Banja Vrujci - gistropis vol.2

Te prve večeri smo ostali baš do kasno budni, i zaista je uživancija videti onaj pravi, mrkli mrak, jer okolo bukvalno nikoga nema osim mog deda Kurajbera, i Duleta iz Novog Sada koji ima kuću iznad moje. Jebiga raja još nije stigla, sezona u Banji malo kasni zbog vremena. Naravno, nije to baš toliko pusto, preko potoka, fensi vikendice su sagradili sve bivši članovi CKSK, da ih ne imenujem, ipak ima tu i dobrih ljudi, koji su mi mnogo pomogli kad sam beba bio i za to sam im dužan do kraja života, ali fora je da se noću gase bukvalno sva svetla tako da ako malo odmakneš od kuće, ma samo 15-ak metara ti si u mrklom mraku, ne znaš gde je levo, i onda kad dođe sezona svitaca to se pretvara u ludilo, al' baš ono raj za oči. Kad sam bio manji svake godine sam naletao na svice a sad jebiga ne mogu nikako da zabodem kad im je sezona, a kolko se sećam, oni su tu dve, tri noći, i paljba, nema ih više. Znači, ostali smo baš do kasno, tj. da se ne lažemo jutro smo dočekali, e sad šta smo radili tih 7-8 sati, ja zaista nisam autorizovan da pričam, uglavnom pred jutro smo zaspali, ali sam se ja probudio već u 7 sati, dakle spav'o sam možda dva sata. Neki će se sad zapitati što bre tako, ali braćo ja tako svaki dan, pa šta vi mislite dal' bi bilo toliko đubreta na ovom blogu da sam ja neki spavač koji voli da spava do podneva. Pa nema teoretske, i ja ovo postižem zahvaljujući isključivo samopregalaštvu i zapostavljanju svega ostalog pa i društvenog, duhovnog i svakog ostalog života. Ali jebiga, to je moj izbor, neko voli da bleji po kafićima a ja blejim sa blogom, meni je blog najbolji drug, a neko se druži sa oblicima života pod imenom ljudska rasa, a svima je poznat moj stav o ljuckoj rasi i šta bi ja radio kad bi im'o prilike po tom pitanju. No dobro, o tome sam već baš dosta pisao. I tako, ja se probudim u 7 izjutra i ja sam odma' u euforiji, čak maniji sličnom stanju, i ja 'oću odma u akciju, nema rasanjivanja, a moj sapatnik/ca oće da spava, što je i logično posle takve jedne noći, i to ne do 9 nego do 12 jebotebogdatejebo. Ali nažalost to kod mene ne prolazi, pada buđenje, maltret, negodovanje, svađa i sve akcije vezane za "kako probuditi osobu koja je komirana", gde na kraju ta osoba proklinjući dan kad je krenula sa mnom u Banju ipak ustaje a ja pristavljam kaficu. Naravno, za početak nes kaficu jer tursku ne držimo, ipak je to časna grčka koliba, uostalom vlasnik je moja tetka Mira, koja je udata za Grka, i tu nema zajebancije sa Ataturkom i ostalom rajom.

Pijemo tako kaficu ispred kuće, kad ja primetim nešto na kapiji što ranije nije bilo tu, nekakav štap dugačak proboden kroz žicu kapije, al' aj da je to samo običan štap nego kroz gornji deo štapa proboden nekakav štapić lepo izdeljan, ono neko se baš potrudio i kad gledaš na kapiju to izgleda ko krst, al ne klasičan krst nego je taj štapić mnogo kraći pa nije ni to, ja reko evo paganske magije majke im ga nabijem seljačke, samo su me čekali, dakle da se usereš ko u Blair Witch Projektu, al' malo morgen, nisam ni ja indijanac, imam ja svog zaštitnika Abraxasa, na koga seljaci hrišćani nisu računali, tako da dovatim onaj štap izvadim ga iz kapije i samo ga obrnem i vratim. Sa mnom ste našli da se kačite, aj sad da vidim da neko ovo obrće il' bilo šta, baš da vidim ko bi se usudio, oj hrišćani neka, neka. I vaistinu, do kraja našeg boravka to nije pomereno ni za santim. Jebiga, šta zna seljak šta je Srbin gnostik, a da ne pričamo o Srpskim Gnosticima Srbije, samo telefon da okrenem i stiže ekipa sa motorcanglama. A da ne pričam o Abraxasu kome baš prija ta klima, a sa njim se nije igrati jer pored ljudi kontroliše i kokoši i sitnu živinu, pa i zmije, a taj kraj prepun zmija, sve pršti od palacanja jezika. I tako se reših malicioznog pokušaja lokalnih hrišćana da me onemoguće u širenju DOBROG ZLA Berkovcem pa i Vrujcima.

I taman jedan problem rešiš kad eto drugog, navalio sapatnik/ca da ide na bazen, ja rek'o nema šanse, kakav crni bazen viđi ove ljepote. Al' navalio i ne pušta, oće se banja i gotovo, i šta ću, pristanem, mada iskreno nisam bio na tom bazenu ima sigurno 10-ak i jače godina. Odemo tamo, ono karta ladno 250 dinara, a kao ležaljke još dodatnih 100. Reko, mrš, jebla vas trojeručica, al kad smo već dotle stigli glupo se vraćamo nazad, uzmemo karte i uđemo. Nije bilo puno naroda, kao navodno zato što je bio ponedeljak. Prošećemo se okolo do najvećeg bazena, ja već snimio curice svih uzrasta i rasa, i krećem da dobacujem, na ponovno negodovanje mog druga. Pošto nismo hteli da platimo ležaljke morali smo na travu ili beton, a trava skroz iza , tako da ja sa te trave iz sedećeg polozaja ne mogu da lociram potencijalnu žrtvu, i to me baš smorilo al' šta da se radi. Moj sapatnik/ca prvo hteo da čita knjigu, a pošto ja tome nisam vičan, da ne kažem da ništa osim Vedrane Rudan i Basare ne čitam, ako ne računamo true-crime literaturu koje u Srbiji prevedene nema, ja rešio da se malo pokažem pred curama i momcima, dakle ko da sam pošao na prelo, a i da taman pripremim teren za rad. Obišo sve bazene, u GPS lociro sve bitnije objekte i ljude, spasioca, majke sa punoletnim ćerkama, lokalnu omladinu sklonu bludu, i tako stigao sve do kapije, a kod kapije ulaz u taj kanal koji vodi od potoka pa uzduž bazena sve do kraja, pa se nastavlja sve do Toplica. Reko, jebote pa ja imam te opekotine drugog stepena a reče mi deda Milovan aka Kurajber da je najbolje da što više prođem kroz tu vodu, pošto je ova bazenska malo i prljava jebiga. I tako, uđem ja, neke babe se s mukom pomeriše sa stepenica negodujući u sebi, mislim, osećam taj vajb, to bre zrači. I kako sam ušao u vodu tako su rane počele da mi krvare, te sam izgledo ko Jezus Hristos, jer su mi opekotine odma ispod zglobova na obe ruke. I tako bauljam ja kroz tu vodu, ono kristalno čisto, i da nije bilo ovih baba naslonjenih usput sa svojim telesinama tuljana, ladno bi ta voda mogla da se pije, mada može i ovako, serem ja, ipak premalo je to baba za toliku kubikažu vode da bi se poremetio taj jedinstveni sustav. I kako koračam one rane sve jače krvare, tako da svi počeše izlaziti iz vode, ja gledam, reko, ljudi, pa zar ne znate ko sam ja, zar me ne prepoznajete, pa to su bre sve te rane, stigmate jebene, al' kurac, ni hrišćani nisu ko što su nekad bili, da sam otišo takav u neku CRO banju već bi bio kanonizovan ako ne i proglašen za živog sveca. Glupi srpski seljak, da mu dovedeš pravog Isusa danas on bi ga verovatno odvalio od batina jer bi pomislio da je raspali narkoman, onako mršav, dugačke masne kosa & shit.

Ništa, pomirim se sa sudbinom da me opet nisu prepoznali i izađem iz tog kanala, i tek tu se setim, jebote pa ja sam bez majice, a na stomaku mi lepo, čitko, žiletom urezano ABRAXAS, ajme meni, pa nije ni čudo što me nisu prepoznali, sigurno su pomislili bježmo ljudi evo sektaša pa još Beograđanin pritom, jer aj da je Novosađanin ili neka Vojvodina, to je bre pitom svet i ima ga možda i više od nas Beograđana, najvećeg zla koje je pogodilo taj kraj. I šetam ja tako, tek tad sam skontao da sam išaran svim i svačim, da ne navodim sad te užase, i narod me gleda ko divljaka, osetio sam se ko partizan u četničkom kraju, što je možda i najrealnije poređenje, jer moji vaistinu jesu bili partizani, a ovo jeste bilo tvrdo jezgro četnika za vreme 2. sveckog rata. I šta ću idem ka svom peškiru, kad snimim na ležaljkama kevu od 43 i ćerku od 20-ak, reko sebi savršeno, ali još jači rad, keva ima tetovažu oko članka desne noge. Naravno ja to odma' iskoristim i rek'o izvinite devojke, samo jedno pitanje, kao super ti je tetovaža, šta predstavlja, a ova mama kaže ma kake crne devojke ja imam 43, ja reko ne zezaj, ne seri, pa šta kakve to veze ima, meni su devojke sve do 50 a može i koja preko, i tu se skontamo. Klinka ćuti stidljivo a ja četujem sa kevom, kaže keva ma to mi uradio kolega sa posla za DŽ, a i on je amater, pa se malo vežbo, ja reko dojaja, super je ispalo, izdaleka je ličilo na sanskrit pa sam zato i došao, i pitam ja tu nju odakle je, naravno Novi Sad, uostalom koja žena od 43 bi imala jaja da se tetovira posle 40-e, retko koja ili bar ja tako tripujem, ali ono, da budem iksren, ne bi omašio kevu, naravno ni ćerku al keva mi nekako slađi zalogaj, ja volim te starije, oduvek sam se ložio na starije ribe, a posebno tako oko 40-45, al' džaba takve me nekako uvek zaobiđu, valjda izvale da sam skroz infantilan. Jebiga. Tu još malo popričali, ja reko da ne smorim, bolje da sasečem, da ne bude posle iz Beograda sve ološ najgrđi, i vrnem se svom sapatniku/ci, i to baš u pravo vreme jer je konačno sazreo za kupanje. Naravno kao stari egzibicionista, stanem na sam kraj bazena, da skočim u taj najdublji deo, jer bazen je olimpijske veličine ali nije svuda ista dubina, nego ima tu duboko pa tamo na drugoj strani skroz plitko. Skočim ja očekujući bar 3 metra kad ono jedva 2 i naravno razbijem se ko pička o DNO.

Sapatnik se smeje, umire, ruga se mom kurčenju, al' eto šta se dogodilo, ja kad sam tu dolazio na bazene aktivno ja sam bio klinac i tu mi bilo baš-baš duboko, i ja tripovo žešću dubinu jer nisam mogao da dotaknem DNO nogama, a sad kako sam narasto skoro 2 metra to mi bre ko plićak jebotebog, par metara dalje već mogu da hodam. Na kraju otišli do plićaka a tamo mi voda do kolena, ajme meni, kolko je vremena prošlo, nisam ni osetio.

Vratili se na selo, seli da žderemo, ja uzo malo onaj seljakov kajmak, a sapatnik samo ovaj mladi, najmlađi, naravno paradajz, lepinja i raj na zemlji bez primetnog pakla u duši. Ali eto kurca po ko zna koji put, prošlo neko vreme od "ručka" i ja vidim naduo mi se želudac, podriguje mi se al' ne mogu, odem ispovraćam se, kad imam šta da vidim, povraćam samo onaj žuti kajmak od seljaka, dakle onaj sumnjivi što mi je prodo. Jebote, trovanje u pokušaju ladno, pička im materina seljačka, i sad ja to povežem, pa da, snimili su kako se nebo namrčilo kada sam dolazio, i ovaj prevarant se presvuko u seljačko odelo sa sve kaljačama i rešio da me se reši. I vaistinu, sreća pa sam povraćao, pitam deda Milovana, šta je ovo jebote ? On, pa ako si povraćo moguće da je pokvaren, jer kod kajmaka je to sve na ivici, ne mož' da budeš na čisto, samo ako je mlad ko ovaj što je moj sapatnik jeo onda nemaš frke, a ovaj bio već žut. Reko jebaću mu majku samo da sjutra odem na pijac, i već sam spremio strategiju napada, kako mu prići a da ne posumnja i slično. Uglavnom i to ZLO preživeh, i sad računam, pa jebote ovo je ladno već 2. atak na moju ličnost, prvo ona mađija na kapiji a sad ovo, ajme meni, ali ne dam se ja tako lako, pa nisam ja džaba potomak Ljutih Krajišnika, neće mene jebati nekaki Srbijanci pa još pritom i potomci četnika, pih.

Nešto kasnije seo ja sa deda Milovanom, mojim Kurajberom, da popijemo po pivo. Inače i moj pokojni deda Đaja je tu imao nadimak kad sam ja bio klinac, zvali smo ga Jebivetar, dakle sve je jasno koji su to mentalni sklopovi i zajebanti bili i ostali. Kažem ja Milovanu, pitam ga za njegovo neko malo imanje na vr' brda, nije daleko, tamo je ranije sadio svašta a sad kao retko kad ode jer ima već 70 godina i teško se pentra, a nema mu više ni žene, pokojne baba Mare (R.I.P) da pogura stvar, tako da sam ga pitao dal bi moj sapatnik i ja mogli malo tamo da svratimo kad budemo išli u obilazak tih brda, jer ima baš lepih vidikovaca, gde se sa jednog vidi sve do Bajine Bašte il' sam ja to utripovo, jebiga vidim neki ogroman dimnjak pa tripujem hidro-elektranu. I on mi kaže ma opušteno cepaj gore a možeš i na drugu stranu, kaže ima put sve do Ravne Gore. Ja reko molim ?! Čega bre ? On meni do Ravne Gore peške 10 kilometara tim brdskim putevima kroz prašumu i pustinju. Ja u šoku, ladno za svih ovih 30 i kusur godina pojma nisam imao da je tu iza Ravna Gora, i to još van sezone kad nema onih Vukovih i ostalih kretena sa bradama i kokardama. Reko mora da odem, nema šanse da ovo propustim. Kaže Milovan, uh sad ima i jedan restorančić/kafanica pa čovek može i da se okrepi tamo, a pre je bila samo ledina i crkva, plus spomenik Draži.

I bukvalno ništa više, valjda su je zato i nazvali Ravna Gora, jer dok Vuk nije sagradio spomenik i crkvu tu ničega nije bilo da neko ko ne zna dođe i kao izvali ovo je Ravna Gora , ovde su se Dražini četnici okupili u maju '41 i digli ustanak protiv fašista, i tako postali prva gerila u 2. svetskom ratu na tlu Evrope, a za njima odma' partizani, samo se sad tu vode polemike ko je zapravo prvi digo ustanak, ko je bio original ANTIFA, čiji je kurac veći, dok su pičketine Francuzi i ostale evropske jajare ćutale i šlihtale se nacistima, uz častan izuzetak Engleza al' oni su jebiga imali more da ih brani, inače bi i oni najebali samo tako. I tako, nameračio se ja da sjutra s pratnjom ili sam krenem lagano na hodočašće ka Ravnoj Gori pa šta mi Abraxas da, a ako zalutam, zalutam, zabole me kurac baš...