je to bila jedna ogromna kabasta torbetina, i kako sam jurcao prema izlazu svako je popio po ogreb a neki i jače. Inače, Ljig je za one koji ne znaju internet centar tog dela Srbije, dakle seljaci smislili foru pošto turizma nema ni ničega da cimaju to sa internetom, i bogme ima šta da se vidi, nekad oronule kuće sad su sve u fulu, alal vera. E al' sad treba stići do Banje koja i nije toliko blizu da može peške mada je bilo svojevremeno i takvih pokušaja. Uglavnom, navatasmo bus za Mionicu, tj. ne Mionicu nego ide i dalje, al' ja sam dotle čuo, dalje me nije ni zanimalo šta ovaj kenja. Al eto opet kurca, taj bus ne ulazi u samu Banju nego staje u Toplicama, a od Toplica opet mora peške, a udarilo neko sunce jebemlimusvetuneđelju, a ona cirada teška u pizdu materinu, zaseca prste i slično. Krenuli lagano, vidim ja ništa ne prepoznajem, reko de nestade sva ona priroda, potočić i ovčica što pase, kad ima šta da vidim, ogroman kabasto-kičast hotel još u izgradnji, al' zato otvorili ogroman bazen, ogradili ga bodljikavom žicom i naplaćuju sve živo, od ulaza, preko ležaljki do stolica, i setim se da mi baba pričala da ona tu ide sa nekom komšinicom, no o tom potom. Dakle ultra fensi, ne mož' svako, jer tek u banji imaju ovi gistro javni bazeni gde takođe plaćaš ležaljke i sranja, i viš šta ti je seljački mentalitet, naplatio bi ti i vazduh samo kad bi znao kako da izmeri, uskoro bre ni čuvenu banjsku vodu nećeš moći za DŽ da cirkaš, mada "Voda Voda" tu već ima pogon, sreća pa jedno 500 metara dalje, inače bi to bio realni haos, i ko što rekoh to su odvojeni izvori tako da voda-voda jeste OK ali ne mož se poredi sa ovim old skul radom. Pričao sam vam već, ljudi tu žive po 90 i kusur godina, moja baba već nabila 85 a sve žive bolesti imala, pa čak i rak.


Došli u centar Banje, vidim malo sredili jače bazene, vidim te mrtve ležaljke, psujem krsnu slavu, svetitelja Savu, jebem sve živo i mrtvo. Nastavimo dalje jer to selo gde imam brvnaru je još iza Banje, tamo prema Ravnoj Gori al' o tom kad mu dođe vreme. Konačno pijaca, suštinska srž kad se dolazi u taj četnički kraj Srbije, jer ipak gde su četnici tu je i kajmak, rakija i sve što uz to ide. Nije velika pijaca, 10-ak tezgi, al' potaman, ja naravno onako alav odma na kajmak i naravno izričito zahtevam mladi, i seljanka kreće da mu ga daje, te ovaj je od jutros, ovaj ti je 2 dana, ovaj malo slaniji, ja reko dojaja, probam odma' bahato, dakle scena ko iz genijalnog Šijanovog filma "Kako sam sistematski uništen od idiota", kad Babi dolazi u svoje selo (četničko naravno) na pijac pa ide ona okultna linija gde seljak kreće da ga zagrli - "Jel znaš zašto te volim brate Srbine ?" a ovaj odgovara - "A ne, ovo nije brada klanja, ovo je brada razočaranja", pa onda Babi krene ko po švedskom stolu a seljanke negoduju. Dakle, jebeni hajlajt filma, to ko nije gledo taj Šijana vido nije, jer "Maratonci" i "Ko to tamo peva" su ipak prežvakani filmovi i znamo ih svi napamet, a ovo je već nešto drugo, za odabranu raju, sa posebnim potrebama, zar ne ?


I tako, ja tu kusam, probam prvo ovaj od jutros, slabo, nema nikakav ukus, jes to lepo al mora se jede sa nečim, probam ovaj drugi što je kao stariji, ono slano u pičku materinu, a ja to prezirem, jer kajmak mora da bude sladak, dobar, baš onako kako treba da bude, malo da zakisi i taman probam ovaj treći od dva dana i zabodem ga, taj je, davaj po kile. Al eto kurca opet, ovaj put tomahavk, prišljamčio se tezgi neki seljak, ko da diluje neku kradenu robu, i sve u fazonu kao tiho mi priča, ajde uzmi ovaj moj, mnogo je bolji, to ništa ne valja, imam još kilo i 800 daću ti za smešne pare, ja reko ma jok bre, kupujem od žene, al džaba, seljak uporan i ne popušta, a ja kakav sam slab na kajmak, da ne kažem da sam ovisnik o mladom kajmaku, popustim nekako, valjda me izvalio da sam džanki, i probam to njegovo sranje, i vidim, jebote pa ovo uopšte nije loše, i tu uzmemo još pola kile, tako da smo imali kilo kajmaka za 3 dana, malo li je a ? Reko, brate, ja ću samo ovo da jedem , zajebi narezak, leba i kajmaka i over. Kako sam se samo moćno osećao sa po pola kile u svakoj ruci, koji je to power trip sunce li ti jebem. Ko Boško madafakin Buha pred njemačkim bunkerom.

Onda kupili paradajz tj. ulaznicu za raj, instant, prekstiš se tri puta i idemo. Ja biro, kao razumem se dojaja, a nikad u životu povrće kupovo nisam, sreća pa paradajz bio ko bog, nema šta da biraš svaki je dobar, milina. I tako, završili pijac, svrnuli da kupimo lepinje, sok od zove onaj najnoviji, i lagano pravac Berkovac, jer se tako to selo zove gde mi je taj štek, zaštićen od murije, zaštićen od sviju. Ali treba malo i propešačiti do tamo, sreća pa je taj deo puta uz potok, pa se šuma okupila da pozdravi mene i moju pratnju te je tako zaklonila i sunce jer imam traume od tog prženja. ATWA rad skroz. Otpozdravio ja šumi, i konačno stigosmo do kolibe, a koliba tj brvnara ne može da se vidi bukvalno sa puta, dakle prava štekčina od pubova jer je živica tolko narasla za ovih 30-40 godina da to više liči na kineski zid od spoljnog sveta, jedino kapija daje ideju da tu nešto ima. Upali unutra, ono dojaja, napolju vruće u ladu hladno, savršenstvo, a tek kad uđeš u brvnaru, ma ludilo, naravno odma komšija, moj brat i drugar iz detinjstva deda Milovan poznatiji pod konspirativnim imenom Kurajber, jer mi dok smo đeca bili, on se igro sa mnom, i tako on postade Kurajber, a ja Plačipička, to valjda zato što sam non stop padao u trku i razbivao se te kukao i plakao ko pička. Uglavnom, deda Milovan je kralj kakvog nema, tu je ostao sam, inače iz Zemuna, žena mu umrla skoro od raka pa se malo sjebao ali za zajebanciju sa mnom uvek voljan, i vaistinu to je bilo plakanje 24 časa, malo on , malo ja, više ja nego on, ali uglavnom zezanje nezaboravno. E sad, ja se zaista ne sećam baš najjasnije tog prvog dana, jer kao tek smo došli, dosta i okasnili zbog mrtvih autobusa, prošlo već pola dana i jače, seli ispred kuće, pokojni deda napravio full trem, nema sunce da probije, jeli onaj kajmak, oplevili se kako je jako to bilo, još sa paradajzom bruka, ko droga, al' bez zajebancije, pa čak i u mozgu krenu neke reakcije kakvi su to ukusi. Neverovatno nešto, da ne mreš bilivit.


Posle ja malo ronđao po kući, hteo da pustim muziku, al' malo morgen, ćale mi spržio kasetaš dok je peko roštilj tako da ga svog istopio, i džaba sve, a ja poneo sve dobru muziku, NOFX, Elvisa, Pušenje, Laibach, ma bila bi žurka do zore, al' džaba kad stoka seljačka misli samo na svoj alkohol i hranu i ne gleda okolo, tako da smo izvisili za tu mjuzu. Onda se setim, jebote, baba ovde ima štek sa starim pločama pa i gramofon bogme, i rovarim, rovarim, nađem, al' samo ploče, gramofona niđe. E, al kakve ploče, samo singlice, od Rolingstonsa do Lepe Lukić kad je bila mlada, i pošto to više tu niko ne sluša ja proberem sebi šta ću da ponesem kući, i vaistinu, sve biser do bisera, Josipa Lisac, Pro Arte, Indexi, no o tom potom. Nego gledam sad, da nisam ja malo prećero sa detaljisanjem, koga zabole da čita ove sitne zajebancije kad ima mejdžor ludila, al' to ćemo u drugom delu, nisam ni ja mašina jebiga mada nije da ne ličim...


"Banja Vrujci se nalazi u severozapadnoj Srbiji u slivu reke Kolubare, u valjevskoj Podgorini, smeštena među živopisne brežuljke kod sela Gornja Toplice, na putu između Mionice i Ljiga, u dolini reke Toplice (desne pritoke Kolubare), čiji naziv ukazuje na toplu vodu. Sa nadmorskom visinom od 179 do 252 m ubraja se u najniže banje Srbije. Vrujci imaju blagu umereno-kontinentalnu klimu. U zavisnosti od vremenskih prilika, otvoreni bazeni u Banji Vrujci mogu se koristiti ponekad od kraja aprila po do početka oktobra. Od Beograda je udaljena 92 km, a od Ljiga i Ibarske magistrale svega 15 km."

9 comments:

prcan jarac said...

ne biraj kajmak ko zlatokosa kacamak,nego vataj prvi.ionako ti treba samo da zauljis zeludac pre rakije

Iz bakinog ormara said...

super post, a od kojeg mlijeka se pravi kajmak? od kravljeg?

son of man said...

Naravno, krava je keva, krava je BOG, kako u Indiji tako i u ovim našim krajevima, samo to niko neće da prizna jer svi kao glume hrišćanstvo i islam, foliraju se. Mada možda najbolje da pitaš nekog iz Slovenije, pošto su ladno oni brendirali kajmak, ahahahaha. Dakle, kajmak je sad u svetu poznat kao slovenački proizvod, koji lopovi al' kraljevskog stila :)))

Samo said...

Kajmaku kao slovenačkom proizvodu treba je dodati i ajvar, ne znam ako si to znao. Slovenci imaju / imamo samo najbolje ;)

sunday said...

Jooojj,mladi kajmak...
:smajlikojemidevodanausta:

son of man said...

@Samo - ne brini se jaro, nisam zaboravio da ste nam ukrali i ajvar, tu srpsku svetinju, no o tome ćemo kad uđemo u EU na sudu, dakle nikad :)))

Iz bakinog ormara said...

u Zagrebu na placu kumice prodaju sir i vrhnje (naravno to vrhnje nema veze s onim iz ducana) pa jel' bi to onda bilo slicno kajmaku?

a ajvar, bome koji moja mama Dalmatinka radi, nema mu ravnog, mljac. koliko ipak znam ajvar je origigi iz Makedonije?!

son of man said...

Vrhnje ti je, kolko sam ja upoznat, vise ko neka pavlaka, barem ga se ja tako secam...

Samo said...

I ja mislim, da je ajvar makedonska stvar...

Related Posts with Thumbnails